Hvala, ministre Šarčeviću.
Pravo na komentar ima doktor Orlić, dva minuta. Izvolite.

Potpuno se slažem gospodine ministre i čini mi se da sam tokom svog izlaganja naveo, jeste, reč je o najbrutalnijoj mogućoj zloupotrebi i reč je o narušavanju autonomije univerziteta, ali da podsetim nije prvi put. Kada je reč konkretno o ovim akterima, ali nije prvi put kao pojava i kada pogledate čitav istorijat aktivnosti angažovanja svega onoga što su radili ljudi koji su iza ovoga u svojstvu organizatora.

Hteo sam još jednu napomenu da dam, ako postoji bilo šta dobro iz ove situacije, to je možda prilika da na ovom slučaju jasno razumemo model šta je ono što nude politički organizatori ovog čina, dakle, Dragan Đilas, Vuk Jeremić, DS, svi ovi njeni predstavnici i oni koji se nisu pojavili fizički da se prave da su studenti, ali naravno u tome učestvuju. On se ogleda u činjenici da vi imate koliko, 15 ili 20 ljudi koji sebi preuzima pravo pored toga što uzurpira univerzitet, pored toga što unosi politiku tamo gde nikako ne sem da je bude, ali sebi daje za pravo da odlučuje o sudbini stotinu hiljada drugih. To je najjasniji mogući pokazatelj poimanja politike, shvatanja odnosa u društvu, načina funkcionisanja tih ljudi kojih politički organizuju i koji su ih nahuškali da ovo učine, jer oni isti model, samo na državnom nivou shvataju kao jedini ispravan i oni to pokušavaju da urade, da njih 15, 20, pa neka bude i 200 odlučuje o sudbini stotina hiljada drugih, pa i miliona drugih. Da oni koji nemaju, svi zajedno, ni dvocifren procenat glasova na izborima, treba da budu sve i svja u zemlji, da njih treba neka sila kosmička da rasporedi da budu vlast. Da oni treba da bez da su glas dobili da postanu ministri, da oni treba da bez da na izbore uopšte izađu da rukovode javnim preduzećima i lokalnim samoupravama što otvoreno govore, oni to i ne kriju.

To je dakle, pokazatelj odnosa prema državi i prema društvu nekog ko je sve, apsolutno sve samo nije demokrata, nije civilizovan čovek i nije čovek koji brine o tom društvu kojim želi da vlada. To je čovek, ako pogledate Đilasa, Jeremića, Obradovića, bilo koga od njih da izaberete, besomučno željan vlasti i besomučno željan para, ako je to njihova poruka i ponuda studentima, dobro je što na ovom primeru studenti mogu da vide šta je to tačno što im ti ljudi nude.

Hvala, doktore Orliću.

Reč ima ovlašćeni predstavnik SMS, Ljupka Mihajlovska. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre i naravno studentkinje i studenti, ne bih vezivala ovaj protest, upad, kako već hoće da ga zove, studenata u zgradu Rektorata univerziteta u Beogradu, sa onim što je danas na dnevnom redu, odnosno za izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju. Kako shvatam ti zahtevi protesta, mislim ne znam zašto je fokus samo na jednom čoveku, na čiju se autentičnost doktorata sumnja kad mi znamo da ima mnogo ljudi u ovoj državi, a da verovatno i zaposlenih na univerzitetu čiji se doktorati mogu dovesti u pitanje.

Ipak bih se vratila na tačku dnevnog reda i evo, četvrti put od kada sam narodna poslanica, mi slušamo kako je ovo poslednji put da se studentima daje mogućnost da se produži rok da diplomiraju. Međutim, ništa konkretno od jeseni do jeseni ne preduzima ni Ministarstvo ni univerziteti, a ni sami studenti koji su na čekanju, evo, neki i 20 godina.

Prošle godine sam, odnosno svake godine sam predlagala jedan amandman koji nikad nije usvojen, ove nisam predala, nisam stigla, iskreno rečeno nisam ni fizički mogla da to uradim, a amandman se odnosio na to šta će konkretno visokoškolska ustanova preduzeti u pogledu studenata koji još uvek nisu diplomirali, a upisali su fakultet pre 2005. godine.

Iskreno, ovo razvlačenje meni nekako ukazuje na to da mi kao država, olako traćimo sve resurse i pokazujemo jednu nemoć.

Jednom neko mora da preseče. Ja sam videla vašu izjavu ministre, ove godine, da je kraj, da nema više i stvarno sam se ponadala da je tako, a opet sa druge strane znam da ima mnogo studenata koji iz opravdanih razloga nisu završili studije. Međutim, negde se ovim konstantnim produžetkom pokazuje ljudima da uvek postoji nova šansa za nešto što se može, a ne mora nikada desiti i negde se cela država prema većini stvari tako odnosi. Mi moramo da budemo odgovorni. Evo današnja sednica posvećena ovom zakonu, to košta našu državu.

Našu državu košta, dakle, ne samo školovanje tih ljudi koji još uvek nisu diplomirali, nego ovo nepotrebno produžavanje svake godine, i svake godine trošenje materijalnih, ljudskih i drugih resursa.

Amandman je predviđao da visokoškolska ustanova bude u obavezi da kontaktira studente koji nisu diplomirali, da vide da li oni uopšte žele da diplomiraju. Ima studenata koji su se odselili, koji su se zaposlili, koji ne žele da se ispišu, jer se to ispisivanje sa fakulteta plaća. Ako žele da se napravi individualni plan završetka studija do kraja školske godine i da se vidi koja je dinamika polaganja ispita, koji su ispiti ostali i tako dalje. Mi nemamo ništa, niti fakulteti, niti studenti, niti ministarstvo, niko ništa ne preduzima do naredne godine.

Vi kažete autonomija univerziteta. Ja ne znam, iskreno, šta ta autonomija podrazumeva. Sa jedne strane, kada treba da se donose neke odluke u interesu univerziteta, odnosno zaposlenih na univerzitetu, onda se pozivamo na autonomiju, a onda kada treba da se priskoči finansijski ili ne znam kako, onda nije ta autonomija toliko bitna, onda dajte ministarstvo, pomažite kako znate i umete.

Nažalost, mi još uvek nemamo sistem visokog obrazovanje, gde je student u centru učenja. Mi imamo sistem u kome, naravno čast izuzecima, govorimo o državnom visokom obrazovanju, profesore koji se trude da imaju hiper produkciju radova kako bi ostali u zvanju profesora i eventualno, oni koje kroz razno razne evropske projekte su angažovani na nekim drugim stvarima, a studentima se bave ili asistenti ili najčešće i niko.

Taj pristup slabo se promenio iako imamo i razvoj visokih tehnologija, gde je zaista komunikacija sa studentima olakšana. I, evo, po ovome sada što ponovo dobijamo ovaj zakon ja mogu skoro pa da garantujem da do sledeće godine u ovo vreme se ništa neće preduzeti.

Mi nemamo evidenciju, to je neozbiljno kao država koliko od septembra do septembra studenata koji su upisali pre 2005. godine diplomira, mi nemamo nikakve podatke o tim studentima ili ih bar mi ne znamo.

Verujte mi, ja kao neko ko radi na univerzitetu, sada mi je zamrznuta pozicija, inače radim u tom Rektoratu, odnosno u Centru za podršku studentima sa invaliditetom, znam šta znači imati teškoće tokom studija usled invaliditeta. Dakle, znam šta znači kad je neko slep, studira književnost i neko treba da mu snimi onolike knjige i onoliku literaturu. Znam šta znači kada neko ko se otežano kreće nema pristupačan gradski prevoz da ode do fakulteta, nema pristupačan toalet u zgradi fakulteta, amfiteatar je nepristupačan, najčešće u starom delu zgrade.

Ja znam šta to znači, ali, ja isto tako znam da prosečnom studentu sa invaliditetom ne treba više od sedam, osam godina, pri tome, ne generalizujem, ja kažem na osnovu evidencije koju mi imamo u centru da diplomira. Znači, ako neko usled takvih objektivnih izazova može da završi studije na vreme, ja mislim da je vreme od osam godina sasvim u redu.

Vi ste dali mogućnost studentima sa invaliditetom u novom zakonu da za njih važi duplo veći broj godina u odnosu na studente bez invaliditeta, to možda na papiru deluje kao neka podrška, ali sve je to džabe ako taj student i dalje nema one resurse koji su mu neophodni da studira. Isto je i sa ovim produžetkom roka diplomiranja. Može ovako u nedogled. Možemo napisati – imaju pravo da diplomiraju dok su živi, ali to nama ništa ne znači, ako se mi ne pozabavimo, ozbiljno zbog čega nisu diplomirali? Da li nekome treba podrška? Da li su to samohrane majke, da li su to ljudi koji su izgubili nekoga u porodici, pa pretrpeli određene traume, da ne zalazim u pojedinačne situacije. Ja imam u svom okruženju ljude koji su stariji od mene koji još uvek nisu diplomirali, koji su na dva tri ispita do kraja, i sigurna sam da kada bi fakultet ili visoka škola načinio prvi korak prema njima da bi tu moglo da dođe do nekog dogovora, prosto neki rok, neko obostrano interesovanje. Ovako ja stvarno želim da verujem da mi imamo snage. Mi ovako pokazujemo slabost gotovo u svakom resoru. Skupi se neka grupica, zapreti nečim i hajde za rad socijalnog mira, nema veze.

Moramo da pokažemo ozbiljnost kao država u svim segmentima. Zaista bih volela da je ovo poslednji put. Hvala vam

Hvala, gospođo Mihajlovski.
Pre nego što dam reč ministru Šarčeviću, i pre nego što nastavimo dalji rad, dozvolite mi da u vaše i svoje ime pozdravim delegaciju Parlamenta Republike Slovenije, članove Poslaničke grupe prijateljstva sa Srbijom, koja trenutno prati deo sadašnje sednice sa galerije velike sale.
Dobro došli dragi prijatelji.
Nastavljamo dalje sa radom.
Reč ima Mladen Šarčević, ministar. Izvolite.

Složiću se sa vama oko definicije šta je autonomija. Vidite da nije autonomija ni zgrada. Iako je vlasništvo, nije. Znači, napadnuta je nečija imovina i to nije po zakonu.

Niz drugih stvari se ne poštuju zarad nekih viših ciljeva. To smo gledali i ranijih perioda, a zakon je regulisao da je, upravo u svakoj ustanovi zabranjena politika, još u vreme Slobodana Miloševića, pa na ovamo, a mnogo primera ima, malo je vremena da ih samo nabrajamo, ja iz svog ličnog iskustva mogu mnogo da nabrojim.

Takođe, u pravu ste kada govorimo o novcu, onda svi zaborave na autonomiju. Svi bi na jedan kreativan način da reše. Veliki izvor svih nevolja, ja to radim godinu i po dana, i mislim da ćemo taj zakon doneti ovde, makar na proleće, a to je finansiranje visokog obrazovanje koje se rešava godinama, nekim čudnim uredbama, gde DRI ima posla uvek, koliko hoćete, i ne možete iz toga izaći jer nisu fakulteti ušli u tu priču na isti način. Imate potpuno istu formulu za onoga ko ima mnogo studenata i malo profesora, i tamo gde država ima interes da bude mala grupa. Finansiranje po glavi studenta je napravo sila nevolje, manje stanovnika, manje studenata, pa je nastalo otimanje. Veći broj visoko-školskih privatnih ustanova ništa nije dalo po kvalitetu.

Mi ovde danas uopšte nismo govorili o kvalitetu, sem površno. Mislim da je nova Strategija 2030 upravo uradila tako što je HERE tim koji je organizovan i radi, stavio studenta u centar pažnje. Mi tražimo nove modele finansiranja visokog, a to je i kroz proces internacionalizacije, evoluciju strukovnog, koji se pokazao kao dosta neefikasno i loše postavljeno i to smo pri kraju, kroz učešća države više, kroz restituciju, kroz niz drugih modela otvaranja kompanija da bi se sišlo s grbače studentima. To je nije fraza, moje Ministarstvo to radi.

Podršku studenata imamo, uključeni su svi u ovaj proces, i podrške Akademske zajednice, istina, malo to ide sporo, ali jednostavno, savladaćemo sve te barijere.

Ja nemam problem. To što sam rekao u avgustu, što me prozivaju, svoje mišljenje. Ja sam rekao i stojim dalje iza toga, i rekao sam u uvodu ovde da sam na osnovu odluke Vlade i Odbora za obrazovanje doneo ovaj predlog. Znači, moja ličnost nije toliko velika, moja malenkost će stati na peto, šesto mesto iza institucija koje govore ispred mene.

Ja govorim u ime onih studenata koji dobro uče. Sam sam bio jedan od takvih koji sam pre roka završio studije i radio, tako da nemam tu vrstu problema. Mora da postoji ovde rok od dve godine, ne može neograničeno, i ovo je malo čudno, ali hajde da kažemo ono što možda niste čuli u sali, da radimo Jedinstveni informacioni sistem u prosveti i da ćemo mi pokušati sa ovoliko malo ljudi da sad nekim drugim metodama da dođemo do svih baza, dođemo do svih tih ljudi, da stvarno pročešljamo, da nije zbog prebrojavanja, da znamo šta da radimo i sa čiste efikasne neke politike, i kad smo govorili, ja sam ne napamet, nego u razgovoru sa dekanima, rektorima, sa kojima takođe imam dobre odnose, ja nisam njima suprotstavljena strana, mi smo njima servis. Ministarstvo njima nikakva vlast nije nego servis, jer trudi se da im što više omogući bolje uslove za proširenje kvote, niz drugih stvari i mislim da oni to osećaju.

Ako vam kažem da sam ja imao aplauz od nekoliko minuta na Senatu beogradskog univerziteta kao ministar, ja ne znam da li je to zabeleženo nekada, ali to govori o tome da tu neku brigu i saradnju ljudi osećaju.

Ima toga još dosta da se radi, ali mislim da smo na dobrom putu, tako da kolegama koji sada dobijaju šansu, stvarno poručujem da požure i da se uozbilje, jer ako kažemo - neograničeno, ma ni to nije problem, ali onda šta će nam indikatori kvaliteta, šta će nam onda sve drugo ovo što radimo da bi poboljšali kvalitet obrazovanih ljudi? Nije bitno ni da li ćete dobiti diplomu, nego šta ste naučili iz time, kako ćete primeniti to znanje.

Hvala, ministre Šarčeviću.
Sada prelazimo na spisak, odnosno po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona iz tačke 1. dnevnog reda.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, cenjeni ministre, poštovane kolege narodni poslanici, danas se pred nama nalazi izuzetno odgovoran zadatak, što jeste usvajanje predloženog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju ili, jednostavnije rečeno, rešavanje pitanja studiranja starih studenata.

Predsednik naše poslaničke grupe, kolega Đorđe Komlenski je tokom svog obraćanja je već rekao da će poslanička grupa Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržati predložene izmene zakona, s napomenom da Pokret socijalista stoji na stanovištu da je ograničavanje roka studiranja nepotrebno i ne vidimo razlog zašto je uopšte potrebno da mi taj rok produžavamo za godinu, dve ili tri, sve jedno.

Ipak, ono što je najvažnije jeste činjenica da svi mi danas prisutni poslanici shvatamo značaj obrazovanja kao univerzalnog ljudskog prava i da imamo volju da, hajde da ih ponovo tako nazovem, starim studentima pružimo šansu da okončaju svoje višegodišnje studiranje.

Srbija nije toliko bogata zemlja da se odrekne tolikog broja visokoobrazovanih stručnjaka koji će završiti studije za godinu, tri ili pet, bez obzira koliko vremena su potrošili na studiranje, a potrošili su onoliko koliko su morali ili želeli da potroše vremena.

Ja lično, kao i moja partija, ali i poslanička grupa smo nepodeljenog stava da je mnogo manje opterećenje i šteta za sve da im omogućimo dalje polaganje ispita, nego što bi bila šteta ukoliko bi njihovo studiranje bilo sada prekinuto.

Naravno, pozdravljamo to što se Ministarstvo opredelilo da se rok za završetak studiranja produži za još dve godine, ali smatramo da ove dve godine, koje su pred nama, moramo maksimalno iskoristiti da po proteku ovog roka ne dajemo neki novi rok od godinu, dve, tri, pet, već da iznađemo neko drugo, kvalitetno i trajno rešenje koje će nam mnogo bolji način rešiti postojeći problem, a studentima dati šansu da u što većem broju okončaju svoje dugogodišnje studiranje.

Naravno, ova molba se odnosi kako na studente koji studiraju po starom programu, tako i na one koje su studije upisali kao prve generacije studenata po bolonjskom sistemu, koji su svoje studiranje proveli, da ne kažem, kao pokusni kunići i koji zbog toga trpe brojne posledice. Na te studente se ne odnosi predložena izmena zakona, ali su i ovo studenti zaslužili da dobiju šansu da svoje studije napokon privedu kraju.

U svakom slučaju, što se tiče Predloga izmene Zakona o visokom obrazovanju, poslanički klub Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka će u danu za glasanje podržati. Hvala.

Hvala, gospodine Torbica.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Ja moram još dve rečenice apropo malopre diskusije. I lično mislim da je ovo jedan težak autogol bilo koje političke struje, kada vi napadnete nešto što ima kategoriju univerziteta od nacionalnog značaja.

Mi smo u ovom domu, ako se sećate, proglasili Beogradski univerzitet i njegov rektorat institucijom od nacionalnog značaja, te ne vidim nijedan razlog da je iko iz samog rektorata, od rektorke do prorektora ili bilo kog tima- pokazuje jednu pristrasnost- i prema vlasti i prema opoziciji.

Da li je njihov greh to što su bili neutralni i što pokušavaju da se ponašaju civilizovano, verovatno jeste. Zaista, ne razumem da je neko mogao da ide na nešto što je od nacionalnog značaja i što nigde u svetu se ne radi. Izvinjavam se.