Kolega Filipoviću, smatram da nije došlo do kršenja navedene odredbe Poslovnika.
Ne tražite da se glasa. Dobro.
Pravo na repliku, prvo Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka, ja želim da kažem da narodni poslanici SNS itekako smislene amandmane podnose, a oni koji nisu shvatali do 2012. godine i koji su vršili vlast, da svi segmenti društva jesu međusobno povezani, doveli su Srbiju i njene građane do ambisa.

O tome da li su naši amandmani smisleni i da li imaju neke veze pričaju predstavnici žutog preduzeća, njihovi ostaci, koji su samo kroz reformu pravosuđa izvršili direktnu odštetu od 15.000.000 evra građana Srbije. Naravno, da bi urušili zemlju, sem pljačkaških privatizacija, oni su išli i korak dalje, pa su urušili i pravosudni sistem. Državu su doveli do dna.

Sa tog dna smo se podigli i sramota je da upravo oni koji su urušavali državu, urušavali pravosuđe, danas drže pridike poslanicima SNS.

Po amandmanu, narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.

U načelu, ovaj zakon je dobar i postojala je potreba za njegovim donošenjem. Naravno da postoje mnoge oblasti u životu jedne države, jednog društva koje treba definisati zakonom i ova tema jeste bila, praktično, bez jasne definicije. Ali je problem u tome što je i ovako solidan zakon doveden do besmisla intervencijom kolega iz vladajućih klupa, a to su ovi besmisleni amandmani gde se ovaj zakon povezuje sa poboljšanjem stanja u pravosuđu, poljoprivredi, kulturnom razvoju, ekologiji i ne znam čemu sve.

Ja razumem potrebu za opstrukcijom, razumem i potrebu da se nekad pokaže snaga na takav način, ali onda se bar učini neki napor više, pa da se onda napišu amandmani koji bar imaju bilo kakvog smisla. Ovi potpuno besmisleni amandmani, sa teškom mukom iščitanim lošim tekstovima, koje je neko podelio kolegama, dovode u pitanje da li ima smisla glasati za jedan zakon, za koji, kažem, u načelu je dobro postavljen.

Ova rasprava se koristi i za veličanje nekog vremena od 2012. godine, kao da pre toga nije bilo nečega, kao da pre toga i neki koji danas učestvuju u vlasti nisu bili deo neke prethodne vlasti, recimo, u vlasti devedesetih kad je isto bila neka istorija se stvarala, kad su isto bili neki ratovi u koje se ulazilo bez pameti, a gubilo se teško, u isto vreme kad su velika zverstva rađena prema sopstvenim građanima, prema građanima Srbije. Potpuno poništavanje bilo čega što je uradio bilo ko drugi.

Evo, da kažem, ne u svoju odbranu, nego da obavestim kolege i javnost. Mogu da budem potpuno ponosan na ulogu nekih ljudi iz moje porodice u bližoj istoriji Srbije, u modernoj istoriji Srbije. Jedan deda je bio učesnik Prvog svetskog rata, otac je bio ratni vojni invalid sa Sremskog fronta, nesuđeni ujak, pošto je ubijen pre mog rođenja, je stradao 1945. godine, naravno, na pravoj strani, negde na Kozari, kao jedan od kurira komandanta te brigade. Ja sam igrom slučaja morao da nosim uniformu kao predsednik Skupštine grada Niša zato što je tog dana i tih meseci grad bombardovan i za svoj odnos prema toj situaciji, dobio sam zahvalnicu za patriotski doprinos borbi protiv agresije NATO pakta, a grad Niš, koji sam tada vodio, je dobio veliku povelju od Vojske Jugoslavije, tadašnje, za isto delovanje.

U to vreme, dok sam bio na čelu grada Niša su obnovljeni svi istorijski spomenici koji su imali bilo kakve veze sa istorijom tog grada ili istorijom Srbije. Godine 1999, negde u drugoj polovini, je napravljena prva spomen-kapela žrtvama NATO agresije, koju je podigao grad Niš, a ja sam imao tu čast da je otvorim. Godine 2002, tada u svojstvu saveznog ministra unutrašnjih poslova, sam otkrio Spomenik poginulim pilotima srpskim, koji je napravljen ispred tadašnje komande vazduhoplovstva Treće armije.

To su normalne stvari. Svako ko je živeo na ovom prostoru, imao je u svojoj familiji nekoga ko je ostavio svoje kosti, svoj život za budućnost, za bolju budućnost ove države i zato to ne treba nikako stavljati u funkciju prizemne dnevno-političke borbe.

Ja vas pozivam sve da ovaj dobar zakon, da ovaj dan koji nam sledi sutra, da ovo stanje u kome se sada nalazimo ne kvarimo dodatno time što svojatamo nešto sa čim veze nemamo, neki od vas, da se pravi lažno prikazivanje istorije, da Srbija bude zemlja ne samo u kojoj je neizvesna budućnost, nego u kojoj je neizvesna i prošlost, pa slušamo razne izmišljene stvari koje bi trebalo da definišu da pre 2012. godine, a neki misle i tek pre 2016. godine se nije desilo ništa u ovoj državi.

Naravno da se desilo. Ja mogu da budem ponosan bar na dve zahvalnice ili povelje iz 1999. godine, a onaj ko vas vodi može da bude ponosan samo na stanarskom pravu na jednom stanu koji je tada dobio.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Da li predsedavajući čuje šta se čuje sa druge strane? Ne čuje. Srediću vam preko doktora Milosavljevića pregled, on je za ORL. Ali, to mine smeta, i to što sada radite je dodatna potvrda onoga što sam do sada govorio.

Nemojte više vi da spašavate Srbe. Gde god ste ih vi spašavali, tamo ih više nema, od Knina do Podujeva.

Odakle pare, to me neko pita. Ja sam uvek spreman nadležnim organima da dam izjavu. Može da bude i javno, možete da napravite i bio je predlog za anketni odbor sa tim pitanjem. Ja sam spreman da vas podučim mnogim stvarima, pa i toj stvari.

Dakle, hajde da pokušamo da u ovim teškim trenucima za našu zemlju, ponovo, imamo bar dovoljno snage, obraza, časti da ne prljamo ono što je svetla istorija ove države, ovog naroda i onih građana koji ovde žive, a nisu Srbi, pošto ovo nije samo država srpskog naroda.

Hajde da pokušamo da bar u trenucima kad je to vrlo potrebno se izdignemo iznad primitivizma koji je neke doveo do toga da se bave samo dnevnom politikom. Hajde da učinimo nešto da se preci, da oni koji su davali život na Kosovu Polju, u balkanskim ratovima, kad su oslobađali Kosovo, u Prvom svetskom ratu, kad su branili Srbiju, u Drugom svetskom ratu, kad su oslobađali ovu državu, u NATO bombardovanju, kad su pokušavali da sačuvaju decu i nejač, da bar ti ljudi se ne stide onoga što je danas srpska politika, odnosno vlast koju vi predstavljate.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić, povreda Poslovnika.

Član 107, gospodine Arsiću, zbog ovih stvari koje su izrečene, a tiču se i naše poslaničke grupe i nekakve, kako je opet rečeno ovde onako hrabro i samouvereno, sramote, jel tako? Dakle, sramota, dame i gospodo, je kada neko ovde ustane, pa sam sebe hvali, ili sedi, ako mu je teško da ustane, pa sam sebe hvali, u šta neću da ulazim, i onda priča o stradalima za ovu zemlju i onda sam sebi podiže nekakvu kapelu i spomenik zbog velikih zasluga. Nama, nama se obraća čovek, nama se obraća čovek koji je ne jednom, nego mnogo puta, te stradale optužio da su sami krivi za to što su stradali, koji je tu zemlju koja je patila optužio da je sama kriva za nesreću koja joj se desila.

Takvim ponašanjem i on i oni koji su se pre njega javljali porušili su svaki spomenik koji su možda negde slučajno otvorili da bi se malo slikali, porušili svaku kapelu koju su možda podigli da bi se negde malo slikali. Da li im je stalo do tih žrtava? Koji je spomenik tim žrtvama? Ko je „Večnu vatru“ na Novom Beogradu zatvorio? Ko je pustio da zaraste u korov? Da li ti kojima je toliko mnogo stalo, mnogo cene naše žrtve, naše stradale? Videli smo koliko cene i koliko im je do bilo čega stalo. Suština je uvek bila u tim nekim parama koje se ovde pominju. Za te pare neko je u stanju i da bira svoje tekuće postupke i svoje svetonazore, pa i to šta će da radi danas, a šta sutra, šta će da hvali, za šta će da se zalaže.

Parlamentarizam, ako se brinete za njega, ne čuvate vi koji ste, još jednom, ovu Skupštinu spalili, ne čuvate vi koji ste pokazali koliko vam je stalo do parlamentarizma kada ste lažirali glasanja iz Soluna, Bodruma itd, ne čuvate vi koji ste pokazali da vam ništa u ovoj zemlji nije sveto, pa uključujući i ono što bi trebalo da je najvažnije. To su ljudi koji su za ovu zemlju život dali. Kada govorite o tim ljudima, vaše reči imaju značaj kao da govorite o novom delu za „Ajkulu“ ili o poskupljenju nečega u nekom hiper-marketu ili benzinskoj pumpi. Toliko vredi bilo šta što vi izgovorite.

Zahvaljujem.

Kada govorimo o postojanju bilo kakvog smisla u našim amandmanima, kada bude bilo bilo kakvog smisla, ne u onome što napišete, nego u onome što pomislite, kažete ili uradite, onda možemo o smislu da pričamo.

(Zoran Živković: Replika.)

Kolega Živkoviću, nemate pravo na repliku.
(Zoran Živković: Po amandmanu.)
Sačekajte, polako.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović, povreda Poslovnika.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Reklamiram član 27. Poslovnika, a u vezi čl. 108. i 109, jer najblaže što je trebalo da se primeni shodno Poslovniku jeste opomene prema narodnom poslaniku Živkoviću koji je najgrublje izvređao građane Republike Srbije, komentarušići da je vlast pre 2000. godine činila zverstva nad svojim građanima, i to je ništa drugo nego uvreda građana. Ni jednom prilikom se nije osvrnuo na nešto što je trebalo da se kaže zbog pijeteta prema žrtvama, a to je da je bombardovanje 2000. godine predstavljalo zverski čin, zločinački čin, na hiljade poginulih, dece …

(Zoran Živković: Godine 1999. je bilo bombardovanje.)

Samo vi vičite, to je slika i prilika vas, vašeg lika, vašeg vremena, vaše vladavine. Ono što je bilo te 1999. i 2000. godine je bilo u funkciji dovođenja na vlast ovakvih ljudi. Da nije bilo tog bombardovanja, da nije bilo novca kojim su se kupili mnogi da bi smenili one koji su se borili za državu, da bi rušili one koji su bili patriote, to je uslovilo dolazak ovakvih ljudi, dolazak onih besramnih, dolazak onih koji su uništili državu.

Molim da na ovaj način više niko ne vređa građane Republike Srbije i da poštuje žrtve koje su za Srbiju dale živote. Hvala.