Reč ima Radmila Gerov.

Gospodine Dinkiću ovako kada kažete da je nula preduzeća, i tu se potpuno sa vama slažem, da je ostvarilo takav poreski podsticaj.
To treba da bude zabrinjavajuće i za vas i za Vladu Republike Srbije, da vi u nedovoljno razvijenim područjima nemate nikakvo oslobađanje po pitanju ukoliko su privrednici investirali u opremu. Šta nam to ukazuje? Pokazuje na to da se u nedovoljno razvijenim područjima vrlo malo investira, što znači da tamo imamo veliki broj nezaposlenih lica. Država neće ništa izgubiti ako ostavi ovu poresku olakšicu. Ako nije korišćena u 2012. godini možda će biti korišćena naredne godine.
Samim tim što se ukida olakšica, već u dva člana, zaista možemo da kažemo da u narednom periodu nećemo imati investiranje u nedovoljno razvijenim područjima. Smatram da je to jako loše za državu.

Reč ima narodni poslanik Milan Lapčević, pravo na repliku.

Samo kratko. Taj podatak da ni jedno preduzeće nije koristilo i da država nije dala nikakav podsticaj, nam direktno govori da tamo još uvek nisu povoljni uslovi za investiranje.
Ako nisu povoljni uslovi za investiranje znači da država nečim još uvek opterećuje privredu. Dakle, treba dodatno da smanjuje, a ne da ukida. Taj podsticaj je dat parcijalno i on nije imao efekta. Ako je podsticaj neka ostane nema veze što nije imao efekta, dajte još neki podsticaj pa će možda sledeće ili naredne godine to biti od koristi.
Mislim da idemo u suprotnom pravcu. Poenta priče je da dajemo veći podsticaj da bismo postigli efekat. Time odgovarati da nešto ukidamo zato što nije dalo efekat, smo praktično digli ruke od nerazvijenih područja, prepustićemo ih sami sebi i neka se snalaze kako znaju i umeju. Neka ta područja odumiru, a to je na kraju krajeva u potpunoj suprotnosti sa politikom vaše stranke. Pričate o regionalnom razvoju, o ravnomernom razvoju, a ovamo imamo razne mere koje se ukidaju. Ne kažem da će one sada direktno uticati na to, ali treba sistemskim merama kojih će biti mnogo više, kroz razne zakone da kompatibilno se utiče na veće investiranje u nerazvijena područja i njihovim opštinama.

Reč ima ministar Dinkić.

Samo kažem da ova mera nije efektivna za ono što se želi postići. Delim ciljeve sa vama da treba direktno investirati u ta područja.
Ono što je alternativa ovome, da nekoga oslobodite ako on investira, nekog poreza na dobit ako je ostvari, jeste da država direktno unese novac tamo. Očito da privatni sektor nema interesa da uloži novac u nerazvijena područja, govorim o novim preduzećima. Mora prvo infrastruktura da se napravi i tu treba zajednički konsenzus da se napravi, da damo prioritet. Dali smo u Vladi da napravimo ravnomernu infrastrukturu po celoj Srbiji. Bez toga nikakav poreski podsticaj neće dati efekta.
Drugo, evo primer Kopaonika, "Šika", to je dobar primer. Treba napraviti u četrdesetak opština makar po jedan takav slučaj, gde očito ako nema privatnog sektora, tržište nikad neće dovesti, ne znam uz kakve podsticaje. Mora država iz budžeta iz Fonda za razvoj da uloži novac da bi zaposlila ljude, svesna činjenice da je to netržišno, ali činjenice koje ste vi upravo izneli da bez naroda u tim područjima nema ni tih teritorija.
U tom smislu delim sa vama u potpunosti ciljeve, samo smatramo da ovaj zakon nije oružje kojim možemo ostvariti taj cilj, već su to direktna i mnogo veća ulaganja u infrastrukturu pa čak i direktna ulaganja u proizvodne pogone u nerazvijenim područjima. Makar bilo to i od strane države ako tržište neće dovesti privatni sektor, pre nego što se izradi infrastruktura.

Reč ima Milan Lapčević.

Slažem se potpuno sa vama da prioritet u razvoju treba da bude infrastruktura. Bez infrastrukture ne možete očekivati da budu investira određena područja.
Pomenuli ste primer Kopaonika i državne investicije. On je kratkoročno prebrodio problem. Nisam siguran da ga je rešio. Šta mislim da može da bude rešenje? Država je tu uložila svoj novac. Da li država može svoj novac svuda da uloži? Gde je problem? Ne može sigurno.
Znači treba da nađe meru podsticaja. Malo pre sam pomenuo primer, recimo manjeg PDV za određene oblasti i određene grane privrede. Onda će neko ko ima privatni kapital više imati interese da pravi npr. nameštaj u Kuršumliji ili da napravi fabriku za preradu bilja u Svrljigu, jer će mu tamo više ostajati para zato što će mu biti manji PDV nego u nekom drugom mestu. Zato će seliti kapital iz razvijenih područja u ona nerazvijena.
Na primer porez na plate ne mora da bude svuda isti. Ne mora da bude svuda odvajanje za penziono i socijalno isto u Beogradu ili u nekim drugim mestima. To je razni set mera koji mora da utiče, odnosno da privuče one koji imaju pare i da ulažu tamo jer će mu biti manji odbici i porezi. Ostajaće mu više novca i imaće motiv da se seli i ako to nije blizu velikih potrošačkih centara.

Reč ima ministar Dinkić. Ovim zatvaramo krug replika.

Tu se mogu delimično složiti sa vama, ali niti je PDV taj instrument koji može da se koristi. On mora biti uniforman. U svim zemljama je jednaka stopa PDV, jer je to porez na potrošnju.
Ima drugih poreza koji mogu da se smanje i to pre svega porezi na proizvodnju, pre poreza na dobit, jer dobit morate da napravite prvo. Morate da imate isplativu proizvodnju. U mnogim zemljama to je porez na zarade i razmišljamo kada se steknu uslovi nakon fiskalne konsolidacije da to bude prva stvar, zajedno sa doprinosima koje bi trebalo da ide na niže.
Druga stvar o kojoj razmišljamo, pošto sada 80% od poreza na zarade pripada lokalnim samoupravama, da kao u skandinavskim zemljama možda prepustimo jednim posebnim zakonom izmenama ovog zakona, pravo da samostalno odlučuju koliki će im biti deo poreza na zarade koji im ostaje. Onda mogu i lokalne samouprave da ako hoće idu i sa nižom stopom poreza na zarade od one koja je maksimalno propisana republičkim zakonom.
To su, recimo, radile skandinavske zemlje. Sklon sam da napravim jednu analizu i da predložim jedno takvo rešenje i da onda same opštine, kao što mogu da uređuju porez na imovinu, imaju pravo da uređuju ovaj deo porez na zarade koji pripada lokalu. Generalno, kroz smanjivanje poreza na proizvodnju, jeste to metod da bi neko imao interesa da uloži, pa onda tek razmišlja o dobiti.