Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica.
Izvolite.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.

Kolege narodni poslanici, pre svega želim da se zahvalim kolegi Laketiću na iznetom izveštaju o dosadašnjem radu Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. godine, kao i svim članovima Komisije na dosadašnjem uloženom trudu.

Očigledno da je moralo proteći čak dve decenije da neka vlast posle toliko godina prvi put počne da govori o tome kako je neophodno utvrditi posledice po zdravlje, životnu sredinu, koje je izazvalo korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom tokom zločinačke NATO agresije 1999. godine i to ne samo da govori, već i da preuzme prve konkretne korake u utvrđivanju istine, a koji su se ogledali u formiranju Komisije za izradu posledica NATO bombardovanja 1999. godine.

Kada govorimo o ratnim dešavanjima te godine i kada konkretno govorimo o agresiji koju je na SRJ bez ikakvog realnog osnova i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, sprovelo 19 najbogatijih zemalja sveta, okupljenih u NATO paktu, srpski narod nema čega da se plaši, niti ima čega da se stidi.

Srpski narod nikad u svojoj istoriji nije bio na pogrešnoj strani, nikada nije bio agresor, nikada nije bio osvajački narod pa ni te 1999. godine. Te godine srpski narod je bio prinuđen da se šesti put samo tokom 20. veka suprotstavi nadolazećem zlu, braneći svoja vekovna ognjišta, braneći sve ono što su generacije i generacije građana Srbije i Jugoslavije stvarale.

U vazdušnim napadima koji su bez prekida trajali 78 dana, besomučno su gađani ciljevi poput privrednih objekata, infrastrukturnih objekata, bolnica, škola, crkvi, kulturnih objekata.

Ono što je naročito značajno jeste da je materijalna šteta koju je SRJ pretrpela, iznosi između 60 i 100 milijardi dolara. Pored nepoznanica vezanih za materijalnu štetu, nepoznat je tačan broj žrtava i ta cifra se kreće do 3.000 žrtava, uz preko 7.000 ranjenih. Kako bismo definitivno stavili tačku na nepoznanicu vezanu za broj žrtava, Pokret socijalista je uputio predlog parlamentu da se pored Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja, formira i komisija koja bi imala zadatak da utvrdi tačan broj poginulih i ranjenih građana Republike Srbije tokom zločinačke NATO agresije, kao i da se utvrdi ime i prezime svakog poginulog i ranjenog građanina, bez obzira da li je on tokom NATO agresije bio pripadnik Vojske Jugoslavije, MUP-a ili civil.

Agresija NATO pakta na SRJ nije bila običan ratni sukob, jer na SRJ tada nije krenuo samo neprijatelj u obliku NATO vojnika, već su uz njih krenuli kriminalci, teroristi, zločinci i ubice, jer ko krene u rat da porazi ili ubije neprijateljskog vojnika tj. policajca, taj jeste neprijatelj, pošto su i jedan i drugi krenuli u rat sa istim ili sličnim ciljem. Ali, ko krene u rat da ubije decu, da ubija bolesne, stare i nemoćne, ko krene u rat sa namerom da vam zatruje zemlju, vodu i vazduh i da vam na taj način, slobodno mogu reći, ubija čak i one koji u tom trenutku nisu bili rođeni, taj je zločinac i ubica.

Posle svog vojnog ešalona, godinama potom su nam slali razne eksperte, nazovi diplomate, i razne domaće beskičmenjake, alave na zelenu američku valutu, koji i dan danas pokušavaju da nas ubede da osiromašeni uranijum nije opasan, da je čak šta više lekovit, da našu decu i nas ubija pušenje i loša genetika, a ne radioaktivnost osiromašenog uranijuma. Kako drugačije nazvati ove ljude nego monstrumima.

Ali, znaju Srbi jako dobro svoju genetiku, genetiku koja je stvorila jednog Nikolu Teslu, Mihajla Pupina, Milutina Milankovića, Patrijarha Pavla, Uroša Predića, Savu Šumanovića, jednog Novaka Đokovića. Znaju Srbi da prostor na kom danas žive nije naseljavan lopovima, kriminalcima, silovateljima, ubicama, kao što su naseljavani prostori pojedinih svetskih sila, koji su takvu svoju superiornu genetiku dokazivali zločinima nad nedužnom srpskom, iračkom, libijskom, sirijskom decom i civilima, kao i zločinima nad mnogim drugim nedužnim narodima sveta. Zločinom i nepravdom koja se evo i dan danas sprovodi, npr. nad nedužnim narodom Venecuele.

Zbog svega ovog, još jednom želim da dotičnoj gospodi poručim da srpski narod jako dobro poznaje svoju genetiku, i to je genetika jednog od najboljih i najhumanijih naroda, koji je kvalitet svoje genetike, eto, npr. dokazao još davne 1885. godine, kada je Srbija na jedan dan prekinula ratna dejstva protiv Bugarske kako bi propustila transport sa bugarskim ranjenicima preko svoje teritorije. Zbog ovog događaja u holu zgrade međunarodnog Crvenog Krsta u Ženevi, i danas stoji tabla sa natpisom – budi human kao što je bila humana Srbija 1885. godine. Posle srpskog naroda ni jedan drugi narod nikada više svojom humanošću nije zaslužio ovakvu zahvalnost, naročito ne neka od 19 vojnih sila koje su izvršile agresiju na SRJ.

Pokret socijalista, partija koju predstavljam u ovom parlamentu je svesna naše obaveze da utvrdimo istinu, da utvrdimo šta je tu uzrokovalo značajno povećanu stopu učestalosti, pre svega malignih bolesti, a naročito malignih bolesti kod onih najmlađih, kod onih koji nisu bili čak ni rođeni tokom sramne NATO agresije. Komisija će utvrditi činjenice i istinu i mi iz Pokreta socijalista ćemo čvrsto stati iza te istine i za nju se uvek i svuda boriti.

Borićemo se zbog naše dece, zbog onih koji se još uvek nisu ni rodili i koji tek treba da se rode, zbog onih koji ničim nisu zaslužili da budu žrtve nečije monstruoznosti.

Ubeđeni smo da će predložena koleginica Milena Turk, moći doprineti kvalitetu rada ove Komisije, te ćemo i u danu za glasanje zajedno sa kolegama iz Narodne ujedinjene seljačke stranke podržati svojim glasovima. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milovan Drecun. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, SNS podržava izbor koleginice Milene Turk za člana Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije, kao i uticaja na životnu sredinu.

Uvereni smo da će marljivo, vredno i posvećeno raditi u toj Komisiji, a posao Komisije je od izuzetnog značaja, jer bombardovanje savremenim ubojnim sredstvima, uz velike ljudske žrtve i velika razaranja zemlje, nanelo je ogromnu, nepopravljivu i neprocenjivu štetu ekološkom sistemu Srbije, odnosno tadašnje SRJ.

Štetne posledice bombardovanja su dugoročne, a posledice po zdravlje ne samo sadašnje generacije građana Srbije, nego i po generacije potomaka, nesagledive. Cela zemlja je za vreme agresije bila poligon NATO-a za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog oružja.

Tokom agresije NATO-a, NATO je vodio posredan hemijsko biološki rat protiv građana SRJ i njihove životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima, tokom bombardovanja, korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 112 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Bačeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma, koji je nus proizvod uranijuma 235, koji se inače koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama. Ali, u posledice ovakvog bombardovanja, ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih, hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Upotreba ove municije na civile je zabranjena Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Detonacijom različitih projektila koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova, od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja, daju efekte pravog hemijskog rata.

Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenje naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledicama kao da se koriste bojni otrovi. Usred eksplozije i požara, u vazduh zemljišne vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izazva ekološka katastrofa, ugrožavanje područja sa izvorima nezagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su "Petrohemija", "Azotara" i Rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, "Prva Iskra" u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reka Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je i zagađenje vodotokova. Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata.

Dakle, stratezi NATO-a su planski namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. U mnogim delovima Srbije, koji su bili i najčešće na udaru NATO avijacije, broj obolelih od raka, na primer, pet godina posle agresije 200% veći od uobičajenog proseka pre bombardovanja.

Čak je i američki Kongres formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO-a. U izveštaju koji je Komisija podnela, zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad.

Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali naravno nisu dobijene. Da je NATO počinio zločine namerno i planski, svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta čiji je sin inače bio pogođen u avionu A-10 iznad Kosmeta, glavnokomandujućeg vazduhoplovnim operacijama nad SRJ. On kaže, citiram: "Ne može se dobiti rad ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Rečeno-učinjeno.

Ali, tadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, je nakon završetka agresije rekao da nema naučnih dokaza da osiromašeni uranijum izaziva zdravstvene probleme. Međutim, istina je drugačija. U SAD i u NATO zemljama, dobro znaju koliko je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom opasna po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Bivši major, Dag Rok, odgovoran za radiološku zaštitu Vojske SAD, profesor fizike i bivši direktor programa razvoja projektila sa osiromašenim uranijumom, još 1994. godine je objavio dokumenta kojima se potvrđuje da su vlasti SAD bile svesne genocidnih posledica primenom osiromašenog uranijuma još 1943. godine.

Vojni propisi SAD-a u oblasti zaštite od zračenja traže od svakog vojnika da prilikom treninga obuče zaštitno odelo i nosi zaštitnu masku prilikom svake aktivnosti na 20 do 50 metara od objekta pogođenog municijom sa osiromašenim uranijumom. Zašto, ako nema štetnih posledica? Radiološko oružje i po drugim američkim izvorima i saznanjima izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava. O tome u svojim radovima piše i dr Aleksandra Miler koja je radila u američkim vojnim strukturama.

Sve ovo je, dakle, bilo dobro poznato planerima upotrebe ove vrste oružja tokom zločinačke agresije NATO na našu zemlju 1999. godine. Zato i preduzimaju sada mere za zaštitu svojih jedinica i službenika na Kosovu i Metohiji. Pripadnici multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosmet novembra 1999. godine dobili su nuklearno-hemijsko-biološki priručnik, pod nazivom – KFOR internacionalne brigade „Zapad“ osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije. Pored naziva priručnika, na naslovnoj strani je i mrtvačka glava koja upozorava na radioaktivnu opasnost. Sadržaji nekih delova priručnika upućuju na to sa kakvom će se vrstom opasnosti sretati na terenu pripadnici brigade i kako da postupaju. U delu nazvanom „Zlatna pravila“ stoji: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom, nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti do 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilima ili raketama sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“, piše u uputstvu koje je podeljeno američkim vojnicima.

Kolike su razmere zataškavanja istine, i to međunarodne razmere, pokazuje izveštaj koji su u maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini sakrile od javnosti. To je šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a, Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst Ujedinjene nacije nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost, zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu. Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema Ujedinjenih nacija, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: „Atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskog kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom“. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja – leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Prema raspoloživim podacima, piše u izveštaju, snage NATO upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kantevom izveštaju, koji je tokom maja 1999. godine upućen generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu.

Kante dalje navodi: „Prilikom upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid kao, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radion i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i pet mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenosti od više stotina kilometara“. Boraveći u Jugoslaviji maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe i piše: „Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima“.

Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. Eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu odmah nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije, obavili su novu misiju za procenu ugroženosti životne sredine usred agresije. Izveštaj pod nazivom „Kosovski konflikt – posledica na životnu sredinu, ljudska naselja“, koji je UNEP publikovao u novembru 1999. godine, više se odnosio na hronologiju bombardovanja i političke ocene nego na ekspertsku ocenu stanja životne sredine. U pomenutom izveštaju ipak je priznata ugroženost životne sredine u četiri tzv. vruće tačke, u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Problem korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom se sveo uglavnom na preporuke pripadnicima međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji kako da se ponašaju ukoliko borave u potencijalno ugroženim područjima.

Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave tzv. „balkanskog sindroma“ tokom 2000. godine primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu. U novembru 2000. godine eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na Kosovu i Metohiji. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. godine. U pomenutoj misiji nisu učestvovali jugoslovenski eksperti. Istraživanje je obavljeno na oko 12% lokaliteta, u samim zaključcima je umanjen na ugrožene životne sredine.

Ipak je evidentirano korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom, a u nekim uzorcima pronađen je čak i plutonijum, što unosi dodatnu zabrinutost o stepenu ugroženosti životne sredine u lokalitetima u kojima je korišćena municija. U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti UNEP-a i jugoslovenski eksperti obavili su novu misiju za procenu ugroženosti žive sredine na lokalitetima na jugu centralne Srbije i u Crnoj Gori.

Izveštaj je objavljen u aprilu 2002. godine. Izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranijumu na jugu Srbije na rtu Arza u Crnoj Gori, koji je objavljen aprila 2002. godine, u osnovi je dosta sličan prethodnom UNEP-ovom izveštaju – Kosovo iz 2001. godine. I u jednom i u drugom izveštaju nedvosmisleno je potvrđeno da municija sa osiromašenim uranijumom jeste korišćena. Rezultati na jugu Srbije i u Crnoj Gori su egzaktniji nego što su uzorci uzimani na ranije identifikovanim lokacijama.

U ovom misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha koja na Kosovu nije korišćena. Zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice, i to u vazduhu. Ovakav nalaz stavlja pod veliku sumnju zaključke izveštaja za Kosovo, ali i zaključke izveštaja na jugu Srbije i u Crnoj Gori. To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništava. Ovakav nalaz je argument više da se dekontaminacija, koja je još uvek moguća, u velikoj meri obavi što pre.

Na kraju, zavera međunarodnih razmera čiji je cilj da se sakrije istina o posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi od zločinačkog bombardovanja NATO pakta i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom se nastavlja. Zato rad Komisije ima posebnu težinu i dugoročni značaj. Komisija mora da otkrije istinu. Hvala.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, raspravu nastavljamo po redosledu narodnih poslanika i prijavama za reč u jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Pre svega bih sugerisao predsedniku Radne grupe kolegi Laketiću da postoji doktorat odbranjen 2003. godine na Biološkom fakultetu o posledicama NATO bombardovanja trafostanica u Kragujevcu i zagađenju od piralenskog ulja. Mislim da ako nisu imali uvid u taj doktorat, isti može da se nađe i na linku prviprvinaskali.com, koji je u Kragujevcu.

Drugo, podržavam sve aktivnosti Radne grupe u pogledu nastavka daljeg rada.

Treće, podržavam sve one koji su za to da se konačno napravi potpuni spisak svih žrtava NATO agresije, a da se u skladu sa srpskom tradicijom za one koji su nestali omogućiti pomoć da im se izgrade krajputaši, pored njihovih kuća i imanja, u ulicama gde su živeli ili u mestima gde su poslednji put viđeni.

Takođe, predlažem da Skupština donese obavezujući zaključak za Vladu Republike Srbije da se od svih država koje su učestvovale u NATO agresiji traži odšteta, preko svih međunarodnih organizacija i preko svih sudskih instanci.

Mi možemo oprostiti ali ne smemo zaboraviti i ne smemo zapostaviti posledice koje su učinjene našoj državi. Jedna od tih posledica jeste i demografski egzodus sa ovih područja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite, kolega.

Hvala, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, posle punih 20 godina od zločinačkog NATO bombardovanja konačno smo se osmelili da ovom nezapamćenom genocidu progovorimo na način da se utvrde koje su stvarne posledice ovog zločina i eko-genocida na kraju 20. milenijuma.

Strašno je i za ljudsko dostojanstvo poražavajuća činjenica da tek sada možemo i smemo govoriti o ovom genocidu, a sve ovo zahvaljujući onima koji su NATO bombama dovedeni na vlast 5. oktobra i koji, ne samo da su nastojali da relativizuju, umanje, ublaže, već čak i da prikriju njegove katastrofalne razmere.

Da vas podsetim NATO bombardovanje su nazivali kampanjom, vazdušnim udarima, intervencijom i tek mi danas u Narodnoj skupštini imamo tako nezahvalan posao da o ovom nešto hoćemo i smemo da kažemo.

Koliko je onih koji više nisu među živima i koji bi imali i mogli šta da kažu? Trebalo je čuti te potresne priče i videti te ljude u Vranju, jer se na potezu Vranje – Bujanovac, na tom delu smatra da je ispaljeno najveći deo projektila sa osiromašenim uranijumom.

Ništa manji nije bio problem ni sa kancerogenim piralenom, kao posledica bombardovanja „Zastave“ u noći osmi na deveti, 12. na 13. april 1999. godine. Dame i gospodo, podsetiću vas da su Novi Sad, Bor, Pančevo i Kragujevac bili najzagađeniji gradovi.

Složićemo se da se ovde ne radi o nekoj zaraznoj bolesti, već je u pitanju jedno kumulativno, sada već dvodecenijsko štetno dejstvo. Ovde bih se apsolutno složio sa kolegom Torbicom i kolegom Ševarlićem, da se konačno utvrdi tačan broj žrtava i imena i prezimena svakog od njih.

Kao član Komisije tražio sam da se izveštaj sa rezultatima predstavi Narodnoj skupštini i da se brošura sa zaključcima objavi i prevede na sve veće svetske jezike i sa rezultatima da se upoznaju važne sve Evropske institucije, kao i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Da se sa izveštajem upoznaju sve susedne zemlje, da se vidi da li su oni formirali svoje komisije i da li su radili analize. Zatim, da se vide diplomatski rezultati, diplomatske grupe „Fokus“ koju čine Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka, da se koristi izveštaj već pomenutom Senegalca Bakari Kantea iz 1999. godine, da se iskoristi međunarodna pomoć, ako ima, bilo finansijska, stručna i svaka druga, nažalost imali smo samo pomoć četvrte komisije italijanskog parlamenta.

Zatim, da se razgovara sa Robertom Parsonsom iz sedišta UN u Ženevi. Zahtevati izveštaj švedskog Instituta za radiološku zaštitu i švajcarske laboratorije. Ključne reči u radu ove komisije su – trajno zagađenje otrovnim materijama, kancer, leukemija, spontani pobačaj, deformiteti novorođenčadi, nuklearni otpad, Uranijum 238, osiromašeni uranijum, radiološka i hemijska dekontaminacija, zagađen vazduh, tlo i voda, zdravstvene i ekološke posledice.

Ovo su pitanja koja imaju smisla samo ako se tretira ovo bombardovanje, ne kako srpsko pitanje, već kao svetsko, civilizacijsko, humano, nije pitanje jednog vremena, 1990. godine, ni pitanje jednog režima, već pitanje ljudskosti, opstanka vrste, jer se njegove posledice protežu i na naredne milenijume od fašističkog genocida 1940. godine prošlog veka, ovo je najveći genocid sada u liku svetske alijanse.

Nuklearna energija koju je čovek oslobodio iz jezgra atoma i zagospodario njome ima veliku perspektivu u svetlu činjenica da se prirodni energetski resursi nafta, prirodni gas iz dana u dan smanjuju, a potreba za njima je sve veća i veća.

Izgradnja nuklearnih postrojenja košta i po nekoliko milijardi dolara, ali korist koja se dobija od te energije potire sve te izdatke.

Danas u svetu postoje zalihe nuklearnog oružja kojim bi se mogao uništiti celokupni ljudski rod. Širom sveta postoje 442 nuklearne elektrane koje proizvode 15% električne energije, 35 su izgradnji, a 95 je njih je okončalo svoj rad.

Najveći problemi predstavlja skladište nuklearnog otpada. Utvrđeno je da je prirodni fon jonizirajućeg zračenja enormno povećaj poslednjih decenija zbog nuklearne energije, bilo za mirnodopsku upotrebu ili oružje, tako da je čovek tragajući za novim dostignućima zagadio svoju sopstvenu okolinu agensima koji ugrožavaju život svim živim bićima na planeti. Posebno je reč o indikaciji malignih tumora jonizirajućeg zračenja kod čoveka.

Tako da smo mi NATO bombardovanjem bili živi eksperiment za isprobavanje osiromašenog uranijuma od strane NATO zlikovaca.

Kako sam član ove komisije za istraživanje posledica NATO bombardovanja, reći ću vam da se projektili sa osiromašenim uranijumom koriste za uništavanje oklopnih borbenih sredstava transportera tenkova i da se pri udaru ovog projektila sa osiromašenim uranijomom razvoja temperatura od preko 3.000 stepeni i da se tom prilikom oslobađaju nano i druge čestice koje odlaze u zemlju i vazduh, otrovne su, mogu biti i smrtonosne za onog ko ih udiše, a preko lanca ishrane i za čoveka.

Dame i gospodo, moram ovde da istaknem da smo mi bili malobrojna komisija i da smo u svom radu dosta koristili iskustvo četvrte italijanske komisije, gospodina Đan Pjera Skanua. Komisija od svega sedam članova koja, moram da priznam, nikad nije bila u kompletnom sastavu, tako da se nadam da ćemo izborom nove koleginice u članstvu komisije biti u mogućnosti da malo više i efektnije radimo. Kažem, komisija koja ima svega sedam članova za razliku od italijanske koja je imala 20 članova i koja je imala svoj budžet, imala je i ulogu tužioca, mogla je da tuži za lažno svedočenje, mogla je da predlaže zakone i tako dalje.

Ne znam zašto ovde postoje još neke komisije. Vladina komisija za eksperte, mislim da je ovde razvodnjavanje bilo nepotrebno, da je sve moglo da se poklopi kao skupštinska komisija koja ima najveće ingerencije, kao najveći organ, zatim nekog advokata, mislim da je sve to samo organizovano.

Želim da kažem, sve ovo što mi radimo ne bi imalo smisla ako ne bi država, oslanjaju se na svoje saveznike, prave prijatelje, kao što su Kina i Rusija, pokrenula pitanje naplate ratne štete. Toliko.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Ja ću kao i moje kolege koji su govorili pre mene da potvrdim sve one stvari koje je rekao i profesor Laketić, predsednik Komisije, naš kolega poslanik, koji je stvarno puno stvari rekao.

Svi problemi koji su nastali posle bombardovanja onih loših stvari koje je uradila NATO alijansa, gde su gađali sve ono što se kreće u svakom delu naše Srbije, gađali Niš, gađane su sve male opštine, od toga imaju posledice. Te posledice, siguran sam, da će ta naša Komisija na čelu sa gospodinom Laketićem utvrditi, iznaći mogućnost da neke stvari se unaprede i normalno da nekim našim ljudima da se potpomogne i normalno finansijski da tražimo neku pomoć od tih koji su nas gađali.

Ja mislim da je to bilo neprimereno, da to nije bilo normalno, ali šta je urađeno, mi o tome sada ovde govorimo, po prvi put se govori o nečemu što je urađeno 1999. godine. Po prvi put saziv Skupštine je, naš saziv Skupštine, govori o tome i osudio je sve one stvari koje su bile nakaradne za vreme NATO agresije.

Mislim da ovaj naš saziv Skupštine i svi mi govorimo o onim stvarima koje su negativne, koje su loše, gde ima stvarno veliki broj naših mladih ljudi koji imaju maligniteta, leukemije, svega onog što je loše. Mislim da od svih koji sedimo ovde znamo šta radimo i ja ću kao i poslanik i kao čovek podržati predlog da novi član Komisije bude Milena Turk, mlada osoba, osoba koja zna, hemičar po struci i osoba koja ima osećaja za sve potrebne stvari.

Gospodin Laketić, kao predsednik Komisije, je čovek koji stvarno u detalje govori o svemu, ima iskustva, znanja, a to važi i za ostale komisije. Inače, ja mislim da mi niko neće zameriti pošto ovih dana tj. za nekoliko dana biće i još jedni izbori na Kosovu, gde pozivam još jednom sve naše ljude da izađu 6. oktobra i da glasaju za našu listu „Srpska“, jer je to još jedna šansa da radimo u interesu naše zemlje Srbije.

Drage kolege poslanici, siguran sam da svi mi ovde znamo šta radimo i gospodine Laketiću zajedno sa našom Milenom, siguran sam da će imati mogućnost da utvrdimo sve one negativne stvari i da tražimo odgovornost od onih koji su nas gađali.