Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Petu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 137 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje? (Da)

Reč ima Vojislav Šešelj. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje upućujem predsedniku Republike, Aleksandru Vučiću - kada će da javnosti do tančina objasni zašto je krenuo sa inicijativom "Mali šengen", kako je ona nazvana u javnosti, možda je i on tako nazvao, kad već imamo regionalnu međunarodnu organizaciju CEFTA, koja se pokazala dobra, uspešna, dok je nisu odmetnici sa Kosova i Metohije torpedovali, pa kao da polako gubi smisao?

Šta je to novo u "Malom šengenu" što nismo imali u CEFTI? Ako ima nešto novo, da li to zaista nije moglo da se doda CEFTI, da se sačuva CEFTA?

Ja se zalažem, kao i cela Srpska radikalna stranka, da imamo slobodnu trgovinu sa što većim brojem zemalja, u ovom slučaju sa tim novokomponovanim državama na Balkanu, jer od toga i Srbija ima koristi i one imaju koristi. A kada se radi za opštu korist, za opšte dobro, onda treba svi da učestvuju.

Međutim, ovde postoji vrlo realna opasnost. Za sada je, posle Novog Sada i Ohrida, taj tzv. "Mali šengen" sveden na tri države - Srbiju, Severnu Makedoniju i Albaniju. Uzgred, mogli bismo sad i Srbiju nazvati severnom Srbijom, ona je po svemu severna Srbija, jel tako? Kako nije? Znamo mi gde je južna Srbija. Ovi socijalisti ništa ne znaju, Majo.

Dakle, sad su tri - Crna Gora se koleba, a Bosna i Hercegovina nema Vladu još uvek, a ova tehnička Vlada takođe se koleba. Albanci sa Kosova neprekidno daju izjave da su protiv toga, jer žele u Berlinski proces, žele direktno u Evropsku uniju i u NATO.

Gde se krije ogromna opasnost? Ako mi odustanemo od CEFTA i preorijentišemo se na tzv. "Mali šengen", u opipljivoj ekonomskoj koristi ne menja se ništa bitno, jer sve što se može realizovati kroz "Mali šengen", može i kroz CEFTU. Ali, sledeći sastanak je u Draču, 21. decembra. Sve do tog roka Albanci sa Kosova mogu da se nećkaju, a onda može albanski premijer da ih pritisne, kao fol pritisne i oni dođu.

Mi smo na izvestan način obezbeđeni u CEFTI od prejudiciranja statusa Kosova, zato što je Kosovo nastupilo kao teritorija pod upravom UNMIKA, pa pošto ima ona oznaka za fusnotu, pa u fusnoti se kaže da UNMIK upravlja dok se ne nađe trajno rešenje za Kosovo.

Sad toga nema. I kad se pojavi albanska separatistička delegacija iz Prištine, sve države članice tog novog šengena će primiti zdravo za gotovo da i oni prisustvuju. Šta će da uradi srpski predstavnik tada? Šta će da uradi Aleksandar Vučić? Ja trenutno ne znam šta će da uradi, ali bi on trebao da objasni javnosti šta će da uradi. Zato sam ovo pitanje uputio njemu. Šta će da uradi ako mu tamo dovedu predstavnika kosovsko-metohijskih odmetničkih Albanaca i predstave ih kao delegaciju nezavisne države? On nema ni jedno pametno rešenje na raspolaganju. Da ustane i ode i da potopi ono što je sam inicirao ili da stisne zube i tako prećutno prizna nezavisnost Kosova?

Ako Kosovo bude učestvovalo na tom skupu u Draču, bez one fusnote, oznake za fusnotu, onda je ono u statusu nezavisne države.

Vreme. Zahvaljujem.
Reč ima Neđo Jovanović.

Zahvaljujem se.

Postavljam pitanje Vladi Republike Srbije, a ovo pitanje se više vezuje za dva ministarstva - Ministarstvo prosvete i Ministarstvo kulture.

Radi se o jednom izuzetno važnom događaju, istorijski izuzetno važnom događaju, a to je dan kada je zaključeno primirje u Prvom svetskom ratu, dan koji smo juče obeležili ne samo mi, već koji je obeležen i u Evropi i, po meni, i znatno šire, imajući u vidu posledice onoga što je Prvi svetski rat prouzrokovao, imajući u vidu sve ono što se vezuje i za geostrategiju i politiku i sve druge posledice koje su proistekle iz jednog zaista pogubnog rata, gde je Srbija i srpski narod pokazala da su odani ideji slobode, da je naš narod isključivo slobodoljubiv narod, da smo kroz žrtve koje nisu nimalo male pokazali koliko ideja slobode znači. Preko pola miliona reproduktivnog stanovništva je izginulo u Prvom svetskom ratu.

Srbija je dala velike vojskovođe, velike heroje, one koji su svojim životima, svojim radom, delovanjem, svojom borbom, svojom hrabrošću pokazali da je Srbija uvek bila na jednom jedinom putu, a to je put koji podrazumeva borbu za slobodu. I u tom pravcu ovekovečavanje istorijskih ličnosti poput Stepe Stepanovića, vojvode Putnika, vojvode Bojovića, Živojina Mišića, ima zaista istorijski značaj.

Ono što se na neki način nameće jeste da li su ono što podrazumeva tekovine Prvog svetskog rata, da li je to na pravilan, adekvatan i dovoljan način zastupljeno u društvenom životu?

Mladi naraštaj, mlada pokoljenja, moraju baštiniti tekovine Prvog svetskog rata, naravno i svih drugih oslobodilačkih ratova, i Drugog itd, ali, baštinjenje tih tekovina jeste ne samo pravo već i obaveza svih nas, prevashodno da sačuvamo istoriju od revizije, od iskrivljavanja istine, da mladi naraštaji kroz baštinjenje tih tekovina spoznaju i saznaju pravu istinu o narodnooslobodilačkim borbama, ratovima, žrtvama, jer te žrtve nisu male.

Zbog toga je pitanje jednostavno, a odnosi se na činjenicu da li je sve ono što se kroz ove istorijske događaje dešavalo na dovoljan i adekvatan način zastupljeno u prosveti, udžbenicima, kulturi, umetnosti?

Da li smo pridali adekvatan značaj nečemu što je u svakom slučaju, sa jedne strane sveto, a sa druge strane nešto što podrazumeva čuvanje istorije našeg naroda? Ako ne sačuvamo istoriju i ukoliko se ne osvrnemo iza sebe, put budućnosti neće biti tako lak i tako jednostavan. Naša obaveza, naš zadatak jeste da se istorija sačuva. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem.
Pitam – da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se.

Kao i do sada, ja bih određena konkretna pitanja za deo poljoprivrede, a sada bih još jednom pitao vezano za zadrugarstvo, za sve one potrebne stvari koje su krenule u zadrugarstvo, vrlo pozitivne, vrlo lepo, gde je počelo da se govori o zadrugarstvu veoma pozitivno.

Moje pitanje nadležnom ministarstvu – kada će se znati rezultati po konkursu koji je raspisalo nadležno ministarstvo za zadruge, da li one nove zadruge, da li one zadruge stare ili složne zadruge ,jer je rok bio za podnošenje zahteva po konkursu 15. avgust za stare i za novije zadruge i bio je 15. septembar za složne zadruge? Visina subvencije, odnosno pomoći za zadrugarstvo, odnosno te zadruge bila je 129 hiljada evra za stare zadruge, šezdeset i nešto hiljada evra za nove zadruge i 500 hiljada evra za složne zadruge.

Pošto dolazim iz kraja gde se stvarno govori uveliko o zadrugarstvu, gde je i sam naš predsednik Srbije je dao veliku podršku razvoju tog dela Srbije za više ulaganja, za veća sredstva koja će se tamo ulagati, u te okruge, u te regione, kao što je Nišavski, kao što je Toplički i ostali okruzi i što se tiče zadrugarstva, to je stvarno velika i pozitivna stvar, nadležno ministarstvo je pokrenulo tu priču o zadrugarstvu gde se vide rezultati, jer, bez jakog zadrugarstva siguran sam neće imati uspeha ni da se razvija poljoprivreda u onom pravom smislu kako treba da bude.

Inače, pošto na nivou Nišavskog okruga, Topličkog okruga i još nekoliko okruga imamo sada okružne zadružne saveze, gde postoji Okružni zadružni savez „Južne Srbije“ koji ima veoma jaku infrastrukturu, gde ima preko 80 i nešto zadruga koje su tu, koje rade, a sklop svih tih zadrugara i svih tih zadruga jeste sekretar Zadružnog saveza okružnog „Južna Srbija“, Anita Ilić koja je u jedno i osoba koja je prikupila te ljude, zato što ona za sve te ljude radi onako kako treba, na najbolji način, skuplja, daje informacije, pomaže oko konkursa. Mislim da sam čuo da unazad nekoliko dana, tačnije početkom novembra sekretar tog Okružnog zadružnog saveza „Južna Srbija“ je podnela ostavku, neopozivu, iz razloga što trpi određene pritiske od određenih ljudi koji traže da se za njih obezbede sredstva, koji traže da dobiju određene zadruge sredstva, da li je to 60 hiljada evra, da li je 120 hiljada evra ili složna zadruga.

Inače, u razgovoru sa ljudima koji vode te zadruge sam pričao, gde imam informacije i da se pojavio uzbunjivač koji se prijavio u policiji i koji želi da obelodani niz negativnih, kriminalnih stvari određenih ljudi koje se tiču zadrugarstva.

Još jednom moje pitanje – kada će se obelodaniti i znati ko je prošao na konkursu nadležnog ministarstva koje vodi ministar Krkobabić i koliko je tih zadruga?

Konačno, interesuje me - zašto je sekretar regionalnog Zadružnog saveza „Južna Srbija“, Anita Ilić, podnela ostavku, neopozivu, zato što svi ti ljudi koji su u tim zadrugama, koji su formirali taj Okružni zadružni savez podržavaju tu njenu aktivnost i podržavaju sve ono što je postigla, a to je da se razvija zadrugarstvo.

Vezano oko toga - da li tu ima mogućnosti da se prevaziđu ti problemi, da Okružni zadružni savez „Južna Srbija“ nastavi da radi na najbolji način, da se stavi lopta na zemlju, što se kaže, normalno, ukoliko ima nekih negativnih, kriminalnih stvari, da nadležni organi Srbije to provere, da rade u interesu daljeg razvoja zadrugarstva, u interesu razvoja poljoprivrede, jer smo mi imali period kada je zadrugarstvo pokazalo da bez toga nema razvoja poljoprivrede.

Ponovo dolazimo do toga da se dešavaju neke negativne stvari koje reflektuju da se dešavaju ponovo loše stvari i da zadrugarstvo dođe u situaciju da ono što je pozitivno ispadne loše.

Podržavam politiku predsednika Srbije, podržavam politiku Vlade, zato što znam da je zadrugarstvo nešto bez čega nema razvoja poljoprivrede.

(Predsedavajući: Vreme.)

Osim zadrugarstva, tu su normalno i ostale stvari koje se moraju pomoći, ali još jednom Zadružni savez Srbije, Okružni zadružni savez „Južna Srbija“ i svi savezi u okviru zadrugarstva moraju raditi u interesu naših zadrugara, jer, još jednom, interesuje me – da li će imati odgovornost ukoliko ima nekih krivičnih dela…(Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem kolega.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslaničko pitanje bih uputio ministru Đorđeviću.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja pripremilo je nacrt Zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Javna rasprava je završena u junu ove godine. Međutim, oko 50 hiljada krajiških boraca je nezadovoljno sa postojećim nacrtom zato što nije prihvaćena moja inicijativa da se u nacrt zakona stavi odredba po kojoj će svim pripadnicima vojske Republike Srpske Krajine biti priznat ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju. Krajiški borci su ogorčeni i smatraju da su se časno i pošteno borili za svoju državu Srbiju, za Jugoslaviju, za svoj narod i traže da se ta nepravda u novom zakonu ispravi.

Ima nekoliko argumenata u prilog ove moje teze. Prvo, postavlja se pitanje – s kim su oficiri, podoficiri vojske Republike Srpske Krajine komandovali ako je njima priznat ratni staž u dvostrukom trajanju za čitavo vreme rata, a njihovim borcima nije? Takođe, Hrvatska je bez ikakvih okolišanja u potpunosti izjednačila prava pripadnika hrvatskog veća odbrane i susedne BiH sa pravima pripadnika hrvatske vojske, a 1993. godine donela je skandalozne izmene Zakona o penzionom osiguranju po kome je preživelim ustašama i domobranima priznala ratni staž za vreme genocidne NDH kada je izvršen genocid nad srpskim narodom.

Dakle, pitanje je – da li će ministar Đorđević i nadležno ministarstvo prihvatiti ovu moju molbu, odnosno moj zahtev da se krajiškim borcima, ponavljam, prizna ratni staž za čitavo vreme rata u dvostrukom trajanju u novom zakonu?

Drugo pitanje bih postavio ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Naime, Hrvatska punih 15 godina sistematski krši Bečki sporazum o sukcesiji, posebno Aneks G tog sporazuma – privatna svojina i stečena prava u kome se jasno kaže da svim građanima i svim pravnim subjektima moraju biti vraćena, odnosno zaštićena i priznata prava koja su imali na dan 31.12.1990. godine, a svi ugovori sklopljeni za vreme rata pod pritiscima i pretnjama moraju biti proglašeni ništavnim. Hrvatska, ponavljam, sistematski krši ovaj Aneks i na taj način odbija da vrati 40 hiljada otetih stanarskih prava oteranim Srbima, da isplati zaostale neisplaćene penzije za 50 hiljada krajiških penzionera, da vrati preko 800 hiljada katastarskih parcela otetog i uzurpiranog poljoprivrednog i šumskog zemljišta.

Odbija da isplati naknadu štete za preko 10.000 srušenih kuća po hrvatskim gradovima u klasičnim terorističkim akcijama. Posebno tokom 1991. i 1992. godine odbija da desetinama proteranih Srba prizna ratni staž, ne samo za vreme rata, nego čak dobrim delom njih i pre rata. Dakle, Hrvatska sistematski krši imovinska, stečena, statusna prava Srba.

Postavljam pitanje ministru Dačiću - kada će Ministarstvo spoljnih poslova da uradi jedan sveobuhvatni izveštaj o kršenju ljudskih prava, pola miliona proteranih Srba iz Hrvatske i velikog broja drugih oštećenih građana i da taj izveštaj prevede na strane jezike i pošalje svim relevantnim međunarodnim organizacijama i Komitetu u UN za ljudska prava, Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evrope, vodećim državama sveta i da insistira na poštovanju temeljnih evropskih vrednosti, a među njima su, dakle, ljudska prava i vladavina prava na prvom mestu?

Još jedno pitanje ministru Dačiću, vezano je za nameru vlasti Unsko-sanskog kantona i grada Bihaća, da zatvori kampove za migrante i da preko 5.000 migranata sa područja Bihaća, Cazina, Velike Kladuše, preseli odnosno formira nove migrantske centre u srpskim naseljima Lipa, Medeno Polje, opštine Bosanski Petrovac i drugim srpskim selima? Proterani Srbi, odnosno malobrojne srpske porodice, veoma su ogorčene i traže pomoć da se spreči naseljavanje migranata iz Avganistana, Pakistana, Iraka i drugih država s tog područja.

U ovom pogledu postavljam pitanje ministru Dačiću – kada će poslati jedan dopis nadležnim institucijama BiH i jasno reći da je neprihvatljivo da se migranti sele u srpska naselja na području opštine Bosanski Petrovac, srpskim selima u okolini Bihaća, ali postoji opasnost i namera pojedinih centara moći u Sarajevu, da se migranti seli i u srpske opštine gde su Srbi većina?

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Radojević.

Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, građani Srbije, dozvolite mi da svoje izlaganje krenem sa svojom jednom ličnom impresijom.

Naime, imao sam tu privilegiju da sinoć na festivalu filma „Slobodna zona“ odgledam film „Dnevnik Dijane Budisavljević“. O čemu se radi u ovom filmu? Svi ste čuli ili je trebalo da čujete za film „Šindlerova lista“ film Stivena Spilberga, koji govori o stradanju Jevreja u Drugom svetskom ratu i hrabrom čoveku Oskaru Šindleru koji je te Jevreje spašavao, tako što ih je zapošljavao u svojoj fabrici. Danas svi Jevreji znaju za Šindlera, jer on je spasio oko 1.200 Jevreja iz logora u Drugom svetskom ratu.

„Dnevnik Dijane Budisavljević“ je film koji takođe govori o istinitoj priči i radi se o ženi koja je u Zagrebu spasila preko 10.000 srpske dece za vreme NDH iz ustaških logora. Dakle, to je deset puta više dece nego Šindler. Kažu – spasi jednog čoveka i spasio si svet. Ona ispred sebe ima 10.000 života.

Nažalost, tadašnje nove komunističke vlasti nisu imale sluha za ovo njeno delo, te je ona ostala zaboravljena. Vratila se u Insbruk, svoj rodni Insbruk u Austriji i tamo umrla sedamdesetih godina.

Dakle, poenta mog obraćanja je da bismo kao država morali da se odužimo ovakvim herojima i da učinimo sve da oni ne budu zaboravljeni. Kao prvo šta treba da uradimo, to je da se informišemo, te pozivam sve da pogledaju ovaj film. Ovaj film je inače na Pulskom festivalu, gde je glavni film bio „General“ o Anti Gotovini, ovaj film je dobio nagradu i publike i žirija.

Drugo, planiran je spomenik Dijani Budisavljević u Beogradu. Obećano je da će to biti završeno u dugoj polovini ove godine, te ovim putem upućujem pitanje gradskoj upravi Grada Beograda – dokle se stiglo sa ovim projektom?

Treće, pokrenućemo inicijativu da most preko Dunava kod Bačke Palanke, koji služi kao granični prelaz između Srbije i Hrvatske, dobije ime po Dijani Budisavljević, jer je vreme da se usredsredimo na prave heroje i ljude koji nas spajaju i koji treba da služe za primer građanima u obe države.

Četvrto, upućujem apel Vladi Srbije da pronađe i izdvoji sredstva kako bi se napravio spomenik Dijani Budisavljević u Zagrebu i u njenom rodnom Insbruku. Slava žrtvama svih totalitarnih režima, a Dijani Budisavljević hvala u ime građana Srbije.