Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću, naravno, podržati sve zakone. LJudi se smeju Zakonu o slepim miševima, ne znajući da svaki slepi miš u toku noći uhvati hiljadu insekata. To je nama u poljoprivredi veoma bitno, zato što se smanjuje upotreba insekticida i drugih sredstava za zaštitu bilja, a time dobijamo zdraviju hranu.

Što se tiče novca za obolelu decu, moram da kažem da kao član upravnog odbora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, smo od 2012. godine sa 45 lečene dece u inostranstvu, 2016-2017. došli do 600. Dakle, prosečno lečenje košta osam hiljada evra po detetu i pravo je čudo da u ovim fondacijama koje se bave time to košta deset i 20 puta više.

Zato se ja zalažem, kad je država već dala privatnim fondacijama 250 hiljada evra, da se detaljno ispita korišćenje i način upotrebe sredstava, koja su ipak javna, bez obzira da li ih je Vlada ili su ih SMS-om poslali građani. Tu nema ništa loše. Treba ispitati do zadnjeg trenutka da li su humani samo oni koji uplaćuju, a da li tu humanost naplaćuju i oni koji se bave prikupljanjem tih sredstava.

Što se tiče zaštite životne sredine, ja želim da znam zašto je „Monbat“ u Inđiji izgrađen, fabrika za reciklažu olovnih akumulatora, na vodozahvatu Inđija? Taj odgovor još uvek nisam dobio od ministarstva.

Što se tiče zaštite životne sredine, svako se na svoj način bavi time. Evo, recimo, ima ritual zaštite životne sredine tako što spalite krst. Ovo je Borko Stefanović, koji štiti životnu sredinu tako što spali krst i pored nje peva i svira. Dakle, nema laži-nema prevare. Ja se nadam da to naši gledaoci mogu da vide.

Nije čudo što on to radi, već ima i drugih organizacija o kojima je govorio Martinović, koji se zaštitom životne sredine bore na sledeći način, tako što u hramu obavljaju neke čudne delatnosti, pa kažu da im je potrebno: lobanja, radni tepih, pozlaćeni uglomer i šestar, dleto, čekić, klupica za rad na prvom stepenu, crni pokrivači za sve stolove, crna udovička kesa, pa im trebaju svećnjaci, sveće, zvonca za gašenje sveća, kanap, sirov kamen, karton, mali mač za bockanje kandidatkinja i mač za dvernicu. Dakle, to je veoma čudan način na koji se bave određene organizacije zaštitom životne sredine i ja verujem da sveštenstvo koje se bavilo politikom i podržavalo ovakve političke organizacije koje se na ovako čudan način bave zaštitom životne sredine, da će odustati od podrške Draganu Đilasu i njegovom čudnom savezu koji meni liči na recikliranu masu.

Dakle, svako naše domaćinstvo treba da ima korpu za otpatke, tako i Skupština treba da ima korpu za političke otpatke, koje trenutno predstavlja, ne znam ko je koordinator ali trenutno ih predstavlja ovaj riđobradi Alibaba sa 10 razbojnika unutra. Dakle, ja verujem da nećemo na takav način da se bavimo zaštitom životne sredine.

Što se tiče mejlova, moj savet mom kolegi poslaniku je da što hitnije devernicu ukloni, jer je veoma pogubna za pravoslavnu crkvenu organizaciju, da ne bi bio u prilici da materijal i prepisku dobijenu od njegovih poslanika pročitam u celosti, deo po deo, a to je daleko odvratnije od ovih lobanja i svega drugog što sam pročitao, na koji način se oni bave zaštitom životne sredine. Hvala.

Hvala, kolega Rističeviću.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Belačić. Izvolite.

U tekstu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine nalazi se informacija da su izmene Zakona neophodne da bi se omogućilo korišćenje sredstava zelenog fonda za kofinansiranje projekata koji se finansiraju iz sredstava predpristupnih fondova Evropske unije, kako bi se na efikasan način osigurala održivost i stabilnost u finansiranju projekata u oblasti zaštite životne sredine.

Reč je, dakle, o sredstvima iz IPARD fondova, a sredstva opredeljena do 2020. godine iznose 160 miliona evra. I sada, mi bi trebali da poverujemo da je Evropska unija spremna da sa 160 miliona evra finansira naše poljoprivrednike, kako bi se povećao stepen zaštite životne sredine.

Činjenica je da kompanije iz EU u samim državama EU veoma vode računa o svim ekološkim vrednostima, te koriste brojne ekološke filtere i paze da u tok vode ne ispuštaju toksične materije, međutim, iste te kompanije kada posluju u Srbiji, često posluju ispod svakog ekološkog standarda. Nedavno smo imali priliku da se informišemo o velikom ekološkom skandalu koji je izazvala španska kompanija koja je poslovala u Srbiji i čiji direktori za Srbiju su uhapšeni zbog toga što su u Kikindi na deponiji zakopavali toksičan i kancerogeni otpad kojim je direktno natapana zemlja. Reč je, dakle, o kombinaciji benzena, nafte i mazuta, a u pitanju je opasna supstanca koja ugrožava ljudsko zdravlje i prirodu.

Istražni organi utvrdili su da je preko otrova nasipan kreč, a preko kreča sloj zemlje, pa su pronađena i dva ogromna creva kojima su se toksini direktno istakali u zemlju.

Nažalost, ovo nije bio slučaj samo u Kikindi, već se to dešavalo širom Srbije, gde je poslovala pomenuta kompanija ili kompanije koje su na neki način bile povezane sa njom. Dakle, kompanija je imala svoj ogranak i u Lapovu, na čijoj deponiji se takođe skladištio otpad. Naučnici iz „Vinče“ su analizirali ove otpadne materije i utvrdili su da, sva sreća, nije reč o nuklearnom otpadu, ali je svakako u pitanju bio hemijski otpad koji je izuzetno opasan po zdravlje ljudi.

Zatim, na području Obrenovca je pronađeno više od 25 tona opasnog otpada zakopanog u zemlju i ponovo na području Obrenovca pronađeno je stotinu buradi sa kancerogenim otrovom.

Potom je u Novom Sadu januara meseca ove godine otkriveno više od 1.000 tona opasnog i toksičnog otpada, da bi u martu ove godine u Pančevu i Bavaništu ponovo bilo otkriveno više od 100 tona kancerogenih materija u vlasništvu firme „EKO-21“, povezane sa prethodno pomenutom španskom firmom „FCC EKO“.

Isto se dogodilo i u Apatinu i ponovo u Obrenovcu u maju ove godine u selu Vukićevica.

Pored toga, mi verujemo da ova kompanija nije jedina koja posluje ispod svakog standarda i da će se, nažalost, otkriti još ovakvih slučajeva, ali to nije najgori primer zagađenja. Dakle, Srbija je pre svega najviše i zagađena zbog bombardovanja od strane zemalja članica EU i NATO pakta. Imamo zvaničan podatak da je za 78 dana bombardovanja ubijeno oko tri i po hiljade ljudi, međutim nemamo podatak koliko je ljudi u Srbiji stradalo zbog posledica bombardovanja, odnosno od karcinoma izazvanog osiromašenim uranijumom.

Takođe, još uvek nije zvanično utvrđeno koliko je projektila sa osiromašenim uranijumom izručeno iznad Srbije. NATO je priznao da je izručio 31.000 projektila sa osiromašenim uranijumom.

Prema podacima Vojske Jugoslavije, u pitanju je cifra od 50.000 projektila, dok prema ruskim izvorima njihov broj iznosi čak 90.000. Koliko god da ih je bilo činjenica je da je naša zemlja zatrovana zauvek, jer zvanično vreme poluraspada osiromašenog uranijuma iznosi 4,5 milijarde godina.

Naučno je dokazano da je osiromašeni uranijum kancerogen i činjenica je da se Srbija suočava sa epidemijom malignih bolesti. Kada smo bombardovani osiromašenim uranijumom, onkolozi su upozorili da ćemo prve posledice po zdravlje ljudi osetiti između pet i 10 godina nakon bombardovanja, što se nažalost i dešava.

U centralnoj Srbiji porast obolelih muškaraca od karcinoma iznosi 21% u odnosu na period pre bombardovanja, dok je kod žena taj broj nešto manji i iznosi 16%. Muškarci najčešće obolevaju od raka pluća, debelog creva, prostate, mokraćne bešike, želudca i pankreasa, dok žene boluju od raka pluća, materice, tumora dojke, itd.

Međutim, još uvek ne postoje zvanične studije koje bi povezale osiromašeni uranijum sa porastom broja obolelih i broj obolelih od karcinoma, objašnjava se starenjem i objašnjava se boljom dijagnostikom.

Nažalost, bilo je i ljudi koji su javno nastupali tvrdeći da osiromašeni uranijum nije štetan po zdravlje građana Srbije. To su, da kažem, Jelena Milić i ovi NATO lobisti, ali mi još uvek nismo čuli zvaničan stav Vlade Srbije o osiromašenom uranijumu i o tome koliko on jeste ili nije štetan po građane Srbije i šta će po tom pitanju biti učinjeno.

Još uvek, takođe, nije utvrđeno koliku je materijalnu štetu SRJ pretrpela od bombardovanja 1999. godine. Procene se kreću između 29,6 milijardi dolara, što su odmah posle agresije objavili navodni eksperti iz organizacije G17 plus, a prava cifra kreće se negde oko 100 milijardi dolara, to je prema računici tadašnje vlasti.

Postavlja se pitanje, da li će nam ikada biti nadoknađena materijalna šteta i šta se dešava sa nematerijalnom štetom koja je naneta građanima Srbije bombardovanjem i može li se uopšte nematerijalna šteta koja se broji desetinama hiljada ljudskih života izračunati i nadoknaditi?

Pored osiromašenog uranijuma građani Srbije su pretrpeli štetu i od drugih opasnih jedinjenja. Prilično je zanemarena opasnost od hemijskog zagađenja, posebno piralenom, kako fluidom, znači u tečnom stanju, tako i zapaljenim. Veliku opasnost po zdravlje ljudi i ekosistem predstavljalo je bombardovanje transformatora koji za hlađenje koriste sintetičko transformatorsko ulje, odnosno piralen. U pitanju je supstanca koja i u zemlji i u vodi ostaje veoma dugo, jer priroda nema mogućnosti za razlaganje ove supstance.

Tokom NATO bombardovanja raketiran je i razoren veliki broj industrijskih objekata iz kojih su u životnu sredinu prodrle toksične i opasne materije u velikim količinama i sa velikom, odnosno nesagledivom štetom po životnu sredinu.

Sve je započelo 23. aprila 1999. godine, kada su gađane trafo-stanice Beograd 3 i Beograd 9, i tom prilikom su zapaljene velike količine trafo-ulja, a velika količina tog ulja takođe se izlila u zemljište.

Zapaljena transformatorska ulja su bila velika nepoznanica pripadnicima, tadašnjih vatrogasnih jedinica SRJ, obzirom da su požari na piralenskim transformatorima pre NATO agresije bili izuzetno retki, odnosno nije ih ni bilo. Nakon toga, sva nastala jedinjenja koja su stvorena sagorevanjem piralena su otrovna i kancerogena, a posebno su otrovni dioksini koji su se tokom požara na hemijskim rezervoarima oslobađali u ogromnim koncentracijama.

Dioksini su supstance koje sadrže hlor, ugljenik, kiseonik i vodonik i tribenzil grupe. Zapravo, to su najtoksičnija jedinjenja koja nastaju kao neželjeni nus produkti tokom hemijskih procesa i slabo se rastvaraju u vodi, ali se zato izuzetno dobro rastvaraju u uljima i mastima, tako da ulaze u lanac ishrane.

Još jedna, hemijski opasna, situacija nastala bombardovanjem jeste gađanje Azotare, u kojoj se proizvodio amonijak, azotna kiselina i mineralna đubriva. Tokom bombardovanja uništeno je 328 tona mazuta, izgorelo je 25 tona, a ostalo je prosuto u lokalno zemljište, dok se oko 200 tona amonijaka izlilo u kanal otpadnih voda.

Sličnu situaciju imali smo u Novom Sadu kada je gađana rafinerija nafte. Isto tako kada je gađana Termoelektrana „Kolubara“ kada su oštećeni strujni vodovi, električni stubovi i transformatori, a trafo-ulje se razlilo po okolini. Slično se dešavalo i u Prahovu i u Boru gde je bombardovana trafo-stanica „Elektroistok“.

Takođe, prilikom bombardovanja „Zastava“ automobili došlo je do slične situacije i električni transformatori su goreli i u Beogradu, Bežanijskoj Kosi, Leštanima, a velika količina piralena izlila se i u Topčidersku reku tokom NATO bombardovanja.

Obzirom da pronatovski lobi u Srbiji sprečava svaku raspravu po ovom pitanju, nas iz SRS zanima da li ćete vi kao predstavnici Vlade Republike Srbije tražiti odštetu zbog ovog zagađivanja i vrlo je važno da se kaže građanima Srbije da tih 160 miliona koji su sada opredeljeni u IPARD fondovima za finansiranje zaštite životne sredine nisu ništa u odnosu na ono što nam je ta ista EU, zajedno sa SAD uradila i time izazvala trajno zagađenje, opasno po život građana Srbije.

Što se tiče druge teme, to je ovaj Sporazum sa Republikom Hrvatskom, takođe o zaštiti u oblasti saradnje životne sredine. Mi iz SRS zastupamo stav da sa Republikom Hrvatskom treba prekinuti apsolutno sve diplomatske odnose, sve dok traje okupacija Republike Srpske Krajine i da samim tim ne bi trebalo potpisivati nikakve sporazume, pa ni sporazume u oblasti zaštite životne sredine.

Činjenica je da u Republici Hrvatskoj, nažalost, nisu u stanju da poštuju ni mnogo važnije sporazume i mnogo važnija prava, a u pitanju su pravo na život i pravo privatne svojine.

Ne možemo zaboraviti činjenicu da su u zločinačkoj akciji „Oluja“ pre samo dve decenije iz Hrvatske proterali više od 250 hiljada Srba, te da je tom prilikom ubijeno 2.670 Srba, uništeno 24.752 srpske kuće, 13 hiljada privatnih objekata, 182 zadružna doma, 56 zdravstvenih stanica, 78 crkava, 29 muzeja, 181 groblje, itd.

U pravim danima nakon rata, hladnim i vatrenim oružjem ubijeno je 70 povratnika. Za 20 godina vratilo se svega 20 hiljada Srba, mahom starijih ljudi, a obnovljeno je tek oko tri hiljade srpskih kuća.

Hrvatska i dan danas krši Sporazum o povratku uzurpiranih kuća i stanova, a vrednost evidentirane privatne imovine ostale iza izbeglih Srba procenjuje se na oko 30 milijardi evra, dok se vrednost imovine srpskih preduzeća i banaka procenjuje na oko 35 milijardi evra, što je oteto donošenjem Zakona u Hrvatskoj o raspolaganju državnom imovinom.

Takođe, imamo situaciju o kojoj je Vojislav Šešelj već govorio, da Hrvatska i dan danas pretenduje na srpsku teritoriju. Radi se o graničnom prostoru, o Šarengradskoj adi, a ukoliko bi bili u situaciji, Hrvati bi svakako voleli da prošire svoju teritoriju i do Srema.

Shodno tome, mi smatramo da treba obustaviti svaku saradnju sa Hrvatima i da ovaj sporazum ne treba biti donet. Nažalost, činjenica je da danas nisu problem ni ovi slepi miševi, ni ove ptice iz vodenih područja, problem je to što ste vi u Vladi Republike Srbije izgleda i slepi i gluvi na ove probleme ili ste odlučili da pređete preko svega toga da bi ste ostvarili sve što ste zacrtali na svom putu ka EU.

Mi smo ubeđeni da u EU nikada nećemo ući i da shodno tome treba da donosimo zakone koji su primenjivi ovde, koji odgovaraju našim građanima i koji su prilagođeni našim potrebama, a ne po diktatu iz EU jer smo do sada imali prilike da vidimo da nam takvi zakoni ništa dobro nisu doneli. Hvala.

Hvala, koleginice Belačić.
Reč ima narodna poslanica Milena Ćorilić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, poštovani ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, ne želim da oduzimam previše vremena u raspravi koja se odnosi na ovu oblast koja teško da može izazvati velike ideološke razlike između poslanika.

Mislim da nema nikog ko bi iz istih razloga mogao da se protivi usvajanju ovih nekoliko međunarodnih sporazuma koji se odnose na zaštitu životne sredine. Ako se zaista želi da ta zaštita ima stvarnog efekta, za nju ne postoje političke državne granice, već naprotiv, na njoj zajednički i koordinisano moraju raditi više država na koje se ta konkretna problematika odnosi.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o zaštiti životne sredine, one se po svojoj formi vrlo kratko i odnose na zahtev da se poštuju uslovi za zaštitu životne sredine. Ukoliko se koriste podsticajna sredstva iz evropskih IPARD fondova i iskoristi mogućnost da se sredstva iz budžetskog tzv. zelenog fonda koriste za sufinansiranje određenih projekata za zaštitu životne sredine, mogu se očekivati dobri rezultati.

Predloženim odredbama u predloženom zakonu o izmenama i dopunama o zaštiti životne sredine suštinski se nema šta zameriti. NJihovim usvajanjem omogućiće se lakše i brže realizovanje tih projekata iz oblasti zaštite životne sredine.

Mislim da nam je upravo to i neophodno. Činjenica je da na našim prostorima postoji dosta ekoloških problema koji ne samo da ugrožavaju biljni i životinjski svet, već neposredno i naše građane.

Podsetimo se da smo bili neprijatno iznenađeni kada smo pre izvesnog vremena iz medija saznali informacije o zakopanim skrivenim buradima sa opasnim materijama.

Svakako treba pohvaliti napore koje je Ministarstvo za zaštitu životne sredine uložilo da se ti problemi otkriju i preduzmu sve mere za njihovo saniranje, ali to je, nažalost, samo vrh ledenog brega, jer postoje daleko opasniji problemi koji su čak svima i vidljivi.

Primera radi, gotovo mnogi su upoznati sa slučajem bivše Hemijske industrije „Viskoza“ u Loznici. Ja ne želim da ovde ulazim u raspravu ko je odgovoran zašto je taj nekadašnji gigant sa 12.000 zaposlenih vremenom totalno propao, niti je to tema današnje diskusije. Ono što je meni, a verujem i svim građanima tog kraja, potpuno neshvatljivo je to da se o tim napuštenim postrojenjima ne vodi dovoljno računa. Utisak je, i pored evidencije šta se sve tamo od opasnih materija još nalazi, da je sve to izloženo pomalo nebrizi i zubu vremena.

U nekoliko navrata su se iz ovog ili onog razloga u toj bivšoj fabrici dešavale različite nezgode, jer su bili ugroženi ljudski životi. Samo pukom srećom i efikasnim reagovanjem protivpožarne policije, nisu prerasle u prave ekološke katastrofe, što ne znači da tako nešto nije moguće u budućnosti.

Istina je da je grad Loznica odgovorno, savesno i blagovremeno reagovao na sve situacije u vezi sa otklanjanjem opasnog materijala i izveštavao sve odgovorne institucije, posebno Ministarstvo za zaštitu životne sredine. Ali, nije u pitanju samo Loznica, jer mi imamo još takvih velikih problema sa zapuštenim ili potpuno napuštenim hemijskim fabrikama i njihovim delovima od Šapca do Prahova i od Pančeva do Kruševca.

Generacija penzionera je svojevremeno stvorila mnoge fabrike u hemijskoj i drugim industrijama, kojih danas, nažalost, nema. Molimo mlađe generacije, radno sposobne, da učine napor i saniraju, odnosno uklone ostatke tih fabrika, kako se ne bi ugrozila životna sredina i da izgrade nove.

Usvajanjem ovih izmena i dopuna otvara se mogućnost da se novčana sredstva efikasnije troše u zaštiti životne sredine.

Apelovala bih kako na ministarstvo, tako i na lokalnu zajednicu, da zajedničkim snagama počnu da rade na rešavanju ovih problema. Zapravo, tamo gde to do sada nije učinjeno, treba da se naprave konkretni planovi i projekti za saniranje potencijalnih ekoloških bombi. U tom smislu, treba da se obezbede sredstva na nivou lokala i Republike za njihovu realizaciju.

Naše građane ne interesuje ko je za to nadležan, da li je to Republika, grad, privredno društvo ili stečajne sudije i upravnici, već samo žele za sebe i svoje potomke zdravu životnu sredinu.

Mislim da su ovo veoma važna pitanja na kojima se mora kontinuirano raditi.

Poslanička grupa PUPS, kao što je već rekla koleginica, će svakako u danu za glasanje podržati usvajanje ovih zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.
Nije prisutan.
(Aleksandar Martinović: On još spava. Moraš posle dva…)
Šta da radimo? Na nama je da ispoštujemo proceduru, da prozovemo.
U skladu sa članom 87. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, sada određujem pauzu u trajanju od jednog časa.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
(Posle pauze.)

Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije gospodine Marinkoviću.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, biću vrlo kratak u diskusiji iz razloga što smo u dosadašnjoj raspravi, kako od ministra, tako i od ovlašćene predstavnice SNS Milene Turk, čuli sve one najvažnije razloge zbog kojih treba usvojiti ova predložena rešenja. Čuli smo sve one pozitivne efekte koje će izmene i dopune ovog predloga zakona, dakle Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, proizvesti, sve one benefite koje će građani imati od ovih predloga zakona i sporazuma.

Mogu da istaknem još jednom značaj ove teme i potrebu da se zaštita životne sredine podigne visoko na lestvici prioriteta svih nas, u skladu sa svetskim trendovima, i želeo bih da ovom prilikom pohvalim sve one aktivnosti Vlade Srbije, kao i napore koje ulažu u tom pravcu.

Mislim da je dobra prilika podsetiti javnost kako su neki stručnjaci brinuli o zaštiti životne sredine kada su vršili vlast, a danas nam dele neke lekcije.

Sećate se sigurno svi onog Dulića i čuvene akcije „Očistimo Srbiju“. Mnogo je para potrošeno, a rezultati nikakvi. Uspeli su da očiste samo budžet Srbije. Dakle, očistili su bedžet Srbije pod plaštom nekakve akcije koja je imala za cilj samo marketing i propagandu. To je bio funkcioner jedne stranke koja je danas u sklopu tog Saveza za Srbiju, kojim koordinira izvesni Đilasov jurišnik, a Đilasa spominjem samo zato što on sedi i pomno prati i broji koliko ga puta pominjemo u Narodnoj skupštini, pa eto mu posla nekog danas.

Podsetiću javnost da je to ministarstvo kojim je rukovodio tada Oliver Dulić, istaknuti funkcioner te stranke, oštetilo Srbiju za 600.000 evra. Dakle, ni manje ni više nego 600.000 evra.

Ovom prilikom bih želeo da pročitam saopštenje Koalicije za nadzor javnih finansija, kako je to otprilike izgledalo. Odluka Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine da obustavi akciju „Očistimo Srbiju“ prava je prilika da se preispitaju njeni efekti, troškovi, rezultati i posledice, ali i teške finansijske zloupotrebe doskorašnjeg ministra životne sredine i prostornog planiranja i njegovih najbližih saradnika koji su od početka pratili ovu kontraverznu akciju. Dvadesetpet miliona evra koštala je građane Srbije kvaziekološka akcija „Očistimo Srbiju“ u periodu od 2009. do 2012. godine. Akcija čiji su efekti po zaštitu životne sredine beznačajni, a po javne finansije pogubni sprovedena je od strane Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja u saradnji sa Fondom za zaštitu životne sredine.

Za sprovođenje ove akcije, koja je u značajnom delu, po svojoj suštini, klasičan korupcionaški posao, Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranje je od Fonda za zaštitu životne sredine dobilo milijardu i 820 miliona dinara, odnosno 73,24% ukupnih sredstava.

Podsećamo da je resorni ministar u periodu od 2009. do 2012. godine bio Oliver Dulić koji se istovremeno nalazio na funkciji predsednika Upravnog odbora Fonda za zaštitu životne sredine. Fond za zaštitu životne sredine odobrio je sredstva Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja u četiri navrata, i to: odlukom od 30. januara 2009. godine dodeljeno je 200 miliona dinara, odlukom od 29. aprila 2010. godine dodeljeno je 600 miliona dinara, odlukom od 19. marta 2012. godine još 20 miliona dinara i odlukom od 6. aprila 2011. godine dodeljena je jedna milijarda dinara.

Dalje kaže, pored namene odobrenih sredstava koju iz projekta uglavnom nije moguće precizno utvrditi od kojih su milioni evra završili na besmislenim reklamiranjima, nepostojećim istraživanjima i promociji Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja i same akcije, primera radi, u 2009. godini čak tri miliona 401.000 dinara. Dakle, preko 35.000 evra proćerdano je samo na promociju znaka akcije.

Zanimljivo je i kako su odobravana sredstva od strane Fonda za zaštitu životne sredine za projekte ministarstva, sadržaj samih projekata i uloga najviših funkcionera ministarstva i Fonda u ovim štetočinskim poslovima.

Takođe je važno da nadležni organi utvrde da li je i na koji način Fond za zaštitu životne sredine izvršavao svoje zakonske obaveze, kontrolisao da li su odobrena sredstva korišćena na namenski način. O tome u kojoj meri je situacija vezana za odobravanje i trošenje sredstava za sprovođenje akcije „Očistimo Srbiju“ apsurdna i prožeta zloupotrebama i sukobom interesa slikovito govori nekoliko detalja. Jedan od najmarkantnijih jeste okolnost da je doskorašnja direktorka Fonda za zaštitu životne sredine Željka Jurakić bila u 2009. i 2010. godini član operativnog tima za realizaciju projekta. Podsećamo da prema Pravilniku o uslovima za dodelu i korišćenje sredstava Fonda za zaštitu životne sredine odluku o dodeli sredstava korisniku sredstava na predlog direktora donosi upravni odbor. Dakle, onaj na čiji se predlog dodeljuju sredstva za realizaciju projekta bio je istovremeno deo projektnog tima.

Da ne bih sada čitao dugo, dugo materijala, zaista ima mnogo, zaključak je samo jedan, a to je da su potrošili 600.000 evra državnog novca u nepostojeće projekte, u projekte koji su imali samo naziv, a za posledicu, odnosno za realizaciju nisu imali apsolutno ništa. Ovo ne kažem ja, ovo kaže Koalicija za nadzor javnih finansija. Iz svega što sam naveo, želeo bih još jednom da pozovem narodne poslanike da u danu za glasanje podrže predložena zakonska rešenja. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Markoviću.
Pravo na repliku Gordana Čomić.

Zahvaljujem.

Kada bih u replici koristila isti stil poštovanja člana Poslovnika koji nas obavezuje da govorimo o tački dnevnog reda, čitala bih vam vesele i zanimljive tekstove o tome kako i u kojim fazama su predsednik Srbije ili njegov brat zagađivali Srbiju. U tome je razlika, ne pada mi na pamet. Čitajte tekstove Koalicije za nadzor, citirajte presude, ružite žute koliko god vam volja. DŽaba je, pošto politika koju su žutu predložili Srbiji i koja sutrašnjim danom odbrane izbornog rezultata i jaučite, to je politika koju morate da sprovodite. Znam da to nije lako. Znam da je to strašno kada moraš da sprovodiš politiku u koju ne veruješ, ali je to tako.

Dakle, što se mene tiče, DS, ružite sve žute koliko god vam volja. Za svaki istražni proces, za svaki sudski proces, mi smo vam na raspolaganju, kao što smo i bili poslednjih sedam godina. No, rezultati istraga i sudskih presuda pravosnažnih manjka. Tako to biva sa ruženjem i sa praznim blaćenjem ljudi koje ne podnosite zato što vas je pobedila ideja koju smo mi nosili, nosimo i nosićemo je 28 godina. Ja sam zadovoljna što ste se pridružili evropskoj Srbiji, modernizacijskoj ideji, koaliciju koju je činila DS, što ste načinili jedan težak, neverovatan korak da iskoračite iz mitske, nasilne, gubitničke Srbije u pobedničku. To je dobro za Srbiju, a žute ružite.