Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Drecun.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Radoslav Cokić.
Da li neko želi reč?
Kolega Cokiću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, već nekoliko dana razmatramo zakon o ratnim memorijalima koji je, kao što znamo, važio 40 godina, još iz vremena bivše Jugoslavije. Iz tog perioda mnogo se promenio i bilo je potrebno da i zakon promenimo. Ratne memorijale važno je održavati na pravi način iz svih ratova koji su bili oslobodilački, a da bismo to mogli da uradimo potrebno je da napunimo i budžet, da bismo druge poslove uradili koje želimo da uradimo potrebno je napuniti budžet. Da bismo napunili budžet, potrebno je otvoriti što više radnih mesta koja automatski prouzrokuju i da naša deca ne idu u inostranstvo nego ostanu ovde. Što imamo više zaposlenih imaćemo veće zarade i biće teško da nađemo radnika, a ne da ih zaposlimo.

Da bismo ispravili razlike koje postoje u našem društvu potrebno je da saveti koje imenujemo popišu i one koji su bili junaci u Prvom svetskom ratu i koji su u Prvom svetskom ratu odlikovani, a posle Drugog svetskog rata proglašavani za izdajnike. NJihova imena treba popisati kako bi znali. Ne tražim da im se podižu spomenici, ali da se bar zna, da li će se naći neki kamen na koji će se staviti njihova imena, ako mi to ne uradimo, uradiće neke generacije koje dolaze posle nas.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi danima slušamo ove stručnjake preko puta kako se žale da ne razumeju amandmane koje smo podneli na Predlog zakona o ratnim memorijalima. Potpuno mi je jasno da oni ništa ne razumeju u tom smislu, kada je reč o ratnim memorijalima, kada je reč o negovanju tradicije oslobodilačkih ratova, o spomenicima, o nacionalnom identitetu itd.

Znate, dok su oni vodili državu, u Srbiji je bezmalo bilo zabranjeno govoriti o sećanju na naše pretke, sećanju na naše heroje iz svih oslobodilačkih ratova. Ono što je posebno bilo zabranjeno, bilo je zabranjeno govoriti o srpskim žrtvama. To je bilo najstrože zabranjeno. U tom periodu, ne daj bože da neko pomene, da se neko seti srpskih žrtava, to je odmah okarakterisano kao velikosrpski nacionalizam, kao šovinizam, kao ratno huškaška politika, ne daj bože da je neko pomenuo i „Medački džep“ i „Oluju“ i „Bljesak“ i sva ostala stradanja na području bivše SFRJ, odmah bi to bilo okarakterisano kao pozivanje na sukobe, kao primitivizam, kao vraćanje u prošlost itd.

Smelo je da se priča samo o tobožnjoj krivici Srba za sve ono što se dešavalo ikada. Da se razumemo, to bi oni radili i dan danas da su na vlasti. Na svu sreću nisu i neće ni biti i pozivam da usvojimo ovakav predlog zakona. Zahvaljujem.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Vera Jovanović. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, ministre Đorđeviću sa saradnikom, donošenje Zakona o memorijalima je obaveza prema svim stradanjima u proteklim ratovima, a i obaveza prema budućnosti našoj deci i unučićima.

Moram da primetim da narod koji brzo zaboravi stradanja svog naroda, to stradanje im se može ponoviti, što se istoriji i dešavalo. Mudrom politikom koja vodi ova Vlada i njen predsednik Aleksandar Vučić sigurna sam da se više neće dogoditi stradanje našeg naroda ni u Srbiji, a ni na drugim prostorima gde žive Srbi.

Živim u Resniku, mestu koje danas ima 20.000 stanovnika, a u trenutku početka balkanskih ratova, zatim i Prvog svetskog rata Resnik je imao 450 domaćinstava. Nakon završetka Prvog svetskog rata, stradanje muških članova domaćinstava beleži cifru od 150 muškaraca. Neki od njih su ostali u logorima Mađarske, Austrije, Nemačke. Pojedini nisu preživeli tu golgotu. Mnogi su umrli od tifusa u valjevskoj bolnici, a neki odmah po završetku rata od iscrpljenosti.

Tragedija je bila utoliko veća što se događalo da iz jedne porodice se ne vrati njih troje, npr. otac i dva sina. Po mojim saznanjima, spomen iza rata napravili potomci, ali nepažnjom pojedinaca spomenik je srušen, a ploča sa imenima je bačena. Ovaj zakon upravo ide u tom pravcu da se taj spomenik obnovi i isprave sve greške iz prošlosti onih koji su bili nemarni prema našoj istorijskoj prošlosti. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Maja Mačužić Puzić.
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, kolege narodni poslanici, izuzetno je veliki značaj donošenja Zakona o ratnim memorijalima kao načinu pre svega kvalitetnog rešavanja pitanja brige, održavanje zaštite i uređenja ratnih memorijala.

Briga o ratnim memorijalima predstavlja naš odnos prema slavnoj, ali mučeničkoj prošlosti našeg naroda i moramo konstatovati da u prethodnom periodu ona nije uvek bila na zavidnom nivou. Za razliku od nekih prethodnih, a naročito onih iz dosovskog perioda, aktuelna Republička vlada, kao i ona pre nje su mnogo toga do sada uradile i pokazale svoj odnos prema stotinama hiljada heroja koji su prethodnih decenija i vekova nesebično žrtvovali svoje živote, kako bismo mi danas, a i sutra naši potomci živeli u miru i slobodi.

Srpski narod je u svetskoj istoriji prepoznat kao slobodarski narod sa dubokom tradicijom antifašizma, narod koji je uvek vodio isključivo oslobodilačke ratove. Koliko god su poslednje tri decenije pojedini centri svetske moći pokušavali da satanizuju srpski narod i da mu daju istorijsku ulogu koja mu ni po čemu ne pripada, naša je dužnost da se borimo za istinu koja glasi – srpski narod nikada nije pogrešio i srpski narod nikada nije zauzeo pogrešnu stranu, srpski narod nikad nije pitao za cenu slobodu i mnogi veći narodi od našeg se ne mogu pohvaliti takvom junačkom borbom i takvom žrtvom i mnogo veći narodi mogu od našeg naroda učiti kako se voli i brani sloboda, a naš odnos prema našim precima jeste putokaz našim potomcima kako da se odnose prema nama.

Tokom ove trodnevne rasprave imali smo priliku da čujemo krajnje neprimerene komentare iz redova jednog dela opozicije, kao i cinična pitanja, poput onoga u kojim ratovima je srpski narod pobeđivao. Nije toliko bitno u kojim ratovima je srpski narod pobeđivao, pošto to zavisi od drugih okolnosti.

Zahvaljujem.
Na naslov iznad člana 4. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Šteta je što je dobar deo ove rasprave bio bez direktnog televizijskog prenosa, zato što mislim da je većina rasprava bila svojevrsna edukacija. Podsetili smo se mnogih značajnih događaja, mnogih značajnih ljudi iz naše prošlosti. Na vama je ministre Đorđeviću da sada kada ovaj zakon stupi na snagu, zaista uradite bar ono što u zakonu piše, da se izborite i za određena sredstva, kada se bude pravio budžet, jer ovo sve to zaista zaslužuje.

Nemojte da budete kao nedavno što se desilo pre par godina kada je gradski odbor Beograda SRS vodio kampanju da se Most na Adi nazove po Draži Mihailoviću, jer je bio poziv iz Skupštine grada da se predlažu nazivi za taj most. Imamo informaciju da je najviše predloga bilo da to bude most Draže Mihailovića, mi smo i više hiljada potpisa uz taj predlog predali, ali da ne bi bilo da su to predložili srpski radikali, most je dobio prozaičan naziv Most na Adi. Mogao je i most preko reke.

Mi smo takođe inicirali da ovaj bulevar kod Tošinog bunara dobije ime po herojima sa Košara i to jeste prihvaćeno, ali nigde nije napisano da smo mi takođe vodili kampanju, prikupljali potpise, prosto mislim da je važno da se to zna.

Čini mi se da postoji jedna jednodušna poruka ove rasprave, jednoglasno nije, jer neće biti jednoglasno kod glasanja, ali jednodušna, ne računam ove Đilasove najmanike, poruka i predsedniku države i Vladi Republike Srbije je da nikome nikada ne sme pasti napamet da se odrekne KiM … (Isključen mikrofon.)