Hvala kolega Periću.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na Drugu tačku dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju podneli narodni poslanici Vjerica Radeta, Nataša Jovanović, Ružica Nikolić, Nikola Savić, Sreto Perić, Milorad Mirčić, Aleksandar Šešelj, Aleksandra Belačić, Tomislav Ljubenović, Petar Jojić, Nemanja Šarović, Dubravko Bojić, Marijan Rističević i Vladimir Orlić.

Primili ste izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.

Da li neko želi reč? (Ne)

Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.

Izvolite.

Hvala.

Malopre kada smo slušali kolegu Marka Atlagića, do onog dela kada se u priči pojavio sadašnji predsednik države, imala sam utisak da Marko Atlagić priča iz vremena kada je bio član SRS. E, sad, za razliku od njega mi smo ostali dosledni u našem insistiranju da osnovno obrazovanje i vaspitanje mora zaista iz korena da se promeni, jer je to osnov razvoja svakog društva.

Znate, to što neko uništi fabriku, što neko uništi industriju, proizvodnju, itd, jeste za svaku osudu, ne samo političku, ali neka odgovorna vlast uvek tako nešto za manje ili više vremena može da nadoknadi. Ali, kada se izgube generacije koje prođu kroz loše obrazovanje i vaspitanje, e onda je to ozbiljan problem i od 2000. godine se na tome radi u Srbiji. Znate zbog čega? Zato što je onima koji su u nekom periodu manje ili više bili gazde Srbije u interesu da se u Srbiji školuju deca, ljudi, tako da formalno budu obrazovani, a u suštini da budu neobrazovani. I, onda je sa takvima najlakše manipulisati. Sada ja nisam izrekla nikakvu mudrost, nego to je nešto što je opšte poznato. Zato je problem što od tog Gaše Kneževića, pa dalje, ni jedan ministar, ni jedna Vlada na pravi način ne pristupa rešavanju ovog problema.

Tačno je podsetio kolega Atlagić, evo ja ću da podcrtam, što bi se reklo, to šta je radio Gašo Knežević, kao taj prvi, posle 2000. godine ministar, zaista je, ne samo što je predlagao i što su usvajani loši zakoni, nego je tu bilo mnogo skandaloznih stvari. Podsećam pre svega zbog javnosti da je on organizovao tada neke školice u prirodi sa decom iz osnovne škole, pa je onda bila jedna od igrica da devojčice bacaju grudnjake dečacima i tako neke skaradne stvari od kojih su se tada ozbiljni ljudi zgražavali.

Ono što se danas dešava, ministre Šarčeviću, je slično tome. Ovi nekakvi sadašnji seminari, ili ne znam kako ih sada zovete, koji su obavezni za sve nastavnike su uglavnom nešto što zgražava ozbiljne nastavnike.

Dolaze kojekakvi fićfirići, moram taj izraz da upotrebim, sa manje obrazovanja, sa mnogo manje godina od onih kojima drže predavanja, bez ijednog dana radnog iskustva u prosveti i oni organizuju nekakve radionice. Onda, govorila sam jedanput, ministre Šarčeviću, kad su na Novom Beogradu organizovani nastavnici srpskog jezika iz Beograda, pa kada je došla neka devojka, koja jedva da je možda i završila fakultet ili je na nekom kiosku pazarila diplomu, pa je sa belim rukavicama, tim ozbiljnim ljudima, koji su došli tu da možda nešto pametno čuju, rekla – ćao drugari, e ovako treba da se priča sa decom. Dakle, deca u školi treba da uče.

Vi ste ministre Šarčeviću završili visoke škole u nekom sistemu koji sada svi vi napadate. Da li vi imate primedbe na svoje obrazovanje? Ja na svoje nemam. Završila sam ga u periodu, to pod navodnicima, lošeg obrazovnog sistema, ali tvrdim da sam mnogo više naučila i da sam mnogo obrazovanija od onih koji sada završavaju neke instant fakultete i koji formalno imaju diplome. Naravno, da bi se došlo do fakulteta, mora da se prođe i osnovna škola.

E, sad šta je primedba koju smo kroz ovaj amandman izneli? Vi ste rekli da u prvom razredu osnovnog obrazovanja i vaspitanja učenik se iz obaveznog predmeta izbornih programa i aktivnosti ocenjuje opisnom ocenom. Ja ne znam da li vi znate šta se dešava sa tim opisnim ocenama?

Vi ste učiteljima dozvolili da mogu da rade šta god hoće i onda se desi recimo, da dete ima neurednu svesku i onda neka pametna učiteljica, i to se dešava na Novom Beogradu u jednoj školi, pametna učiteljica nacrta svinju i kaže da je taj učenik valjda svinja, jer mu je neuredna sveska. Ne zna zbog čega mu je sveska neuredna, ne zna u kakvim uslovima to dete živi, ne zna da li su mu možda izvršitelji isključili struju, pa uči pod svećama, ne zna koliko je siromašan, iako kaže Ana Brnabić da su u Srbiji iskorenjeni ekstremni vidovi siromaštva, obilazi Srbiju, čudi me da je ovako nešto, dok je sedela u kabinetu, pa i da je tako nešto rekla, ali sada kad obilazi Srbiju ovako nešto ne bi smelo da joj se desi.

Dakle, ako ostajete pri ovim opisnim ocenama, vi ministre, Ministarstvo mora ili da odredi tamo neke cvetiće, ne znam, neke lepe stvari, a ne da dete dobija traumu zato što mu je neuredna sveska. Svakako treba učitelj da ga stimuliše da naredni zadatak bude na urednim listovima te sveske, da ne budu ne znam iscepani, da ne budu zavrnuti itd. Ne, nego on umesto da stimuliše dete da bude bolje, on dete ubija u pojam do te mere da će sutra pobeći sa nastave, jer gde da ide kod učitelja koji mu kaže da je svinja. Hvala.

Hvala, koleginice Radeta.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović.
Izvolite.

Gospodine ministre, urušavanje sistema osnovnog obrazovanja i mnogih osnovnih škola u Srbiji je počelo posle 2000. godine dolaskom ovih dosmanlija na vlast, kada je tačnije 2001. godine tadašnji ministar obrazovanja, Knežević, potpisao odluku kojom će se izvršiti reorganizacija mreža škola u Srbiji.

To je otvorilo mogućnost da lokalne samouprave koje su uglavnom bile pod vlašću tih istih dosmanlija, koje sada govore kako bi oni bolje uredili državu samo da im se da prilika, kako ništa nije dobro, bukvalno su uništili preko, je li to tačno gospodine ministre, preko 30% osnovnih škola u Srbiji. Zatvorili su škole gde su one bile na obeležavanju gotovo jubileja od 100, 150 godina i prava je sreća da jednu takvu nisu uspeli da zatvore i da je unište, a to je osnovna škola „Prota Stevan Popović“ u Čumiću, koja je jedna od najstarijih škola u Srbiji koja obeležava uskoro jubilej 230 godina i koju je i moja mama pohađala, jer je rođena u tom mestu i koja je i posle rata u to vreme, kada je ona išla u školu, bila oglednog karaktera.

Kako je sada moguće, evo vas pitam, da ta škola u selu Čumić, koja je zaista čuvena da u nju dolaze i deca iz Rusije i iz drugih krajeva sveta, da vide kako se to radi, ima etičke, moralne i sve druge standarde koje treba da ima, i pre svega nacionalnu prepoznatljivost. Valjda je to osnov svega, da decu učimo to šta je srpski narod, kao i sve druge građane Srbije u školama koje pohađaju na drugim jezicima, mislim na nacionalne manjine, da imamo takve programe, a ne, znači sve je počelo tada i sada to sa teškom mukom mi treba da ispravljamo.

Zbog toga je potrebno, a to predlažemo mi srpski radikali, da u narednom periodu vaše ministarstvo uradi jednu strategiju koja će da obuhvati sada period od deset godina, jer ovi su sve uništili, sve upropastili, mnoge škole su zatečene u stanju da deca nemaju uređene mokre čvorove koje treba da koriste, da nemaju fiskulturne sale, da su pare pokradene, da su razni projektni koje su oni slali i dobijali pare iz raznih fondova, potrošili nenamenski i sada zbog toga deca u školama trpe nove generacije.

Drugi problem je, pored tog koji se tiče stanja u školskim ustanovama, u osnovnim školama, a tiče se opreme i svega je sam odnos učesnika i nastavnika.

Ono što mi srpski radikali stalno potenciramo je da kroz angažovanje Ministarstva i pre svega nastavnog kadra treba da se vrati ta uloga škole, koja treba da bude pre svega vaspitna. Ona to sada nije. Jer, deca, evo, koleginica je pričala o tome kakvih je bilo skaradnih i skandaloznih ogleda sa decom. Umesto da ta vaspitna uloga bude istovetna onoj kao što je u pravoj porodici gde se deca uče najvišim moralnim vrednostima, mi sad imamo situaciju da u nekim pojedinim školama nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa decom ili obrnuto, da se deca žale na nastavnike koji nisu adekvatno obučeni.

Ono što je najvažnije je činjenica, gospodine ministre, a tu treba mnogo rada tek, da posle više od 50 godina od kada je izglasano obavezno osnovno obrazovanje u Srbiji mi imamo osipanje učenika u školama, zbog siromaštva, zbog toga što nisu uključene te marginalizovane grupe, pre svega nacionalna romska manjina, kojoj treba više da se posveti država, deca ometena u razvoju, deca iz siromašnih krajeva Srbije koja još uvek ne završavaju osnovnu školu. Prema popisu koji je urađen pre nekoliko godina, 85% generacije izađe sa obrazovanjem osnovne škole, znači svih osam godina, a 15% ne. To treba da vam bude cilj i da na tome radite u narednom periodu.

Hvala.
Za reč se javio prof. dr Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je što rasprava ide dubinski o vaspitanju i obrazovanju. Slažem se sa svima onima koji su konstatovali da smo kao zemlja 2000. godine izbacili, da tako kažemo, vaspitanje iz škole, ne samo iz škole nego i iz društva u celini. To je bio jedan projekat stran nama, ali je bio projekat.

Dugo sam razmišljao, kao prosvetni radnik, kako bi bukvar ili početnica, kako je neki nazivaju, u prvom razredu osnovne škole trebalo da izgleda. Mi, gospodo narodni poslanici i gospodo iz Ministarstva i prosvetni radnici, moramo osnovne civilizacijske vrednosti vratiti u naš vaspitno-obrazovni sistem. Samo ću tri rečenice da kažem koje bi, po mom mišljenju, trebale biti temelj udžbenika, odnosno bukvara u prvom razredu, a kasnije da pedagozi, nastavnici razrađuju ove tri rečenice. Prva rečenica treba da glasi – bez rada nema života. Druga rečenica – ja volim svoje roditelje. Treća rečenica – ja volim svoju otadžbinu. I četvrta, evo dodajem i četvrtu – ja volim sve dobronamerne ljude sveta.

Dakle, naša strategija koja je napisana, koju su prethodnici napisali i sudelovali, je zastarela, to ministar Šarčević dobro zna, a moram da kažem, gospodo narodni poslanici i poštovani roditelji, da su tvorci strategije ogromne sume novca uzeli na račun pisanja i zbog toga danas oni demonstriraju po ulicama Beograda, da ne spominjem Anu Pešikan, Tinde Kovač Cerović, psihologe. Molim vas da se razjasnimo mi koji smo pedagoške struke, svaka škola sa određenim brojem odeljenja treba da ima ne psihologa, nego pedagoga. Psiholog dolazi na pet škola, psiholozi se bave „ekstremnim slučajevima“ itd.

Poštovani narodni poslanici, mi se bavimo nasiljem u školi. To je zamena teza koja je ubačena 2000. godine. Mi se trebamo baviti vaspitanjem u školi, u roditeljskom domu, na ulici, u Skupštini ovoj i svim faktorima vaspitanja i obrazovanja. Nasilje je posledica nevaspitanja, a psiholozi nas uče, pogotovo psiholozi kliničari, obrnutom situacijom. Znate kad je nastala teza da svaka škola maltene treba imati psihologa? Hajde pogodite, poštovani narodni poslanici. Prosvetni radnici tačno u glas koji sad slušaju ovaj prenos kažu – kad je za predsednika Republike Srbije došao Boris Tadić. Pošto je on psiholog, po toj liniji, a mi koji smo studirali pedagogiju znamo šta je pedagogija, a šta je psihologija i zato se bavimo mi posledicama, a ne uzrocima. Uzrocima se bave pedagozi, a posledice su nasilje u školi, u porodici, na ulici itd. Pogledajmo osnovne pedagoške civilizacijske vrednosti kad uđemo u gradski autobus kako nam se ponašaju ne samo učenici, nego i roditelji. Učitelj u osnovnoj školi uči svakog đaka da mora da radi a da ne krade, a kad dođe kući, šta im roditelji kažu? Dajte vi na to odgovor.

Prema tome, kada je neko spomenuo strategiju, uzeli su ogromne milione, a ta strategija je zaostala. Mi smo u ovom visokom domu u prvom sazivu upozoravali na to, ali teško je išlo. Danas potpisnica Tinde Kovač Cerović potpisuje apel, a ona je tvorac toga i jedan od glavnih krivaca što vaspitanja nema u školama i društvu. Ja se zalažem za pedagogizaciju škole i društva u celini. Bez toga teško ćemo realizovati zacrtanu modernizaciju Srbije. Hoćemo, ali mnogo teže. Vratimo vaspitanje u školu, vratimo vaspitanje na ulicu, vratimo vaspitanje u društvu, vratimo vaspitanje u ovaj visoki dom. Pa nećemo iznositi laži nego istine, ali ćemo argumente.

I, molim vas, završavam, čuli smo ovih dana da se ne dozvoljava kritika, pogotovo od gospode jednog dela novinara. Gospodo novinari, kritika je dozvoljena i poželjna, ali ona se zasniva na istinitosti iznetih činjenica. Da li je tako ili ne? Da li to, gospodo novinari, činite? Čini mi se da se vrlo malo to čini. Prema tome, ne možemo iznositi neistine. Možemo da pitamo. I dalje mi pitamo, kao novinari, i dajemo odgovor. Ne dozvoljavaju jedan deo uopšte da se odgovori.

Da završim. Zalažem se za punu pedagogizaciju vaspitno-obrazovnih ustanova. Gospodine ministre, mi smo imali problem da i Zakon o predškolskim ustanovama ovako nazivamo, da ga zovemo o vaspitanju i obrazovanju. Ja sam insistirao baš na tome unazad tri godine da se zove o vaspitanju. Pre sve vaspitava dete, a onda se obrazuje. Mi pedagozi po struci to vrlo dobro znamo. Ali, vratili smo i u osnovno obrazovanje i vaspitanje reč, nije je bilo, vi to dobro znate, kao dobar i iskusan praktičar i teoretičar. Hvala lepo.

Hvala, profesore Atlagiću.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Ružica Nikolić.
Izvolite, koleginice Nikolić.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, i izmene koje su predložene ovim Predlogom zakona nisu suštinske, već su kozmetičke i mnoga rešenja koja su predložena su na štetu samih učenika. Vi ste i ovaj zakon doneli pre dve godine i najveći je problem što se prosvetni zakoni u Srbiji suviše često menjaju i te promene su sve lošije i lošije je stanje u školstvu.

Danas na dnevnom redu svakako je trebalo da bude i Predlog zakona o udžbenicima, koji je neophodno menjati, ako želimo da poboljšamo kvalitet obrazovanja u Srbiji. U našim udžbenicima koji su još uvek aktuelni možete svašta naći, previše je neprimerenih sadržaja i mi smatramo da ovaj zakon treba pod hitno menjati i da udžbenici treba da budu unificirani, ako želimo da nam buduće generacije učenika i studenata ne budu uništene.

Kada je amandmana na član 1. ovog Predloga zakona u pitanju, njime se propisuje uspeh učenika i ocena, mi smatramo da je potrebno da ocenjivanje bude brojčano, da se ukine opisno ocenjivanje u prvom razredu osnovne škole, da se ne bi dešavao slučaj „prase“, o kojem je koleginica Radeta govorila.

Ono što sam rekla da su izmene koje su na štetu učenika, one su takođe definisane ovim članom Zakona, gde kaže – učenika koji redovno pohađa nastavu i izvršava školske obaveze, a nema propisan broj ocena u polugodištu nastavnik je dužan da oceni na posebno organizovanom času u toku trajanja polugodišta uz prisustvo odeljenskog starešine, pedagoga ili psihologa. Pitali bismo vas, ministre, zašto je učenik koji je redovno na časovima, koji redovno pohađa nastavu u ovom slučaju oštećen, jer učitelj ili nastavnik iz određenih razloga nije našao vremena da ga preispita i da ga oceni?

Hvala koleginice Nikolić.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na Predlog zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja. Kao što sam govorio o prethodnom zakonu i o mom prethodnom amandmanu, izmene i dopune ovog zakona vrše se pre svega zbog usklađivanja sa Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Primetio sam da je izvršena izmena kod člana 71. ovog zakona gde se propisuje uslov pod kojim učenik polaže razredni ispit iz obaveznog predmeta, odnosno iz nekog izbornog programa. Ovde isto kao i kod prethodnog zakona, opet se propisuje način vođenja evidencije.

Iskreno da vam kažem, neću da kažem da sve ovo nije važno, sve je ovo važno, ali mi smo puno puta u ovom sazivu u ovom parlamentu donosili izmene i dopune ovih zakona iz oblasti obrazovanja, ali nigde nisam video da se zadire u suštinu i glavne probleme koji vladaju u našem obrazovanju.

Da li se neko od vas, gospodo iz ministarstva na čelu sa ministrom, pitate zbog čega je ovako loše stanje u našem osnovnom obrazovanju i zbog čega naši osnovci iz generacije u generaciju izlaze iz osnovne škole sa sve manjim znanjem?

To je krucijalni i glavni problem našeg obrazovanja. Ja radim 35 godina u srednjem obrazovanju i mogu da uporedim na osnovu iskustva i životne prakse, danas imamo situaciju da u srednje škole dolaze funkcionalno nepismeni učenici. To je sistemski problem koji je jedan od najvećih problema ovog društva i mislim da toj stvari treba posvetiti najveću pažnju, a ne nekim trivijalnim drugim stvarima.