Hvala predsedavajući.

Koleginice i kolege narodni poslanici, predstavnici Ministarstva pravde, pitanje o kojem danas razgovaramo u ovom domu je pitanje svih nas i pitanje koje nadilazi samu politiku.

Posle nepune dve godine od podnošenja inicijative koju je podržalo gotovo 160 hiljada ljudi, pred nama je tzv. "Tijanin zakon" koji za cilj ima uvođenje doživotne kazne.

Ovo je naš dug prema Tijani i ostaloj deci i ostalim žrtvama monstruoznih dela i zločina, ali i obaveza prema onima koji još uvek, nažalost, mogu biti sledeća žrtva.

Svaki krvavi pir nas šokira i budi želju da se počinilac najstrože kazni, zato je ova tema o kojoj danas razgovaramo izuzetno teška i bolna i izaziva ogromno uznemirenje svih nas.

Gospodine Šešelj, hoćete li da slušate ili ćete da izađete?

(Vojislav Šešelj: Neću ni da vas slušam ni da izađem.)

Onda se samo umirite.

(Vojislav Šešelj: Ja sam vrlo miran, nego imam vrlo važnu raspravu sa kolegom.)

Nastavite samo sa govorom. Hvala.

Dakle, ova tema o kojoj danas razgovaramo je izuzetno važna i ja sam zbog načina na koji je gospodin Šešelj o njoj govorio verovala da je ovo istinski tema o kojoj on i te kako kao izuzetno stručan i vrstan pravnik ima šta da kaže, pa se zato zbunjujem što ne želi da pažljivo sasluša i ostale kolege.
Dakle, ova tema je izuzetno kompleksna i na više nivoa, izaziva preispitivanja, promišljanja i dileme.
Istovremeno je veoma važno da se ozbiljno preispitamo na koji način kao društvo moramo da se suočimo sa ovim problemom, a tiče se prevencije najtežih zločina i krivičnih dela. Iako je smrtna kazna u srpskom zakonu ukinuta pre skoro dve decenije i evropskim pravom strogo zabranjena, neretko se čuju zahtevi za njeno vraćanje u Krivični zakon. Kao drugo rešenje za one koji su izvršili najteža krivična dela javnost vidi doživotni zatvor. Krivični zakonik u Srbiji kao najstrožu kaznu predviđa 40 godina.
Mi smo, dakle, danas na samo jedan korak od uvođenja kazne doživotnog zatvora. To već samo po sebi traži ozbiljno preispitivanje i otvara mnoga pitanja kojima bismo morali kao društvo ozbiljno pozabavimo sagledavajući ih iz što je moguće više uglova i perspektiva.
Za mene lično suština je u tome da stroža kaznena politika nije dovoljna sama po sebi, jer ona dolazi post festum. Bezbednost građana i društva obezbeđuje se prevencijom koje se tiču svih sfera društvenog života. Neophodno je da država zaista učini sve na prevenciji gnusnih i surovih nedela i zločina, naročito nad decom, trudnicama i starim i nemoćnim licima, kako bismo osigurali bezbednost dece, pre svih, ali i svih građana.
Smatram da je važno da po ovom pitanju obezbedimo široki konsenzus društva, u šta ne sumnjam, ali mi je zato izuzetno žao što nije došlo do potpune saglasnosti stručne javnosti, naročito u delu koji se odnosi na uslovni otpust.
Kroz raspravu o predloženim izmenama mi danas govorimo i o potrebi društva da se zaštiti od budućih najtežih krivičnih dela nad decom, pre svih, i to sa punom svešću o tome da se ono može trajno sprečiti ukoliko ozbiljno ne promislimo o svim mogućim merama prevencije, uključujući, primera radi, i formiranje registra pedofila, kao i pojačan rad na podršci i pomoći potencijalnim dželatima, kako bismo prevenirali teška krivična dela i nemile događaje.
Ovde danas govorimo, ako hoćete, i o nameri da Srbija bude bezbedno mesto za život.
Želim samo kratko da podsetim na put koji je inicijativa Igora Jurića, odnosno „Fondacija Tijane Jurić“, prošla do današnjeg dana. Dakle, akcija za uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubice dece počela je u martu 2017. godine. Predloženo je i obrazloženo primerima najtežih zločina uvođenje kazne doživotnog zatvora za ubistvo i silovanje deteta do 14 godina, maloletnog lica do 18 godina i trudnica.
Gotovo 160.000 građana Srbije podržalo je inicijativu, brojne javne ličnosti, ugledni tužioci, sudije i advokati, takođe. Akciju je podržao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je najavio da će Ministarstvo pravde izraditi izmene zakona u skladu sa inicijativom. Godinu dana kasnije, krajem 2018. godine, ministarka je formirala radnu grupu za izmene i dopune Krivičnog zakonika, u februaru su se tvorci ovog zakona okupili, među kojima su bili i ministarka pravde i ministar policije i tužioci i advokati. Potom je MUP uputilo Ministarstvu pravde zvaničan predlog za izmene Krivičnog zakonika. I, evo danas tog predloga zakona pred nama i praktično smo još samo jedan korak udaljeni do njegovog usvajanja.
U svom izlaganju ću izneti jedan pomalo neuobičajen ugao posmatranja i na predložene izmene i na probleme sa kojima smo suočeni, rizikujući pri tom da ne budem shvaćena, ili da budem pogrešno protumačena, budući da danas razgovaramo o ovoj izuzetno teškoj i osetljivoj temi.
Međutim, ono što je bilo jednom, bilo je zauvek. To se odnosi na svakog čoveka. Postradale ne možemo vratiti u život, ali u ime njihovih žrtava, u obavezi smo da sprečimo, koliko god je moguće, neke nove situacije koje će sa sobom doneti žrtve poput Tijane. Posle tragičnih događaja popravke nema. Nakon užasa počinjenih nad decom može samo da se zaćuti.
Kao narodni poslanik preuzimam na sebe odgovornost da ovde danas otvorim neka pitanja i lična promišljanja, ako hoćete, o ovoj bolnoj, teškoj i uznemirujućoj temi, pitanja koja kod mene lično izazivaju dileme i mnogobrojna pitanja na više nivoa, pa, ako hoćete, i zabrinutost, pre svega, i pitanja koja se tiču mogućnosti uslovnog otpusta počinilaca najtežih dela.
Pitanje doživotne kazne mi je potpuno jasno i želim da kažem i prihvatljivo, i kao što je ministarka ranije danas rekla, ona ima i simbolički značaj i adekvatnije izražava težinu učinjenog dela.
Svedoci smo brojnih kriminalnih dela, nažalost. Postavlja se pitanje da li je društvo dovoljno sigurno da će svi oni kojima bude određena sankcija u bilo kom vremenskom periodu sa pravom pomilovanja, biti dovoljno preobraćeni da neće ponoviti delo?
Hajde da to pitanje sagledamo kroz primer lica mlađih od 21 godine života, koje ovaj zakon tretira i za koje predviđa mogućnost uslovnog otpusta, tačnije nemogućnost osude na kaznu doživotnog zatvora. Šta ćemo raditi, pretpostavimo hipotetički, da takvo lice ispod 21 godine života počini zločin sa smrtnim ishodom nad decom, trudnicama, starim ili nemoćnim licima? Da li je njegova žrtva isto što i žrtva koju je počinila osoba starija od 21 godine?
Dakle, ovde se vraćamo na pitanje počinioca, a ne na pitanje žrtve, a podsećam, žrtvu imamo.
Mi se nadamo da će počinilac mlađi od 21 godine biti manja opasnost za društvo u odnosu na starijeg počinioca, starijeg od 21 godine života. Ukoliko smo sigurni da smo preuzeli i preduzeli sve mere ozdravljenja ličnosti tokom trajanja zatvorske sankcije i pripreme za život na slobodi počinioca mlađeg od 21 godine, zašto već sada znamo da taj isti postupak neće dati željenu vrstu odgovora za počinioca starijeg od 21 godine?
Dok s jedne strane dajemo jednom nadu, postavlja se pitanje – zašto je ne damo i drugom? Ostavljanje bilo kog osuđenog bez nade i razmatranja pitanja da će jednog dana svojim ponašanjem možda zaslužiti uslovnu slobodu je nehumano, gospodin Šešelj je rekao nečovečno, kako se to navodi u dokumentima iz raznih evropskih konvencija. Dakle, nehumano ili nečovečno sa aspekta ljudskih prava i sloboda. I ja želim da kažem da je to jedan od glavnih argumenata onog dela stručne javnosti koja osporava predložene izmene.
Ja se pitam možemo li uopšte isključiti nadu iz života i verovanje da stvari mogu biti drugačije i bolje? Smeju li nada i borba da budu uzaludne? To se pitam dok razmišljam i o žrtvama, ali i dok razmišljam o počiniocima. Počinioci su takođe svojevrsne žrtve nečega što je izvan zdravog razuma, i tu nemamo nikakve dileme.
Verovatno ćete sada reći da je nada, kao i milost, oduzeta žrtvama. I pitaćemo se svi – da li je nada potrebna i dželatu? Nada je, moje uverenje je, potrebna svima nama da će primena ovog zakona umanjiti broj počinilaca, ali bojim se, nada će biti pusta ukoliko se ne preduzmu sve mere prevencije prema bilo kom članu društva koji pokazuje društveno neprihvatljivo ponašanje, koje u konačnici može imati zločin sa smrtnim ishodom počinjen nad detetom, trudnicom, starim ili nemoćnim licem.
Onda moje razmišljanje dalje ide ka tome da je u većini slučajeva počinilac tog monstruoznog i svirepog zločina u nekom trenutku svog života ili čak rođenjem lišen kapaciteta humanosti i vrlo verovatno je da će i tokom trajanja zatvorske sankcije ostati bez kapaciteta za promenom.
Pitam se zašto mu uskratiti nadu da u nekom trenutku poželi da se, ako ništa, istinski pokaje ili da veruje da je promena u krajnjoj liniji i moguća? To ne znači pustiti na uslovnu slobodu. To znači omogućiti samo da to što zovemo nadom i verom da je nešto moguće, kao što sam rekla i da ponovim, da ne bude zabune, u većini slučajeva počinilaca tako monstruoznih zločina to i nije moguće, ali prosto pitam se, pitam i vas, pitam i sebe. To onda otvara još jedno novo pitanje. Zato kažem da je tema o kojoj danas govorimo izuzetno kompleksna i otvara niz pitanja i dilema i promišljanja na više nivoa. Zato mi je važno da ih ovde otvorimo zato što od ovog zakona zavisiće sve ono što ćemo u budućnosti da uradimo kako bismo sprečili i prevenirali sve moguće slučajeve u budućnosti.
Dakle, to onda otvara novo pitanje u smislu prevencije – da li mi prepoznajemo takve slučajeve koji negde na početku svog života pokažu negativna ili društveno neprihvatljiva ponašanja? Prepoznaju li ih institucije za mentalno zdravlje kao potencijalne počinioce bilo kog zločina i kakav odgovor društvo daje na detektovan mogući problem koji se u većini slučajeva ispolji u nekom trenutku, kao što sam rekla?
Srbija je potpisnik Evropske konvencije o ljudskim pravima. Praksa Evropskog suda je jasna. Dakle, u nekoliko predmeta se već izjasnila i rekla da je uslovni otpust nešto što mora da postoji i da nije moguće, a naročito za tako stroge kazne zatvora, ukidati mogućnost i nadu, pa makar bio i najveći zločinac i najveći zločin. Nada je ta koja ne sme biti ukinuta ni jednom ljudskom biću.
Poštovane kolege i ministarko, ovo je rekao Radomir Ilić, državni sekretar Ministarstva pravde. Ja sam se pitala da li da zbog osetljivosti teme i pijeteta prema žrtvama uopšte izgovorim ovu rečenicu danas, ali sam odlučila da otvorim neka pitanja kako bismo zajednički promislili o ovom izuzetno važnom pitanju i temi u toku ove rasprave kojima bi kao društvo morali da se bavimo, jer kao narodni poslanici, u krajnjoj liniji, predstavljamo i one koji se nalaze na odsluženju i izdržavanju kazne.
Pored ovih predloženih izmena koje će se desiti, očekujem i verujem da će društvo biti na takvom stepenu razvoja institucija i da će prepoznati potrebu da se izgrade mehanizmi zaštite od mogućeg činjenja ovakvih užasa, pa samim tim i eliminisanja mogućnosti da postoje žrtve ovakvih izvitoperenih i neljudskih poteza i potreba, naročito prema deci. Zahvaljujem se.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.
Izvolite, kolega Jovanoviću.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnicima, na samom startu, u ime poslaničke grupe SPS, ću izneti stav koji će biti apsolutno precizan i jasan, a to je da ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj set zakona iz oblasti pravosuđa koji vi danas predstavljate i da ćemo za isti glasati.

Ja ću, kao ovlašćeni predstavnik SPS, redom, onako kako su hronološki zakoni, odnosno predlozi zakona postavljeni, prokomentarisati svaki od ovih predloga zakona. Nadam se da ćete određene sugestije, koje ću izneti prilikom iznošenja ovih komentara, prihvatiti, pri čemu smo i u tom smislu podneli nekoliko amandmana za koje smatram da će u kvalitativnom smislu reči poboljšati sadržinu predloženih zakona.

Što se tiče Predloga izmena i dopuna Krivičnog zakonika, uvažena ministarko, želim da podelim vaše mišljenje i da istaknem da je Ministarstvo pravde zauzelo jedan stav koji ni u kom slučaju ne treba ignorisati. Naprotiv, treba ga prihvatiti, a to je da je suština izmena ovog zakona da postoji pravna izvesnost da će biti kažnjen svaki učinilac krivičnog dela, bez obzira na krivično delo i kvalifikaciju krivičnog dela, odnosno radnju, izvršenja krivičnog dela koju bude preduzeo.

Ono što je u javnosti izazvalo veliku pažnju, pa čak i dileme, jeste jedna od, hajde da ih nazovemo, značajnijih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, a to je uvođenje, kao jedne od vrsta krivičnih sankcija, doživotnog zatvora.

Što se nas tiče, ne postoji ni jedna jedina dilema oko opravdanosti uvođenja ove kazne, odnosno normiranja u Krivični zakonik. Dakle, apsolutna opravdanost postoji, bez obzira na sve polemike koje ovde budu iznošene ili su se iznosile ili ih struka zastupa.

Ono što mi naročito uvažavamo i cenimo jeste činjenica da ste dobro prepoznali razloge zbog kojih treba uvesti ovu vrstu krivične sankcije. Jedan od ključnih razloga jeste ogromna podrška građana, 158 hiljada ili blizu 160 hiljada građana je tražilo ovu vrstu izmena i dopuna Krivičnog zakonika. To ne možemo, niti smemo ignorisati.

Mi ove zakone, ne samo ove, nego sve zakone, donosimo u interesu građana i onda je to jedan od fundamentalnih razloga zbog kojih moramo krenuti u nešto što se zove drugačija sistematizacija u odnosu na dosadašnju ili dosadašnje normiranje krivičnih dela.

Hajde da krenemo od nečeg što je elementarno, što se uči na pravnom fakultetu – šta je svrha kazne ili krivične sankcije? Jedna je prevencija ili preventivno delovanje, druga je represija.

Kada govorimo o preventivnom delovanju, onda je podelimo odmah u dva pravca, a to je specijalna prevencija ili individualna koja se odnosi na učinioca krivičnog dela i očekivanje je da zbog same kazne preveniranje podrazumeva da on neće ubuduće vršiti krivična dela, da će se u toj meri resocijalizovati i postati koristan član društvene zajednice.

Kada govorimo o govorimo o generalnoj prevenciji, hajde da tu budemo potpuno otvoreni i iskreni. Ne očekujemo mi da će se smanjiti broj izvršilaca krivičnih dela, ne očekujemo da će se smanjiti i broj krivičnih dela, naročito teških krivičnih dela, ali ono što je bitno, bitno je da stvaramo jedan drugačiji društveni ambijent, da zaprećenom kaznom delujemo na sve one koji čak i pomisle na mogućnost izvršenja krivičnog dela, da će upravo vrsta, visina krivične sankcije na njih preventivno delovati.

Moram, kao što ste i vi na samom početku vašeg izlaganja, ukazati na nešto zbog čega smatram uvođenje kazne doživotnog zatvora opravdanom kaznom, a naravno, u tom smislu, komparativno ću dati nekoliko rečenica kao osvrt na uslovni otpust.

Podsetiću na 2002. godinu kada je prvi put u Republici Srbiji izrečena kazna zatvora u trajanju od 40 godina. Kažem, prvi put, i to za jedno svirepo ubistvo, za krivično delo ubistva koje je izvršeno na bezobziran i svirep način, gde se kao žrtva pojavljuje Dušica Ilić, stara 15 godina, a gde je izvršilac krivičnog dela star 41 godinu. Dušica Ilić, kao žrtva, je bila dete, srednjoškolskog uzrasta, a bila je žrtva samo zbog toga što se našla na putu učinioca krivičnog dela prilikom vraćanja iz škole.

Nedugo zatim se čine nova krivična dela, takođe, na svirep i bezobziran način. Tako je 2007. godine na 40 godina zatvora osuđen učinilac krivičnog dela ubistva, i to smrtne posledice, nakon silovanja trogodišnjeg deteta.

Moram da podsetim, iako nije baš primereno da se komentarišu sudske odluke i kao advokat uvek izbegavam da komentarišem sudske odluke, što naravno činite i vi, što je poštovanje i uvažavanje, ali ću reći da je predsednik tadašnjeg sudskog veća Siniša Sofrenović prilikom izricanja presude rekao, da bi mala Katarina u vreme izricanja ove presude imala pet godina, ali da nažalost tih pet godina nije dočekala.

Da li ovi podaci dovoljno ukazuju na opravdanost uvođenja doživotnog zatvora? Da li ovi podaci ukazuju da za bezobzirnost i svirepost prilikom preduzimanja radnji izvršenja krivičnog dela opravdavaju nemogućnost uslovnog otpusta? Ja mislim da ćete se, drage kolege i vi koji me slušate i oni koji me ne slušaju, prihvatiti ove činjenice kao tačne.

Ne može učinilac krivičnog dela imati bilo kakvu vrstu benefita, ukoliko je učinio krivično delo na ovakav, dakle i bezobziran i svirep način. Struka koja ukazuje na to da je uslovni otpust tekovina EU u smislu primene od strane međunarodnih pravnih institucija, pa i Evropskog suda za ljudska prava nije sporna, ali ja moram i vas i građane Republike Srbije da podsetim na jednu činjenicu, da zemlje EU imaju u svom kaznenom zakonodavstvu ili krivičnom zakonodavstvu takođe kaznu doživotnog zatvora, bez uslovnog otpusta i da su to, pomenuću, Engleska, Vels, Holandija, Slovačka, Bugarska. Dakle, to su zemlje EU.

Ako te zemlje nisu dozvolile uslovni otpust za učinioce krivičnih dela, kao što su najteža krivična dela, zbog čega bi Srbija u svom krivičnom zakonodavstvu bila tolerantna prema takvim učiniocima krivičnog dela? Da li postoji jedan jedini razlog klasično-humanističke prirode, u odnosu na bilo koje druge razloge koji su iznosili oni koji ovo osporavaju? Da li je zabrana uslovnog otpusta neustavna? Ja tvrdim da nije.

Neustavno bi bilo da se bilo ko izloži bilo kakvom odlukom nadležnog organa, institucije zlostavljanju, mučenju, nehumanom postupanju. Naravno, Ustav tu vrstu zaštite i prava i sloboda svima garantuje, ali ovde se ne radi o tome, ovde se radi o nečem drugom - da neko, ko je učinio ovo krivično delo ne može više uživati poverenje ne sudova, već građana Srbije. Građani Srbije više ne mogu verovati onome ko se, najblaže rečeno, drznuo da izvrši krivično delo i to ni manje ni više nego da ubije dete, da usmrti bremenitu ženu, da izvrši krivično delo obljube zloupotrebom službenog položaja sa smrtnom posledicom.

Na koji način, bez obzira kako, da li medicinski, antropološki ili na bilo koji drugi način utvrditi da se takva osoba može resocijalizovati, da se može popraviti u toj meri i da nakon svega može postati koristan član društvene zajednice? Kako izgraditi poverenje da ista takva ličnost koja u svojoj svesti ne sadrži ono što je elementarno, a to je humanost i to je odnos prema čoveku kao čoveku, a ne prema biću kojeg treba zgaziti, uništiti ili ubiti, da će takva ličnost moći da bude koristan član društvene zajednice? Ni penološki, ni kriminološki, ni na bilo koji drugi način opravdanje za tako nešto ne postoji. Zbog toga, onaj represivni element koji sadrži krivična sankcija prema takvim ličnostima mora biti upotrebljena i on mora da postoji.

Hajdemo da uzmemo primer Makedonije. U Makedoniji trenutno imamo 40 osuđenika, kod nas, ako se ne varam, uvažena ministarko, vi me ispravite ako grešim, ima 62, 80 izvinjavam se, ja sam koristio podatak iz nekog ranijeg perioda, pa u tom pravcu mogu da pružim izvinjenje građanima zbog toga što sam izneo netačan podatak.

Postoji tačan podatak, a tačan je podatak da zemlje koje imaju u svom krivičnom zakonodavstvu predviđenu mogućnost uslovnog otpusta i za najteža krivična dela takav uslovni otpust gotovo se nikada nije desio, odnosno gotovo nikada nije dozvoljen. Nije doneta odluka da je odobren uslovni otpust.

U Makedoniji od 40 osuđenika u zatvoru Idrizovo, gde je veliki broj Albanaca, nažalost, kao izvršilaca krivičnih dela još uvek ne postoji odluka o izricanju, odnosno odobravanju uslovnog otpusta.

Kada je u pitanju kazna doživotnog zatvora, ona postoji i u Austriji, i u Finskoj, i u Francuskoj, Nemačkoj, velikom broju zemalja EU. Dakle, ni u kom slučaju mi kao država koja vodi računa prevashodno o interesima svojih građana, što je osnovni cilj i kurs Vlade Republike Srbije, nećemo ni u kom slučaju pogrešiti uvođenjem ove vrste krivične sankcije. Sve dileme koje su moje uvažene kolege iznosile su za uvažavanje i poštovanje, ali postoji ono što se činjenično ne može osporavati, a to je da u ovom slučaju humanost nije izostala.

Kazna doživotnog zatvora sa jedne strane u odnosu na kaznu zatvora od 40 godina se može smatrati daleko humanijom. Onaj koji je izdržao kaznu od 40 godina zatvora može izaći iz zatvora sa svojih 50, 60, 70 godina, može i više. Da li je takva osoba spremna da se uključi u sve tokove društvenog života i da postane koristan član društvene zajednice? Da li mi kao građani bez obzira što se nalazimo ovde u funkciji donosioca zakona ili oni koji nas gledaju i koji očekuju da donesemo adekvatne zakone može imati poverenje da se takve osobe kao resocijalizovane mogu vratiti društvu? Ne.

Postoje stanovišta, koja mi u poslaničkoj grupi SPS zagovaramo, a jedno od osnovnih je sledeće – takva osoba posle navršenja dugotrajne kazne zatvora, odnosno izdržane kazne zatvora nije spremna da se vrati kao koristan član društvene zajednice prevashodno zbog toga što je ili zbog godina nemoćan, zbog nepoverenja građana prema takvoj osobi, zbog toga što se ne može prilagoditi više normalnom životu i zbog toga je daleko i humanije i primerenije da ostane na doživotnoj kazni izdržavanja zatvora u uslovima u kojima se ta kazna izdržava.

Prema tome, mi nemamo problem oko toga da vas podržimo u predlogu kako za uvođenje krivične sankcije doživotnog zatvora, tako i za nemogućnost uslovnog otpusta za krivična dela kao najteža krivična dela, odnosno krivična dela sa najvećim stepenom društvene opasnosti.

Što se tiče pojedinih delova, ja ću vas zamoliti sada da prokomentarišemo zajedno, Krivičnog zakonika za koje smatram da bi trebalo preispitati. Radi se o recidiristima, odnosno povratnicima prilikom izvršenje krivičnog dela. U članu 55, govorim o predlogu člana, u stavu 1. predloženo je da ako učinilac krivičnog dela učinjenog sa umišljajem ranije je osuđena za umišljeno krivično delo, da se takva okolnost uzima kao otežavajuća, što je izuzetno dobro rešenje, ali ako od ranije osude ili izvršene kazne nije proteklo pet godina.

Uvažena ministarko, postavlja se jedno pitanje i jedna dilema, prevashodno struke, zašto pet godina? Zašto pet godina i da li je to relativno mali vremenski period? Hajde da uzmemo pet godina i jedan dan, pet godina i 15 dana, pet godina i mesec dana. Da li vam se čini da je taj vremenski period od pet godina kratak period? Šta to znači? To znači da je Petar Petrović izvršio krivično delo sa umišljajem, prošlo je pet godina, on ponovo vrši krivično delo, ali mu se to ne uzima kao otežavajuća okolnost? Postavlja se pitanje – zašto? Zbog čega? Što se nas tiče, humanistički bi bilo da to uvek postoji kao otežavajuća okolnosti ili da barem prođe daleko duži vremenski period kada se može smatrati da se to više ne tretira kao otežavajuća okolnost zbog velikog vremenskog perioda koji je protekao u odnosu na poslednju protiv-pravnu radnu, odnosno radnju izvršenja krivičnog dela sa umišljajem kao oblikom vinosti.

To se isto odnosi i kod višestrukog povrata, i opet imamo tu granicu od pet godina za koju lično smatram, ali više sa aspekta profesionalnog pristupa ovom problemu, da je to kratak vremenski period. U svakom slučaju, mislim da bi možda mogli u ovom pravcu zakon na neki način prilagoditi da se kao otežavajuća okolnost uvek mora uzeti u obzir učiniocu krivičnog dela, prilikom izricanja naknadne odluke o izvršenju krivičnog dela i krivičnoj odgovornosti, bez obzira kada je izvršio krivično delo.

Ono što je dobro, dobro je što ste uveli kao krivično delo i planiranje krivičnog dela, Advokatska komora podržava, naravno normiranje krivičnog dela, napad na advokata i ja vas tu u ime Advokatske komore pozdravljam i zahvaljujem se na jednom takvom sistematizovanju, imajući u vidu da smo u zadnje vreme imali nebrojeno slučajeva napada na advokate, nažalost i sa smrtnim posledicama. Mislim da je jedna od zadnjih bila smrtna posledica kod kolege advokata Ognjanović.

U ostalom delu zaista ne bih komentarisao izmene i dopune Krivičnog zakonika imajući u vidu da se radi o kvalitetnim predlozima kada su u pitanju odredbe ovog Predloga zakona. Kada se osvrnemo na odredbe zakonika, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, u tom pravcu ne bih iznosio neki bitan komentar, imajući u vidu da se radi samo o usaglašavanju odredaba Zakonika o krivičnom postupku sa onim što mora biti upodobljeno kada je u pitanju primena i to praktična primena Krivičnog zakona.

Takođe, želim da pohvalim i odredbe Zakona o sprečavanju korupcije. Mislim da je dobro što se ovim zakonom preciziraju fundamentalne odredbe ovog zakona koje se odnose na sukob interesa, koje se odnose na akumulaciju funkcija i koje se odnose na sam postupak pred Agencijom za sprečavanje korupcije.

Mislim da je dobro što je jedan broj javnih funkcionera koji nesumnjivo nose status javnih funkcionera oslobođen odredaba koje su ranije bile prisutne dok je još uvek aktuelni zakon na snazi, a radi se o odbornicima skupština lokalnih samouprava, odnosno članovima gradskih i opštinskih veća koji su ranije potpadali pod odredbe, naročito kaznene odredbe ovog zakona. Sada to više neće biti slučaj što smatram dobrim rešenjem, jer se ipak ne radi o nosiocima javnih funkcija koji imaju kapacitet koji imamo konkretno mi kao narodni poslanici u ovom parlamentu.

Takođe bih pozdravio i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, naročito u onom delu koji se odnosi na nadležnost sudije za izvršenje krivičnih sankcija. Kada se radi o, hajde da nazovem alternativnom izvršenju krivičnih sankcija, a to je da se krivična sankcija izdržava u kućnim uslovima do jedne godine, u trajanju do jedne godine, bez obzira da li će to biti uz elektronsko praćenje ili ne, kao i upućivanje osuđenog na rad van sedišta kazneno popravne ustanove u kojoj se isti nalazi.

Na kraju, vratiću se samo u par sekundi gospodine Arsiću, dozvolite mi da završim, samo u jednoj rečenici da kada govorimo o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, doživotnom zatvoru i uslovnom otpustu, žao mi je što kolege iz struke ukazuju na to da nisu bile zastupljene u stručnim raspravama. Za četiri godine da neko nije želeo, hteo ili mogao da učestvuje u stručnim raspravama, to se ne može prihvatiti. Četiri godine je mnogo.

Sa druge strane, rasprave je organizovala i Fondacija „Tijane Jurić“. Zašto se bilo ko od onih kolega koji sada ovo osporavaju, nije pojavio na tim raspravama? Zašto se ignoriše ta Fondacija?

Ja se zahvaljujem na kraju i još jednom ističem, podržaćemo ove predloge i

nadam se da ćemo ih izglasati i to pretpostavljam jednoglasno, jer ovo je nešto od fundamentalnog značaja ili vitalnog značaja za državu Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski, izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ja ću nastaviti tamo gde je kolega Neđo Jovanović stao, a to je jedan mali deo komentara o Predlogu zakona o sprečavanju korupcije.

Iskreno rečeno, nije mi važno da li je donošenje ovog zakona potrebno zbog usklađivanja pravnog okvira sa preporukama GREKO komisije, odnosno Saveta Evrope ili bilo čega drugog, nego mi je važno zato što se to donosi na korist građana Republike Srbije.

Ovaj zakon očigledno pokazuje da se vrlo temeljno analizirao efekat sada važećeg Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Otklanja neke nedostatke koji su uočeni tokom prethodnog perioda i imam utisak da po meni najvažnijih nekoliko stvari koje on bitno menja iako to na prvi pogled tako ne izgleda, jesu u stvari postupak izbora direktora Agencije i uvođenja veća Agencije umesto odbora Agencije.

Kada je u pitanju direktor Agencije, dobro je što bez obzira na vrlo dobre i pozitivne rezultate rada sadašnjih rukovodilaca Agencije za borbu protiv korupcije, ali naravno uvek razmišljamo o budućim vremenima i o još boljem radu, to što će se stručnost ljudi koji konkurišu na mesto direktora Agencije praktično kontrolisati na jedan vrlo kvalitetan način. Znači, formiranjem komisije koja će imati zadatak da sprovede test koji će imati obavezu da obezbedi potpunu i dobru ocenu o stručnoj osposobljenosti, znanje i veštinu kandidata, je nešto što će nam garantovati postojanje njegove stručnosti, onoga ko bude bio predložen kao mogući kandidat Narodnoj skupštini za izbor za direktora.

Zatim, ono što je jako važno, ali i izuzetno velika odgovornost komisije jeste drugi deo posla koji ima, da se oceni njegov profesionalni integritet za obavljanje funkcije direktora Agencije. Treći deo naravno je takođe važan, odnosi se na plan i program rada Agencije u periodu u kojem mu se poverava mandat i to su stvari koje su jako važne.

Da ne postoje neka iskustva o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, možda bih ovde i osporio to da je potrebno da se obezbedi potpuna profesionalizacija veća Agencije. Po ovom Predlogu zakona, veće Agencije mogu sačinjavati ljudi koji ispunjavaju iste uslove koje mora da ispunjava i direktor Agencije i oni prolaze kroz test, s tim što naravno moraju da polaže test stručne osposobljenosti, kao i da prođu ocenu njihovog profesionalnog integriteta za obavljanje funkcije direktora.

Ovo će doneti jedan novi kvalitet u radu Agencije koja će se boriti protiv korupcije. Naravno, tu treba voditi računa samo da se jedna širina koja se ponekad profesionalizacijom određenih dela može izgubiti vremenom, ali to jeste posao ovog doma kada bude usvajao izveštaj o radu, da to dobrano proprati, kao i ministarstvo koje ima svoj udeo u postupku, kada su u pitanju ocena rada same Agencije, a i izbora i direktora i veća.

Zašto sam ovo rekao da je jako važna ocena profesionalnog integriteta? Jer smo imali nažalost jednu ružnu situaciju, da nam član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije bude krivično gonjen i odgovara, doduše ne na način na koji mislim da je trebao da odgovara, ali to je stvar pravosudnih organa.

Znate, danas je taj čovek neko koga nam sa ulice predlažu kao ovlašćenog pregovarača, a inače odlukom Trećeg javnog tužilaštva u Beogradu, u predmetu KT 331/15, narodski rečeno odobreno je odloženo gonjenje Čedomiru Čupiću, tadašnjem članu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, da izbegne krivično gonjenje kako to narod voli da kaže i ispuni obaveze koje mu je tužilaštvo odredilo, a da se postupak ne vodi za falsifikovanje zapisnika koji jeste imao određena negativna dejstva na sam rad agencije.

Uvođenjem ovog instituta, jasno je da će se, ne zasigurno sprečiti, ali i dobrano preduprediti mogućnost da neko ko je trebao da odgovara za falsifikovanje službene isprave, za zloupotrebu službenog položaja da mu se na neki način izađe u susret, ali to je činjenica da je to pravo ovlašćenog tužioca i sudija koji se saglasio sa odloženim gonjenjem, to prekvalifikuje na krivično delo nesavesnog rada u službi i na taj način okonča ovaj krivični postupak.

To jeste nešto što u budućem periodu ne sme da se desi, jer odgovornost ljudi koji se nalaze na ovakvim funkcijama ne treba da bude nešto što će ublažiti njihovu odgovornost koja im je utvrđena, niti omogućiti povoljniji položaj u odnosu na obične građane, već naprotiv, treba za primer čak i zloupotreba funkcija, koja su javna ovlašćenja dobijena od ovog doma ili od građana Republike Srbije, upravo da budu otežavajuća okolnost za one koji treba da budu procesirani.

No, tu smo gde jesmo i naravno neizbežna tema svega jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i naravno uvođenje kazne doživotnog zatvora. Znate, ovo je tema o kojoj što više razmišljate sve manje tačnih, preciznih ili sigurnih odgovora imate. Možda je najjednostavnije razmišljanje ono prvo koje svakome od nas u prvom trenutku padne na pamte, pa naravno, to je i pravično, da ne kažem da bi ta vrsta pravičnosti za neka krivična dela čak trebala da ide i po principu zakona Talijona - oko za oko, zub za zub, ali trenutni Ustav nama zabranjuje uvođenje smrtne kazne, tako da je ne mogu predlagati, aludirati ka tome da ovakva krivična dela apsolutno zaslužuju izricanje smrtne kazne.

Jasno je da i po pitanju generalne i po pitanju specijalne prevencije rezultati koje će uvođenje kazne doživotnog zatvora postići, neće biti enormno velike. To je neka moja slobodna procena, ali se slažem s tim da će se ostvariti pravednost i srazmernost između učinjenog krivičnog dela i težine krivične sankcije koja se zbog toga izriče. Ako je uopšte moguće tražiti bilo kakvu pravednost i srazmernost između ovih krivičnih dela i one sankcije koja se izriče.

Znate, potpuno podržavam što se za najteže oblike krivičnih dela ubistva, silovanja, obljube nad nemoćnim licem, obljube nad detetom, koja su izvršena prema deci, maloletnim licima, bremenitoj ženi, nemoćnim licima ne može izreći uslovni otpust.

Da se mi malo za trenutak, kako to moji Stublinci kažemo, manemo onoga što nam iz Evrope stalno poručuju i govore kako mi treba da radimo i da se ponašamo, a oni rade na sasvim drugačiji način. Ja to mogu da tumačim iz dva ugla. Kolega Neđo Jovanović je pomenuo i mislim da ste i vi govorili o tome, da postoje države u EU, prvo da velika većina njih ima kaznu doživotnog zatvora, a drugo da određeni broj zemalja takođe ne dozvoljava mogućnost uslovnog otpusta za pojedine vrste krivičnih dela.

Znate, onda kada vam stigne preporuka, odluka Evropskog suda, preporuke EU, onda vam pomalo bude i mučno u stomaku kada dođete do toga da vi niste otprilike iste vrednosti kao oni u njihovim glavama, jer ja na drugi način i ne mogu da razumem da se nama preporučuje nešto kao dobro, a da to kod sebe ne primenjuju, naprotiv, rade stvari koje su dijametralno suprotne od svega toga.

Interesantno je jako da takve preporuke dolaze iz onih zemalja i onih država za koje smo mi i 1999. godine za vreme bombardovanja, a izgleda i posle svega ovoga, bili samo kolateralna šteta i usputne žrtve potpuno nevažne. Briga koju oni pokazuju ili nam nameću da treba da je pokažemo prema osuđenicima u jednom delu meni jeste razumna, ali stvarati prioritet od toga da je mnogo važnije da li će neko imati nadu ili neće imati nadu da će izaći iz zatvora, a uskratio je život na najbrutalniji mogući način maloletnom detetu. Znate šta? Dozvoliću sebi da posle ovoga pretrpim mnoge kritike, ali ću reći krajnje licemerno. Ja nisam čak za to da se tim ljudima uopšte dozvoli i da doživotno žive u zatvorima. Za takve je smrtna kazna koja naravno podrazumeva apsolutnom sigurnošću izveden postupak do kraja.

Ono što ne treba praviti kao preveliku famu, a to je ispade još malo kada slušamo protivnike uvođenja kazne doživotnog zatvora, da je to jedina kazna koja se može izreći za ova krivična dela. Moramo da kažemo ovde građanima jasno i glasno da je na sudu ta odluka koju će kaznu izreći, a da je pored zatvorskih kazni o kojima smo svi danas govorili na ovaj ili onaj način, kazna doživotnog zatvora jedna od mogućih alternativa, jedna od mogućih kazni koje može da izrekne i to samo za najteže oblike krivičnih dela o kojima ste vrlo taksativno danas svi govorili i ne bih da ponovo to ponavljam bez razloga, jer zaista mislim da su svi zapamtili o kojim se krivičnim delima radi.

Mi moramo da vodimo računa o Srbiji, moramo da vodimo računa o našem mentalitetu, moramo da vodimo računa o našem pravosuđu, da sačuvamo ono što je dobro, a dobro je bilo i jako dobro se kroz sav dugogodišnji period pokazalo čvrsto držanje uz kontinentalno pravo i neke naznake i pokušaji koji čak i kroz ove kvazi humanitarne organizacije, koje nam kritikuju uvođenje kazne doživotnog izdržavanja, uvođenje na mala vrata anglosaksonskog prava koje nije primereno niti srpskoj tradiciji, niti našem mentalitetu, niti jednostavno mogu da zadovolje pravdu u krajnjem slučaju kada je u pitanju osećaj pravde od onih koji su neku štetu pretrpeli od počinilaca krivičnog dela.

Treba voditi računa i nastaviti onim pravcem, naravno poboljšavati i uslove za rad sudijama, usklađivati procesne zakone, naravno posebno povesti računa o kadru, danas ponovo na dnevnom redu imamo izbor novih sudija, izbor predsednika sudova za određene sudove gde su se stekle okolnosti da mogu da budu birani, ali još više se mora posvetiti pažnje edukaciji sudija, njihovom jednostavno obrazovanju i ujednačavanju primene zakona na sve građane Srbije, jer to jeste osećaj pravičnosti.

Iz tog razloga što je uvođenje kazne doživotnog zatvora nešto što je pravično, ne mogu reći da će to ispuniti pravdu i da će vratiti one zbog čijeg gubitka života će nekome biti izrečena kazna doživotnog zatvora, ali barem zbog pravičnosti Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržaće ove zakone, kao i Predlog izbora sudija. Ja vam se zahvaljujem na svom angažovanju oko ovih zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar gospođa Kuburović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Drago mi je što ste se osvrnuli na Zakon o sprečavanju korupcije i upravo govorili o postupku izbora direktora i uvođenju veća. Koliko je to značajno kazaću upravo na osnovu dosadašnje prakse rada Agencije za borbu protiv korupcije, da je postojeći sistem neodrživ i da je imao manjkavosti u prošlosti.
Podsetiću vas da je prva direktorka Agencije u krivičnom postupku upravo zbog zloupotrebe službenog položaja i te zloupotrebe su se odnosile i na trošenje dnevnica, a takođe su bile i zloupotrebe oko kupovine zgrade u kojoj je danas sedište Agencije za borbu protiv korupcije, gde je utvrđeno da je po mnogo višoj ceni zgrada kupljena, da je zgrada kupljena sa nameštajem, a kada je trebalo da se preuzme tog nameštaja apsolutno u zgradi nije bilo, zbog čega su morala da se hitno iz budžetske rezerve ponovo izdvoje sredstva za nešto što je već bilo plaćeno, pa je samim tim integritet takve osobe doveden u pitanje.
Ovakav postupak izbora direktora kakav danas imamo svakako je pokazao manjkavost, jer imali smo i direktora koji je nekoliko godina bio na funkciji, a nakon podnošenja ostavke tek tada je usledila odluka Upravnog suda koji je utvrdio da je postupak izbora direktora imao manjkavost, odnosno da je bio nezakonit. Upravo ovakvim novim izborom i direktora i članova Odbora uvodimo jednu profesionalizaciju, uvodimo objektivne kriterijume i omogućavamo da upravo najveći profesionalci budu u Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno u budućoj Agenciji za sprečavanje korupcije.
Verujem da će Pravosudna akademija, koja i danas sprovodi veliki broj konkursa, što za sudijske i tužilačke pripravnike, tako i za polaznike, gde je taj postupak vrlo transparentan, gde možete i putem onlajna da pratite postupak ispitivanja kandidata, verujem da će takve kriterijume i da primene u ovoj situaciji, što znači da niko neće moći da sakrije na koji način su se birali kandidati, koji su to kandidati koji su dobili najveći broj glasova, svakako Narodna skupština će biti ta koja će da da konačnu ocenu i izabere i direktora i članove veća.
Zašto je bitno da članovi veća budu profesionalci? Upravo zato što imaju obavezu da odlučuju o žalbama na odluke koje donosi direktor i da bi predupredili sve manjkavosti koje mogu da nastanu kasnije vođenjem dugih upravnih postupaka, da se otkloni svaki mogući nedostatak i da te konačne odluke opstaju, a da nemamo stalno ponavljanje dugotrajnih postupaka.
Iskoristila bih ovu priliku i ukazala na nešto što je i gospodin Neđo Jovanović istakao, a odnosi se na povrat i rok koji je potreban da protekne da bi se nešto smatralo da li je otežavajuća okolnosti ili ne. Rok je propisan od pet godina iz razloga odredbi koje se odnose na zakonsku rehabilitaciju. Najveći broj upravo krivičnih dela koja se izriču jesu uslovna osuda krivična dela, odnosno izvršenja krivičnih dela za koje se izriče kazna zatvora do godinu dana, gde po proteku već pet godina se smatra da to lice nije osuđivano, pa bi nam ovakva odredba bila u koliziji za zakonskom rehabilitacijom. Zato je ovo bio jedan rok za koji se Ministarstvo pravde opredelilo i smatrali smo da može da ima najveću primenu u praksi.

Zahvaljujem.
Da li još neko od predsednika poslaničkih grupa, odnosno predstavnika želi reč? (Ne)
Prelazimo po spisku prijavljenih govornika.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić. Izvolite.