Hvala.
Gospodin Bauer, replika. Izvolite.

Izvinjavam se, rekao sam da se neću javljati za repliku, ali samo dve rečenice. Dakle, upravo zbog toga što ste rekli da vas kritikuju da nećete da prihvatate amandmane, mada ste prihvatali neke naše amandmane u prethodnom periodu, upravo zbog toga smo išli sa rešenjem kojim bismo ostavili malo veći prostor ministarstvu da definiše ove stvari.
Inače, te stvari su definisane u potpunosti članom 7. ove direktive 2011/7, tako da apsolutno se to moglo prepisati i ubaciti ili u zakon ili ostaviti ministarstvu prostor da donošenjem jednog podzakonskog akta to reguliše. Dakle, to je bio razlog zašto nismo taksativno naveli šta podrazumevamo pod ovim što ste rekli. Hvala najlepše.

Hvala.
Reč ima gospodin Lapčević. Izvolite.

Od vreme ovlašćenog predstavnika.
Dakle, razumemo sve ove razloge koje ste naveli i pozdravljamo nameru Vlade i vas lično da se krene u rešavanje ogromnog problema srpske privrede, a to je nelikvidnost i plaćanje, odnosno neplaćanje dospelih obaveza na vreme. Zbog toga je desetine hiljada firmi blokirano, 80.000 preduzeća je po nekom zadnjem podatku nelikvidno i u blokadi i u procesu gašenja. Tome su kumovale, pre svega, mnoge velike kompanije koje su, zato što su velike, sa njima moraju mali privrednici da rade, a oni ucenjuju i ne plaćaju obaveze na vreme da bi ostvarile ekstra profit.
Sva se priča zavrti na kraju do ključnog generatora nelikvidnosti a to je država. Vi ste toga svesni da je država najveći neplatiša i da prema podacima koje imamo država u ovom trenutku duguje preko milijardu evra za razne obaveze prema dobavljačima, izvođačima radova i slično. Dobra je namera da država ograniči sebe i da kaže da će ubuduće u roku od 45 dana svaku svoju obavezu mora da plati.
Lično, pozdravljam vašu nameru za šok terapijom da se to odjednom preseče i da se krene nekim drugim korakom, međutim postavlja se jedno logično pitanje. Ako je budžet Republike Srbije u nezavidnom položaju, odakle nam milijardu evra slobodnih sredstava da odjednom izvršimo sve te obaveze i da krenemo nadalje da plaćamo sve one ugovorne obaveze u rokovima koje predviđa zakon?
Ograničavanje rokova za preduzeća koja međusobno posluju na 60 dana je takođe dobar korak, dobra je namera, ali je pitanje da li će svi moći da ispoštuju tu nameru. Recimo, jedan od primera koji može da bude kontra argument jeste da neko građevinsko preduzeće ugovori radove npr. za izvođenje objekata u inostranstvu i ima ugovore o plaćanju za godinu, godinu i po dana, zavisno od toga kakvi su uslovi tendera. To preduzeće angažuje podizvođača iz Srbije i ima obavezu da plati u roku od 60 dana. U tom slučaju preduzeće mora da ili uzima bankarske kredite koji su prilično skupi da bi ispoštovala obaveze zakona, ili mora da pribegava onom drugom načinu, da ugovara duže rokove plaćanja, ali da za to uzima bankarske garancije koje opet su trošak za preduzeće.
U prethodnom periodu razna preduzeća, dobavljači, izvođači radova su pružali određene usluge državi da bi se uopšte pojavili na tenderu moraju da daju uslove plaćanja, dobijali poslove, kad se recimo radi o izvođenju radova, da bi te radove izveli potrebno je određeno vreme, mesec, dva, tri, zavisno koja je vrsta radova i obim. Da bi uradili taj posao moraju da uzmu ako nemaju slobodnih sredstava, a obično firme nemaju, moraju da uzmu kredit, da se zaduže za gorivo, za repromaterijal, da plate radnike, uzimaju kredit kod banke. Taj kredit je, naravno, trošak i on je opterećen od 15 do 25% zavisno od koje banke se uzima kredit. Kada se završe radovi posle tri meseca, firma ispostavlja konačnu situaciju prema državi. Istog trenutka mora da plati PDV, i opet mora da uzme kredit, opet da plati kamatu, a onda joj država plati nakon tri, četiri, šest meseci, pa možda i godinu dana.
Šta se desilo u međuvremenu, za tih godinu dana? Za godinu dana se kurs promenio, za godinu dana sredstva koja su angažovana po osnovu kredita kod banaka koštaju i odnesu 25% minimum onoga što je glavnica. Praktično, priča se svede da firme kojima država neko duže vreme duguje ulaze u minus. Sve ono što su zaradile radeći sa državom, praktično pojede banka. U čitavom procesu jedino banke profitiraju kroz davanje kredita i naplate ogromnih kamata.
Dakle, to je ono što se dešavalo u prethodnom periodu i tu su banke imale profit. U ovom slučaju kada predviđamo rokove koji su 60 dana retko koja firma će moći da ispoštuje te rokove. Verovatno će se ići u mnogo većem broju slučajeva na dogovorno produženje roka sa bankarskom garancijom koja će opet koštati firme i opet će biti trošak i opet će banke zarađivati na tome.
Dakle, država treba pre svega da u uslovima poslovanja maksimalno razradi mehanizam da oni koji rade, privređuju, plaćaju porez od kojih država živi, imaju što manje troškove, da im je državna administracija i država što manji teret, da bude što efikasnija, što racionalnija. Ovako, praktično, posredno i neposredno država utiče direktno na njihovo loše poslovanje i praktično na njihovu likvidnost, odnosno nelikvidnost.
Ovim predlogom zakona kojim se skraćuju rokovi i daju se, praktično, ograničenja za državu na 45 dana, na privatna preduzeća 60. Namera je odlična. Šok terapija je potrebna da bi se ovi problemi razrešili. Ostaje samo pitanje da li ćemo moći da to sprovedemo u delo, naročito, mislim, pitanje i za državu koliko će uspeti da sprovede, a to verovatno vi bolje znate, obzirom da ste upoznati sa stanjem u budžetu RS i koliko to država može da plati, iz kojih sredstava. Dakle, verovatno ćemo ići u neko novo zaduženje od 500 miliona, milijardu evra, da bismo isplatili sva ta zaostala dugovanja.
U onom drugom delu, delu privrede, koja verovatno neće moći da ispoštuje u najvećem delu te svoje obaveze od 60 dana, pa će dolaziti i do sudskih sporova, i do kašnjenja jer sudstvo je toliko efikasno koliko, svi znamo. Dakle, prosto da ne bude da smo klasični kritizeri, ova namera je dobra, pozdravljamo je, ali nije dovoljna, potrebne su sistemske mere i kroz daleko efikasnije pravosuđe, i slične postupke, da procesi traju mnogo kraće, jer će ostati mrtvo slovo na papiru.
Ako dođe do sudskih procesa, to traje mesecima, džabe nam onda i ograničenje rokova plaćanja kada uđemo u to vrzino kolo da jedni drugima ne plaćaju, pa onda i onaj ko nije platio onom drugom, on zbog toga ne može da plati onome iza sebe i onda opet imamo lanac nelikvidnosti koji ničemu ne vodi.
Za nas je bitan prvi korak, kako će država pokrenuti čitavu priču povećanja likvidnosti privrede, odakle će ta sredstva pribaviti i kako će ona svoje obaveze ispuniti. Naravno, naša je sugestija i da se mnogo fleksibilnije gleda na rokove za preduzeća i da mere koje prate ovu meru budu sistemske i kroz pravosuđe i kroz možda i neke druge poreske zakone, kako bi čitava priča urodila plodom. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Mlađan Dinkić. Izvolite.

Mi smo veoma svesni  da ovo nije ni malo jednostavan posao, ali smo takođe svesni činjenice da gore od ovoga verovatno ne može biti. Uvek ima goreg od gorega, ali ovo je zaista takva situacija da mora da se napravi taj radikalni rez.
Mi nećemo čekati 31. mart kada počinje primena ovog zakona i primena ovih ograničenih rokova plaćanja, već ćemo u ovom mesecu očistiti jedan deo dugovanja države prema privatnom sektoru. Konkretno, sada u četvrtak donosimo na Vladi odluku, da isplatimo 4,8 milijardi dinara dugova prema putarskim privrednim organizacijama, poput "Puteva iz Užica", "Planuma", P.S.P. Beograd, ali istovremeno da zabranimo dosadašnji način rada da su mogli da ugovaraju radovi na način, da neko izvrši radove, a prihvati ugovor da mu država plati te radove u roku verovali ili ne četiri godine, znači 2012, 2013, 2014. i 2015. godina, a radove izvršio u ovoj godini. To je nenormalno, jer nema tog putarskog preduzeća koje može da napravi tako nešto, da četiri godine finansira državu.
Šta se desilo? Ono što ste vi zapazili, ta putarska preduzeća, da bi nešto od toga naplatila su po enormnim kamatama prodala ta potraživanja prema bankama. Banke su stavile zaloge na ta preduzeća, blokirala ih i sada ako država ne reaguje, ta preduzeća idu u stečaj. Mi donosimo odluku da sada u decembru, da 4,8 milijardi dinara, potpuno eliminišemo ne samo 2012. godinu, nego i 2013, 2014. i 2015. godinu.
Dešava se nešto što se nije desilo, unapred ćemo četiri godine da platimo iz razloga što ćemo osloboditi ta preduzeća ogromnih kamata, koje će inače platiti, ali ćemo istovremeno zabraniti Ministarstvu saobraćaja da sklapa takve ugovore u budućnosti, to prosto nije fiskalno odgovorno.
Druga je stvar da ćemo, inače kada smo sagledali ukupne docnje vezane za putare, gledali smo republička preduzeća, to su putevi Srbije, koridori i Ministarstvo saobraćaja. Ispostavilo se da docnje ima samo Ministarstvo saobraćaja. Bio sam možda malo iznenađen, ali "Putevi Srbije", nemaju trenutno nikakve docnje. Dakle, sve što im je dospelo, sve su plaćali. Oni imaju verovatno potreba da više ugovore nego što sada rade, ali nemaju trenutno ni oni ni "Koridori Srbije" nikakve docnje, dok je Ministarstvo saobraćaja napravilo 4,8 milijardi docnji, na način kojim sam spomenuo.
Što se tiče drugih dugova države, to su dugovi bolnica, koje takođe rešavamo u paketu zakona koji je Vlada predložila, 13 milijardi dinara, koje će preuzeti država i isplatiti u naredne tri godine, a bolnice će ubuduće biti izuzete iz procesa javnih nabavki za lekove i sanitetski materijal.
Što se tiče duga Fonda zdravstva, on je dodatnih 13 milijardi dinara i Fonda zdravstva trenutno kasni 200 dana u plaćanju veledrogerijama. Mi smo doneli jedan zaključak na Vladi, da se naloži Fondu zdravstva da već do kraja ove godine skrati rok plaćanja na 150 dana. Dakle, ne čekamo mi sledeću godinu, nego skraćujemo u decembru jednom jačom uplatom to.
Konačno, ostaju nam dugovi Pokrajine i lokalnih samouprava prema izvršenim a neplaćenim kapitalnim ulaganjima. Sledećeg četvrtka, dakle za nedelju dana, za desetak dana, donećemo još jednu odluku na Vladi, da ponudimo svim lokalnim samoupravama i Pokrajini Vojvodina, da ukoliko žele, izmire svoje dugove do dana 31. oktobra ove godine, tako što će država da im da neku vrstu pozajmice, za godinu dana grejs perioda i na 24 meseca otplate u 2014. i 2015. godini, a poverioci bi odmah obveznice koje bi mogli da prodaju na tržištu i tako da se naplati.
Ukoliko postoji interes poverioca i opština da na taj način regulišu te obaveze, kao i pokrajine i njihovih poverilaca, mi ćemo odmah posle Nove godine emitovati takve obveznice, jer smo to omogućili Zakonom o budžetu koji je ova skupština izglasala.
Konačno, pitanje, odakle državi pare da to namiri? To je potpuno jednostavna stvar, iz likvidnih sredstava koje obezbeđujemo šest meseci unapred. Mi smo, kao što sam rekao obezbedili sredstva ne za finansiranje deficita u ovoj godini, već smo faktički pokrili naše obaveze do maja sledeće godine, sa emitovanjem evro obveznica i naša je strategija da nikada više ne dovedemo državu u poziciju da nema likvidnijih sredstava za izvršavanje obaveza u budžetu koje je Skupština odobrila, tako da ćemo taj trend slediti i u budućim godinama, ne samo u sledećoj, nego i u svim budućim godinama. Uvek ćemo imati šest meseci unapred sredstva, koja ćemo koristiti, međutim, za plaćanje tačno utvrđenih obaveza sa smanjenim budžetskim deficitom, sa zaustavljanjem rasta javnog duga, kako bi i sa uvedenom finansijskom disciplinom.
Dakle, ovaj zakon o kome govorimo, vi ste potpuno u pravu kada to kažete, je samo jedan kamičak u kompletnom programu fiskalne konsolidacije, kojom treba da se obezbedi finansijska disciplina u zemlji. Naravno, da smo svesni toga da sam po sebi neće dati efekte ako sve ovo ostalo ne uradimo. Hvala vam na ovoj prilici da kažem šta ćemo to uraditi, kako bi država mogla od 31. marta da efektivno više ne dođe u situaciju u kojoj se sada nalazi, što znači izmirivanje ovih obaveza – da, jer te obaveze su tu, to su obaveze prema privatnom sektoru, ali sistem novi da se ne prave docnje u budućnosti. U zdravstvu to je uvođenje centralizovanih javnih nabavki. Što se tiče putara, nema više ovakvih načina omogućavanja ugovora sa ovakvim vrstama na četiri-pet godina plaćanja, mora se plaćati po situacijama u roku od 60 dana, promptno, i da se ugovara samo ono što država može da plati.
Dakle, disciplina i kontrola da se ne preuzimaju obaveze mimo Zakona o budžetskom sistemu, što znači i kažnjavanje i krivično gonjenje ljudi u državi koji bi preuzimali veće obaveze nego što imaju pravo u usvojenim finansijskim planovima, ako su u pitanju javna preduzeća, budžeta lokalnih samouprava, pokrajina ili Republike, svejedno.

Hvala.
Replika, narodni poslanik Milan Lapčević. Izvolite.

Hvala na ovako iscrpnom odgovoru.
Evo da se osvrnem na ovo što ste zadnje rekli, odgovornost za preuzimanje obaveza koje nisu planirane. Kada je bila rasprava o rebalansu budžeta, govorili ste o preuzimanju obaveza od strane države, odnosno ugovaranju od strane Ministarstva za prostorno planiranje, prethodnog.
Prema Zakonu o pomoći građevinskoj industriji, za nekih, nemojte me držati za reč, ne znam da li sam zapamtio tačan podatak, ali radi se sigurno o ciframa koje su tri puta veće nego što je bilo dozvoljeno budžetom. Negde, ako se ne varam, 27 milijardi je bilo dozvoljeno, a ugovoreni su radovi preko 60 milijardi dinara.
Hoće li biti odgovornosti za to što se radilo u prethodnom periodu? Za nas je ključna stvar da se uvede red i da se povede odgovornost za one koji su doveli do nereda i do haosa.
Sami ste rekli da država duguje 13 milijardi bolnici za opreme i lekove, Fond 13 milijardi prema dobavljačima. Koliki je dug građevinske industrije, odnosno ministarstva prema građevinskoj operativi za mnoge projekte koji su sprovođeni prethodne dve, tri godine, čisto partijske projekte koji su sprovođeni širom Srbije i po lokalnim samoupravama, a koji su probijeni budžetom. Budžetom nisu predviđeni, a pravljeni su u predizborne svrhe.
Niko ne govori da to što je rađeno nije potrebno Srbiji, ali je pitanje po kojim cenama je ugovarano i pitanje je da li je to predviđeno finansijskim planovima. Nije. Probijene su cifre dva ili tri puta. Imate slučaj Niša i mnogih drugih gradova. Sada smo u situaciji da su svi u velikim dugovanjima i da država to treba da pokriva.
Pošto ste rekli da država obezbeđuje sredstva unapred bar šest meseci, da će isplaćivati sve ono što je zaostalo, interesuje me koliko će porasti javni dug po tom osnovu? Ne postoji "perpetuum mobile". Verovatno mora da se pozajmljujemo negde da bi imali likvidna sredstva da plaćamo.

Hvala.
Reč ima ministar Mlađan Dinkić. Izvolite.

Javni dug će našom fiskalnom strategijom dostići maksimum na 65% BDP u sledećoj godini i tu će se zaustaviti i onda će krenuti da pada. Naš plan je da do 2015. godine bude smanjen na 58%. Drugim rečima, vrhunac rasta javnog duga kao posledica plaćanja obaveze iz prethodnog perioda će biti 65% BDP. On će se tu zaustaviti. Zašto će se zaustaviti? Zato što smo prepolovili budžetski deficit.
Mi imamo tri milijarde evra startnih troškova da bismo isplatili samo obaveze po osnovu javnog duga koji je napravljen u prethodnim godinama i kamate koje iz toga proizilaze, plus ovaj deficit koji smo predvideli od 3,6% BDP ili na nivou konsolidovane države to je oko 130 milijardi. To kada se sabere jedno sa drugim daje cifru od 4,2 milijarde evra, koliko je potrebno da se to zatvori. Jedan deo toga će se zatvoriti prihodima od prodaje državne imovine u sledećoj godini. To nismo planirali u budžetu, ali očekujemo da ćemo napraviti 200-300 miliona evra od toga i na taj način ćemo malo i da smanjimo zaduživanje već u sledećoj godini i, naravno, po osnovu predfinansiranja obaveza za 2014. godinu, jer sam rekao da ćemo ići šest meseci unapred, dakle, imati dovoljno likvidnosti da finansiramo ne samo obaveze u tekućoj godini, nego da imamo unapred šest meseci, tako da ono što ćemo imati potrebu da finansiramo za sledeću godinu će biti veće od onoga što će biti isplaćeno u tekućoj godini, ali, napravili smo presek tako što smo prepolovili budžetski deficit, tako što smo u fiskalnoj strategiji planirali da se smanji na svega 1% u 2015. godini i po tom osnovu na 65% dug će se zaustaviti i to već početkom sledeće godine na tom nekom nivou i onda će stajati tako, pa će pasti na 58% do 2015. godine.
Vraćanje, izračunali smo i to, tu se slažemo i sa ekspertima MMF i sa Fiskalnim savetom, sa ovako ozbiljnom fiskalnom konsolidacijom, bez obzira na to što je zaista radikalna promena, za vraćanje u one zakonske granice, po Zakonu o budžetskom sistemu na 45%, potrebno je da prođe puno godina. Tek 2020. godine je moguće da se to čak i teorijski da se desi.