Hvala gospođo Ivković.
Sada reč ima Jahja Fehratović. Nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović.
Izvolite.

Poštovana Poverenice, poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da se podsetimo da je Narodna skupština pre 10 godina usvojila Zakon o zabrani diskriminacije, svrstajući se tako u red demokratskih društava koja su prepoznala problem diskriminacije i zakonom utvrdila mere i aktivnosti za borbu protiv bilo kog vida diskriminacije.

Diskriminaciju smo definisali kao nejednako postupanje prema pojedincu ili grupi, na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva, što za posledicu ima nejednakost u šansama da ostvare Ustavom i zakonom zagarantovana prava. Dakle, to je nejednako postupanje, tretiranje, isključivanje, odnosno dovođenje u podređen položaj pojedinca ili grupe ljudi, koji se nalazi u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji.

Diskriminacija se može vršiti po osnovu i invaliditeta, starosne dobi, na osnovu pola, bračnog ili porodičnog statusa, nacionalne pripadnosti i etničkog porekla ili seksualne orijentacije itd.

Redovan izveštaj koji se dali za ravnopravnost za 2018. godinu, a Narodnoj skupštini se takav izveštaj podnosi deveti put, ukazuje da se sprečavanju diskriminacije u svim segmentima društva po osnovu navedenih svojstava ličnosti, posvećuje sve veća pažnja. Prema rangiranju obima ispoljenih diskriminatornih radnji, kako je u izveštaju prikazano, najviše slučajeva diskriminacije je u 2018. godini bilo po osnovu invaliditeta. Kada se posmatraju oblasti diskriminacije, u izveštaju je navedeno da je na prvom mestu nažalost oblast pružanja javnih usluga. Na drugom oblast rada i zapošljavanja, na trećem su postupci pred organima javne vlasti, a na četvrtom oblast javnog informisanja i medija.

Iz kojih god razloga, u bilo kom segmentu života da se desi diskriminatorni odnos, on sprečava građane da ostvaruju svoja prava potpuno ravnopravno sa jednakim šansama pred zakonom.

Osvrnuo bih se sa nekoliko rečenica u vezi izveštaja koji se odnosi na ostvarivanje manjinskih nacionalnih prava. Prema izveštaja Poverenika iz 2018. godine, diskriminacija po osnovu nacionalne pripadnosti i etničkog porekla, rangirana je na šestom mestu, pri čemu izveštaj ne sadrži podatke za KiM. Kada su u upitanju prava nacionalnih manjina i etničkih grupa, moram da istaknem da Srbija ima ustavni i zakonodavni okvir koji nacionalnim manjinama daje prava koja su obimnija i veća od prava koje manjine imaju u mnogo razvijenim zemljama sveta. Jedno od značajnih prava jeste da manjine imaju zakonsku mogućnost da biraju svoje organe, pre svega nacionalne savete, kao i druge odbore, kojim se zapravo ostvaruju sva prava u autonomnosti obrazovanja, kulture, informisanja, jezika i pisma.

Prošle godine su održani izbori za nacionalne savete. Na izborima je izabrano 22 nacionalna saveta, znači 22 nacionalne manjine su dobile svoje organe. U izveštaju se govori o prisustvu diskriminacije prilikom zapošljavanja pripadnika nacionalnih manjina u državnim organima i tu ima naravno problema. Taj problem može da postoji ukoliko pripadnici manjina ne govore srpski jezik koji je službeni jezik u Republici Srbiji.

U lokalnim zajednicama u kojima manjine imaju preko 10% prisutnosti, obavezno postoje prevodioci za manjinske jezike. Pripadnici manjina rade i u državnim organima, ali se ne može očekivati da na primer pripadnik jedne manjine bude zaposlen na primer u Kragujevcu, ako ne zna službeni jezik države u kojoj živi.

Ne smemo iz ugla manjina državu Srbiju posmatrati kao tuđu državu, a pogotovo ne poštovati Ustav i zakone. To neke manjine ili bolje rečeno njihovi lideri nekih manjina danas pokušavaju i primenjuju.

Srbija je multietnički prostor, zemlja sa najviše nacionalnih manjina u okruženju, zato je unapređenje položaja nacionalnih manjina i ostvarivanje manjinskih prava važno za stvaranje međuetničkog poverenja i uvažavanja. Život u multietničkim zajednicama je dvosmerni proces. Neophodno je sa jedne strane da država obezbedi korišćenje manjinskih prava, ali sa druge strane važno je da manjine prihvate i poštuju državu u kojoj žive i većinski narod, kao što većinski narod treba ne samo da obezbedi garantovana prava, već kroz stvaranje kulturno socijalnog ambijenta neguje multietničnost. Da bi se to postiglo neophodno je da se uzajamno više poznajemo i cenimo i da shvatimo da svaka manjina ovde u Srbiji ima prava koja omogućavaju izražavanje svojih posebnosti, ali da treba da se integriše u društvo kako bih mogla da razvija, obrazuje i čuva svoju baštinu.

U svakom slučaju izveštaj koji ste podneli za ravnopravnost je dobar reper, ne samo za analizu stanja, već i za prepoznavanje slabosti i slabih tačaka koje treba kroz obostrano razumevanje i podršku pretvoriti u prednosti Srbije kao višenacionalne države.

Poslanička grupa SPS će glasati za ovaj izveštaj. Zahvaljujem.

Hvala, gospodine Mihajloviću.
Reč ima prof. dr Miladin Ševarlić.
Izvolite profesore.

Zahvaljujem, gospodine potpredsedniče.

Poštovana gospođo Poverenik za ravnopravnost, izjavili ste da je napredak u pogledu ravnopravnosti činjenica da je formirana ženska poslanička grupa. Ženska poslanička grupa da je formirana u Parlamentu u Skupštini, da li je onda diskriminacija to što ne postoji muška poslanička grupa u ovom Parlamentu?

Drugo, da li vam je poznato da Srbi na području AP KiM ne mogu dobiti pasoše koji su identični pasošima nas koji živimo na teritoriji centralne Srbije i Vojvodine? Čak i kada dobiju pasoše na teritoriji centralne Srbije, piše Republika Srbija – koordinaciona uprava. Sa tim pasošem oni moraju pored tog pasoša da vade još i Šengenske vize. Zašto su Srbi, građani Srbije sa KiM diskriminisani?

Dalje, kada ćemo omogućiti i insistirati kod EU i svih drugih međunarodnih organizacija da se svakom Srbinu iseljenom sa KiM mora omogućiti povratak na njihova ognjišta?

Kada ćemo insistirati da oni koji su porušili manastire, crkve, groblja i sve druge objekte moraju obnoviti iste? Kada smo uložili protest da Srbi sa KiM barem za zadušnice mogu da odu i obiđu svoje grobove na KiM? Mi to sve prećutkujemo.

Dalje, kada će građani Srbije na privremenom radu u inostranstvu moći elektronski da glasaju? Jer, molim vas, kako je moguće da ljudi koji žive u Kanadi, Americi, Australiji, Kini i Rusiji prevaljuju hiljade kilometara da bi glasali u nekoliko mesta gde je organizovano glasanje i gde postoji više članova glasačkih odbora nego što je glasača kada se sve sabere?

Dalje, kada ćete zaštiti i istaći građane u ruralnom području, koji su eliminisani osnovnih prava na život, između ostalog i izgradnjom mini hidroelektrana na 15 metara od prozora od kuće bez ikakve zvučne izolacije? Voleo bih da vidim da neko izgradi mini hidroelektranu na Topčiderskoj reci, na 15 metara od prozora zgrada i da vidim kako će ti građani da reaguju.

Dalje, molim vas da mi objasnite koji termin vi kao Poverenik za ravnopravnost koristite kao srpski prevod LGBT, da ne bi napravio grešku? Imajući u vidu da imamo pravo da sve nazive koristimo na srpskom jeziku.

Takođe, ja sam vam pre početka sednice dostavio ovu fotografiju. Ja vas molim, objasnite da li je ovo kršenje ravnopravnosti? Pod koje odredbe ovo može da se podvede? Da li to znači da neko sutra može umesto patrijarha, da stavi sliku kardinala, muftije, rabina? Da li biste onda reagovali? Zašto samo srpski crkveni poglavari mogu biti predmet omalovažavanja i to onog koji imaju doživotne funkcije, a ne izborne na pet godina ili četiri godine?

Hvala lepo.

Hvala, profesore.
Reč ima dr Branimir Rančić, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Poštovana gospođo Janković, poštovani gosti, poštovani narodni poslanici, kao lekar neuropsihijatar u svojoj 35 godišnjoj praksi, susretao sam se sa problemom nasilja u porodici i najraznovrsnijom psihopatologijom koja dominira kod nasilja u porodici.

Drago mi je da ste u svom izlaganju pomenuli opštinu Gadžin Han u pozitivnom smislu, jer sam i ja dao mali doprinos u saradnji sa Centrom za socijalni rad u Gadžinom Hanu, radeći kao neuropsihijatar u Domu zdravlja i bio njihov konsultant. Prema tome, logično je da ću sada govoriti o nasilju u porodici.

Nasilje u porodici razlikuje se od svih drugih oblika nasilja, jer u proporcionalno većem obimu pogađa žene.

Pod nasiljem nad ženama podrazumeva se svaki akt nasilja zasnovan na pripadnosti pola koji dovodi ili može dovesti do drugačije seksualne ili psihološke povrede ili patnje žene, uključujući pretnje takvim radnjama, prinudu ili arbitrarno oduzimanje prava na slobodu bez obzira da li se to događa u javnom ili privatnom životu.

Nasilje nad ženama, kao oblik nasilničkog ponašanja, bilo je prisutno tokom istorije u različitim društvenim sistemima. Druga je stvar koliko je ono i u kojim kulturama percipirano kao nepoželjno, odnosno zabranjeno ponašanje. Percepcija nasilja nad ženama menjala se tokom vremena u zapadnoj civilizaciji, kako na nacionalnom, tako i na međunarodnom nivou. Pre samo 30-ak godina nasilje nad ženama nije se smatralo pitanjem koje zavređuje međunarodnu pažnju ili zabrinutost. Ovo počinje da se menja 80-ih godina 20. veka, kada su ženske grupe, organizovane lokalno ili internacionalno, počele da skreću pažnju na fizičko i psihičko nasilje, kao i ekonomsko zlostavljanje žena.

Prema podacima Evropske komisije, u Evropi 25% svih prijavljenih krivičnih dela nasilja uključuje nasilje muškaraca prema suprugama ili prema partnerima. Postepeno, nasilje nad ženama prepoznato je kao legitimno pitanje ljudskih prava koje ima značajan uticaj na blagostanje žena. Danas je međunarodno pitanje fokusirano na rodno zasnovanom nasilju. Usled svoje rasprostranjenosti, nasilje nad ženama je vodeći problem u domenu ljudskih prava. Kako koreni nasilja nad ženama leže duboko u strukturi društva, nasilje predstavlja veoma čest oblik kršenja ljudskih prava, kako u Srbiji tako i u Evropi.

U međunarodnim dokumentima nasilje počinje da se razmatra tek 90-ih godina 20. veka. Jedan od najznačajnijih dokumenata za ženska ljudska prava je Konvencija o okidanju svih oblika diskriminacija žena, usvojena 1979. godine. Njime su uspostavljena merila za identifikaciju i ocenu diskriminacije žena širom sveta. Nasilje se prepoznaje kao gorući problem tek 1993. godine, usvajanjem Deklaracije o eliminaciji nasilja nad ženama UN i svrstava se u prioritetno područje delovanja, ostvarivanja jednakosti muškaraca i žena.

Prema tome, naša dužnost, dužnost države je sledeća: prvo, da jasno definiše pojedine oblike nasilja nad ženama; drugo, da obezbedi adekvatnu pravnu zaštitu žena žrtava nasilja; treće, da prevenira nasilje nad ženama preduzimanjem odgovarajućih mera u cilju promena stavova u ulozi i položaju muškaraca i žena u društvu, podizanje svesti javnosti o problemu nasilja nad ženama, uspostavljanje adekvatnih mehanizama pravne, psihološko-socijalne zaštite i pomoći ženama žrtvama nasilja, obezbeđivanje adekvatne profesionalne obuke zaposlenih u institucijama sistema, povećanje stepena odgovornosti medija u prevenciji nasilja i prevazilaženju patrijarhalnih društvenih obrazaca koji proizvode nasilje; četvrto, da obezbede sveobuhvatnu zaštitu i pomoć ženama žrtvama nasilja osnivanjem savetovališta, službi za pomoć žrtvama, skloništa, kao i da razvijaju program rehabilitacije za nasilnike i peto, da podstiče i unapređuje istraživanje o obimu i strukturi, karakteristikama i uzrocima pojedinih oblika nasilja nad ženama, državnu statistiku, analize zakona, što mi upravo danas i činimo, i procenu njihove usklađenosti sa proklamovanim međunarodnim standardima.

Na kraju da zaključim stručno, nasilništvo nije nikakva reakcija na stres, niti je nasilništvo iz afekta. Kako bi naš narod rekao – nije pukao čovek, da ne može da se kontroliše. Nasilništvo je potreba za dominacijom i potpunom kontrolom, tako da se uspostavi potpuna kontrola nad žrtvom, u ovom slučaju žena. Hvala lepo.

Hvala, dr Rančiću.
Sada reč ima Danica Bukvić.
Izvolite, gospođo Bukvić.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovana Poverenice, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je danas Redovni 9. izveštaj Poverenika za zaštitu ravnopravnosti.

U Izveštaju vidimo da je Poverenik kao i prethodnih godina najviše pritužbi dobijao od osoba sa invaliditetom, i to iz oblasti javnih usluga ili korišćenja objekata, a na drugom mestu su pritužbe na osnovu starosne dobi, dok su na trećem mestu, odnosno svaka deseta pritužba odnosi se na diskriminaciju na osnovu pola. Sa najviše diskriminacije građani se susreću u postupku zapošljavanja, bilo da se radi o diskriminaciji na osnovu invaliditeta , starosne dobi ili na osnovu pola.

Posebnu pažnju posvetila bih problemu rodne ravnopravnosti. Strategija rodne ravnopravnosti za period 2018-2023. godine Saveta Evrope fokus je stavila na sprečavanje i borbu protiv rodnih stereotipa, seksizma, sprečavanje i borbu protiv nasilja nad ženama, nasilje u porodici, postizanje uravnoteženog učešća žena i muškaraca u političkom i javnom odlučivanju.

U Republici Srbiji žene nisu dovoljno zastupljene u političkom i javnom životu. Iako su značajni pomaci učinjeni na republičkom nivou, na regionalnom nivou, međutim, situacija je drugačija, znatno je lošija. Nedovoljan broj žena nalazi se na javnim funkcijama i rukovodećim mestima, a kada je reč o lokalnom nivou pohvalno je što se na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti u organima lokalne samouprave organizuje stalno radno telo za rodnu ravnopravnost. Nadam se da ćemo u nekom budućem periodu osigurati da žene imaju jednake mogućnosti da učestvuju u svim nivoima donošenja odluka u političkom i javnom životu, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou.

Svedoci smo činjenice da je nasilje u porodici naročito nad ženama, odnosno rodno zasnovano nasilje, i dalje prisutno u velikoj meri. Nasilje nad ženama predstavlja opasan vid diskriminacije i ozbiljan je problem koji prožima sfere kulturnog, ekonomskog, političkog i socijalnog života.

Takođe želim da se osvrnem na pritužbe o diskriminaciji na osnovu zdravstvenog stanja. Ovaj slučaj diskriminacije postoji ako zdravstvene usluge postave uslove za pružanje zdravstvene usluge, a koji nisu opravdani medicinskim razlozima, odbije postavljanje dijagnoze, pružanje informacija o zdravstvenom stanju, kao i vređanje, omalovažavanje tokom boravka u zdravstvenoj ustanovi.

Naglasila bih da su u ovoj vrsti diskriminacije osobe za HIV virusom i AIDS-om, kao i osobe sa malignim melanomom i autizmom posebno ugrožene. Neophodno je i želim da ukažem na potrebu za unapređenjem palijativnog zbrinjavanja u cilju poboljšanja života i očuvanje dostojanstva u poslednjim danima života osobama koje se nalaze u terminalnim fazama bolesti, posebno malignih. Ovo govorim iz dugogodišnjeg iskustva, jer sam bila suočena sa patnjom tih pacijenata, kao njihovih srodnika. Nažalost, zdravstvo do sada nije rešilo ovaj problem.

Naravno, unapređenje svih vidova podrške deci, naročito deci sa invaliditetom, njihovoj inkluziji u obrazovni sistem, angažovanje stručne pomoći deci na ulici, prevencija i zaštita dece od svake vrste nasilja i eksploatacije je jedan od najvažnijih prioriteta. Organizacija "Save the Children" objavila je indeks o prekinutom detinjstvu uzimajući u obzir loše zdravlje, neuhranjenost, maloletničke brakove, trudnoću, isključivanje iz obrazovanja u kome Srbija zauzima 46. mesto, od 175 država sveta.

S obzirom da je danas 1. oktobar, Dan starijih osoba, istakla bih da stari imaju pravo na dostojanstvene uslove života, a posebno pravo na jednak pristup i zaštitu od zanemarivanja, u korišćenju zdravstvenih i socijalnih usluga. Takođe, starija lica, ona od 50 do 65 godina života, žrtve su diskriminacije prilikom zapošljavanja. Mnogi koji su ostali bez posla ne mogu ponovo da se uključe u proces rada samo zbog svojih godina, iako je ovo velika predrasuda jer i stariji imaju želju, iskustvo, znanje i mudrost.

Istakla bih da diskriminisane osobe često ne znaju da postoje pravni lekovi, a podatak da najveći broj pritužbi Povereniku potiče iz beogradskog regiona ukazuje na potrebu daljeg rada na informisanosti građana o postojećim mehanizmima zaštite. Postojećim zakonom postavljen je temelj za unapređenje ravnopravnosti i suzbijanje diskriminacije, ali taj pravni okvir je potrebno unapređivati i usklađivati sa pravnim tekovinama EU i međunarodnim standardima.

Neophodno je da i u budućnosti radimo na iskorenjivanju svakog vida diskriminacije i doprinesemo izgradnji tolerantnog društva u kome svi imaju jednaka prava i jednake mogućnosti.

Svoju diskusiju završila bih rečima Elenore Ruzvelt – borca za ljudska prava i ravnopravnost. Gde uostalom počinju ljudska prava? Na malim mestima, blizu kuće? Ta mesta su toliko blizu i toliko mala da se ne vide ni na jednoj karti sveta. Ipak, ta mesta su sve pojedinačne osobe.

Susedstvo u kojem ona živi, škola ili fakultet koji pohađa, fabrika, farma ili kancelarija gde radi, to su mesta gde svaki muškarac, svaka žena i svako dete traži jednaku pravdu, jednake mogućnosti, jednako dostojanstvo bez diskriminacije. Ako ta prava tu nemaju smisla nemaju ga nigde drugde. Bez udružene građanske akcije za ostvarivanje prava blizu kuća uzalud ćemo tražiti napredak ka belom svetu. Hvala.

Hvala, doktorka Bukvić.
Reč ima narodna poslanica Dragana Kostić. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Gospođo Janković, narodni poslanici i građani Srbije, imali smo prilike danas da čujemo razne pritužbe na rad Ženske parlamentarne mreže, a radi javnosti moram da podsetim da od 2013. godine, februara meseca, formirano ova Ženska parlamentarna mreža i da je zahvaljujući baš njenom radu 2016. godine, rodno budžetiranje je uvedeno kao osnova i kao preporuka u svim lokalnim samouprava na zahtev Ministarstva finansija.

Vi ste u vašem Izveštaju, gospođo Janković naveli i slučaj lokalne samouprave Užice. Međutim, ja iskreno znam da bukvalno u mojoj lokalnoj samoupravi Sokobanji, zastupljeno je rodno budžetiranje, ali isto tako je zastupljeno i u drugim lokalnim samoupravama Srbije, pa bih insistirala da sledeći put ipak imate sadržajniji izveštaj što se tiče rodnog budžetiranja.

Druga stvar koju takođe iz vašeg izveštaja želim da prokomentarišem, a to su pritužbe na zdravstveno stanje koje ste po vašem istraživanju zabeležili da je 6,1%.

Moram da kažem da je Vlada i Ministarstvo zdravlja preduzelo zaista preventivne mere i da se na celoj teritoriji Republike Srbije sprovode preventivni pregledi bez zakazivanja i bez zdravstvene knjižice, što se svakako odražava na bolje zdravstveno stanje stanovnika Srbije. Samim tim smanjuje se i procenat pritužbe na starosno doba jer ste vi ovde naveli da starosno doba ne može putem interneta i ostalih društvenih mreža da zakazuju preglede. Mislim da je ovo stvarno za pohvalu i da bi trebalo da bude sastavni deo vašeg izveštaja.

Takođe, na kraju bih spomenula i to da ste vi uvek osuđivali razne napade. Međutim, ja zaista nisam primetila da ste vi ni na jedan javni način osudili napad Boška Obradovića na našu predsednicu Narodne skupštine Maju Gojković, i da niste osudili napad Sergeja preko društvenih mreža takođe na našu predsednicu Maju Gojković. Ukoliko sam ja, možda propustila, evo vama je prilika da me ispravite. Zahvaljujem.