Ovo je u svakom slučaju jedan od ključnih amandmana koji smo mi podneli. Smatrali smo da nije dobro da dođe do dekriminalizacije krivičnog dela klevete. Nismo očekivali da ćete ovaj amandman prihvatiti, jer on je dijametralno suprotan od onoga što vi tvrdite i šta ste predvideli u predlogu zakona.
Najiskrenije želim da vas pitam – da li zaista smatrate da su prilike u državi toliko sazrele da bi ovo krivično delo mogli da ukinemo, bez ikakvih negativnih posledica koje mogu da nastanu za društvo? Mislim da mi kao društvo nismo zreli da ukinemo ovo krivično delo.
U načelnoj raspravi sam obrazlagala zbog čega delim takav stav. Mislim da su časti i ugled, prvenstveno kod nas u našem narodu, jedno od vrhovnih ljudskih vrednosti i da bi ljudi u situaciji da ne naiđu na sudsku zaštitu bili u stanju da pravdu uzmu u svoje ruke. U pravom smislu reči, da presude onom koji ih je oklevetao.
Nekada je uvreda časti i ugleda mnogo teža padala nekome, nego konkretna teška telesna povreda. Vi ste u načelnoj raspravi rekli da je ovo krivično delo izbrisano iz krivičnog zakonodavstva u nekim zemljama i naveli ste o kojim zemljama se radi. Pored toga, moram da vam kažem da su to ipak sporadični slučajevi i da se plašim da bi to puko preslikavanje, u našem slučaju bilo jako loše.
Takođe želim da vas pitam zašto se zapitate, zašto one zemlje koje od vas traže, koje od Srbije traže da se ovo krivično delo dekriminalizuje, nisu to isto uradile u svojim krivičnim zakonodavstvima.
Vi ste rekli da ste ovo krivično delo uvrstili, odnosno da ste izbrisali iz Krivičnog zakonika zbog toga što je to bio ustupak raznim udruženjima, pa ste naveli, između ostalog, i novinarska udruženja.
I u načelnoj raspravi sam rekla, a to kažem i sada, da ste prihvatajući i stavljajući se na stranu novinarskih udruženja, zanemarili same argumente građana, jer jako je teško poverovati da građanski postupak i građansko pravo može da obezbedi efikasnu zaštitu od klevete. Prvenstveno zbog toga što u praksi ovo rešenje može da ohrabri samo one bogate moćnike koji imaju mnogo para i koji mogu da kleveću i dalje, bez ikakvog straha od krivične sankcije. U krajnjem slučaju, ovo krivično delo je jedino krivično delo gde je teret dokazivanja na naravno samom tuženom i, ukoliko bi ga izbrisali iz krivičnog zakonodavstva, onda bi u parničnom postupku tužilac morao da dokazuje da ono što neko o njemu pronosi nije tačno.
Smatramo da bi tužilac na taj način, odnosno oklevetano lice, bilo dovedeno u vrlo neprijatnu, odnosno nelagodnu situaciju i da bi njegova uloga u tom slučaju bila mnogo lošija od same uloge u krivičnom zakoniku.
Opet, sa druge strane, u krivičnom postupku, mislim da lice koje oklevetano ne može da dobije moralnu satisfakciju time što će neko ko je o njemu pronosio neistine, biti kažnjeno novčanom kaznom, odnosno mogućnošću da obavezom da plati kaznu. Ono u krivičnom postupku traži zadovoljenje kroz to da lice koje je klevetalo bude okrivljeno, oglašeno kao krivo, da se vodi izveštaj o njegovoj osuđivanosti u KE, odnosno u krivičnoj evidenciji. U tom smislu, on može da dobije jednu vrstu satisfakcije. Ovako, čini mi se da građansko pravo neće moći da obezbedi efikasnu zaštitu od klevete.
Kada su u pitanju novinari, to sam rekla i u samoj načelnoj raspravi, mislim da oni nemaju razloga da se brinu ukoliko znaju i ukoliko im je poznat izvor informacije, ali ukoliko oni sami pronose određenu vrstu neistina o nekom drugom, a to ne mogu da potkrepe dokazima, onda i te kako treba da budu na udaru ovog krivičnog dela. Mislim da ne bi bilo loše da još jedanput razmislite o tome da ovo krivično delo ne bude izbrisano iz Krivičnog zakonika, jer smatram da može da dovede do niza negativnih posledica u društvu, jer mi kao društvo jednostavno nismo zreli za njegovo ukidanje.
