Gospodine predsedavajući, član 107. i dostojanstvo.

Ako mi svaki put kada se ovde upotrebi termin laži, a pri tom se brutalno zaobilazi istina, moramo da reagujemo, ja stvarno ne znam na šta će ličiti sednica ove Skupštine?

Dakle, na šta mislim da mora da reaguje onaj ko predsedava? Da se ovde tako beskrupulozno zaobilazi istina, da to tako kažem, da se nama neko ovde poziva na zvaničnu statistiku, podatke Uprave za javni dug, a ne želi da kaže, sam ne želi da kaže i ja sad to ne razumem, jel piše upravo tamo, u toj zvaničnoj statistici, upravo na sajtu te Uprave za javni dug – 17,7 milijardi krajem te 2012. godine? Piše. Odlično. Razumeli smo se oko toga da se ovde zaobilazi istina kada neko govori o nekih 14 ili o nekih 15. Znači, 17,7.

Pitam dalje – šta je onda sporno i kako može da se kaže da se ovde laže? Kako neko može da kaže da se ovde laže kada se kaže da je tih 17,7 gore od onih 14 za koje su ih malo pre prijavili u 2000. godini, da je to još više? Kako neko može da kaže da je laž da je nakon 12 godina, što otpisivanja raznoraznih dugova, po svim mogućim i nemogućim osnovama, što privatizacija, koja je takođe donela neke milijarde, na kraju ispalo da je dug veći?

Zašto neko ne može da prihvati i da otvoreno prizna da je tih 12 godina, ako gledamo upravo taj dug, ispalo još gore i teže za Srbiju nego prethodna ta decenija, i bede i ratova i sankcija? Ko onda tu laže? I kome onda može da se dozvoli, gospodine predsedavajući, da tu reč i taj termin u ovoj sali koristi?

Ja mislim da na te stvari treba da reagujemo, ako ni zbog čega drugog, baš zato da se ne bi taj Boris Tadić, toliko uspešan za tih 17,7 milijardi i te stotine hiljada izgubljenih radnih mesta, našao u poziciji da se vrati i da nastavi uništavanje koje je napravio. Hvala lepo.

Zahvaljujem kolega Orliću.
Znate šta, kolega Orliću, moram da vam kažem da se ne slažem sa tim govorom da se u Skupštini izgovara reč – laže. Ali, pustio sam ih. Ne mogu više da opominjem, ne mogu više da im izričem opomenem, ne mogu više da ih isključujem iz rada Narodne skupštine, jer kad nemate političku ideju, politički program i rezultat iza sebe, onda morate tako da se ponašate i razumite ih, molim vas. Nemojte im to uzimati za zlo.
Svaki put vreme demantuje ili potvrđuje svakog od nas. Vreme. Mislim da je njihovo vreme prošlo, a da demant imamo na sve strane o njihovoj politici.
Reč ima koleginica Aleksandra Tomić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Kolega nije bio poslanik u to vreme kada je 2012. godine došao rebalans budžeta u ovoj Skupštini, u oktobru mesecu, iz prostog razloga što u tom trenutku više nije bilo mogućnosti da se isplate plate i penzije, jer pored tog duga koji je bio od 15 milijardi, jednostavno, nije moglo da se isplate ni plate zdravstvenim radnicima, ni profesorima, ni nastavnicima, ni penzionerima, jer su dospevale kamate, upravo od onih kredita koji su oni podizali.

Kada imate problem, sa tzv. likvidnošću, odnosno „cash flow“, kako bi moderno rekli oni koji nam danas drže lekcije, onda morate da se zadužite, da servisirate potrebe svih kategorija u društvu, od kojih jednostavno žive na konto budžeta Srbije. To se dešavalo 2012. godine.

Ono što su sakrili su završni računi javnih preduzeća koji su se čuvali na poslovnim bankama, koji su se čuvali u firmama u restrukturiranju, koji su se čuvali i na sudskim presudama, 20 milijardi dinara, zbog greške tadašnje Ministarstva odbrane i njihovog predsednika stranke, koji su ostali dužni vojnim penzionerima. Sa tim se suočila Srpska napredna stranka, a da ne pričam o tome da je metodologija o kojoj pričaju promenjena, trebala je da bude promenjena u njihovo vreme, jer se radi po standardima Eurostata, koja je mnogo strožija nego što se radila metodologija do 2012. godine. Ni jedna metodologija im ne valja, jer su dugovanja bila mnogo velika, jer su zadužili građane Srbije u narednih pet generacija. Hvala.

Reč ima ministar, Zorana Mihajlović. Izvolite.

Mala samo dopuna. Da vam kažem, ne samo Tadić, da je rekao da će Koridor 10 biti gotov 2004. godine, nego je tadašnja ministarka saobraćaja i telekomunikacija Marija Rašeta Vukosavljević rekla, dakle, 2004. godine i 2006. godine, da će biti gotov put kroz Grdeličku klisuru. Samo radi toga da kažemo da su to citati i Tadića, a i Marije Rašete. Marija Rašeta nije bila član Srpske napredne stranke, nego je bila član Demokratske stranke. Samo toliko.
(Goran Ćirić: Replika.)

Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić.
(Goran Đirić: Tražio sam repliku. Pomenuta je Demokratska stranka.)
Pa šta ako je spomenuta DS? Da li se vi stidite svojih ministara?
(Goran Đirić: Ne stidimo se.)
Ja vas pitam da li se stidite svojih ministara, pa tražite pravo na repliku ili ne?
Ako je Marija Rašeta Vukosavljević bila vaš ministar i to vam je osnov za repliku, znači vi se stidite nje.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić. Izvolite.

Poštovana ministarka, predsedavajući, dame i gospodo, narodni poslanici, pokušaću da se vratim na temu.

Pred nama su danas četiri predloga zakona o potpisivanju ugovora i ja ću još jednom da podsetim - o osnivanju transportne zajednice, o zajmu za kredit za Projekat modernizacije i rekonstrukciju mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Beograd Centar-Stara Pazova, o zajmu za Program vodosnabdevanje i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji, i o izmenama i dopunama finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke.

Ministarka, poslaničke grupe JS u danu za glasanje podržaće pomenute predloge zakona, a na samom početku moje izlaganje biće fokusirano na Predlog zakona o transportnoj zajednici.

Moram da kažem da je ovaj zakon veoma značajan. Čini mi se, ministarka, posle Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ovo je jedan od najznačajnijih, da kažem, sporazuma koji smo imali. NJegov cilj je jedinstveno tržište kopnenog, rečnog, pomorskog saobraćaja između država zapadnog Balkana i EU. Praktično, to je način da sve zemlje zapadnog Balkana imaju jedinstveno tržište kada govorimo o transportu.

Pre desetak godina, ministarka, dobili smo jedno jedinstveno tržište električne energije sa sedištem u Beču. Sada imamo jednu jedinstvenu transportnu zajednicu i ja se, ministarka, nadam sa sedištem u Beogradu. Vi ste malo pre rekli da bi to trebalo da se desi u decembru mesecu i to je dobra vest za sve građane Srbije.

Pričamo često o radnim mestima, pričamo o izgradnji puteva gde je Srbija zemlja koja se graniči sa dosta zemalja. Potrebni su nam infrastrukturni projekti i vi ste malo pre pominjali Koridor 10, 11, Moravski koridor, Fruškogorski. Ja dolazim iz Kragujevca. Blizu smo da završimo i taj autoput od Batočine do Kragujevca, ali ono što je značajno za sve nas, ministarka, činjenica je da svaki put koji gradimo znači dovođenje investitora, znači nova radna mesta i to je suština stvari koju svi ovde treba da znamo, koju treba da znaju građani Srbije i to je velika stvar za sve nas.

Isto tako, činjenica je da na granicama imamo veliki zastoj. Otežan je protok kako robe, tako i putnika i siguran sam da ovaj sporazum u velikom delu će doprineti da se olakša, a na kraju krajeva i to je i interes svih nas i svih potpisnica ovog ugovora, da se olakša protok kako putnika, tako i robe.

Što se tiče transportne zajednice, ja ću ovde još reći da ona ima šest ugovorenih strana, plus Evropska komisija. Evropska komisija finansiraće sa jedne strane sa 85%, ako se ne varam, a 15% će članice regiona. Da ne dužim više, što se tiče samog ovog sporazuma da kažem jednu važnu stvar, da sa jedne strane potpisivanjem ovog sporazuma EU pokazuje da su ove zemlje regiona izuzetno značajne za EU. S druge strane, ono što je važna činjenica, da naše važne nacionalne projekte možemo da sprovedemo kroz regionalne projekte.

S druge strane, važna činjenica koju mi pokazujemo je da sa zemljama regiona možemo da sarađujemo, da možemo da pravimo putnu infrastrukturu i sve ostale stvari uz napomenu da između nas postoje bitne razlike koje mi možemo, na kraju krajeva, zbog ovakvih stvari da prevaziđemo.

Kada je reč o drugom Predlogu zakona, o potvrđivanju Ugovora između Srbije i kineske Exort-Import banke za Projekat modernizacije rekonstrukcije mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Beograd Centar-Stara Pazova, na samom početku, vezano za ovaj zakon, reči ću da će biti finansirana samo rekonstrukcija prve deonice brze pruge od Beograda do Budimpešte. Beograd Centar-Stara Pazova i to će biti, da kažem, pruga na kojoj će se vozovi, vi ste malo pre to pomenuli, neko veruje, neko ne veruje, ali važna stvar je da će se vozovi kretati do 200 kilometara na čas i to je dobra vest za nas.

Dakle, vrednost ovog kreditnog aranžmana koji smo dobili je 297 miliona dolara. Dakle, to je nekih 85%. Petnaest posto će finansirati Republika Srbija, nešto preko 50 miliona dolara ako se ne varam. Vreme trajanja kredita 20 godina, pet godina grejs period, 2% kamate. Kada sve ovo kažem, polazim od činjenice da je ovo jedan izuzetno dobar kredit, ne vraćajući se unazad kakve smo sve imali kredite i kako je to bilo u prošlosti. Dakle, i ovo je dobra stvar za nas.

Rok za izvođenje radova je 42 meseca. Inače, završetkom ove deonice putovaće se do Budimpešte nešto manje od tri sata, ako se ne varam, ministarka.

Isto tako, šta su dobre ovde stvari? Ova pruga biće građena po evropskim standardima i biće sastavni deo evropskih železničkih saobraćajnica. S druge strane, biće značajne i zbog jedne još stvari, pored Budimpešte, biće dostupan brz dolazak do Beča i drugih evropskih destinacija, a kada bude završena, za građane Srbije dobra vest je da ćemo recimo do Novog Sada stizati za nešto manje pola sata, a do granice za sat vremena.

Sada nekoliko reči ukratko o trećem zakonu. Dakle, potvrđivanje Ugovora o zajmu između Nemačke razvojne banke i Republike Srbije u iznosu od nekih 17 miliona evra za rekonstrukcije kanalizacione i vodovodne instalacije u nekoliko gradova. Vi ste to potpisali. Pored ovih sredstava i zajma Vlade Savezne Republike Nemačke, obezbeđena su i bespovratna sredstva za program iz posebnog fonda.

Na samom kraju, ne dužeći više o ovim zakonima, da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati sve predloge zakona iz ove objedinjene rasprave. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Goran Ćirić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, zbog čudne nervoze malopre mi niste dali repliku i pominjali nešto što nikada nisam izgovorio u ovom parlamentu, a to je reč laž. Nikome nisam rekao da laže. Ja sam pozvao i složio se sa ministarkom da govorimo o istini i da probamo da kroz dijalog govorimo o ovim važnim temama, jer ovde imamo četiri dokumenta koja smo dobili juče u minut do dvanaest ili u minut do deset, pred poslednji rok zakazivanja sednice da ne bismo kao poslanička grupa dali svoje predloge zakona, svoje predloge koji bi trebalo da poprave neka rešenja u nekim zakonima. Evo, pokušaćemo danas da svedemo ponovo taj razgovor na tu temu na koji način bismo mogli da ova dokumenta o kojima danas govorimo izgledaju bolje, da budemo efikasniji u realizaciji svega ovoga što usvajamo u Skupštini, ali i da izbegnemo štete koje nam ovakav način rada i Skupštine i Vlade donose. Ja ću i o tome govoriti i pokušaću da pozovem ministarku, pošto njen kolega gospodin Vujović nije ovde, a imamo na ovim dokumentima i ovim zakonima njega i ne slučajno kao predloženog ministra koji treba da prisustvuje u ovoj raspravi zbog toga što se ovde govori o tri ugovora koja donese nova zaduženja za Republiku Srbiju, a to je, naravno, važan aspekt, jer ne možemo da razdvojimo raspravu o ovim dokumentima ukoliko ne govorimo o makroekonomskom stanju Republike Srbije, o javnom dugu. Do skora je tu bio i vd direktora Uprave za javni dug. Vidim da i on više nije tu i mislim da imamo problem da razgovaramo o tome, jer se očigledno ne slažemo oko interpretacije nekih javno pristupačnih podataka, a malopre smo govorili o tome.

Počeću da govorim o Transportnoj zajednici. Tu ću se složiti sa većinom kolega i koleginica koji su rekli da je svakako dobra. Svako normalan će reći da nam je neophodno i potrebno da učinimo efikasnijom saradnju na regionu, na ovom prostoru sa svim posledicama koje smo imali, posebno devedesetih godina i svih narednih godina. Potrebno je investirati u infrastrukturu, sa jednostavnim razlogom, a to je cilj - spojiti što efikasnije ljude, spojiti gradove, spojiti čitave države, i učiniti tu prohodnost i komunikaciju efikasnijom i lakšom. Tu nemamo nikakvih dilema. To su principi, to je strategija oko koje možemo da se slažemo. Ali, moramo da govorimo i o načinu na koji ćemo dostizati tu strategiju.

Vi ste pomenuli često da, evo, mi postajemo lider regiona. Voleo bih da budemo zaista lideri, kako u inicijativama političkim i strateškim, kakva je i ova, ali i tako što ćemo biti spremni da pomenemo i istaknemo to liderstvo, jer podsetiću vas kada je pokrenut i kada je potpisan memorandum o ovom sporazumu oko koga se svi slažemo.

Najčešće govorimo, evo, sada smo u ovoj raspravi više puta čuli - ta bivša, zla, žuta vlas, ali evo, pokrenuto je upravo u to vreme 2003-2004. godine, potpisan je u junu mesecu 2004. godine, i tada je učestvovala Vlada DSS, G-17, sa manjinskom podrškom SPS.

Sada učestvujete vi i vaša većina u donošenju i predlaganju ovog Sporazuma, i to je nešto što očigledno pokazuje da su praktično svi politički akteri na političkoj sceni Srbije učestvovali u kreiranju, delom i donošenju ovog dokumenta. Zbog toga ne mogu da razumem i ovaj vaš pristup, u kome je na svaku kritiku prisutan odgovor – a šta ste vi radili u prethodnom periodu? E, pa bar ovde možemo da se složimo oko toga da ovde valjda neću dobiti takav odgovor.

Kada govorimo o liderstvu, voleo bih da budemo lideri u efikasnosti, u sprovođenju projekata na efikasan način, kvalitetan način, u odgovornosti i transparentnosti u tom procesu.

Dakle, i tu moramo da pođemo od ljudi koji je će koristiti ove infrastrukturne projekte. Mi najčešće govorimo o kvadratima i kilometrima puteva, o kvadratnim metrima asfaltiranih puteva, a u suštini, sve to se radi zbog ljudi. Mislim da o tome treba govoriti i iz ugla ljudi, njihove bezbednosti, njihove mogućnosti da stvore uslove za život njihovih porodica, da olakšamo njihove poslove, komunikaciju i da učinimo budućnost bezbednijom, izvesnijom i sigurnijom.

Imamo primer upravo te neodgovornosti na primeru radova koje ste vi osudili na putu Ub-Lajkovac i gubitak jednog života. I taj jedan život treba da nam bude vodilja u odgovornosti na koji način treba sprovoditi strategije o kojima mi ovde govorimo.

Vi ste sami govorili, i neću ovde otvarati sajtove da govorim, ali vi ste za taj projekat, o kome ste i malopre rekli - učestvovala je neka prethodna vlast, pokrenut je projekat 2010. godine, ali završen je 2014. godine i sada možemo da tražimo veštačenje da li je taj završni sloj i osnova od gline, asfalta, ili kako ste već naveli u toj optužbi, nekog prethodnog ministra i velikog broja izvođača, koji su odgovorni za milionske štete, ili milijardu, koju ste pomenuli, je odgovorna vaša vlast, vaša Vlada u periodu od 2012. godine do 2014. godine, kada je završen taj projekat, ili su odgovorni samo oni koji su projektovali, ili koji je nivo odgovornosti i za one koji nisu adekvatno obeležili i zaštitili pristup toj saobraćajnici, koja nema ni početka ni kraja. Onda, imamo izgubljen život, za koji niko ne odgovara, ili odgovara na način da je novčano kažnjen.

E, to je pitanje liderstva, pitanje liderstva u odgovornosti, pitanje liderstva u prvazilaženju budućih takvih događaja koji mogu da nas zatiču u takvom načinu realizacije infrastrukturnih projekata.

Dakle, ovo pitanje bezbednosti otvara jedno pitanje. Ja bih vas zaista pitao, kod realizacije Koridora 11 i Koridora 10, gledali smo više puta, u više navrata, otvaranje autoputeva i od Crvene reke prema Dimitrovgradu, gledali smo otvaranja i na drugim pozicijama, prema granici sa Makedonijom. Pitaću vas – da li svaki od tih autoputeva i otvorenih deonica, svaki od tih lotova ima i građevinsku i upotrebnu dozvolu? To je vrlo važno, mislim da je važno, još jednom, pre svega, zbog bezbednosti ljudi, bezbednosti građana i načina na koji se realizuju ti projekti.

Toliko o ovom delu, uz još jednu napomenu – ovo je započeto 2004. godine u junu mesecu. Za svaki veliki projekat potreban je neki kontinuitet. Velike strateške stvari se ne realizuju za pola godine ili jednu godinu, u stalnoj nestabilnosti u državi i u stalnoj neizvesnosti.

Drugi predloženi zakon u Narodnoj skupštini je nešto što u simboličnom smislu pokazuje i tok ove sednice i način zakazivanja ove sednice. Mi ovde imamo predlog. Prvo, ovaj zakon je ušao, po obrazloženju predsednice Skupštine, na vaš zahtev, zbog hitnosti i potrebno je hitno raspravljati o ovom dokumentu.

Dakle, ja ću vas podsetiti i pročitati ovaj deo obrazloženja – nakon upućivanja u skupštinsku proceduru i izvršenog sravnavanja teksta navedenog ugovora prevedenog na srpski jezik, sa izvornim tekstom ugovora na engleskom jeziku, uočene su dve tehničke greške koje je potrebno ispraviti u srpskoj verziji ugovora na sledeći način.

Dakle, mi samo sada posle šest meseci, izgubili smo šest meseci, zbog hitnosti i ugovora koje smo usvajali u ovoj Skupštini, prihvatili smo taj tekst koji je Vlada predložila ovoj Skupštini, verovali smo, a onda dobijete tekst dokumenta, stvarno je apsurdno, englesku verziju u jednom obliku, u jednom formatu, srpsku verziju u drugom. I sada, zbog pogrešnog srpskog prevoda, mi gubimo šest meseci, a ja ću pokušati da vam izračunam i efekte te brzine i efekte te nedovoljne odgovornosti svih nas.

Dakle, ovde se ne radi samo o tehničkoj stvari, jer da apsurdnost bude još veća, ovde se kaže – tako da u članu 4. tački 4) tačka 5) ugovora prevedenog na srpski jezik, iza reči: „račun za“ umesto reči: „izgradnju autoputa E763 deonice Surčin-Obrenovac“, dakle, mala greška, umesto autoputa Surčin-Obrenovac, treba da stoje reči: „modernizaciju i rekonstrukciju mađarsko-srpske železničke veze na teritoriji Republike Srbije za deonicu Beograd Centar-Stara Pazova. Dakle, ne radi se ni o istom pravcu, ne radi se ni o autoputu, nego o železničkoj pruzi. Takva greška je stvarno meni nepojmljiva, u dokumentu koji Vlada sa velikom pažnjom, velikom analizom, sa strateškim planom, sa ključnim projektom, 300 kilometara na sat pruge Beograd-Budimpešta, posle šest meseci dobijamo ispravku jer ne stoji ista stvar, suštinski. Umesto autoputa železnička pruga, niti na istom pravcu.

Mi sada ovde u velikoj nervozi, pod hitno sazvanom sednicom, razgovaramo o tome, jer zbog toga imamo i drugačije efekte.

Sem ove sednice, ja ću vam reći da imamo i finansijske efekte, a evo, o tome, kada smo usvajali ovaj ugovor, mi smo tada sa ministrom Vujovićem, ja se sećam, govorili o uslovima, o kamati, o načinu na koji se povlači ovaj kredit i uslovi su 2% kamate, neću je analizirati, gde se kaže da troškovi obrade kredita iznose 0,25, ali i stopa koja se primenjuje na proviziju za nepovučeni deo kredita je 0,25% godišnje.

Dakle, sa ovim iznosom kredita, ta naknada za obradu kredita iznosi 744.000 dolara, dakle, provizija za nepovučena sredstva, a mi, ukoliko kasnimo šest meseci, ili možda nešto više, možete da izračunate koju ćemo kamatu platiti u procenjeno polovičnom iznosu od tih 744.000 dolara.

Toliko košta ta naša brzina, ta naša hitnost, ta naša nespremnost da razgovaramo, na način vođenja dijaloga i razumevanja jednih drugih i argumenata da li sedeli sa strane pozicije ili opozicije. Zbog toga vas kritikujem i zbog toga vas pozivamo da imamo pravi dijalog.

Treći predlog zakona koji smo dobili je Ugovor o zajmu između KfW i gradova koji su pomenuti u rešavanju velikih problema u Srbiji, vodosnabdevanje i tretman otpadnih voda i tu nemam dileme da je svakako potrebno podržati, jer je to isto odgovornost prema građanima Srbije i njihovom zdravlju, jer čista pijaća voda je ključna za zdravlje stanovništva, pored svih ostalih izvora, a naravno i tretman otpadnih voda i obezbeđenje zdrave životne sredine.

Mogu da vam dam neke sugestije zbog toga što imam neko iskustvo upravo u saradnji sa KfW i GTZ iz prve faze, jer je grad Niš bio pilot projekat 2001. godine u realizaciji i treće visinske zone i novih zahvata, izvorišta i korisnici jednog značajnog dela, uz veliku zahvalnost tada, donacije od skoro 30 miliona evra gradu Nišu za zanavljanje azbestnih cevi koje su otrovne, olovnih cevi. Mislim da je to važno, i te kako važno, podržati da bismo zaštitili zdravlje stanovništva.

Svakako je to važno i za građane Paraćina, Knjaževca, Vrbasa, Kikinde i tu nemamo dileme da treba podržati taj projekat, a važno je i prenošenje tog ekspertskog znanja u analizi i načinu na koji će se realizovati ti projekti, jer je to važno i strukturno realizovati, jer zbog stanja lokalnih samouprava i budžeta lokalnih samouprava one samostalno nisu u mogućnosti da realizuju takve zahvate, jer ovde odlukama ove Skupštine smo iz godine u godinu smanjivali budžeta gradova i opština. Ovo je način da se neki infrastrukturni, neki životni problemi tih gradova i opština rešavaju.

Dakle, vama sugestija, važna je uloga Vlade. Važna je zbog toga što rešavanje otpadnih voda pogotovu, a i snabdevanje čistom pijaćom vodom nije pitanje samo jedne lokalne samouprave, samo jednog grada. To je pitanje čitavog regiona, čitavih slivova i načina na koji će se tretirati gradovi koji se nalaze na rekama koje usput i nizvodno mogu da zagade i druge gradove. Zbog toga sistem za prečišćavanje otpadnih voda samo u Paraćinu neće biti dovoljan za rešavanje problema Jagodine, jer je potrebno rešiti i Ćupriju. Mislim da je tu važno da Vlada učestvuje i da ima jedan integrisani pristup i da proba da sa učešćem budžeta lokalnih samouprava podstiče takvu vrstu saradnje i rešava tako važna životna pitanja.

Četvrti zakon, koji je takođe važan, pokazuje nešto što govori o efikasnosti u realizaciji ovih kredita. Na Odboru za finansije sam imao to pitanje i mislim da je važno čuti ga ovde javno, pa bi bilo važno da se i javnost upozna sa tim.

Dakle, ovde imamo Predlog zakona o potvrđivanju ugovora i izmenama i dopunama finansijskih ugovora pod nekim brojevima. Detalje tih ugovora, nažalost, ovde iz materijala ne možemo da vidimo. Vidimo samo suštinu i možemo da naslućujemo o čemu se radi, a to jedan pasus koji kaže – provera postupaka po pravnim lekovima, kao što je predviđeno u srpskom zakonodavstvu, biće na raspolaganju bilo kojoj strani koja je imala interes za dobijanje određenog ugovora i koja je bila oštećena ili rizikuje da bude oštećena od navodnog kršenja.

Dakle, ovde se radi o povlačenju kredita Evropske investicione banke, kojim se podržavaju važni projekti, i tu nema dileme da treba podržati projekte izgradnje kliničkih centara, opštinske i regionalne infrastrukture, Koridora 10 i javnog sektora itd. itd.

Moje pitanje je bilo – da li je ovaj dodatni nadzor nad sprovođenjem javne nabavke vezan za skorašnju izjavu ministra Lončara? To je bilo negde u martu ili aprilu mesecu, a u vezi sa realizacijom Ugovora Kliničkog centra u Nišu, a jedan od projekata u podršci Evropske investicione banke je bio upravo o tom projektu.

Ministar Lončar je, ne želim da govorim i interpretiram njegove reči, ali mogu da pročitam ono što je izjavio u tom trenutku, rekao da pacijenti iz Niša čekaju zbog javašluka pojedinaca i kombinacija koje oni prave. To je njegov rečnik. Dakle, uz naslov, gde kaže: „Zbog Nišave boli glava, gledali su me u oči i lagali“. Dakle, trebalo je da budu, po njegovim rečima, završeni radovi 27. marta, ali smo videli i čuli tadašnje njegove optužbe na račun onih koji su realizovali i njegove sumnje i iskazivanje njegovog ubeđenja na koji način se sprovodio taj projekat.

Želim vas da pitam, gospođo ministarka, da li je to jedan od razloga? Da li je to jedini, možda iz ima više, da sada predstavnici Evropske investicione banke žele od nas ovakvu klauzulu koja će njima omogućiti uvid u realizaciju raspisanih tendera? Uz to vidimo i način na koji je projektovan taj klinički centar u mom gradu. Naravno da se radujem tome, ali način na koji je projektovan očigledno zahteva da se sada reprojektuje ili da se ruše zidovi, da se unosi magnetna rezonanca, jer se nije moglo pretpostaviti da će se ta vrsta opreme kupovati i da sada treba ponovo omogućiti unošenje takve opreme.

Dakle, meni je žao što ovde nije ministar Vujović, jer ova pitanja su neodvojiva od analize koju smo negde načeli u prethodnoj raspravi. To je pitanje stanja javnog duga, jer se ovde radi o novim zaduženjima. Bilo nam je potrebno, a ja sam u raspravama o budžetu četiri godine zahtevao od ministra finansija da ono što je njegova zakonska obaveza, zakonska obaveza Vlade, predstavi jasan plan o načinu na koji će Srbija dostići zakonski nivo od 45% učešća javnog duga u BDP Srbije.

Još jednom, 2012. godine, u julu mesecu, javni dug je iznosio 14,7 milijardi. Posle podizanja tog duga u septembru mesecu, kada je ministar finansija Dinkić podigao dve milijarde, ta godina je završena sa 17 milijardi i nešto, 17,5 skoro. Dakle, došli smo, i to je prva godina u kojoj se prekoračio taj procenat od 45%. Mi nemamo predstavljanje tog plana.

Čuli smo predsednika sada, juče u izjavi je rekao da je naš cilj da dostignemo Mastriht, kaže 60%, sada smo na 62% u odnosu na BDP. Naše je pitanje…

Privedite kraju.