Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
(Zoran Živković: Po Poslovniku.)
(Marinika Tepić: Po Poslovniku se javio.)
Koleginice Marinika, da li vi znate da je po Poslovniku zabranjeno da koristite elektronske poslaničke jedinice drugog poslanika?
Jel, znate koja mera je za to predviđena?
(Zoran Živković: Daj mi pravo na povredu Poslovnika.)
Reč je dobio narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
(Marinika Tepić dobacije.)
Nije bio u elektronskom sistemu, ja sam drugom poslaniku dao reč.
(Zoran Živković: U kom si ti sistemu.)
Nemojte vi samnom da polemišete. Niste dobili reč.

Zahvaljujem.

Kao što rekoh, nije lako govoriti u ovoj atmosferi, ali pokušaću da se vratim na temu. Potpuno je bilo jasno da smo bili van teme prethodnih nekoliko diskusija, i da kažem par reči o ovom Predlogu zakona.

Pridružujem se primedbama da nije dobro da nešto što je stiglo, a što je navodno važno, i slažem se naročito važno, i što je stiglo u avgustu da bude tek sada na dnevnom redu. sada je dakle već druga polovina, da ne kažem pred kraj novembra. Moglo je to da bude i ranije, ako su ti sporazumi tako važni, a znamo svi da smo imali nekih predloga koji nisu bili ni izbliza toliko bitni ni hitni, pa su bili na dnevnom redu.

Govoriću o prve dve tačke malo opširnije. Što se tiče ove druge dve tačke, tu nemam bog zna šta da dodam, osim što se takođe pridružujem primedbama da, ako je već stanje u privredi taki i u budžetu tako dobro, možda nismo morali tih 17 miliona evra, ako je već 17 miliona evra, da se zadužujemo zarad sređivanja vodovodne i kanalizacione mreže u Kikindi, Vrbasu, Knjaževcu, Paraćinu. Svejedno, siguran sam da je to važno, da je potrebno. Samo kažem, možda je moglo i iz tekućeg priliva.

Nažalost, to je u moru ovih kredita i dugova, koje smo mi ovde aminovali u toku poslednjih meseci, ovo je jedan od manjih i manje strašnih stavki, iako je to razlog da se zabrinemo. Mnogo je veći problem ovaj drugi, koji jeste, po meni, vrlo važan i vrlo veliki, projekat je važan, ali su i pare jako velike i o tome ću govoriti nešto pred kraj svog izlaganja i očekujem od gospođe ministra da nam to i meni i javnosti malo detaljnije elaborira.

Reč je o kineskom kreditu. Dakle, bez obzira na sve prijateljske veze i odnose sa Narodnom Republikom Kinom, na topli doček koji smo ovde nedavno imali i priredili visokom gostu iz Kine, bez obzira na pozdrav na aklamativnu podršku ukidanju viza za građane Kine, koju smo ovde takođe u Skupštini izglasali na Odboru za spoljne poslove, što sve podržavam. Dakle, to je, kako bi rekao, jedan par rukava, a druga stvar je komercijalna vrednost i značaj, korist od ovog kredita. Mislim da tu ima, da je tu moglo biti i boljih rešenja i mislim da je malo ishitreno bilo, što se možda iz nekih drugih razloga, možda političkih a ne ekonomskih razloga, ušlo u taj kredit za ovu deonicu.

Kažem, o tom potom, prosto da imate to na umu i voleo bih zbog javnosti da malo to kasnije prokomentarišemo. Neću potrošiti svo vreme pa ću ostaviti nešto i za sutra.

Hteo bih da se vratim na ovo sa čime se počela ova današnja diskusija, ovaj ozbiljan deo diskusije, a tiče se ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice i tu je bio jedan spor i dilema i polemika sa kolegom Miljanom iz SRS, kao i nekim drugim kolegama, oko toga da li se tu priznaje tim ugovorom Kosovo ili ne.

Vi ste izneli svoju argumentaciju i kolege iz vladajuće većine takođe. Ja bih rekao pomalo pašićevski da ste i jedni i drugi u pravu, ali delimično. Dakle, kolega Miljan je sa razlogom pomenuo da se na stranici 198. ovog sporazuma zaista pominju državljani Kosova, pominju se i to više puta. Pominje se i Kosovo bez zvezdice, da će dobiti slobodu pružanja pomorskih usluga, transporta na Kosovu itd. To je na stranici 198. Ima i drugih mesta u ovom sporazumu.

Isto tako ste vi u pravu da u članu 2. ili 3, beše, a na stranici 119. ima ova ograda koja je bitna, i na kojoj je očito Vlada Srbije insistirala i toga ima na nekoliko mesta. Upotreba termina – zemlja, nacionalnih, državljani, teritorija itd. neće uticati na status svake ugovorne strane prema međunarodnom pravu. I taj član 2. i niz drugih govore o tome da je srpska strana nastojala da negde makar tu zvezdicu ili Kosovo sa zvezdicom provuče i ugradi u ovaj ugovor.

Ne mogu reći da se sada ovim ugovorom, ne znam, priznaje nezavisnost republike Kosovo. Dakle, neću to reći, ali ću svakako reći i vidim potrebu da se to naglasi i ogradi i govori ako ne o nečistoj savesti, onda makar o sumnji ili mogućnosti i slutnji da bi se to moglo tako razumeti.

Verujem da Vlada Srbije ne želi da se to tako shvati, ali nekako jako je mnogo i to skrećem pažnju svima nama, ne samo povodom ovog zakona, tih sporazuma, ugovora regionalnih koji nekako sve više i lakše uvode Kosovo sa zvezdicom ili bez zvezdice kao ravnopravnog partnera. Dakle, prosto kada se nagomila i nakupi puno tih primera i tih slučajeva, u jednom trenutku će ta zvezdica, kao što je svojevremeno obećao visoki američki zvaničnik prištinskim vlastima, istopiti kao sneg na prolećnom suncu.

Da se ne bi to istopilo, ja apelujem i pozivam i sve predstavnike, ne samo Ministarstvo spoljnih poslova, nego i sve organe vlasti u Srbiji da insistiraju na tome i da makar ovo malo suverenosti što imamo i što je preostalo na KiM da se ne odričemo tako toga olako.

Toliko bih sada. Naravno da bih ja mogao da sakupljam političke poene i kažem – vi ste ovim priznali nezavisnost Kosova. Niste ovim. Neke druge stvari i neki drugi dokumenti od Briselskog sporazuma do nekih drugih razrada tog Briselskog sporazuma nažalost su mnogo više i mnogo dalje otišli u tom pravcu mirenja.

Znači, ne toliko priznavanja koliko prihvatanja nezavisnosti Kosova i to je jedna igra reči, na koju je moram priznati, prethodna vlast često insistirala, a i ova sada - mi nismo priznali i nećemo nikada priznati nezavisnost Kosova. Da, naravno, ali to od nas niko i ne traži, bar ne tako eksplicitno. Traži se da se ne protivimo, da se pomirimo, dakle da se pomirimo sa nezavisnošću, ne toliko da je direktno i formalno priznamo. Ali, idemo sada na konkretnije stvari, ja uvek pokušavam da govorim o dnevnom redu i o onome što je tu relativno bitno.

Srbija je centralna zemlja, to je vaša rečenica iz uvodnog izlaganja, misli se na regionalni kontekst i vi ste tu u pravu, ali nije to zasluga ove ili one Vlade, niti ove vaše niti one prethodne. To je zasluga ili prokletstvo istorije, Boga, sudbine itd. koja nas je bacila i stavila tu, kao što je to rečeno više puta, da sagradimo kuću na sred druma.

Ta kuća na sred puta ima mnogo loših strana, odnosno taj položaj kuće na sred puta ima mnogo loših aspekata koje smo tokom istorije okusili na svojim plećima. Ali, ima i po neki dobar aspekt i to je upravo ovaj aspekt zbog kojeg jeste Srbija tako važna i bez kojeg, pošteno govoreći, ni ovog ugovora o osnivanju transportne zajednice ne bi bilo. Dakle, taj centralni, regionalni položaj Srbije, geografski jeste nešto što je kažem, prokletstvo, geopolitičko prokletstvo i problem, ali u veštim rukama i u pojedinim trenucima može da bude i blagodat.

E, pa sad, moja je primedba i moj, takođe, apel da taj položaj možda nismo dovoljno ili da bi trebalo malo više i bolje koristiti, jer ja mislim, kada je reč o ovom sporazumu, a to je vrlo čudan sporazum, već od samog naziva je čuda. Ta transportna zajednica koga? Transportna zajednica EU i nekih nejasnih, ne

identifikovanih pet, šest entiteta, zove se jugoistočna Evropa, nije to ni čitava jugoistočna Evropa, to je zapravo eks ju, bez Slovenije i Hrvatske, a sa Albanijom. Praktično, to je to. Bez Srbije od toga nema ništa. To je tako, a kada je već tako, mislim da bi mogli, ne samo vaše ministarstvo, nego generalno i naša Vlada, bolje i hrabrije da koristi tu poziciju.

Jedan od razloga zbog čega se išlo po hitnom postupku sa Predlogom ovog sporazuma, što takođe stoji ovde u ovom podebelom obrazloženju, jeste i to što će, valjda, početkom decembra biti sastanak, koji bi trebalo da Srbiju, odnosno Beograd učini, mestom, jel tako, sedištem ove transportne zajednice. Pa, naravno, to je upravo potrebno onome o čemu sam govorio.

Srbija ima to centralno mesto i teško će oni naći neku drugu prestonicu da tu postave to sedište. Ali, meni je važnije od tog statusnog, simboličkog gesta da će Beograd biti sedište te transportne zajednice. Meni je važnije da mi vidimo šta će ta transportna zajednica da radi i koji su mogući benefiti ili možda opasnosti koje ona sa sobom nosi.

Kaže se takođe, tamo kada se pominju troškovi, pominje se 10 miliona dinara itd. te transportne zajednice na godišnjem nivou, pa se kaže da ona nasleđuje transportnu opservatoriju jugoistočne Evrope. Ja vas pitam konkretno – u čemu je razlika izmetu te novoformirane transportne zajednice i postojeće transportne opservatorije?

Da li je možda ideja, gospođo Mihajlović, da li bar imate slutnju da ovakvim ugovorima, da ovakvim sporazumima i ovakvim ad hok, kako je rekao, rešenjima, EU zapravo pokušava, i to je s njihovog stanovišta vrlo mudro i vrlo racionalno, da sve što je njima potrebno, pre svega saobraćajno povezivanje, transportno povezivanje Evrope i ovog evropskog prostora, uključujući i ovaj jugoistok i Balkan, da to postigne ovakvim sporazumima, a da se nisu obavezali na bilo koji način da nas prime, ne samo nas, nego i druge zemlje regiona, da nas prime u EU?

Drugim rečima, da li će ovakvim i sličnim sporazumima, kojima se rešava čiji problem, naravno delimično naš, ali Boga mi i evropski, odnosno problem EU, da li sa takvim sporazumima zapravo oni rešavaju problem, premrežavaju ono što im treba ili im treba, da do dođu do svojih južnih članica, pre svega do Grčke, a da vi onda posle, kada uđete u te mreže, ne mislim samo saobraćajne nego i političke, onda čekajte u čekaonici pred vratima EU, i ako vas primimo ili ne primimo?

Dakle, hoću da kažem i to je način i stav, generalna preporuka, ne trebaju oni nama mnogo više nego mi njima, barem kada su ovakvi sporazumi u pitanju. Ja to ne govorim kao neki evroskeptik, naravno da sam evroskeptik, ali to sad nema veze sa ideologijom, nema veze sa tim da li podržavamo evropske vrednosti ili se zalažemo za integraciju Srbije u EU. Ne, već prosto pragmatično i racionalno.

Moje pitanje i dodatna dilema, jeste da li će sa ovom transportnom zajednicom, da li će onda na osnovu toga EU, imati veći i neposredniji uticaj i na politiku, na saobraćajnu politiku i strategiju ove zemlje?

Da li će oni onda na neki način nametati svoja rešenja i koridore koji njima odgovaraju, iz bilo kog razloga, više nego, recimo, saobraćajna rešenja i komunikativne opcije za koje su građani Srbije i Srbija zainteresovani?

Drugim rečima, da li će nam oni određivati saobraćajne prioritete, poput npr. onog, rekao bih, zloglasnog auto puta Niš-Priština-Tirana, za koji je naša vlast pokazala veliko interesovanje, a meni se čini da struka nema toliki entuzijazam i da nema dovoljno jakih argumenata za izradu tog koridora, pogotovo ne pre nekih drugih, o kojima se godinama priča. Godinama se najavljuje završetak pojedinih deonica, a one nikako da se završe.

Uzgred, budi rečeno, gospođo Mihajlović, među ovim nulama koje ste ovako pobednički pročitali, koliko je kilometara puta, odnosno koliko je železničke mreže reparirano i obnovljeno poslednjih godina, pa ste navodili deveta, deseta, jedanaesta, dvanaesta, trinaesta i četrnaesta, barem dve ili tri godine koje ste tu naveli su godine u kojima je na snazi ova Vlada na delu. Niste vi bili ministar u ovom resoru, ali je bila ova Vlada i vi ste bili član te Vlade. Tako da neke od tih nula idu na raboš i aktuelnoj vlasti.

Ali, nije bitno. Dobro je da se gradi. Pozivam da se gradi, samo apelujem da možda ne moramo da svaku deonicu, svakih par kilometara tako pompezno i trijumfalno da otvaramo, pa onda ljudi dođu u zabludu i misle ljudi da je put stvarno otvoren, a on se nikako ne završava.

Pola decenije je ova koalicija na vlasti, pa hajde da za tih pola decenije ili koliko vam još treba, evo pitam konkretno – koliko vam još treba da se završi po vašem mišljenju? Izvinite ako je malo iskakanje iz teme, ali svakako nogo manje, nego bilo koje druge diskusije koje su iskakale. Kada mislite da će biti konačno gotov u pravom smislu reč auto-put do makedonske granice? Eto, jedna projekcija, sada možete i da kažete, voleo bih da čujem, a mislim da bi i javnost Srbije volela da čuje.

Poslednja stvar, struktura budžeta za ovu transportnu zajednicu, kada se pogleda struktura budžeta te zajednice, kaže se da je 80% doprinos EU, a ostale članice, neću reći zemlje, tu je i Kosovo, dakle, ostale članice doprinose sa Albanija – 3,20%, BiH – 3,55%, BJR Makedonija – 2,88%, Kosovo za zvezdicom – 2,57%, Crna Gora – 2,38%, Republika Srbija – 5,42%. Znači, 20% ove regionalne članice, od toga smo mi kao što vidimo šampioni po doprinosu materijalnom. Videćemo da li ćemo mi biti šampioni po benefitu, a EU daje 80%. Nisam siguran da je to prava proporcija, kada bismo govorili o veličini, bilo demografskoj ili ekonomskoj snazi ili demografiji, broju stanovnika ili površinama ovih članica, odnosno zemalja koje ovaj sporazum sklapaju.

U svakoj slučaju, ja vidim u ovom trenutku samo trošak, a benefit ćemo tek videti, ako ga vidimo, a voleo bih od vas da čujem koji je benefit za ulazak u transportnu zajednicu, sem ove načelne fraze ili formulacije, kako je to dobro da se integrišemo. Dobro je da se integrišemo, ali ne bi bilo loše da mi sami određujemo te strateške pravce i koridore integracije, a ne da nam ih propisuje EU.

I u ovih par minuta, pitao bih vas za ovaj kineski kredit. Mi generalno glasamo protiv uzimanja kredita, ali ako ima smisla za bilo šta da se kredit uzima, onda je to zaista infrastruktura i to saobraćajna infrastruktura, pogotovo što su tu troškovi visoki i to razumem. Ali, po istom principu kao što sam pitao za EU, gospođo Mihajlović, da li je zaista najoptimalnije rešenje da mi uzimamo kredit od Kineza, pod uslovima koji nisu baš toliko idealni, jer 2% nije tako povoljno kao što je to bilo pre nekoliko godina, obzirom da su kamate inače jako niske svuda u svetu. Dakle, uzimamo kredit od Kineza da bismo gradili jednu infrastrukturu, koja je u stvari potrebna Kinezima.

Srbiji ne treba pruga od 200 kilometara za transport robe, treba Kinezima zbog njihovog puta svile. Ja to poštujem, ja to uvažavam, ali ako je tako onda nemojte da oni daju nama kredit da bismo mi izgradili prugu njihovim novcem, njima vraćali dug kojim će oni lakše prodirati na tržište EU. Onda je, možda, pitam to možda, nimalo ne dovodeći u pitanje pozitivnu ocenu i potrebu dobrih odnosa sa Narodnom Republikom Kinom, da se možda moglo bolje ispregovarati, da je možda to trebalo da bude neka zajednička investicija, neka vrsta, ne znam, nekog drugog rešenja, a ne, pazite, rešenja kojim mi uzimamo kredit kojim se obavezujemo i time, završavam, se obavezujemo u tačci 2,5.

Kredit je, inače, jako visok, od 297, praktično 300 miliona američkih dolara, za jednu samo deonicu, samo za jednu deonicu, a to su ogromne pare, znači, 300 miliona, praktično, da bi roba, tehnologija i usluge koje se nabavljaju iz kreditnih sredstava biće kupljeni pretežno od Kine u skladu sa komercijalnim ugovorom. Znači, mi uzimamo od njih kredit da bi oni gradili, da bismo od njih uzimali pretežno, doduše, robu, tehnologiju i usluge. To ne deluje kao tako savršeno rešenje.

Hoću da kažem, i kad je reč o EU, i kad je reč o Kini, ili ruskoj braći treba imati, ipak, taj pristup koji da polazi od toga da li je to u našem interesu i da li možda sporazum može da bude povoljniji. Toliko, hvala.

Reč ima ministar dr Zorana Mihajlović. Izvolite.

Hvala na vašim komentarima.
Evo nekoliko dodatnih informacija, pa se nadam da će one upotpuniti vašu sliku o ovim važnim sporazumima.
Nema ovde nikakvih fraza, nema ovde nikakvog pobedničkog čitanja podataka. To su samo činjenice koje se u mnogome razlikuju od podataka i činjenica od pre 7,8,10 i 15 godina.
Dakle, da krenem prvo od toga što ste rekli – zašto uzimamo kredite ako je stanje u privredi tako dobro? Stanje u privredi je mnogo bolje nego što je bilo, a krediti se ne uzimaju samo zato što je u pitanju finansijska konstrukcija određena, nego zato što daju mnogo benefita po određenim projektima.
Vratiću se na projekat, dakle, pruge, modernizacije pruge, zato što tu ima mnogo važnih podataka od najvećeg, globalnog projekta „Jedan pojas, jedan put“ i toga da je Srbija deo toga, do svih drugih činjenica o čemu ću nešto reći posle.
Dakle, kada govorimo o Transportnoj zajednici, napravili ste jednu razliku između toga da sam pomenula da je Transportnom zajednicom zemalja jugoistočne Evrope, da je Srbija centralna zemlja. Da, reći ću vam, centralna je zemlja ne samo zato što smo se zadesili ovde gde jesmo, što je tačno, nego zato što smo konačno počeli da koristimo u pozitivne svrhe, kao komparativnu prednost, našu poziciju. Čini mi se, ne čini mi se nego znam, vidim i svi znamo, da to nije rađeno prethodnih 20 godina, osim što smo imali političare koji su samo pričali o nekom liderstvu u regionu, a od tog liderstva ne beše ništa, nego ono što smo mogli da vidimo, to je da su nas zaista obilazili, da se zaista nije gradilo, da se zaista nije ulagalo, osim što su političari koristili tu frazu, jer to jeste bila tog trenutka fraza, sada to više nije slučaj.
Dakle, Srbija jeste centralna zemlja jugoistočne Evrope zbog svog dobrog položaja kao najprofitabilnija ruta između istoka i zapada i to je ono što mi hoćemo i ovom Transportnom zajednicom da iskoristimo, kao što smo želeli isto to da iskoristimo i energetskom zajednicom zemalja jugoistočne Evrope. Nema važnijeg ulaganja od ulaganja u infrastrukturu, bilo da je ono transportno ili energetsko.
Rekli ste u jednom trenutku da je ovaj sporazum čudan i da ne vidimo kakve to prednosti možemo da imamo od Transportne zajednice i od ovakvog jednog sporazuma, kao i pitanje u čemu se razlikuje u odnosu na SITO. On je napravljen kao organizacija na osnovu memoranduma, dakle, nema obavezujući karakter. Neke stvari su mogle da se urade, neke možda nekog trenutka i nisu. Ovo je Transportna zajednica napravljena na osnovu međunarodnog sporazuma, ugovora, dakle, koje su zemlje potpisale, među njima je i Srbija. Potpuno drugačiji karakter u odnosu na SITO, u tom smislu jer ima obavezujući karakter.
Dalje, ovaj sporazum će pomoći da svi oni projekti, a sada ću vam reći nešto i oko toga, da ti projekti koje smo definisali kao strateške koridore, se mnogo brže realizuju. Srbija je inače prva zemlja, znači prva je Srbija krenula da govori o strateški važnim koridorima pre nekoliko godina. Svi projekti koje je Srbija predložila, bilo u železnici, bilo u putnom saobraćaju, drumskom saobraćaju, svi su prihvaćeni, postali su deo osnovne transportne mreže EU. Dakle, ti projekti koje smo predložili, ti projekti koji su prihvaćeni od EU su ti projekti koje ćemo gurati kroz
Transportnu zajednicu.
Zašto je Transportna zajednica, takođe, važna, jeste svaka od zemalja jugoistočne Evrope, zapadnog Balkana su veoma različite po nivou razvoja svoje infrastrukture. Takođe su različite u odnosu na to koliko su se uskladile sa direktivama EU, koliko nisu. Mnogo je jednostavnije stvoriti jedinstveno tržište od dvadesetak miliona ljudi, gde ćemo biti u jednom, nekako istom stepenu, ćemo ići kada govorimo o samom usklađivanju sa direktivama EU.
Pomenuli ste pitanje - zašto je Srbija 5% u finansiranju? U odnosu na broj stanovnika zemalja koje su potpisnice i u odnosu na visinu BDP-a, hteli da priznamo ili ne, najveći smo. Dakle, u odnosu na to je i taj odnos, odnosno taj procenat od 5%.
Zatim, ono što je takođe važno, mislim da je važno, to je da sve što budemo radili vezano za projekte, drugačije je i veoma povoljno po nas da budemo sedište Sekretarijata, zato što se drugačije gleda i drugačije se neke stvari rade. Sigurana sam da to može samo da nam pomogne, nikako ne može da nam odmogne.
Pominjali ste kineski kredit, kako ga mi, nekako, zovemo. Da se ne naljutite, ali rečenica – šta će nama pruga na 200 kilometara na sat, meni negde liči kao u onom nekom ranijem periodu, a nadam se da to nije, kada su se seljaci bunili zašto uopšte imamo vozove, jer to su metalne šklopocije koje plaše krave.
Znači, ljudi, nama treba pruga od 200 kilometara na sat. Danas cela zemlja, ceo Koridor 10 ima 200 kilometara na sat gde god je to moguće, ja mislim da je to odlično. Da prestanemo više da se stalno vraćamo unazad i da se zadovoljavamo sa tim da sad imamo prosečne brzine negde oko 35 kilometara, pa super, ako imamo 50 to je odlično. Nije odlično. Treba nam najmanje 110 kilometara i 120 kilometara na sat, ako govorim o Kargu, treba nam 200 kilometara na sat ako je modernizacija pruga, pa ceo svet ide mnogo brže i mnogo više. Nažalost, mi smo imali zaostajanje u železničkom saobraćaju od 30 prethodnih godina, sada idemo gde god možemo na takve pruge.
Druga stvar, ovom prugom mi jesmo deo velikog, globalnog projekta, nema većeg projekta danas na svetu od kineskog projekta „Jedan pojas, jedan put“. Mislim da treba da budemo time zadovoljni, to su prednosti.
Treća važna stvar, ovaj kredit je sa grejs periodom pet godina, ali ono što je za nas jako važno, 49% su domaće kompanije. Dakle, 49% će raditi domaće kompanije, koristiće se najvećim delom gde god je to moguće, gde god možemo to da napravimo, dakle ono što se zove Srpska domaća oprema. Gde, nažalost, ne možemo, moraćemo neke stvari nove da nabavimo. To su prednosti i zašto uzimamo ovaj kredit i zašto to radimo u ovako jednom velikom projektu, koji nije projekat samo Srbija-Kina, ovo je, recimo, trenutno projekat Srbija-Mađarska-Kina. To ne znači da nećemo nastaviti dalje ulaganje u Koridor 10. Mislim da nam je to najvažniji koridor, bilo da pričam o putničkom saobraćaju, pitali ste me kada, ja sam to već govorila i rekla sam da će kompletno da bude gotov početkom naredne godine u prvom tromesečju.
Dakle, mislim da je važno da krenemo sa modernizacijom na dalje, a ne samo 36 kilometara železničkih pruga od Beograda dole ka Nišu. Upravo zbog toga, da ne bismo bili izopšteni, kao što je to bio ranije slučaj.
Još jedna vrlo važna stvar za KfW program, treba da znate da smo KfW programom obezbedili na neki način ovo pitanje kanalizacije ili vodosnabdevanja u 17 gradova. To je 136 miliona evra, od čega je donacija nemačke Vlade 30,5 miliona evra, dakle to je 22%, a 105,5 miliona evra jeste kredit, znači nije kompletan kredit. Ako sam nešto preskočila, vi ćete me dodatno pitati. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovana potpredsednice Vlade, da krenemo prvo od cele atmosfere u kojoj danas radimo i ovoga što ste vi ovde izrekli, da ste vi došli da radite i da ne razumete primedbe opozicije zašto su ove tačke na dnevnom redu. Ja, naravno, o tome na koji način je, protivno Poslovniku, ova sednica zakazana i zašto smo se mi bunili i protestvovali danas, neću da se ponavljam. Ali, želim da vas obavestim o tome da ste vi dovedeni u zabludu, kada ste, kako nam je to rekla predsednica Skupštine, molili da se ova sednica održi danas, jer ističe vreme i potrebno je usvojiti ovaj zakon, potvrditi Ugovore o osnivanju Transportne zajednice, jer treba da se održi Ministarska konferencija i potrebno je pre toga da se ovaj ugovor u Skupštini ratifikuje.

Vi ste, kao Vlada, poslali ovaj ugovor Skupštini 1. novembra. Skupština Srbije je 14. novembra odbila da stavi ovaj ugovor na dnevni red. Nije bilo famoznog zvonca, poslanici vladajuće većine nisu pritisli dugme da se ova tačka nađe na dnevnom redu 14. novembra. Onda ste, navodno, vi došli i, zbog nedostatka vremena, molili predsednicu Skupštine da uradi to što je uradila. Ona je na vas prebacila odgovornost što danas predstavnici opozicije nisu mogli da govore o preko 150 predloga dopuna dnevnog reda jedne drugačije politike od one politike koju vodi Vlada. To je naše pravo i naša obaveza. Mi smo u tome uskraćeni, a vi ste trebali da poslužite kao alibi. Ja vama kažem, obmanuti ste, 14. novembra ova Skupština se izjašnjavala o tome…

A ja vama kažem, kolega Đurišiću, počnite da pričate o tačkama dnevnog reda.)

…da se ova tačka nađe na dnevnom redu, i nije se našla na dnevnom redu. Zato imamo danas ovakvu raspravu u ovoj atmosferi. Zato, uostalom, imamo i amandman po kome ...(Isključen mikrofon.)

Kolega Đurišiću, ja vas molim da počnete da pričate o zakonima. Imamo ovakvu atmosferu u Narodnoj skupštini zato što se očekuju beogradski izbori.
Izvolite.

Gospodine Arsiću, ja vas molim da obratite pažnju na ono što ja govorim, a ja govorim o tački dnevnog reda, za razliku od vaših kolega iz vladajuće većine, koji ni jednu jedinu reč nisu govorili o tački dnevnog reda, nego su svo vreme potrošili za lične uvrede kolega poslanika iz opozicije, na koje vi niste reagovali, ili ste reagovali smeškom.
Molim vas da se upristojite i da obavljate tu funkciju na način na koji je to ovim Poslovnikom predviđeno, a ja ću govoriti na način na koji ja smatram da treba, poštujući Poslovnik.
Znači, ova Skupština će sada usvojiti, verovatno, i amandman da ovaj ugovor stupi na snagu, ne osmog dana kako bi trebali da se usvajaju i objavljuju u „Službenom glasniku“ zakoni, nego danom objavljivanja, samo zato što nije bilo razumevanja, pre svega od poslanika vladajuće većine, da na vreme raspravljamo ovaj ugovor.
Ja mislim da ovaj ugovor nije loš. Mislim da je korisno regionalno povezivanje. Korisno je za razvoj privrede Srbije i susednih zemalja. Da li ćemo da ih zovemo Jugoistočna Evropa ili Zapadni Balkan, mislim da je manje bitno. Ali, ono sa čime ja ne mogu da se složim, to je nešto što se u ovom ugovoru ne nalazi. Ovde, u ovom ugovoru ima puno reči, nekoliko tabela i nešto malo slika. Te slike se uglavnom ne vide u ovom materijalu koji smo dobili, ali u ovom elektronskom smo dobili, pa sam ja izvukao ovde da vidim kako izgleda mapa puteva regionalnih koridora, koja se nalazi u okviru ovog ugovora.
Ono što je meni bilo zanimljivo, jer sam ja ovu mapu video negde i ranije, samo sam hteo da potvrdim da je to tako, to je da, recimo, na ovoj mapi nema Moravskog koridora. Nema auto-puta Pojate-Preljina. On se ovde ne nalazi. Nalazi se, kao put u planu, Fruškogorski koridor, i to je dobro, nalazi se Banatski koridor, Banatska magistrala od Beograda prema Rumuniji, i to se nalazi, ali nema auto-puta Pojate-Preljina. To ne postoji. Mi se za to nismo izborili, kako ste vi rekli, jer biste vi rekli – sve što smo predložili, to je ušlo. Znači da niste predložili, jer to nije ušlo.
Ovde, takođe, nema nečega o čemu vi pričate poslednjih nekoliko dana i bilo je aktuelno, a to je auto-put prema Bosni i Hercegovini. Toga na ovoj mapi auto-puteva nema. Vi možete da vidite plan da auto-put ide od Sarajeva gore ka Bosanskom Šamcu i da se vezuje na auto-put u Hrvatskoj. Znači, toga ovde nema. Pošto nema u ovome koji treba da bude strateški dokument, onda se ja pitam da li će taj auto-put Pojate-Preljina ostati prazna priča koju ćete vi pričati svaki put kada nam to bude trebalo pred izbore? Pošto su ovde izbori svake godine, ta priča će se neprekidno ponavljati iz godine u godinu, a nikakvog pomaka neće biti.
Sada da se nadovežem na sledeću tačku dnevnog reda, jer je to prava slika kako ova Vlada obmanjuje građane Srbije. Vrlo mi je interesantno bilo kako je danas ministarka govorila šta smo mi zatekli. Onda je govorila o nula rekonstruisanih pruga u Srbiji 2008, 2010, 2011, ali i 2012, 2013. i 2014. godine. Izgleda da je sada nova mantra SNS-a da, u stvari, svo ovo vreme, koliko se računa odgovornost SNS-a za stanje u Srbiji, počinje 2014. godine. Izgleda da hoćemo da zaboravimo 2012, 2013. i 2014. godinu. A zašto treba da zaboravimo? Ako ministarka kaže – zatekli smo visinu spoljnog duga 76% BDP-a Srbije, to je bilo 2014, ali je 2012. godine bilo 47%, kada ste preuzeli vlast i taj dug je bio 15 milijardi. Onda je bio 25 milijardi 2014. godine, što je tada bilo 76%. To su brojke. Ako ne verujete meni, idite na sajt Ministarstva finansija, tamo postoje mesečni izveštaji, gde se onda daje proteklo vreme od 2000. godine na ovamo, i možete da vidite sve te brojeve, kolika je bila zaduženost Srbije na kraju svake godine. Videćete, na kraju 2011. godine je zaduženost bila 44% i da je spoljni dug bio 14 milijardi, a u prvih šest meseci povećao se za još jednu milijardu, odnosno bio je 47%.
Ako pričamo o broju nezaposlenosti, kako kaže ministarka, kako su oni sa 26 spustili na 11, a onda kaže – ništa nije menjano u statistici. To je neistina, ministarka. Neistina! Imate pismo direktora Zavoda za statistiku, koji kaže, povodom javne rasprave o stopi nezaposlenosti u Srbiji, kada su ljudi koji imaju ozbiljne škole i fakultete objašnjavali da ne može za toliko da se smanji stopa nezaposlenosti, a da se to ne vidi u rastu društvenog proizvoda, u rastu proizvodnje potrošnje, on onda kaže sledeću rečenicu – menjana je statistika 2014. i 2015. godine i ne mogu se porediti podaci pre i posle toga.

Kolega Đurišiću, molim vas, o dnevnom redu.