Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, posle jučerašnjih diskusija i razmišljanja ne znam da li ću se usuditi da govorim o manjinskom obrazovanju, jer jednostavno vidim kakvo je raspoloženje i prema nacionalnim manjinama, a kamoli prema obrazovanju i nekom izražavanju na svom jeziku. Razočaralo me je razmišljanje ponekih poslanika koji su ipak moje kolege i mislim da ovde nije bilo mesto za takve razgovore.
Daću samo primedbe u nekim članovima, jer sam mislila da će ovaj zakon o osnovnom, srednjem ili predškolskom obrazovanju ispraviti neke nepravde sa kojima se već godinama nacionalne manjine suočavaju, imaju problem u svom obrazovanju. Osnove sistema obrazovanja i vaspitanja jednostavno nisu se doticale tih problema, pa sam stvarno mislila da će prvenstveno Zakon o osnovnom obrazovanju ispraviti neke nelogičnosti s kojima se stvarno obrazovanje suočava i ima probleme. Prvenstveno se to odnosi na izborni predmet koji se sada ne zove izborna nastava, nego izborni program, gde se veronauka i građansko vaspitanje ocenjuju opisno. To je bilo i do sada i mislim da je to u redu, jer jednostavno nismo svi istih konfesija i nismo svi raspoloženi da na neki način učimo građansko, mislimo da to na neki način nije ni trebalo da pripada školama, po mom mišljenju. Mi smo svi išli na veronauku, ali smo išli u crkvama i mislim da to ipak pripada crkvama, a građansko da pripada nekom svom kućnom vaspitanju. To je moje lično mišljenje.
Što se tiče nastave na jezicima nacionalnih manjina, posebno mislim u Vojvodini, gde obrazovanje ima svoj kontinuitet, ja npr. pripadam rusinskoj nacionalnoj zajednici gde smo pre nekoliko godina proslavljali 260 godina obrazovanja na rusinskom jeziku, imamo celu vertikalu obrazovanja na tom jeziku, ja sam čak i studirala na rusinskom jeziku na katedri za rusinski jezik u Novom Sadu i mislim da niko nema problem sa tim da se u tom nekom svom školovanju na maternjem jeziku, niti na poslu, niti u nekom svom profesionalnom, niti nekom drugom napredovanju.
Zato sam mislila da će to učenje maternjeg jezika kao fakultativne nastave jednostavno dobiti neki drugi tretman, a tretman je ostao isti. Znači, čak je na neki način, koristiću taj neki termin, uniženo jer se nastava na jeziku nacionalne manjine, odnosno fakultativno učenje jezika, sada više neće ocenjivati, nego će se ocenjivati opisno, znači, imaće isti tretman kao i građansko vaspitanje i veronauka. Ni do sada to nije bilo dobro jer se taj predmet ocenjivao, ali ocena nije ulazila u prosek. Ne kažem da sada to daje neki motiv i roditeljima i deci da idu na učenje maternjeg jezika ako će se to ocenjivati brojčano i ako će ocena ulaziti u prosek, ali ipak znamo da nam je multikulturalnost, da nam je tolerancija, videli smo to u Skupštini, stvarno na nekom testu i jednostavno me interesuje zašto se to ne ocenjuje brojčano.
Na Odboru za obrazovanje ste mi rekli, ministre, da je to zbog tog fonda časova. Ali, mi smo davno predlagali, pošto je to u Vojvodini stvarno primenljivo, a primenljivo je i u celoj Srbiji, zašto se ne uvede i jezik društvene sredine, to je komšijski jezik? Ta tolerancija vidimo stvarno da nam je sada na nekom jako niskom nivou. To bi bili komšijski jezici, to su jezici koji pripadaju Evropskoj uniji, npr. mađarski, slovački, rusinski, hrvatski, bugarski, makedonski, to su jezici koje mi treba da naučimo ne zbog toga što imamo saživot sa tim svojim komšijama, nego jednostavno zašto ne učiti taj jezik? Ako mislite da bi pripadnici nacionalnih manjina bili na neki način oštećeni time što bi imali jedan predmet više, mislim da to nije u redu.
Drugo, to bih pohvalila, da se u srednjoj školi učenje maternjeg jezika, fakultativno učenje jezika, ocenjuje i brojčano, a ne opisno kao u srednjoj školi, po mom mišljenju je to dobro, ali opet, ta ocena ne ulazi u prosek. Opet govorimo o tome zašto ta ocena ne ulazi u prosek. Jednostavno, opet neki drugi problem u tome, ako deca ne nauče maternji jezik, a ne kažem da je škola ta koja uči maternji jezik, roditelji su prvenstveno ti koji uče decu maternji jezik, ako se ne afirmiše učenje maternjeg jezika u osnovnoj školi, zašto se afirmiše u srednjoj školi? Mislim, ko ne nauči maternji jezik u osnovnoj školi, u srednjoj ga sigurno neće učiti, niti mu je stalo do toga da ima neku dobru ocenu iz tog predmeta. To su neke moje zamerke.
Još jedna moja zamerka, u dvojezičnoj nastavi zašto nema saglasnosti nacionalnog saveta u uvođenju dvojezičke nastave? Jednostavno, u skladu sa lokalnom samoupravom, koja je i osnivač osnovnih škola, ali na primer u mešovitim sredinama ili u sredinama gde se uvodi ili srpsko odeljenje, mislim da se o tome radi, da se ili uvodi srpsko odeljenje ili se uvodi odeljenje na jeziku nacionalne manjine. Zato mislim da bi nacionalni savet tu trebalo da da saglasnost i u jednom i u drugom slučaju. Ne mislim sada tu ni na jedan ni na drugi jezik.
Mislim da Nacionalnom savetu stvarno treba da ima, da da ne mišljenje, nego saglasnost, jer kažem ili se uvodi srpsko odeljenje, ili se uvodi odeljenje na jeziku nacionalne manjine.
Još oko predškolskog vaspitanja i obrazovanja, ako mislim da se i tu stalo na lokalnoj samoupravi, jednostavno u tom delu gde se navodi da lokalne samouprave na neki način mogu da finansiraju neke dodatne aktivnosti deci u predškolskim odeljenjima. Na primer, ne znam učenje engleskog jezika ili neke ne znam sekcije. Znači učenje, fakultativnog učenja maternjeg jezika u sredinama gde nema redovne predškolske nastave na tom jeziku, to jednostavno visi i to niko ne finansira. Tog na primer vaspitača ili nastavnika, učitelja koji će doći jednom ili dva puta nedeljno da uči decu maternji jezik. Zato tu sam, mislila da lokalne samouprave ipak treba da daju neku nadoknadu tom vaspitaču koji će doći da neguju taj maternji jezik.
Hvala vam, i mislim da su to uglavnom amandmani LSD Vojvodine podnela, pa vas molim da vi to još jednom razmotrite.
