Zahvaljuje.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Određujem pauzu, redovnu pauzu.
Sa radom nastavljamo u 15.00 časova.
(Posle pauze)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Ko još od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč, neka se prijavi.
Reč ima Jelena Žarić Kovačević. Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvažena gospođo Kuburović sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, imamo izmene i dopune koje će naše krivično zakonodavstvo unaprediti i zaslužuju pažnju javnosti, ali svakako i kvalitetnu raspravu u parlamentu. Jasna je namera države da se suoči sa najopasnijim vidovima kriminala, i to upravo putem izmena i dopuna određenih zakona i sprovođenjem sistemskih mera. Na sveobuhvatan način se moraju rešiti konkretna pitanja i zbog toga se menja kaznena politika da bi borba sa kriminalom bila delotvorna.

Upravo iz tog razloga pred nama su izmene i dopune Krivičnog zakonika. Rezultati analize dosadašnje kaznene politike upravo su uputili na njeno nužno menjanje. Najpre i kada kazne nisu male dolazi vrlo često do situacija da se u postupku izriču minimalne kazne ili da se u postupku koristi institut ublažavanja kazne, dok maksimalne kazne gotovo nikada nisu izrečene.

Da na primer uzmemo krivično delo silovanja. U 36% slučajeva izrečena je kazna od tri godine zatvora, u 34% slučajeva kazna je od tri do pet godina zatvora. Postavlja se pitanje zašto je onda predviđena kazna do 12 godina zatvora, ako u 70% krivičnih dela u svom maksimumu kazna je iznosila pet godina, odnosno kretalo se u rasponu između tri i pet godina. Slični su rezultati analize kaznene politike za još mnoga krivična dela. Da li to onda znači da se na ovaj način vrši dekriminalizacija krivičnih dela i da li bi to bila dobra poruka koja bi se poslala od strane države koja upravo i uređuje kaznenu politiku.

To su samo neka pitanja koja su dovela do razmišljanja o povećanju minimalnih i maksimalnih kazni za sva krivična dela koja podrazumevaju nasilničko ponašanje, ali biće predviđeni i kvalifikovani oblici krivičnih dela, što znači težu kaznu, kao što su na primer neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogućavanje uživanja opojnih droga.

Najviše vremena treba posvetiti svakako najznačajnijoj izmeni Krivičnog zakonika, a to je uvođenje doživotnog zatvora, kao kazne koja će zameniti kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina. Ove izmene obuhvataju i inicijativu Fondacije „Tijane Jurić“, pa je kazna doživotnog zatvora predviđena za krivična dela – silovanje, obljuba nad nemoćnim licem, obljuba nad detetom i obljuba zloupotrebom položaja, a kada je krivično delo za posledicu imalo smrt lica ili je učinjeno nad detetom.

U vezi sa tim, izmene koje se dalje predlažu odnose se na uslovni otpust. One predviđaju da se lice osuđeno na kaznu doživotnog zatvora može uslovno otpustiti nakon izdržanih 27 godina zatvora, a za krivična dela obuhvaćena inicijativom „Tijane Jurić“ uslovnog otpusta nema. Predsednik Srbije i Vlada Srbije štite osnovne vrednosti – decu, trudnice, porodicu kao stub našeg društva.

Međutim, nažalost, i ovako osetljiva pitanja jedan deo opozicije koristi za prikupljanje jeftinih političkih poena. Prvo su osuli paljbu po nama, po Vladi Republike Srbije, što navodno nismo želeli da usvojimo Tijanin zakon, vodili su u medijima hajku protiv predsednika Srbija i Vlade Srbije, pisali su da oni ignorišu Igora Jurića, da čak sa njim ne želi niko ni da razgovara. A sada kada su predlozi Fondacije „Tijana Jurić“ ušli u proceduru, sada pričaju kako takva rešenja nisu u skladu sa evropskim standardima. To jasno govori o vrhuncu licemerja onih koji ne mare ni za decu ni za porodicu, ni za prava ili status žena u Srbiji. Oni se bave šatorima, blokiranjem radova, blokiranjem saobraćaja, sprečavanjem da na svaki način Srbija bude pristojna i uređena zemlja u kojoj će vladati zakon. Takvi ljudi su sebi dali pravo da kritikuju kažnjavanje silovatelja i ubica dece.

I dok smo još uvek na terenu kaznene politike, ako uporedimo kazne predviđene za pojedina krivična dela, videćemo da je kaznena politika oštrija. Na primer, za krivično delo zlostavljanja i mučenja kazna od jedne do osam godina menja se kaznom od dve do 10. Ono što je vrlo važno za nasilje u porodici, ako je nastupila smrt člana porodice, učinilac će se kazniti zatvorom u trajanju od pet do 15 godina, umesto od tri do 15 godina. Ako je član porodice maloletno lice, kazna je najmanje 10 godina zatvora. Imamo krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, umesto kazne od tri meseca do tri godine sada je kazna jedna do pet godina.

Ovo su samo neki od primera koji pokazuju visok stepen spremnosti države da se obračuna sa kriminalom.

Još jedna novina je oštrija kaznena politika kada su u pitanju povratnici gde će se praktično visina minimalne kazne sa svakim sledećim izvršenjem krivičnog dela povećavati. Uz sve ovo, naravno, biće potrebne još neke reforme koje će podrazumevati dodatno angažovanje sudija i tužilaca, odnosno sudova i tužilaštava, jer ako želimo da se suđenje završi za godinu dana, oni će morati da obezbede i kontinuitet glavnog pretresa.

Smatram da je jako važno i uvođenje novog krivičnog dela, a to je napad na advokata, gde je za osnovno krivično delo predviđena kazna zatvora od tri meseca do tri godine. Dakle, u skladu sa predlogom Advokatske komore Srbije, ko napadne advokata ili člana njegove porodice, a u vezi sa obavljanjem advokatske službe, što je predviđeno kao osnovno delo koje će imati i svoje kvalifikovane oblike za koje će biti predviđena teža kazna zatvora.

Naravno, usled ovakvih izmena i dopuna koje su predložene, logično je da slede izmene i dopune Zakonika o krivičnom postupku. Pri tom, ovde su nam date danas i neke izmene i dopune, koje se tiču nekih tehničkih stvari, odnosno ovde su pred nama zbog izmene i dopuna Krivičnog zakonika iz 2016. godine, a tiču se krivičnih dela protiv privrede, tako da bi se sada samo radilo na usaglašavanju.

Imamo, takođe i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, ovde se takođe radi o nekim tehničkim stvarima, o izmenama tehničkog karaktera, razlog je takođe usklađivanje sa izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2016. godine.

Izmene i dopune koje su obimnije, takođe, tiču se Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija. Ove izmene i dopune, odnose se na proširenje nadležnosti sudija za izvršenje krivičnih sankcija i za njih su predviđene sledeće nadležnosti. Dakle, donošenje odluke da se izrečena kazna zatvora u trajanju od jedne godine, izvršava u prostorijama u kojima osuđeni stanuje. Oni će biti ovlašćeni i da donose odluke, da se osuđeni može uputiti na rad van zavoda, ukoliko je razvrstan u poluotvoreno ili otvoreno odeljenje zavoda, na taj način što će on puno radno vreme provoditi kod poslodavca, a ostalo radno vreme će provoditi u zavodu. Tu je i donošenje odluke o privremenom otpustu osuđenog sa izdržavanje kazne zatvora ako bi dalje izvršenja kazne bilo nehumano, na primer, u slučaju teške bolesti, teškog invaliditeta ili starosti.

Ovde postoji u ovom Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, postoji još izmena i dopuna, one se uglavnom odnose na uslove koji su potrebni za postavljanje direktora uprave, odnose se na zvanja zaposlenih, ali isto tako odnose se i na sprovođenje obuka i usavršavanja zaposlenih u upravi.

Na kraju, tu je i Predlog zakona o sprečavanju korupcije. Borba protiv korupcije je jako važna i predstavlja jedan od prioriteta u procesu reformi koja Srbija sprovodi. Srbija je prva država, podsetila bih na to da je Srbija prva država koja je pozvana da bude deo mreže institucija za prevenciju korupcije, koja je osnovana 2018. godine, tu mrežu sada čini više od 15 država, a cilj je upravo razmena informacija i dobrih praksi u borbi protiv korupcije.

Mi smo i do sada uspeli, donekle da promenimo percepciju građana o korupciji da promenimo njihovo poverenje, da vratimo njihovo poverenje u pravosudni sistem koji je ozbiljno bio poljuljan do 2012. godine, da povratimo njihovo poverenje u rad državnih organa koji su nadležni da se sa korupcijom obračunavaju.

Donošenje ovakvih zakona, jačanje institucija, umrežavanje tih institucija još više će doprineti da građani vide da se radi na unapređenju borbe protiv korupcije i da se praktično na taj način i stvara povoljniji, bolji, zdraviji ambijent, ne samo za strane investicije, već i za razvoj privrede i ekonomije uopšte.

Srbija je, ja bih rekla na dobrom putu u sistemskoj borbi protiv korupcije i u toj borbi protiv korupcije učestvuju sve institucije bez ikakvog izuzetka. Naročito je značajan rad specijalnih odeljenja za borbu protiv korupcije u okviru četiri centra koji se nalaze u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Kraljevu. Shodno tome povećan je broj osuđujućih presuda kada je reč o krivičnim delima sa koruptivnim elementom. U poslednjih godinu dana imamo više od 400 osuđujućih presuda kojima je izrečena kazna zatvora, a po više od 10.000 krivičnih prijava su tužilaštva postupala. Ovoj borbi doprineće i donošenje zakona o sprečavanju korupcije.

Pre svega, u ranijem Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno još uvek važećem dosta je bilo nejasnih odredaba u tom zakonu što se videlo u primeni samog zakona, to se odnosilo uglavnom na prijavljivanje imovine i prihoda funkcionera na sukob interesa, na kumulaciju javnih funkcija, na rokove koji moraju biti ispoštovani.

Ovim zakonom uspostaviće se normativni okvir, sa druge strane, ispoštovaće se međunarodne obaveze, smanjiće se rizik od nastanka korupcije i pojačaće se odgovornost, kako organa javne vlasti, tako i javnih funkcionera. Neće više moći funkcioneri kao nekada da koriste javne funkcije u svrhu ličnog bogaćenja i stvaranja monopola za svoj lični biznis.

Nadam se da više nećemo imati slučajeve da neko poput Đilasa, nakon mandata provedenog na javnoj funkciji stekne imovinu koja se meri stotinama miliona evra. Da li je to cilj javne funkcije? Da li je cilj da neko, pa makar to bio i Dragan Đilas, upropasti grad da bi sebi obezbedio 500 miliona evra? Da li baš svaka javna investicija u Đilasovo vreme u Beogradu je morala da preraste u aferu i da bude sinonim za lopovluk? Sve su to samo primeri i to samo neki primeri iz naše bliske prošlosti za koje sam sigurna da će ovaj zakon sprečiti.

Iz svega se jasno vidi da država ima čvrsto opredeljenje da se izbori sa kriminalom i sa korupcijom, da stane na put svim oblicima kriminala i da građanima pruži potpunu pravnu sigurnost. Iz svih ovih razloga, pozivam sve narodne poslanike da daju podršku ovim predlozima zakona ali da daju podršku i naporima Vlade i predsednika Srbije da od Srbije napravi pristojnu i uređenu zemlju. Zahvaljujem.

Hvala koleginice Žarić Kovačević.

Reč ima profesor dr. Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovakve promene krivičnih zakona, namerno kažem krivičnih zakona, jer ovo su sve zakoni koji spadaju u oblast krivičnog prava, bile su šansa da se napokon izvrši kodifikacija našeg Krivičnog zakonika.

Mi smo još 90-ih godina imali oko 50 krivičnih dela u drugim zakonima, a ne u Krivičnom zakoniku. Mrzelo me je, da vam iskreno kažem da prebrojavam koliko sad imamo, ali imamo mnogo više krivičnih dela u drugim zakonima nego što je to bilo 90-ih godina. Umesto da se to smanji na kraju i ukine. Još je Napoleon svojim kodifikovao kompletno francusko krivično pravo i to su preuzimale mnoge evropske države. Sve civilizovane države su zapravo preuzimale Napoleonov Krivični zakonik. Mi bi to trebali napokon da uradimo. Dakle, da su sva krivična dela koncentrisana u Krivičnom zakoniku.

Drugo, ovde se vrši jedna značajna izmena koja se tiče kaznene politike ali naš je problem što je kaznena politika bukvalno prepuštena isključivo sudijama i čak sudska veća se ne drže neke ustaljene prakse nego svako sudi po svom nahođenju. Nema jedinstvene kaznene politike, pa možemo imati slučaj da jedno sudsko veće nešto proceni kao teško krivično delo, drugo kao lakše, a treće da nema krivičnog dela.

Mi imamo i ovde neke stvari koje su prilično nebulozne. Na primer, posebna zaštita advokata. Zašto samo advokata? Štitimo advokata, a možda je klijent njegov ljut na njega jer ga je prodao u procesu. Pa, čak ima motive koji su prilično ispravni. Naravno, za osudu je krivični napad na advokata ali kad se ispita slučaj vidi se da ima mnogo olakšavajućih okolnosti. Što nismo onda zaštitili profesore koje bi mogli studenti mogli da izmlate na ulici zato što su dobili lošu ocenu. Imamo i takvih slučajeva. Što na zaštitim pekare? Ako mu jednog dana peć nije radila kako treba pa hleb nije dovoljno pečen, može da dobije batine zbog toga.

Zašto ne zaštitimo vodinstalatere, električare i mnoge druge profesije? Zašto baš advokate? Ne smemo mi suviše lica da izdvajamo na ovaj način. Čak je preterano što smo izdvajali nosioce najviših javnih funkcija, jer treba imati u vidu da je ubistvo – ubistvo.

Kvalifikovani oblik ubistva je ubistvo iz političkih nekih razloga. To se u civilizovanom svetu ne smatra nemoralnim, ali se kažnjava teškim kaznama, jer je društveno opasno. Znači, jedno je kad neko ubije iz koristoljublja, a drugo je kad neko ubije iz političkih razloga.

Mi smo imali slučajeve u 19. veku proces sa anarhistima koji su osuđivani na veoma teške kazne, ali ako nisu dobili smrtnu kaznu onda su uživali sve privilegije u robijašnicama kao politički robijaši za razliku od ovih koji su se smatrali, uz to što su počinili krivična dela, i ne časnim ljudima.

Imali smo kod suđenja komunistima u prvoj polovini 20. veka da su imali poseban tretman i nisu bili obavezni da rade, pogotovo ne teške fizičke radove, jer se smatralo da su oni, s obzirom da su iz političkih razloga na robiji nešto drugo u odnosu na ove kriminalce koji kradu, koji ubijaju iz nečasnih pobuda.

Mi moramo imati u vidu da nam je veoma loše stanje u samom sudstvu. Imali smo nekoliko procesa koji još uvek predstavljaju veliku sramotu našeg pravosudnog sistema. Imali smo postupak Šariću, vi ovde, ministarko, tretirate pitanje zaplene imovine stečene krivičnim delima, ali mi imamo slučaj da je čovek uhapšen, kao osumnjičeni, a da mu je odmah opljačkana imovina i da su državni organi učestvovali u toj pljački. Ja sam gledao, bio sam na službenom putu u EU, tamo sam sticao dragocena iskustva za dalji politički angažman, pa sam gledao na televiziji kako to izgleda kad se razvlačila Šarićeva imovina, i sad sud nema protiv njega nikakvih dokaza, morao bi da donese oslobađajuću presudu. Ustručavaju se da to urade, stalno otežu, ali mu se sva ta razvučena imovina mora vratiti. Sve ono što mu je oteto išlo na doboš, što su ljudi uzimali privatno, čak državni funkcioneri zaposleni u državnim službama itd. Mora mu se sve vratiti.

On ni jedno krivično delo na području Srbije nije izvršio. Kad je on uhapšen, uopšte se nije menjala cena droge na srpskom tržištu, a mi znamo ko diktira iz naših redova cenu droge na srpskom tržištu, da sad ne skrećem sa teme.

Dakle, ovo što je eventualno napolju radio, nema adekvatnih dokaza. Postoji samo sumnja, postoje dojave nekih velikih sila koje kažu – potrebno je da ga uhapsite i da ga osudite.

Imamo slučaj Nate Mesarović, koja je sudila navodnim ubicama Zorana Đinđića. Posle godinu dana ona nije imala statusno pravo da dalje sudi. Trebalo je da se odredi novi predsednik sudskog veća i da proces prođe od početka, međutim nije tako urađeno i ti ljudi su praktično nevini na robiji. Zašto država trpi da nevini ljudi robijaju? Da li je nešto možda dokazano njima?

Dalje, imamo slučaj da su uhapšena dvojica osumnjičenih za ubistvo Đinđića, saslušana pod batinama, a onda ubijena i odnesena u Meljak da se odglumi kako su tamo nađeni i tamo likvidirani jer su pružali otpor. Vlast ih je ubila. Moramo to da razjasnimo.

Dalje, imamo slučaj Zvezdana Jovanovića koji je pod batinama priznao sve što je policija od njega tražila. Međutim, tek u momentu kada mu je general Papaja, Rodoljub Milojić, zapretio da će mu likvidirati celu porodicu i ovaj je na to odgovorio napiši šta god hoćeš ja ću potpisati, bez prisustva advokata. Onda, našli su jednu nemoralnu advokaticu, Vesnu Radomirović, koja je pristala da potpiše da je prisustvovala kompletnom saslušanju, a nije istina. Protiv nje je vođen postupak pred advokatskom komorom i dozvoljeno je da postupak zastari.

Sve vi to znate u Ministarstvu pravde, jel tako ministarko? Ne znate. Pa, dobro, onda morate sa mnom više da se družite, možda me za savetnika nekog tamo uzmete, ja sve znam.

(Aleksandra Tomić: Ne može po novom Zakonu. Sukob interesa.)

Može, može. Sve se može kad se hoće.

Dakle, to su te stvari koje naše pravosuđe guraju na najniže moguće grane. Kad je reč o ovim krivičnim delima koji su navedeni, mi, Srpski radikali, smo kroz amandmane predložili još jedno krivično delo - da se najstrožom kaznom, doživotnom robijom ili ako hoćete neko kompromisno rešenje, možemo se složiti i sa 20 godina zatvora, osuđuju svi oni koji javno iznesu tvrdnju da je u Srebrenici bio genocid. Po našem mišljenju u Srbiji ne može postojati teže krivično delo od osude sopstvenog naroda i države za genocid. Ljudi ove stvari nisu za igru, genocid ne može čovek pojedinac da izvrši, makar se zvao Adolf Hitler. Genocid ne može da izvrši grupa ljudi, genocid može da izvrši samo država ili eventualno neka para država, drugi ne mogu izvršiti genocid.

Kad se kaže da je u Srebrenici genocid optužuje se i Srpska država i srpski narod, ne optužuje se samo Republika Srpska, nego i Republika Srbija, zato im je stalo da to provuku kroz naš pravosudni sistem, pa jednom ste imali priliku da postupite pametno i inteligentno, kad ste prošli put menjali Krivični zakon, tu vam odajem priznanje, što ste tamo naveli da će se suditi onima koji negiraju presudu Međunarodnog krivičnog suda, to nije Haški tribunal, to je Međunarodni krivični sud rimskog statuta i koji negiraju presudu domaćeg suda za genocid, tu nema za negiranje presuda Haškog tribunala i to je dobro izvedeno, međutim, mi imamo pojavu da se za pare veće ili manje od stranih obaveštajnih službi i nevladinih organizacija donose sasvim slobodno u srpskom javnom mnjenju glasine da je u Srebrenici bio genocid. To rade i neke novine, neki elektronski mediji, to rade pojedinci, potpuno nesmetano. E, to treba da dođe pod udar zakona i to pod najtežu krivičnu sankciju.

Ne smemo se sa time igrati. Da li znate šta znači kada nekome ostane optužba za genocid, kad se neko proglasi genocidnim? Vidite koliko se Turska upinje iz petnih žila da spreči da Evropski parlamenti, pa i svetski, jedan za drugim prihvate da je tamo bio genocid nad Jermenima. Vidite koliko je bilo pokušaja da se negira genocid nad Jevrejima, vidite koliko Hrvati negiraju genocid i nad Jevrejima i nad Srbima i nad Romima. U Drugom svetkom ratu je bio genocid nad Srbima i nad Jevrejima, i na Romima, bio je i na Rusima, bio je i na Poljacima i oni su stradali u milionskim brojkama. Ne smemo dozvoliti ovde pod okvirom naše države, našeg pravnog sistema da se takve stvari izvode.

Videli smo da se ovde predviđa za neka krivična dela da je nemoguće podneti zahtev za uslovan otpust. E, sad, emotivno, ja sam za to. Znači, za ubistvo dece, za silovanje dece, nemoćnih, sakatih, nesposobnih, itd. Iako sam još od mladosti bio protivnik smrtne kazne i učlanio se u ono udruženje protiv smrtne kazne koje je još Ivan Janković svojevremeno formirao, dakle, načelno sam protiv smrtne kazne, čak bih u ovom slučaju popustio i rekao - za ovakve slučajeve može smrtna kazna.

Ali, imajte u vidu jednu stvar. U modernoj frenologiji se smatra da su zakoni koji onemogućuju za bilo koje krivično delo i za bilo koju kaznu mogućnost uslovnog otpusta, da se oni smatraju nečovečnim, i baš se taj izraz pominje, odnosno nehumani.

Meni je drago što će ovo biti usvojeno, ali vi ćete za određeno vreme doći opet pred Narodnu skupštinu da to menjate, jer će vas naterati neko iz Evropske unije. A ja bih namerno pri ovome ostao, kako bi to bio razlog više da nas ne prime u EU.

Na drugi način se može sprečiti, u slučaju ovakvih delikata, da se neželjeni ljudi ponovo pojave na slobodi i zaprete ponavljanjem krivičnih dela.

Kod seksualnih delikata neke zemlje su uvele mogućnost kastracije, na koju osuđenik dobrovoljno pristaje. Naravno, hemijskim sredstvima njemu se suzbija seksualni nagon i on je više apsolutno nezainteresovan za ponavljanje krivičnih dela za koja mu se sudi. Ali, ne u slučaju silovanja dece, opet ponavljam, nego kod običnih krivičnih dela silovanja. U tom slučaju bi se mogla kazna smanjiti možda i za dve trećine, ako on pristane na kastraciju. Ne može se, nažalost, kastracija vršiti bez pristanka osuđenika. Može se vršiti samo uz njegov pristanak. Dakle, odrekne se seksualnog nagona i nastavi da živi, može da čita knjige, da piše. Malo crnog humora. Ali, ozbiljno mislim kad ovo kažem.

Što se tiče doživotnog zatvora, problem je što se tamo u startu već ubija želja za životom kod robijaša. Kod nekih krivičnih dela možda je dobro ubiti želju za životom, pa on umre ranije ili izvrši samoubistvo ili nešto drugo uradi. Mi smo imali u praksi zatvorskog stražara u Zenici koji je 1985. godine ubio 11 ljudi. Uzeo je pušku iz zatvora, otišao po Zenici i ubijao sve koji su mu se bilo kad zamerili. Tako je ubio 11 ljudi. Naravno, proglašen je ludim i ležao je u Centralnom zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. Čak je meni jednom prilikom pisao pismo, jer sam ja robijao u Zenici u to vreme kad je on vršio te zločine, pa me je valjda na neki način smatrao saučesnikom. U tom pismu se žalio na teške uslove, tražio pomoć i nijednom rečju nije pomenuo ubistvo. On se prvom prilikom ubio.

Dakle, kad se izgubi nada u život, kad se izgubi volja za životom, onda oni sami sebi prekrate muke i to su dosta česti slučajevi. Dosta su to česti slučajevi i kod ovih robijaša dugoprugaša. Ali, postoje ljudi koji, pogotovo ako su osuđeni nevini ili ako su osuđeni zbog nekih svojih ideala, pa čak, ako hoćete, i političkih delikata, onda oni mogu robijati sto godina a da ne pokažu ni trenutak slabosti i da ne pokažu ni strah, ni odsustvo nade, ni spremnost na suicid ili nešto slično.

Mi smo s ovim uslovnim otpustom ovde valjda stali na tih 27 godina izdržane kazne kod najtežih krivičnih dela. Ja sam malo razmatrao kolika je praksa u Evropi. U Nemačkoj već sa 12 godina može da se traži uslovni otpust kod doživotnog zatvora. U nekim zemljama 20, u nekim 24, itd. Ja mislim da to ne bi kod nas trebalo da bude baš najduže.

Ima jedan problem kod Haškog tribunala, što oni uopšte nisu predvideli uslovni otpust kod doživotne robije. Ali, kod svih onih koji su osuđeni na vremenske kazne, predviđena je mogućnost da se oslobode jedne trećine kazne. To se redovno dešavalo do unazad nekoliko godina, a onda su nekima odbili da daju tu jednu trećinu u smislu uslovnog otpusta. Za osude na doživotnu robiju, ni oni nisu predvideli mogućnost uslovnog otpusta. A to bi moralo da bude, pa makar za ove koji su izvršili ovih četiri, pet najtežih krivičnih dela, to bio neki broj od 30 godina, na primer. Ali, da se ostavi ta mogućnost. Onda se formira komisija koja obavlja razgovor i procenjuje da li se nešto u psihi tog čoveka promenilo. Verujte, ne može se promeniti ništa na bolje posle tolikih godina robije. Ako je bio spreman da ubije dete, ne može on postati bolji čovek dugom robijom. Tako da njega nije teško zadržati u zatvorskim zidinama, ali mora bu se bar formalno pružiti ta mogućnost da traži, da bi se bilo u skladu sa modernim intencijama frenologije, koja nastoji da ne oduzima nadu ni jednom robijašu.

Hvala.
Reč ima ministar pravde, Nela Kuburović. Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je da ste pominjali ovako dugu doživotnu robiju i iznosili vaše mišljenje. Imali smo prilike i tokom prethodnih nekoliko godina otkako je Ministarstvo pravde uopšte pokrenulo priču da se doživotni zatvor uvede u naš Krivični zakonik da čujemo ovakve komentare. Ali, da pokušam da budem što kraća i da vam ukažem zašto smo se opredelili za neka rešenja.
Kažete da je možda rok od 27 godina dug rok da se odredi kao rok za preispitivanje uslovnog otpusta i da je praksa u evropskim državama drugačija, pa pominjete i primer Nemačke. Ali, moram da vam kažem da u Nemačkoj postoje i mnogo blaža krivična dela od onih koje smo mi danas ovde predvideli, gde se izriče doživotni zatvor, pa tako za, recimo, nelegalne trke automobilima gde ishod bude sa smrtnom posledicom izriče se doživotna kazna zatvora i onda samim tim vidite da težina krivičnih dela za koje je propisana ova kazna nije ista. Mi smo se opredelili da najteža krivična dela, krivična dela sa ubistvom, krivična dela silovanja i obljube nad nemoćnim licem, ukoliko imaju smrtnu posledicu, imaju doživotni zatvor.
Nemojte da zanemarite i sada najveću propisanu kaznu kod nas. To je kazna od 30 do 40 godina koja treba da se zameni doživotnim zatvorom gde uslovni otpust može da se preispituje tek nakon 26 godina i osam meseci, ako se ne varam, tako da je upravo to bio razlog zašto je za doživotni zatvor predviđeno 27. Morali smo da napravimo jasnu distinkciju zašto ova kazna jeste teža kazna od kazne od 30 do 40 godina. Svakako je to kazna koja zamenjuje smrtnu kaznu koja je ranije postojala.
Ja ne znam zašto je intencija našeg zakonodavstva bila takva kada se propisivala kazna zatvora od 30 do 40 godina kada je ukinuta smrtna kazna? Zašto i tada, kao većina evropskih zemalja, nismo predvideli kaznu doživotnog zatvora?
Da li je kazna doživotnog zatvora humana ili ne, svakako nije humana, ali opet kažem da se izriče učiniocima najtežih krivičnih dela. Ono što je podstaklo i Evropski sud za ljudska prava i praksa Evropskog suda zašto treba uvesti uslovni otpust vrlo se često odnosilo i na uslove u kojima osuđena lica izdržavaju te kazne. Oni su vrlo često bili potpuno separatisani u većini evropskih zemlja gde izdržavaju kaznu, potpuno separatisani od ostalih osuđenih lica, gde su po 20 sati bili zatvoreni u svojim ćelijama i nisu imali pravo izlaska.
Tako da, upravo nehumani uslovi prilikom izdržavanja kazne su bili razlozi zašto je evropski sud za ljudska prava tražio da se uvede mogućnost uslovnog otpusta i preispitivanje kazne upravo zbog nehumanih uslova izdržavanja.
Ono što želim da kažem je da verujem da kod nas sud više nikad neće biti u prilici da i primeni ovu kaznu, odnosno da nećemo biti u prilici da imamo ubistva dece i maloletnih lica, pa tako da ni Evropskom sudu za ljudska prava ne dajemo mogućnost da ceni da li je kazna doživotnog zatvora humana ili nije.
Ono što ću se sa vama složiti je svakako da je praksa sudova ta koja je naterala sada Vladu Republike Srbije da pristupi izmenama Krivičnog zakona, propisujući drugačije uslove prilikom odmeravanja kazne, a to je upravo blaga kaznena politika.
Kažete da sudovi nejednako postupaju, ali nažalost, kada je reč o krivičnim postupcima i te kako je ujednačena sudska praksa. Ujednačena je u tom smislu da postoji blaga kaznena politika. Za vrlo opasna krivična dela i za vrlo teška krivična dela vrlo često se izriču kazne na minimumima. Primer jeste krivično delo silovanja, gde je propisana kazna od pet do 12 godina. Vrlo retko se izriče kazna koja ide ka maksimumu.
I, evo, ukoliko pogledamo sad statističke podatke za 2018. godinu, postoji sud koji je za krivično delo silovanja izrekao kućni zatvor. Da li je to moguće ili ne, ne bih se upuštala i ne bih komentarisala konkretnu odluku. Da li je takva odluka pravična ili nije, ali to vam samo pokazuje da u našoj praksi postoji blaga kaznena politika.
Postoji blaga kaznena politika kada je reč o krivičnim delima sa elementom nasilja, gde preko 50% osnovni sudovi izriču uslovne osude. Kada je reč o krivičnom delu nasilja u porodici, takođe je tako visok procenat izricanja uslovnih osuda, a ista takva kaznena politika postoji i kada je reč o nedozvoljenom držanju droge.
To je upravo bio razlog zašto je i Vlada i predsednik Republike insistirao da radimo na pooštravanju kaznene politike, da uvedemo nove postupke prilikom odmeravanje kazne, pa je tako za povratnike predviđeno da ukoliko je već ranije učinio krivično delo sa umišljajem da to mora biti otežavajuća okolnost, a ne da sud ceni da li je ranija osuđivanost otežavajuća okolnost ili ne. Za višestruke povratnike je predviđeno da sud ne može da izriče kaznu ispod minimuma, a za ona lica koja su učinila krivično delo dva ili više puta da mora da bude iznad polovine zakonskog minimuma.
Slušali smo kritike da sa ovim nećemo da smanjimo broj izvršenih krivičnih dela. Svakako smo svesni da u početku primene ovog zakona to ne može ni da se ostvari, ali suština jeste da onaj ko čini krivična dela bude svestan da će biti kažnjen, odnosno da će biti adekvatno kažnjen, a ne da mu se ostavlja mogućnost da nakon uslovne osude i dalje vrši krivično delo za koje je osuđen, pre svega krivična dela koja se tiču proizvodnje droge, stavljanja u promet droge. Zato su i velike izmene u tom delu. Zajedno sa MUP-om i sa Ministarstvom zdravlja radilo se na revidiranju ovih krivičnih dela, pre svega kako bi se zaštitila maloletna lica i deca.
Tako da, i pored vaših komentara koje ste izneli na račun uslovne osude, a niste bili tu kada sam navodila primere zbog kojih ubistava i na način na koji su učinjeni i to od strane lica koja su višestruki povratnici, višestruke ubice, verujem da smo u tom momentu imali ovakvu sankciju, da bi možda bila sprečena neka ubistva koja su nastala.
Tako da, i pored zamerki koje imate na uslovni otpust, verujem da ćete u Danu za glasanje možda i da podržite ovaj predlog da upravo ubice dece i ubice trudnica nemaju mogućnost uslovnog otpusta.
(Vojislav Šešelj: Replika.)

Hvala, ministre Kuburović.

Pravo na repliku ima prof. dr Vojislav Šešelj. Izvolite.

Vi ste me podsetili na još jedan problem koji je veoma težak i ozbiljan. Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije od 1. marta 1992. godine promenjena je smrtna kazna, odnosno kazna smrti zamenjena je sa 40 godina zatvora.

I, šta se onda desilo? Na nekoj sednici Vrhovnog suda, jel to bila sednica svih sudija, kako se to zvalo u to vreme, oni su odlučili, možete misliti, oni su odlučili da se i za krivična dela koja su počinjena pre donošenja ovog zakona može izreći kazna od 40 godina zatvora, ako je ranije bila predviđena smrtna kazna.

To za prosečnog studenta Pravnog fakulteta, studenta druge godine koji je položio krivično pravo, ne može, jer je zamena za smrtnu kaznu bila 20 godina zatvora i propisana tako u ranijem zakonu, a ne može biti retroaktivne primene Krivičnog zakona.

Danas postoje ljudi koji su osuđeni na 40 godina zatvora zbog krivičnih dela izvršenih devedesetih godina. To ne može, to morate pod hitno da menjate ili promenom zakona ili intervencijom predsednika Republike koji ima korektivnu funkciju u sferi pravosuđa, tako što mu je ostavljena mogućnost davanja pomilovanja.

Setite se Vučka Manojlovića. On je osuđen na smrt i čekao je onda na izvršenje smrtne kazne. Prošlo je 20 godina i nisu ga puštali. Mislim da ga je Tomislav Nikolić tek u 27. godini robije pomilovao, a morao je biti pušten po sili zakona kada je navršio 20 godina robije, jer je to zamena, zakonom propisana, za smrtnu kaznu. To bi, mislim, kao ministar pravde, trebalo da rešavate pod hitno u okviru svojih ingerencija. Ne možete vi narediti sudovima, ali možete inicirati donošenje odgovarajućih propisa.

Hvala, prof. Šešelj.
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Nataša Mihailović Vacić. Izvolite.