Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Borka Grubor.
Izvolite, koleginice.

Poštovani predsedavajući, poštovani predsedniče Komisije, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo želim da izrazim zadovoljstvo što je formirana Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine po zdravlje građana Srbije, kao i uticaj na životnu sredinu sa posebnim osvrtom na posledice koje je ostavila upotreba projektila sa osiromašenim uranijumom.

Ubeđena sam da Komisija ima dovoljnog kapaciteta i stručnosti da povereni posao obavi na najbolji mogući način, a za dobro svih građana naše Republike.

Bombe nikada i nigde nisu donele ništa drugo dobrog gde god da su u svetu korišćene, ali bacati ih nemilosrdno na malu državu, kao što je Srbija koja nije ničim izazvala velike svetske sile da nam tako uzvrate je zaista veliki zločin prema našem narodu.

Mi nismo brojčano veliki, ali smo u svim dosadašnjim sukobima vodili odbrambene ratove, nikada nismo nikoga napadali da bi osvajali tuđe teritorije, već smo uvek bili na meti svih osvajača koji su imali nameru da se prošire prema Evropi. Bili smo čuvari na vratima Evrope, a onda nam velike sile uzvrate bombardovanjem i okupiranjem teritorije Kosova i Metohije.

Citiraću besednika, nedavno održanog „Vukovog sabora“ u Tršiću, uvaženog reditelja, Emira Kusturice, koji je tada rekao: „SAD su bombardovale SRJ ne zbog ugroženih ljudskih prava i zločina, nego zbog pomeranja vojne sile prema istoku. Atlantska sila je pokazala mišiće ne samo nama, nego i Evropi, na čijem terenu se odigrala drama i osvojena nova teritorija“.

Ničiji život nema cenu, a poginulo je više hiljada ljudi, žena, dece. Šta je i kome bila kriva mala Milica, koja je izgubila život sedeći na noši ili nerođeno dete u utrobi sa svojom majkom i sve ostale nevine žrtve i ranjeni i osakaćeni u tom sedamdesetosmodnevnom bombardovanju ničim nisu bili krivi NATO-vcima, a oni su im oduzeli život, nešto što je najvrednije svakom živom biću?

Da ne spominjem razaranje gradova, bolnica, mostova, puteva, fabrika, železnica, televizija, vojnih objekata, verskih objekata, repetitora, autobusa. Naš grad je jedini u Evropi, koji je najveći broj puta u toku svoje istorije bio bombardovan, a ipak je preživeo i ponosno blista u svojoj veličini.

Osim izgubljenih nedužnih života više hiljada ljudi, ostala je i velika psihička trauma kod svih naših građana. Sam zvuk sirena, a potom nadletanje aviona nije mogao da ostavi nikoga ravnodušnim, jer se znalo da seju smrt, samo je bilo pitanje koga će u tom trenutku pogoditi. Svi smo živeli u neizvesnosti i strahu.

Kao lekar, mogu da kažem da je u poslednje dve decenije povećan broj obolelih od malignih bolesti i da se starosna dob za pojavu ovih oboljenja sve više pomera na niže ka mlađoj populaciji.

Ubeđena sam da to ima velike veze sa hiljadama projektila sa osiromašenim uranijumom i produktima njegovog raspada, koji su bačeni na našu teritoriju i od čega se ne možemo osloboditi nikada. Lečenje tih pacijenata zahteva timski rad, velika materijalna ulaganja, a kao rezultat dobijemo osobe uglavnom umanjene radne sposobnosti.

Osim štete za pojedinca, štetu trpi i celokupno društvo. Ako su Italijani dokazali postojanje uzročne veze malignih bolesti njihovih vojnika, pripadnika KFOR na Kosovu i Metohiji, zaista ne znam kako bi naše stanovništvo bilo pošteđeno tog štetnog uticaja, pogotovo gde je njihova koncentracija bila velika.

Kao ginekolog sam zapazila da je veći broj spontanih pobačaja u početnim mesecima trudnoće. Nadam se da će ova komisija detaljno razmotriti i ispitati da li su za to krive genetske mutacije nastale štetnim uticajem osiromašenog uranijuma ili toksičnih produkata nastalih njegovim raspadanjem.

Takođe, sve je veći broj mladih bračnih parova koji imaju problem sa začećem i potrebna im je stručna pomoć, što zahteva velika materijalna sredstva. Da li će i ovo biti posledica štetnog dejstva NATO agresije na našu zemlju, ja molim Komisiju da tome posveti posebnu pažnju.

Moj predlog velikim moćnicima koji su nas bombardovali, da nam isplate ratnu odštetu, da bar malo ublaže patnje i nevolje svih naših građana koji su pretrpeli ili trpe i danas bilo kakve posledice njihovih bombi, bačenih na našu teritoriju.

Takođe, predlažem bivšem vlasniku „Farmakoma“ da svoj profit koji se procenjuje na oko 20 miliona evra samo u Zajači podeli sa meštanima Zajače i okoline, da ih bar malo obešteti za svo zlo koje im je naneo svojim nesavesnim poslovanjem, a to su zagađenje vode, vazduha, zemljišta i što je najgore od svega, deca puna olova. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Despotović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, NATO bombardovanje 1999. godine izazvalo je velike posledice po zdravlje građana Srbije. Učestalost malignih bolesti je znatno povećana, naročito tamo gde su bombardovane fabrike, a pogotovo industrijska postrojenja.

Prema istraživanju dokazano je i utvrđeno da su oboleli od malignih bolesti krvi i to deca uzrasta od pet do devet godina i da se broj obolelih sve više i više se povećava. Recimo, prema jednom izveštaju iz 2014. godine predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka se kaže da se karcinom dva i po puta više povećao od svetskog proseka. Recimo, na području Kosova i Metohije je u odnosu na 2013. godinu, 50% je više prisustvo malignih bolesti.

Takođe se može konstatovati da je tokom bombardovanja bačeno toliko otrova u životnu sredinu, negde oko 15 tona osiromašenog uranijuma i može se zaključiti da je to glavni uzrok povećanja malignih oboljenja, a pogotovo kod dece od rođenja pa do 18. godine. Imamo najnoviji primer oboljenja od najtežih bolesti je mala petogodišnja Helena Gavran, gde možemo da vidimo na društvenim mrežama vapaj porodice i prijatelja za pomoć od pola miliona evra za lečenje u Francuskoj. Zašto su oni najugroženiji? Zato što svi oni koji su rođeni posle NATO bombardovanja, gde žive i rastu u periodu određenih ekoloških promena, oslobađanje različitih toksina, odnosno otrova, a naročito dejstva osiromašenog uranijuma.

Više puta smo naglašavali na istraživanje Komisije italijanskog parlamenta, koja je dokazala da postoji povezanost osiromašenog uranijuma sa smrću italijanskih vojnika koji su bili u mirovnoj misiji na Kosovu i Metohiji.

Ovaj visoki dom je formirao Komisiju da istraži i uradi ono što je uradila italijanska Komisija, odnosno italijanski parlament. Ušlo se sa velikom pompom i entuzijazmom, u šta ja ne sumnjam u Komisiju koja je formirana, da uradi nešto veliko za građane Srbije i krenulo se, ali nažalost, sa tim se stalo. Pitam zbog čega i da li je ta Komisija samo radi reklame i da zamajava kako nas narodne poslanike, tako i građane Republike Srbije?

Možda ova Komisija smeta prijateljima sa zapada, da ona samo bude na papiru i da ne zaživi, a da se njima ne stavi na teret hiljade i hiljade građana Srbije obolelih od malignih bolesti, od strane, kako rekoh, pod znacima navoda prijatelja Srbije, sa svojim natovskim „Milosrdnim anđelom“.

Na kraju, citiraću predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka: „Baciti osiromašeni uranijum na jedan narod je zločin.“. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Desanka Repac.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posledice zločinačkog NATO bombardovanja 1999. godine su tragične po građane Srbije i te posledice nećemo trpeti samo mi već i mnoge buduće generacije.

Podsetila bih vas da je NATO bombardovao i određena hemijska i naftna postrojenja koja su izuzetno opasna kako po zdravlje ljudi, tako i po kompletni ekosistem. Ovakva postrojenja se inače u slučaju rata ne bombarduju, upravo zbog toga što mogu izazvati velike katastrofe.

Zatim, na četiri lokaliteta na jugu centralne Srbije bombardovana su osiromašenim uranijumom, i to u okolini Vranja: Pljačkovica, Borovac, Reljan, a na Srbiju i Crnu Goru je izručeno između 10 tona i 15 tona osiromašenog uranijuma. Prisustvo plutonijuma pokazuje da je na SRJ, da je u stvari ona bombardovana sa nuklearnim otpadom.

Mnogi gradovi u Srbiji poput Novog Sada, Bora, Pančeva, Kragujevca, ti gradovi su proglašeni nebezbednim po život ljudi i tamo, iako nije bilo osiromašenog uranijama, gađana su određena hemijska postrojenja i tada je došlo do izlivanja i sagorevanja različitih otrovnih i kancerogenih materija.

Kao što rekoh na početku da su posledice bombardovanja katastrofalne, iznela bih i neke određene podatke o porastu malignih bolesti, jer ekspanzija malignih tumora poklapa se sa latentnim periodom od izlaganja kancerogenim agensima tokom agresije 1999. godine i prvo je šest do sedam godina kasnije povećano oboljevanje od leukemije, jer je za tu vrstu raka period najkraći, a onda i od ostalih malignih tumora. Kada je leukemija u pitanju, smrtnost od 2002. godine povećana je za 139%.

Ako pogledamo period od 2002. do 2005. godine, u tom periodu je bilo 32.000 ljudi koji su registrovani sa različitim malignim bolestima. Do 2009. godine taj broj se povećavao za oko 8.500 obolelih, dok se smrtnost povećala za 5.500.

Do 2014. godine je registrovano skoro 40.000 novoobolelih od različitih vrsta maligniteta. Period od 2002. do 2005. godine, prosečan broj obolelih od leukemije bio je za oko 800 i to je za nekih 74% više leukemije, a već sam napomenula da se smrtnost povećala za 139%.

Ako bi uporedili svetski prosek obolelih od malignih bolesti u odnosu na broj obolelih u Srbiji, znači, svetski prosek je 2.000 na milion stanovnika, dok je u Srbiji ta brojka 5.500 na milion stanovnika, što znači da je Srbija, nažalost, 2,7 iznad svetskog proseka.

Zatim, kada je istraživanje Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine u pitanju, pokazalo se da su deca rođena u periodu između 1999. i 2015. godine, a koja su bila izložena toksičnom faktoru koji je uticao da budu podložni malignim bolestima, ova istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je sve više generacija u određenom periodu bilo izloženo nekom faktoru koji ih je učinio osetljivim na maligne bolesti.

Svakako, kada govorimo o svim ovim podacima, o zdravstvenim posledicama, najdrastičniji je primer broj obolele dece, koji prema podacima Instituta Batut iznosi 314 dece godišnje. Napomenula bih još da trenutno, nažalost, nedostaju citostatici i da su neophodni kako bi ova deca nastavila lečenje.

Svi ovi podaci nedvosmisleno ukazuju i oni su samo jedan u nizu dokaza da se ne treba približavati EU, jer svakako, to povlači sa sobom i članstvo u NATO paktu, a svedoci smo svi šta nam je ta zločinačka organizacija, koja ratuje za interese krupnog kapitala donela. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Žarko Bogatinović.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, u proleće 1999. godine na Srbiju je započeta NATO agresija, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i bez imalo poštovanja međunarodnog prava.

Bombardovanje Srbije, u kojem je učestvovalo 19 zemalja alijanse, trajalo je 78 dana. U njemu je poginulo oko 2.500 ljudi, a ranjeno i povređeno preko 12.500.

Na Saveznu Republiku Jugoslaviju tada je bačeno 20.000 projektila i 40.000 kasetnih bombi. U noći između 25. i 26. marta dogodio se prvi napad na Leskovac. Kada je bombardovan pogođen je magacin sa vojnom municijom u Arapovoj dolini, a od eksplozije i detonacija stradalo je 500 objekata. Grad je narednog jutra bio u srči do kolona, razbijena su sva stakla na lokalima i većini domova. Sa teritorije grada Leskovca poginulo je 67 boraca, ranjeno 92, a od toga 45 pripadnika Vojske Jugoslavije i rezervnog sastava.

Napad na Grdelicu dogodio se 12. aprila na drugi dan Uskrsa. Putnički voz broj 393, koji je saobraćao iz Niša do Ristovca, pogođen je projektilima dok je prelazio preko mosta u Grdeličkoj klisuri. Iz NATO aviona ispaljena su četiri projektila. Dva su pogodila voz, a dva su pala na drumski most u blizini. Od prvog projektila lokomotiva i prvi vagon su se odvojili od ostatka kompozicije. Drugi projektil spržio je treći vagon, dok je četvrti ostao zalepljen za šine.

Broj nastradalih putnika nikada nije utvrđen, a zna se da je u napadu poginulo najmanje 15 civila. Pretpostavlja se da je u trenutku napada u vozu bilo preko 70 putnika, među kojima je bilo i dece. Napad na putnički voz koji je prelazio preko železničkog mosta u Grdelici jedna je od najtragičnijih slika NATO agresije na našu zemlju.

Sećanjem na postradale potrebno je da učinimo sve kako Srbija ne bi ponovo bila uvučena u rat. Naša zemlja je i previše bila uvučena u ratove u čitavom 20. veku i sve što činimo treba da bude učinjeno na takav način da više nikada ne budemo uključeni u bilo kakav rat. Na žalost, ne možemo da vratimo poginule, ali sećanjem možemo da produžimo na neki način njihovo postojanje među nama. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, žao mi je što u sali nema ovih iz Saveza za Srbiju kada se raspravlja o veoma važnoj temi – posledicama zločinačkog NATO bombardovanja naše zemlje. Ja ih donekle i razumem, jer su neki od njih tokom bombardovanja naše zemlje bili lokatori, a neki nagovarali da se naša zemlja brže i jače bombarduje. Dakle, bili su obični domaći NATO prašinari.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, agresija zločinačke NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine bio je prvi agresivni rat koji je NATO sam vodio od svog postojanja kao odbrambenog saveza. Agresija NATO alijanse izvršena je na Saveznu Republiku Jugoslaviju kao na suverenu zemlju koja nije ugrožavala interese NATO, niti bilo koje njegove članice, niti na Balkanu, ni bilo gde u svetu, već je pokušala da reši, odnosno razreši unutrašnji problem izazvan oružanom pobunom albanskih terorista, odnosno separatista na KiM.

Propali su, kako znate, dame i gospodo narodni poslanici, svi pokušaji Savezne Republike Jugoslavije i Srbije da se kriza na KiM razreši direktnim dijalogom na principijelnoj osnovi mirnim putem. Međutim, pregovori u Rambujeu i Parizu bili su samo jedna farsa, smišljeni da ne uspeju.

Amerika ovim pregovorima za cilj nije imala političko rešenje krize. Američki cilj bio je dovođenje trupa NATO pakta na celu našu teritoriju ako Jugoslavija potpiše sporazum ili ako sporazum ne potpiše, obezbeđenje dobrog i za međunarodnu javnost prihvatljivog, formalnog, povoda za rat protiv naše zemlje. Agresija je izvršena po odluci NATO pakta, tačnije po odluci Amerike bez mandata Saveta bezbednosti UN.

Agresijom zločinačkog NATO pakta prekršene su sve norme međunarodnog prava i sistem međunarodnih odnosa uspostavljen Poveljom UN, Helsinškim dokumentom iz 1975. godine, Ženevskom konvencijom iz 1949. godine, Dopunskim protokolom iz 1977. godine i Osnivačkim aktom Severnoatlantskog saveza iz 1949. godine.

Ono što je veoma važno, poštovani narodni poslanici, jeste da su Nemačka, Velika Britanija i Italija učestvovale u bombardovanju na Srbiju protivno sopstvenih ustava i protivno sopstvenih zakona. Ovakvim ponašanjem Amerika je suspendovala organizaciju UN, u stvari Amerika je tim činom, dakle, bombardovanjem Srbije, zajedno sa NATO paktom nametnula drevni zakon, zakon džungle, kako kaže Solženjicin.

Poštovani narodni poslanici, dozvolite da kažem da je NATO u agresiji na SRJ 1999. godine upotrebio i municiju sa osiromašenim uranijumom. Dokaza za to ima mnogo, a najpouzdaniji su… Prvo, utvrđeno je kontaminirano zemljište uranijumom U 238 na šest lokacija na teritorij SRJ van KiM. U Srbiji je utvrđeno pet lokacija u reonima Vranja, Bujanovca, Preševa, u Crnoj Gori na lokaciji Rt Arza na poluostrvu Luštica. Izvršeno je 112 dejstava municijom sa osiromašenim uranijumom na 91 lokaciji. Dvanaest dejstava na devet lokacija u Srbiji, dva dejstva na lokaciji u Crnoj Gori i 98 dejstava na 81 lokaciji na KiM. Procena je da je na teritoriji SRJ ispaljeno preko 50.000 granata sa osiromašenim uranijumom ili preko 15 tona.

Poštovani narodni poslanici dozvolite da vam citiram jednog učesnika u NATO bombardovanju na našu zemlju, a to je španski pilot borbenog aviona Martin de la Hoz, kapetan. Citiram: „U više navrata naš pukovnik protestvovao je kod NATO komandanta zbog toga što su gađali ciljeve koji nisu vojni. Izbacili su ga napolje uz psovke. Jednom su dobili naređenje od severnoameričke vojske da trebamo baciti kasetne bombe na lokalitete iznad Prištine i Niša. Pukovnik je to apsolutno odbio i nekoliko dana kasnije stiglo mu je naređenje za premeštaj. Otkako smo stigli u Italiju, nastavlja kapetan de la Hoz, nema kraja poniženjima. Naredbodavci su isključivo severnoamerički generali, niko drugi. Oni uništavaju zemlju, bombarduju je novim projektilima, bojnim otrovima, površinskim minama bacanim iz padobrana, bombama koje sadrže uranijum, špricaju otrov na useve i koriste svakodnevno oružje o kojem čak ni mi još ništa ne znamo. Severnoamerički Amerikanci čine jedno od najvećih varvarstava koje se uopšte ne može zamisliti protiv čovečanstva“, završen citat, časopis „Artikolo 20“ broj 13, pazite datum, od 14. juna 1999. godine.

Poštovani narodni poslanici, srpski narod preživeo je 500 godina Otomanske carevine, preživeo je zločinačke naciste i njihove hrvatske i muslimanske saveznike, preživeo je brutalnu Titovu vladavinu, preživeo je vladavinu DOS, preživeo je srpski narod i NATO bombardovanje, preživeće, dame i gospodo, srpski narod i ove sve intenzivnije pritiske na Srbiju i našeg predsednika Aleksandra Vučića kada on ulaže sve svoje intelektualne i druge sposobnosti radi traženja kompromisnog, trajnog i održivog rešenja za našu južnu srpsku pokrajinu.

Poštovane dame i gospodo, ja se nadam da će Amerika graditi dobre odnose sa našom zemljom Srbijom. Uslov, po meni, jeste da se izvini za bombardovanje naše zemlje i za ratove 90-ih godina, uz plaćanje ratne odštete. Neka tako i bude. Hvala lepo.