Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srđan Nogo.

Imam tri pitanja.
Prvo pitanje je za Ministarstvo pravde i Agenciju za borbu protiv korupcije. Zanima me njihovo mišljenje da li je protivzakonito i da li je uopšte u skladu sa propisima da jedna poslovna banka zaključi ugovor uz naknadu za dobijanje pravnog mišljenja od jednog visokog državnog funkcionera, a za vreme dok on obavlja visoku državnu funkciju.
Da budem konkretan, u pitanju je Pireus banka koja je 25. februara 2013. godine naručila od grupe profesora Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu jedno pravno mišljenje, a koje se tiče promenljivih kamatnih stopa i da li one predstavljaju ništavne odredbe ugovora, u smislu Zakona o obligacionim odnosima.
Jedan od tri profesora koji je radio takvo pravno mišljenje je prof. dr Oliver Antić, a u tom trenutku glavni savetnik predsednika Republike i član predsedništva SNS koja je vladajuća stranka u tom momentu. Da li je normalno, da li je protivzakonito i da li ima elemenata krivičnog dela korupcije da poslovna banka angažuje grupu profesora, ali da je taj jedan profesor visoki državni funkcioner, glavni savetnik predsednika Republike Srbije, znači, ne samo za pravna pitanja, nego lice koje se redovno pojavljuje u sredstvima javnog informisanja i da za potrebe te banke uradi jedno pravno mišljenje?
Zamislite koliko bi bilo privrednih subjekata koji bi voleli da im ministarka pravde uradi neko pravno mišljenje ili predsednik Vlade, obzirom da je i on pravnik, da uradi neko pravno mišljenje o bilo kom pitanju, koje ne mora biti iz opsega njegove delatnosti, pogotovo zato što je to pravno mišljenje, ja ga imam ovde, Pireus banka koristila pred sudovima u postupcima. Godine 2013. veliki broj građana je podneo tužbe protiv banaka u Srbiji sa zahtevom za proglašenje ništavosti odredbi ugovora koji su vrlo nepovoljni za korisnike bankarskih usluga. Sada kada imate situaciju da jedan sudija dobije jedno pravno mišljenje, a u tom pravnom mišljenju pokojni profesor Hiber, docent doktor Milan Živković i potpisani prof. dr Oliver Antić, koji je glavni savetnik predsednika Republike, se nalazi kao jedan od davalaca mišljenja.
Podsetio bih vas da je problem zaduženih u švajcarskim francima, ne samo problem Srbije, nego problem u celoj srednjoj i istočnoj Evropi, pa su tako na nivou države u Mađarskoj regulisali taj problem, a nedavno su sudovi u Poljskoj doneli jednu vrlo važnu odluku po kojoj su proglasili ništavim odredbe ugovora o zaduženosti, o promenljivoj kamatnoj stopi u švajcarskim francima i te ugovore su proglasili beskamatnim zajmom u zlotima.
Znači, nije više kreditni posao u švajcarskim francima, već beskamatni zajam u domaćoj valuti. Da li je jedan od razloga što se kod nas opstruiše i u pravosuđu, između ostalog, i postojanje jednih ovakvih pravnih mišljenja, kao što smo dokazali da postoje i ugovori između sudija i sudova sa jedne strane, i poslovnih banaka, sa druge strane, po kojoj oni imaju status VIP klijenata.
Nigde nije ušao švajcarski franak i mi imamo još jedan dokaz za to, evo izveštaja koji je revizorska kompanija „KPMG“ radila za potrebe Pireus banke, gde se takođe konstatuje da poslove banke, koje su odobravale kredite u švajcarskim francima, nisu raspolagale depozitima u švajcarskim francima i nisu se zaduživale na minus tržištu u toj valuti.
Drugo pitanje, takođe za Ministarstvo pravde, ali i za ministra finansija i predsednika Vlade. Hvalite se da ste sredili finansije. Kako su vam onda sudovi u blokadi? Status blokade sudova, 11. decembra 2016. godine je bio 534 miliona 583 hiljade 903 dinara, znači veliki broj sudova. Osnovni sudovi dužni su 359 miliona dinara, Viši 129 miliona, prekršajni 24 miliona, Osnovna javna tužilaštva 10,5 miliona, Privredni sudovi 440 miliona, Više javno tužilaštvo 340 miliona i Apelacioni skoro 150 miliona dinara. Pri tome, oni su izuzeti i mogu da isplaćuju i plate i doprinose, a građani ne mogu da naplate svoja potraživanja, što je protivustavno, jer ne štite se svi oblici svojine. Evo, ovde spisak svih tih sudova i svih tih zaduženja.
Treće pitanje, pitanje za predsednika Vlade. Bili ste juče u poseti „Elektromreži Srbije“, istakli ste da je to jedno od najuspešnijih državnih preduzeća, a najavili ste takođe da ćete preispitati rad svih direktora javnih preduzeća i onih koji ne rade dobro. Sada, vas pitam, koji je razlog da direktor „Elektromreže Srbije“ više neće ostati na toj funkciji, njemu ističe mandat, ali, kao što neke informacije kažu, neće se ponovo kandidovati. Znamo da to nije u pitanju nepostojanje fakultetske diplome, jer je i do sada obavljao funkciju direktora Nikola Petrović, bez diplome, i da li postoje indicija da će se on preseliti u SAD, s obzirom da je njegov kum Nenad Kovač, zvani Neša Roming, već prebacio firmu u Ameriku, izneo nekoliko stotina miliona dolara…

Privodite kraju, kolega.

Koji je razlog za odlazak Nikole Petrovića?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ivan Bauer. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući. Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani i građanke Republike Srbije.
Zatražio bih obaveštenje, odnosno objašnjenje od Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, u vezi sa pritužbama koje dobijam od pojedinih građana. O čemu se radi? Mnogi građani mi se žale da dobijaju, takozvane kako se to stručno naziva neželjene, odnosno ne traženu komunikaciju, telefonske pozive, ili telefonske poruke koje su komercijalnog sadržaja.
To se uglavnom odnosi na pojedina osiguravajuća društva, ranije je to bio mnogo češći slučaj, a danas je manje sa bankama, ali isto tako i sa pojedinim drugim privrednim subjektima koji nam šalju SMS poruke koje nismo tražili, odnosno nisam siguran da imaju pravo da nam šalju.
Dakle, radi se ovde o nekoliko mogućnosti. Jedna od mogućnosti, jeste da ovi privredni subjekti koriste listinge, sa kojih uzimaju naše brojeve, za koje možemo da kažemo uslovno rečeno da su javni, ali to ne znači da se oni mogu koristiti u ove svrhe, odnosno da se mogu koristiti za slanje komercijalnih poruka.
Druga mogućnost jeste da naše brojeve telefona dobijaju od trećeg lica, što takođe ne znači da se taj broj telefona može koristiti za ne traženu komunikaciju, koja je komercijalnog karaktera.
I treća mogućnost, koja je najopasnija, jeste da neko pravi bazne podataka ovakvih brojeva telefona i da ih onda nekome prodaje, što je verujem najozbiljnije delo u ovom slučaju.
Dakle, sve tri mogućnosti su, što se mene tiče, sporne, i u tom smislu bih želeo da dobijem konkretan odgovor od Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, jer mislim da je on prava osoba koja ovim treba da se bavi, jer ovde se radi upravo o, čini mi se, kršenju prava na privatnost građana.
Ovde u smislu pravnih implikacija, rekao bih da postoje tri mogućnosti. Jedna je, da Zakon ovako nešto dozvoljava, odnosno da je ovakva komunikacija zakonski dozvoljena u našoj zemlji, u šta nisam siguran, a u kom slučaju bih očekivao od Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja, da pokrene inicijativu da se odgovarajući zakonski propisi promene, odnosno da se usaglase sa najboljim praksama u svetu koji ovakvu komunikaciju ne dopuštaju.
Druga mogućnost, jeste da postoji tzv. pravni vakum, odnosno da ovo nije regulisano na odgovarajući način zakonom i da to pojedini privredni subjekti, najčešće se radi o osiguravajućim kućama, koriste, i da sa nama neželjeno komuniciraju, odnosno da nas pozivaju na naše brojeve telefona ili da nam šalju poruke koje mi prethodno nismo tražili.
Treća mogućnost, jeste da to apsolutno nije regulisano našim zakonom, u kom slučaju bih molio Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja da pokrene inicijativu da se ovako nešto uredi.
Naravno, postoji još jedna mogućnost, a to je da on stupi u kontakt sa operaterima fiksne i mobilne telefonije i da od njih traži ili da ih zamoli, ili da inicira da se napravi, jedan Kodeks ponašanja operatera fiksne i mobilne telefonije koji mogu, čak i ukoliko ne postoji zakonska regulativa, ove stvari da regulišu na taj način što će sami sprečavati ovakvu komunikaciju.
U tom smislu bih hteo da vas upoznam sa najboljim praksama koje postoje u svetu. U SAD, još iz vremena samo fiksne telefonije, kada uzimate telefonski broj vi se unapred određujete da li želite da primate pozive koji su komercijalnog karaktera ili ne. Dakle, ukoliko se odlučite da ne želite, niko nema pravo da vas zove i da od vas zahteva da prihvatite bilo kakvu komunikaciju koja je komercijalnog karaktera.
U mnogim drugim zemljama, na primer u Velikoj Britaniji, je vrlo jasno definisano da se komunikacija putem mobilnih telefona može obavljati isključivo ukoliko uradite nešto što se, stručno na engleskom jeziku, zove double optine, odnosno morate dvostruko dozvoliti nekome da bi mogao sa vama da komunicira. To znači da mora dva puta da vas pita i dva puta od vas da dobije potvrdan odgovor, čak i ukoliko vi inicirate komunikaciju, on mora još jedanput da vas pita, da bi od vas dobio odgovor.
Dakle, ovakva komunikacija je nešto što nije uobičajeno u svetu, i očekujem da se to i kod nas, ili reguliše na odgovarajući način ili ukoliko nije regulisano, da Poverenik za zaštitu informacija od javnog značaja zaštiti privatnost naših građana i da pokrene inicijativu da se taj problem reši. Kažem, može da se reši, čak i na nivou operatera fiksne i mobilne telefonije, koji jednim Kodeksom ponašanja među sobom to mogu da reše, odnosno mogu da isključuju brojeve telefona onih koji ovakvu komunikaciju obavljaju. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.
Pitanje za ministra prosvete, gospodina Šarčevića i ministra policije, gospodina Stefanovića, koje se tiče događaja vršnjačkom nasilja u školi ''Takovski ustanak'' i postupak, kako tokom samog događaja i direktorke škole Branke Žižović.
Naime, u toj školi je došlo do vršačkog nasilja, majka je prijavila da joj je dete maltretirano, tučeno. Otišla je kod lekara, da se vide i dokazi o nasilju koje je šutiranjem, od učenika starijeg, u učinioci, naneseno, da bi direktora Branka Žižović dala izjavu koja u slobodnom citatu glasi – da ona ne razume zašto se to diže na neki viši nivo i zašto se u jedno koškanje među decom uključuje i Centar za socijalni rad i druge institucije.
Dakle, ministra prosvete pitam, u kom je delu proces unutar Ministarstva, u nadležnim sektorima, razgovor i sa školom i sa direktorkom škole, i postupanje Ministarstva po Pravilniku o postupanju ustanova u kojima se odigrava nasilje, koje je na snazi. A ministra policije, u kom delu je i kojoj fazi je postupanje odseka u Ministarstvu, koje u saradnji sa Centrom za socijalni rad, takođe po Protokolu o postupanju u slučajevima nasilja u ustanovama treba da bude.
Zašto je ovo moje pitanje važno i zašto očekujem od oba ministra odgovor u roku od 15 dana, uz svest o tome šta je direktorka kazala? Direktora je kazala da je to minimalno što se desilo, da je nevažno. Direktorka je dala javnu podršku vršnjačkom nasilju. To osim što je zabranjeno zakonima i propisima kojima se definišu sve vrste nasilja, uključujući i propise koji su podnosili ministar prosvete i ministar policije, to je nedopustivo. Nedopustivo sa od strane nekoga ko obavlja dužnost direktorke škole.
Naša visoka tolerancija na nasilje, naš prezir prema patnji dece koje su žrtve vršnjačkog nasilja je nedopustiv. Iz ova moja dva pitanja, moja molba svima nama koji prirodom svog posla imamo nekakvu javnu funkciju, javnu obavezu, nekakvu moć javne reči, da pazimo šta govorimo kada je u pitanju vršnjačko nasilje, kada je u pitanju nasilje prema ženama, kada je u pitanju nasilje prema osobama sa invaliditetom, da jako pazimo šta govorimo. Ako imamo zle stereotipe u glavama da je to oduvek tako bilo, oduvek su se deca tukla da te stereotipe zaboravimo, jer su oni zabranjeni kao ponašanje. Propisima o kojima smo zajedno odlučivali u ovoj Skupštini, i vlast i opozicija, bilo bi dobro da ovaj slučaj, prvo da nema tragičan ishod kojim će biti okrivljena majka i dete žrtva i da neće biti tragičnog ishoda kojima će se direktorki tolerisati minimiziranje slučaja vršnjačkog nasnjilja, bilo bi dobro da nam svima dopre do svesti.
U istraživanja koja su u Srbiji rađena 30,7% dece, urađena je na uzorku od preko 57.000 dece u školama u Srbiji je trpelo neki vid verbalnog nasilja, zlostavljanja, 15% dece u školama trpi neki vid fizičkog zlostavljanja. Ako mi ne razumemo kolika je to panja deteta u uzrastu od šest, sedam do 15 ili 18 godina, onda uzalud donosimo propise u ovoj Skupštini, ako ćemo prećutati nerad institucija koje su plaćene iz budžeta kao i svi mi da spreče vršnjačko nasilje, da deluju preventivno, da pruže podršku žrtvi, da pruže podršku i nasilniku, onda ćemo samo svedočiti samo zgražavanjem slučajevima nasilja i u školi i u porodici i na ulici. Zgražavanje zaglupljuje. Molim vas da se ne zgražavamo, nego da delujemo i zato pitam oba ministra – u kojoj fazi su na osnovu protokola o postupanju u slučajevima nasilja u ustanovama poslovi, sektori u njihovom ministarstvu? Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović. Izvolite.

Dame i gospodo poštovani građani Republike Srbije, prvo pitanje ide predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću u vezi budžeta za 2016. godinu.
Podsetiću predsednika Vlade prvo na njegovu izjavu od 10. marta 2014. godine na predizbornom skupu u hali „Pinki“ – „Kakve god reforme da preduzimamo, šta god da se zbiva dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se uzme“.
Kao što smo videli u budžetu za 2017. godinu predviđeno je 47 milijardi dinara za plaćanje garancija po dugovima nesposobnih javnih preduzeća koja vode nesposobni partijski kadrovi, gde država mora za njih da plati njihove dugove zato što nisu u stanju da to urade.
Sa druge strane, penzionerima je uzeto 20 milijardi dinara, zaposlenima u javnom sektoru, među kojima su nastavnici, lekari, medicinske sestre itd. još 22 milijarde, ukupno je manje nego što gubitak prave javna preduzeća. Svi porezi su povećani, uvedena je akciza na struju, sve stope su povećane za više od četiri godine, koliko je Aleksandar Vučić na vlasti.
Poslednji korak u uzimanju novca iz džepova građana i privrede i davanje tog novca sa druge strane stranim investitorima i nesposobnim partijskim kadrovima i povećanje paušalnih poreza sa kojim su suočeni mnogi građani Republike Srbije, taj sektor porodičnih firmi i preduzetničkih radnji, a njih ima preko 200.000 u Srbiji, zapošljavaju preko 400.000 ljudi, nakon dve godine su konačno dobili rešenja od poreske uprave, dakle rešenja koja kasne preko dve godine kojim sada nalažu da u roku, do kraja godine uplate u budžet zaostale povećane poreze. Znači, retroaktivno im je povećan paušalni porez i naterani su da ga plate.
To je način na koji premijer, odnosno predsednik Vlade krpi budžet, pa je moje pitanje za premijera – kada će prestati da uzima od građana i od privrede, da krpi rupe u budžetu i da daju pare stranim investitorima i nesposobnim partijskim kadrovima? Da li je to reforma koju je obećavao i koja je očigledno u direktnoj suprotnosti sa izjavom koju je dao u martu 2014. godine?
Drugo pitanje za predsednika Vlade, imamo jedno pismo Zaštitnika građana, koji je odgovorio na neke optužbe koje je izrekao premijer, pa pošto to pismo nije dobilo svetlost dana u medijima, recimo na RTS, ja ću ga ovde pročitati u Narodnoj skupštini kako bi građani ovo mogli da čuju – „Poštovani gospodine Vučiću, dana 30. decembra ste u javnom obraćanju građanima Srbije, u direktnom prenosu na svim nacionalnim TV kanalima između ostalog rekli za mene i više drugih osoba da smo apriori protiv države i svog naroda, oni zbog toga što su nekada bili na vlasti, a ja sam kao Zaštitnik građana tada bio veoma zadovoljan pravima manjina, kao što ste rekli.
Nije prvi put da iznosite neistine u vezi mog rada, Zaštitnika građana i letimičan pogled na godišnji izveštaj iz perioda pre 2012. godine pokazaće više zamerki u toj oblasti nego što sadrži izveštaj za 2015. godinu. Na žalost ni izveštaji za 2015. godinu, ni za 2014. godinu nisu razmatrani u Narodnoj skupštini, iako je to obaveza parlamenta utvrđena propisima, ali to nije moglo da vas spreči da pročitate, jer su vam i lično upućeni radi informisanja i javno objavljeni ti izveštaji. Ipak, sadržina izveštaja za vas nije od značaja, već potreba da kažete nešto loše o Zaštitniku građana, odnosno o meni lično.
Tu međutim nastaje mnogo veći i opasniji problem, ne samo po osobe koje ste pomenuli i mene, već mnogo šire po demokratiju u Srbiji. Označili ste pred celom srpskom javnošću više građana Srbije, uključujući i Zaštitnika građana za protivnike države i svog naroda. Ističući takvu užasnu ocenu, ne želim da polemišem zbog njene očigledne besmislenosti. Međutim, dužni ste i morate da vodite računa da ni o kom građaninu Srbije nemate pravo da kažete tako nešto, niko to pravo nema, a posebno vi“.
Premijer je na ovo odgovorio da nema obavezu da odgovori na ova pitanja, da ga to zaista ne interesuje, međutim, da ima obavezu da objasni građanima Srbije zašto druge građane naziva ovakvim rečima, zašto vređa na konferencijama za medije i zašto govori da su drugi protiv države kada to jednostavno nije istina? Imamo samo drugačiji način, odnosno koncept države. Hvala.