Zahvaljujem.
O odgovornosti. Većim delom rasprava i narodnih poslanika koji su učestvovali i ministarke i potpredsednice Vlade svodila se na to ko je za šta odgovoran i kako da uspostavimo zaista nivo odgovornosti u državi. To je tema kojoj se ja radujem. Sabirajući šta je sve rečeno o četiri predloga zakona, onda ću pokušati i ja da doprinesem ko je za šta odgovoran što su ova četiri zakona na dnevnom redu, ko će biti odgovoran da se zakoni o potvrđivanju ugovora i sporazuma primene i otkud oni nama uopšte na dnevnom redu, ko je to odgovoran.
Prvo bih generalno o odgovornosti vlada. Vrlo podržavam stav ministarke Zorane Mihajlović da postoji lična odgovornost člana Vlade i ona je to i dokazala podnoseći krivičnu prijavu protiv drugog ministra, a smatrajući da ima osnova i za to i za njegove saradnike u odnosu na kvalitet izvođenih radova. Šta nije dobro? Nije dobro što nema doslednosti u ličnoj odgovornosti. Dakle, ako delimo stav da je lična odgovornost odlična, onda ne možemo da skočimo na kolektivnu odgovornost bilo čiju. Meni nikada nije bilo teško da branim ono u šta iskreno verujem i u ono što mislim da je ispravno.
Mislim da je kolektivna odgovornost, kolektivna krivica ne postoji i da je samo klevetanje i ruženje naroda, grupa ljudi, organizacija, čega god. Nema veze da li se radi o veoma popularnom, a nedopustivom nametanju kolektivne krivice i odgovornosti ljudi koji žive u Srbiji, građana Srbije za ratne zločine ili ostalo, nego se radi o odgovornosti za javne poslove koje imaju članovi Vlade. Dakle, doslednost u tome je meni lako da branim. Onda preporuka ministarki – ako hoćete da govorite o ličnoj odgovornosti, onda da bude lične odgovornosti, jer ispada dosta nevešto da delimo odgovornost DS kao kolektivnu odgovornost za vlade u kojima je DS učestvovala sa koalicionim partnerima koji su sada koalicioni partneri SNS.
Za ovih šest godina nećete čuti ni jednu reč ni odgovornosti ni nabacivanja krivice ni na koga od naših koalicionih partnera, ni na SPS, ni na SDP Rasima LJajića, čak ni na G17 plus ili URS, SVM, bilo koga, zato što smo mi sa tim ljudima radili i zato što smatramo da je njihovo pravo da biraju drugog koalicionog partnera za upravljanje javnim poslovima. Sada imamo pred sobom vlade u kojima su svi osim DS i vaš stav da je lična odgovornost dobra kada je u pitanju Milutin Mrkonjić, ali nije dobro kada je u pitanju Diana Dragutinović koja je bila ministarka finansija ili Mlađan Dinkić koji je bio ministar finansija. Ne ide oba. Nepotrebno snižavate sebi kredibilitet.
Srećom, ne radim po mesidž boksovima, nikada nisam radila i neću i lako mi je da branim ono u šta iskreno verujem, a to je da lična odgovornost postoji. Kada uvedemo to kao praksu da odgovornost ima ime i prezime, možda ćemo tada početi zaista da gradimo dijalog o temi, a ne o ljudima i o političkim organizacijama za koje nam je rečeno, kao za DS, samo ih ruži, svaljuj sve na njih, nema veze šta je tačno, a šta nije, to je popularno kod naših birača. To je prva stvar kojom se malo ne slažem sa ministarkom, čiji zahtev za ličnom odgovornošću podržavam. Sve poruke koje imate, čak i ova četiri zakona upućene samo vašoj podršci. To je možda legalno. Legitimnost vam osporavam, zato što se ovde radi o razvoju Srbije i o tome ne mogu da odlučuju samo oni koji su glasali za vas, i za koje vi želite sasvim opravdano da opet glasaju za vas.
O ovome treba da odlučuju svi, i oni koji su protiv zato što piše Kosovo kako piše i oni koji znaju kako je izgrađena Transportna zajednica, bila sam prisutna kada se to radilo, i oni koji znaju kako je teško dogovoriti dobar kredit sa KFV, koji znaju da je KFV organizacija koja samo posebno bira partnere, što je uspeh Vlade Srbije, ko god da je pregovarao. Dakle, to će ispasti na kraju zajednička šteta. Jezik je to otkrio.
U jednom trenutku je ministarka rekla da je odgovornost nešto o čemu odlučuju birači i da su birači odlučili da smo mi iz DS odgovorni 2012. godine i da je potrebno da SNS napravi koaliciju sa istim koalicionim partnerima. Tada ste rekli nešto, na šta sam reagovala, nedopustivo, mislim sa mesta, rekli ste – mi smo dobili izbore, mi imamo Vladu, mi imamo predsednika Srbije. Nemate vi, ministarka, predsednika Srbije. Razumem ako je to vaš stav, ali odbijam da razumem ako je to poruka koju prenosite, zato što je predsednik Srbije odgovoran svim građanima Srbije, i onima koji glasaju za njega i onima koji nikada nisu glasali i nikada neće glasati za njega. To je lična odgovornost. Moja obaveza je da vam to kažem. Kao što ja govorim – moja Vlada ili eventualno kažem – Vlada Ane Brnabić, kada hoću da je kritikujem, jer ja sam opozicija Vladi, nisam opozicija Srbiji, to je opet lična odgovornost.
Kakva je odgovornost svih nas za ugovore o transportnoj zajednici? Ugovor o transportnoj zajednici koji je nastao memorandumom nastao je vrlo teško. U vremenima 2003, 2004, 2005. godina bila sam na mestima gde su se pravili i sporazumi o CEFTA i Evropskoj energetskoj zajednici Srbije i svi sporazumi kojima smo pokušavali da napravimo bar nešto od prostora koji je do koju godinu pre toga bio razaran ratovima, konfliktima, zločinima, rušenjima i NATO bombardovanjem i našim međusobnim ratovima na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Spor za transportnu zajednicu nije vezan za evropske integracije Srbije. Spor za transportnu zajednicu bio je izboriti se da Beograd bude sedište.
Meni je drago da je Vlada Ane Brnabić ta koja je u tome uspela. Drugi deo spora oko transportne zajednice bilo je kako ubeležiti, kako postaviti Kosovo u svim regionalnim ugovorima. To je bio vrlo težak posao i za CEFTA i za Evropsku energetsku zajednicu i za transportnu zajednicu, za sve vrste regionalnih dogovora koji su nam bili nužni. Svi ti dogovori, kao i Transportna zajednica, pravljeni su uz mentorstvo i uputstva EU. Meni bi bilo mnogo draže da smo to uradili sami. Meni bi bilo mnogo bolje da smo to uradili bez predstavnika EU koji su nam nanosili volju za regionalizmom. Svaki put kada čujem da je nekakav samostalni potez preuzet, meni je to drago jer to znači da ljudi žele da preuzmu svoju sudbinu u svoje ruke.
Zašto je važno da Transportna zajednica ima sedište u Beogradu i zašto je važno da ubuduće u okviru ovog potvrđenog ugovora sa finansijskim institucijama EU razgovaramo o finansiranju regionalnih projekata? Zato što je to budućnost regiona. Znate, kad god pričam u regionu, to je sada ponovo mala digresija o mojoj odgovornosti, i kada mi pričaju kako neće ovi sa ovima, neće oni sa onima, neće ovi da oproste ovima teške reči na račun Srbije, teške reče na račun Makedonije, Bosne, ko god imao teških reči onda im ja kažem – do 1990. godine imali smo i zajedničko tržište i zajedničku infrastrukturu i bratstvo i jedinstvo umesto pluralizma i nije nam se dopalo, dvadesetsedam godina kasnije isto nam se ne dopada. Ako to nije dovoljan razlog da imamo sopstvenu inicijativu u sopstvenim rukama i odgovornost za ono što hoćemo od Transportne zajednice, ja ne znam šta će nam biti razlog.
Druga dva zakona o kojima smo govorili, jedan koji se tiče pruga i kredita sa Kinezima, ja se nadam da ste uz istu onu dozu lične odgovornosti rekli – 49% svega biće domaće kompanije. Zato što vam je ta stvar sa izjavama jedna jako nezgodna stvar. LJudi se sete šta je ko izjavio i onda pitaju, i uvek imate neki duh iz prošlosti koji vas podseti na to šta ste nekada rekli, mislili to ili ne mislili.
Vrlo retko koristim to šta je neko rekao zato da bih skidala njihov kredibilitet, ali koristim za to da zajedno pokušamo da ustanovimo ličnu odgovornost za izgovorenu reč. Dok reči ne izgovorite, vi vladate njima. Neizgovorenim rečima i vašim mislima samo ste vi gospodar. Jednom kad ih izgovorite, reči vladaju vama. I zato se ovde citira bivši predsednik Vlade, jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti, jer reč izgovorena ima težinu. I zato ćemo ovde zapamtiti da ste rekli da nije bilo izgrađenih puteva i kao da će 49% svega biti od strane domaćih kompanija.
Ponavljam šta sam već rekla, KfW i rekonstrukcija vodovodne mreže. Ja bih volela da sam ovde čula reči pohvale za sve ljude koji su unutar Vlade učestvovali da se jedan takav kredit za KfW postigne, kao i da pričamo o razvoju, temeljeći ovaj kredit koji će, očigledno, biti usvojen, jer su vodovod i kanalizacija problemi koje Srbija ima na celoj svojoj teritoriji. I na tome ću vam dati primer kako to izgleda kada govorite o ličnoj odgovornosti, a kako to kada koristite „mesidž boks“ da su „žuti za sve krivi“ i da istorija počinje 2012. godine.
U prvom slučaju, razgovaramo zajedno koliko nam vremena treba da zaista svaki deo Srbije ima i kanalizaciju i vodovod i put. Jel to 2030, jel 2022? Koliko to košta? Ko će to da plati? Kad tu nije od interesa ko će sve da bude na vlasti, to se dešava po prirodi stvari, na izborima, ali mi takav razgovor nikada nismo vodili. Nikada u Srbiji nije bilo razgovora o razvoju.
I onda dobijemo četiri zakona koji jesu potencijalno mesto gde možemo da počnemo da govorimo o razvoju, i mi umesto toga govorimo malo o ličnoj odgovornosti a malo – udri po žutima, to je popularno. Vaša volja…
(Nemanja Šarović:Udri, udri!)
Evo, imate i navijače, viču – udri! Nemojte, koleginice Šarović tako, stvarno nema smisla! Kažu mi da nije on koleginica nego kolega, ali, on je rekao da je to svejedno. On je rekao mojoj koleginici Aleksandri Jerkov da je to svejedno. I ja zato kažem da je to svejedno. Ovde razni vole da kažu da je svejedno da li su muškarac ili žena, pa, kad je svejedno, onda može i ovako.
Zašto govorim da je razvoj tema koja jeste pre svega za vaše ministarstvo, ali i za druga ministarstva u Vladi? Zato što ćemo pre ili kasnije stići do toga da ili će vam neko doći iz EU pa će vam reći šta vam je razvoj, to smo gledali kada smo imali Predlog zakona o dualnom obrazovanju, došlo i reklo – ovo vam treba, ili ćemo mi da sednemo na ovom mestu ili gde god se dogovorimo i da se dogovaramo o izboru Srbije. Tu je onda lična odgovornost neophodna, da nema priča – ovako, onako ćemo, svi ćemo, sad ćemo, zajedno ćemo, oni su, nego samo da ima razgovora o tome na koji način, koji resurs i sa kojom verovatnoćom možemo iskoristiti da bude razvoja u Srbiji i putne infrastrukture.
Zašto ne govorim detaljno o kilometrima koji su izgrađeni tada, onda ili sada? Zato što neće više biti kilometara, ili izgledati da ih je više, ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke, i vama, nego ako ih je napravila Vlada sa koalicionim partnerima Demokratske stranke i Demokratska stranka. Nema od toga koristi, osim zadovoljstva za navijače, ili izmerenog istraživanja javnog mnenja da to vole da čuju.
Mi nismo probali da kažemo ljudima u Srbiji kako bi izgledala Srbija koja se razvija, pa smo ih navikli da se mi ovde bavimo sobom, odnosno jedni drugima, a ne da se bavimo njima, pa su oni navikli da, hajde, dobro, pusti ih, pa ćemo navijati za ove moje, a neću navijati za ove njihove, i to sve je, ja mislim, vreme da dobrovoljno odlučimo da prestane. Pa, ako razgovaramo o ugovoru o transportnoj zajednici, onda da znamo da svako od nas koji ima uticaja na mestu na kojem je Ustavom i zakonom izabran da bude da uradi, da zna šta treba da uradi, da bi sedište i sve ono što je postignuto za ugovor o transportnoj zajednici zaista pokazalo rezultate.
Zašto kažem da je to neophodno? Zato što smatram da je jako pametno što ministarka nije pominjala Berlinski proces. To pokazuje znanje. Ali, ja mogu o Berlinskom procesu da govorim kritički. I to ću učiniti. Zato što je Berlinski proces svojevrsna zamena za evropske integracije i zato što je poslednji sastanak planiran za, zamislite, Veliku Britaniju, sledeće godine, 2018, sa idejama da ima planova i posle toga. Ali, nije Berlinski proces mesto gde će biti novac od investicija ili gde će biti ljudi koji će znati šta želimo od infrastrukture u svom regionu.
Od jednog od ljudi iz Evropske unije koji su radili i Berlinski proces i transportnu zajednicu čula sam anegdotu, pošto je pitao za savet. Kaže – mi odemo u svaku od republika, pa kažemo: dajte nam ideje za regionalne projekte, a oni svako daju samo ideje za svoju državu…
