Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri, prvo ću govoriti o Predlogu zakona o pravima boraca i vojnih invalida i hoću na samom početku da naglasim da Liga socijaldemokrata Vojvodine će glasati protiv ovog zakona.

Ne slažemo se sa svim zahtevima boraca i vojnih invalida, ali prvo ću obratiti pažnju da država mora da vodi računa o ljudima koji su se žrtvovali za nju i ne sme njihove porodice ostaviti na ulici kao nevidljive građane ove zemlje.

Ratni veterani i vojni invalidi su nevidljivi za ovu državu, prepušteni su sami sebi, jer država već 29 godina nema rešenje za njihov status. Država zatvara oči pred njihovim pravima i potrebama što vidimo i po tome da od 5. oktobra 2019. godine vojni invalidi i borci borave u Pionirskom parku u Beogradu, u šatorima sa namerom da privuku pažnju, nateraju državu da se uvede borački dodatak od 60 godina života, a posle 60 godina penzija bez obzira na materijalni i socijalni status.

Problem je što to i sada postoji, ali se pravi diskriminacija pa neki dobijaju te dodatke, a neki ne. Takođe, ratni veterani i vojni invalidi traže posebno ministarstvo, a i to da budući ministar bude dokazani ratni veteran, traže dan ratnih veterana koji će biti na Vidovdan, te da se dokazanim dezerterima zabrani obavljanje bilo kakve javne funkcije. Na kraju traže da se povuče ovaj predlog izmena zakona i da radna grupa napravi novi predlog.

Ratni veterani u Srbiji zahtevaju malo više poštovanja, ali i adekvatan zakon koji bi pre svega priznao taj status svima koji su se za nacionalne interese borili devedesetih godina.

Ratni veterani i vojni invalidi kažu da se 9. decembra 2018. godine pojavio nacrt radne grupe i onda je u javnoj raspravi pušten predlog zakona koji nije izradila ta radna grupa. Ministarstvo je po njima dostavilo sasvim nov nacrt zakona, datiran sa 1. avgustom 2019. godine, konačni predlog zakona definitivno nije verzija koja je bila u javnoj raspravi u kojoj su ti vojni invalidi i borci učestovali.

Ovaj predlog zakona je gotovo identičan sa nacrtom radne grupe iz decembra 2018. godine.

Dosadašnjim nadoknadama i pravima, obuhvaćen je period od 18. avgusta 1990. do 29. aprila 1992. godine, i koje bio u ratu u Hrvatskoj ili od 15. maja 1992. godine, ko je bio u Bosni i za celo vreme NATO agresija i od 24. marta kada je počelo bombardovanje, do 29. juna. Znači, ta dva perioda se računaju. Sve ono između, svi oni ljudi koji su bili 1993, 1994. ili 1995. godine po ratištima nisu obuhvaćeni zakonom. Oni ljudi, vojnici i policajci koji su bili 1996, 1997, 1998. godine na Kosovu i 2000. godine, su bili ranjavani i ginuli su, nisu obuhvaćeni zakonom. To je primedba tih koji se danas nalaze ispred Skupštine.

Jedina prava koja imaju, a koja su obuhvaćena zakonom, inače Ustavom Republike Srbije gde piše da su ratni veterani, ratni vojni invalidi i članovi porodica poginulih i nestalih, civilni invalidi rata imaju posebna prava regulisana zakonom. Znači, od toga što piše u Ustavu primenjuje se samo to da ratni vojni invalidi, članovi porodica poginulih i nestalih i civilni invalidi rata imaju prava regulisanih zakonom, dok ratni veterani nemaju apsolutno nikakva prava.

Jedino pravo koje bi mogli ostvariti je poseban radni staž u tom periodu koji se uračunava kao ratni veteran, koji se ostvari pravo na penziju po nekom drugom osnovu ili starosnom i invalidnom. To je jedino pravo.

No, to međutim nije u svim gradovima isto i u praksi se razlikuje, jer se često dešava da iz PIO stigne informacija da vojska u tom periodu nije uplaćivala tako da je to pravo uglavnom mrtvo slovo na papiru. Iz tog razloga borci i vojni invalidi su nezadovoljni i traže da se povuče zakon iz procedure.

Drugi zakon koji je danas na dnevnom redu je Predlog zakona o igrama na sreću. Prema važećem zakonu 40% prihoda od sprovođenja igara na sreću koristilo se za finansiranje Crvenog krsta Srbije, pomagalo se u organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom, onda se koristilo za potrebe stanja socijalnih potreba, socijalne zaštite, sporta, omladine i za lečenje dece i osoba od retkih bolesti.

Pošto država u jednom delu, videli smo jedan drugi predlog ovog zakona, ni sa kim neće da deli deo prihoda koji ih sleduje od igara na sreću, u prvoj varijanti ovog zakona je to bilo ukinuto da bi se na sreću svih nas ovo opet, tih 40% pojavilo u zakonu, što podržavam.

Navodi se da novim Zakonom o igrama na sreću država zavodi red u kockarnicama, jer je čak 1,5 miliona Srba navučeno na kocku.

Da li je to jedini razlog što se donosi ovaj zakon, videćemo u njegovoj primeni. Možda ta oblast treba da se uredi i zbog toga što igre na sreću državi donose veliki novac. U našoj državi je registrovano 2.107 kladionica, a u 2019. godini od igara na sreću u budžet uplaćeno je 71,7 miliona evra. Nadajmo se da je država odlučila da ograniči rad kockarnicama, kladionicama i automat-klubovima zbog zabrinjavajućeg porasta patoloških zavisnika od kockanja. Ovaj zakon će, nadajmo se, doprineti tome da opstane samo nekoliko, ti najjači lanci, dok će svim onim manjima biti onemogućeno da opstanu, jer vidimo da će biti jako puno sredstava potrebno da se uloži i ispuni mnogo obaveza. Nadam se da će i kockarnice koje rade na crno biti zatvorene.

Stari zakon je zakazao. Ne poštuje se odredba koja se odnosi na udaljenost između škole i kladionice. U kladionicama niko ne poštuje zakonsku odrednicu da se maloletnicima ne sme dozvoliti da se klade. Stručnjaci upozoravaju da se u Srbiji više od milion i po odraslih kocka, a nimalo bolja situacija nije ni među srednjoškolcima, jer se svaki treći svakodnevno kladi. Poražavajući je podatak da se 35% srednjoškolaca kocka. Nadajmo se da će državi biti važnije da stane u koštac sa tom pošasti i sa tom zavisnošću, a ne da joj na prvom mestu bude zarada i ulivanje sredstava u budžet.

Da se od igara na sreću ubire veliki novac koji mora da dođe u Beograd je i taj da je, na primer, „Lutrija Vojvodine“, nekada profitabilno preduzeće, moralo da bude ugašeno i preseljeno u Beograd. Do te 2004. godine su postojale tri lutrije, objedinjene danas u jednu „Lutriju Srbije“. Na teritoriji su postojale tri lutrijske organizacije, „Lutrija Srbije“, „Lutrija Vojvodine“ i „Lutrija Beograda“. Danas je sve to centralizovano u Beograd i vidimo da je to još jedan dobar primer da se sve sliva u državni budžet, a ostali delovi znamo kako se regionalno razvijaju.

Zahvaljujem, koleginice.
Reč ima ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SNS narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Molim vas da se prijavite još jednom.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, uvaženi ministri sa saradnicima, kolege poslanici i poslanice, poštovani građani Srbije.

Pred nama se danas nalaze dva zakona i set sporazuma. Najpre ću govoriti o prvom zakonu, a to je Predlog zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida i njihovih porodica.

Zašto ću prvo govoriti o ovom zakonu? Zato što ovaj zakon obuhvata deset poglavlja, zato što smo na ovaj zakon čekali punih 27 godina, zato što ovaj zakon na jedinstven, sveobuhvatan, suštinski vrlo značajan način obuhvata sve segmente koji se tiču boraca, vojnih invalida, civilnih invalida i njihovih porodica.

Prvi put ovim zakonom je tačno i precizno definisano ko se smatra borcima, koje su to kategorije i ko se smatra borcem. Ono što još želim da naglasim, to je da je u ovim zakonskim predlozima, a koje je ministar u prezentovanju ovog zakona u samom početku izneo na sasvim detaljan i obrazložen način, sve odredbe zakona idu u prilog i tiču se zaštite i boraca i ratnih vojnih invalida i civilnih invalida i njihovih porodica.

Još nešto želim da naglasim. Ovaj zakon je na sistematski način donošen iz razloga što je na jedan potpuno transparentan način radna grupa radila, što je u izradu ovog Predloga zakona bilo uključeno dosta organizacija koje se bave borcima, ratnim vojnim invalidima, civilnim žrtvama rata, civilnim invalidima rata i taj broj organizacija je 50%. Nakon toga je 21 organizacija podnela predloge za izmene i dopune ovog zakona i svi oni predlozi koji su išli u prilog unapređenja zakonodavnog okvira Ministarstvo je prihvatilo i zato se danas pred nama nalazi ovaj zakon koji, naravno, zaslužuje sve pohvale, prvo iz razloga što je on prvi zakon posle 27 godina koji na temeljan i detaljan način uređuje ovu oblast.

Naravno, želim da naglasim, neću se ponavljati, s obzirom da je ministar zbilja bio iscrpan, detaljan i naveo sve one zakonske odredbe koje su značajne za ovaj zakon, izneću samo to da je ovim zakonom predviđeno 25 prava koja se odnose na borce, ratne vojne invalide, civilne invalide i članove njihovih porodica.

Moram takođe da naglasim da nijedno jedino pravo koje je ranije bilo korišćeno nije uskraćeno, naprotiv, ta prava su povećana u smislu novčanih davanja. Takođe, moram da naglasim da su uvedena i neka nova prava, kao što su pravo na borački dodatak, kao što je pravo na legitimaciju, koja je u stvari javna isprava, kao što je pravo na poseban penzijski staž svih učesnika boraca, zatim kao što je pravo na boračku spomenicu, to je u stvari nacionalno priznanje borcima, kao što je pravo na uniformu.

Mislim da je ponos svakog onoga ko brani suverenitet i teritorijalni integritet svoje države upravo uniforma i zastava. Zato ovim Predlogom zakona predlaže se i pravo na uniformu. Takođe, ovim Predlogom zakona data je i mogućnost prioriteta prilikom zapošljavanja, i to kako ratnog vojnog invalida, tako i borca, ali i deteta palog borca.

Ono što je takođe jedan vrlo značajan aspekt ovog zakona, to je pravo na rešavanje stambenih pitanja boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih žrtava rata.

Pravo na rešavanje stambenog pitanja svakako da jeste jedno od osnovnih prava i boraca i vojnih invalida i civilnih invalida. Ovde jedan član zakona na detaljan i precizan način određuje kako to lokalne samouprave prilikom izgradnje stanova treba da pomognu ovoj kategoriji stanovništva, a to je upravo kroz onu odredbu da najmanje 10% stanova koji se grade mora biti usmereno upravo prema ovoj kategoriji stanovništva, ali naravno i da najmanje 10% sredstava koja se odvajaju, na primer, kroz rekonstrukcije, kroz popravke kuća, kroz izgradnju kuća, kroz kredite, mora se odnositi takođe na ovu kategoriju stanovništva.

Ono što takođe želim da naglasim je da prvi put ova Vlada, da prvi put naš predsednik Aleksandar Vučić i te kako vodi računa i o vojnicima i o borcima, a to je kroz program izgradnje stanova pod povlašćenim uslovima. Naravno da i ove kategorije koje su tretirane Predlogom zakona o borcima, ratnim vojnim invalidima, civilnim invalidima i njihovim porodicama takođe mogu i kroz ostvarivanje ovog prava da reše stambeno pitanje.

Ono što takođe moram da naglasim, a što mi se negde čini da je osnovni duh u stvari čitavog ovog zakona, to je afirmacija vrednosti na odbranu suvereniteta, teritorijalnog integriteta i na poštovanje Ustava Republike Srbije. Niko bolje od vojnika i boraca ne zna šta znači poštovati i boriti se za otadžbinu, poštovati njen teritorijalni integritet i suverenitet.

Prvi put ovim Predlogom zakona obuhvaćeni su borci koji su u okviru oružanih snaga SFRJ, tada je to bila JNA, učestvovali u odbrani zemlje, učestvovali teritorijalnog integriteta i suvereniteta SFRJ do 27. aprila, odnosno do 19. maja.

Prvi put ovim Predlogom zakona pominju se i borci koji su od devedesetih i 1999. godine branili teritorijalni integritet i suverenitet tada SRJ. Prošlo je 20 godina od onih koji su vršili vlast, a bojali su se onih koji su svoje živote dali i položili na oltar otadžbine.

To vreme je prošlo, to vreme se više nikada neće ponoviti zato što je na čelu države predsednik Aleksandar Vučić i zato što je njegova ideja sećanje i odavanje pune počasti svima onima koji su u časnoj borbi protiv NATO agresora dali svoje živote za svoju otadžbinu. NJegova ideja je da se sećamo na one poginule vojnike. Naravno, njegova politika je politika mira, politika stabilnosti i politika sigurne budućnosti nađe dece u sigurnoj Republici Srbiji.

Naravno, takođe moram da naglasim 24. mart 1999. godine kada su naši vojnici na KiM na Paštriku i na Košarama se herojski branili i odbranili invaziju iz Albanije kopnenih trupa na teritoriju Republike Srbije koja je, naravno, tada bila i te kako potpomognuta avijacijom NATO pakta.

Moram da naglasim da je NATO pakt bombardovao SRJ bez odobrenja Saveta UN. U NATO bombardovanju stradalo je oko 2.000 civila, među njima i 79 dece, ranjeno je oko 6.000. Nijednog stradalog, nijednog poginulog, nijednog borca koji je preživeo borbe 1999. godine ne smemo da zaboravimo. Zato su oni povodom 20. godina obeležavanja NATO agresije 24. marta 1999. godine u Nišu koračali rame uz rame sa drugim vojnicima.

Takođe, moram da naglasim, da do dolaska na vlast SNS i našeg predsednik Aleksandra Vučića niko se nije setio ni obeležavanja dana sećanja na sve one prognane iz Hrvatske u akciji „Oluja“, takođe zločinačkoj akciji kada je u koloni od 600 kilometara od Knina do Beograda uglavnom iseljena sva srpska nejač, žene, deca i starci.

Moram takođe da navedem da je nobelovac istakao da je priliko obilaska Srbije Srbiju doživeo kao punu kući siročadi. Moram da naglasim da je na kraju 20. veka Srbija bila zemlja koja je najviše na svojoj teritoriji imala izgnanog i prognanog stanovništva iz perioda građanskih ratova na drugim područjima, kao i našeg naroda sa KiM. Zajedno sa vojskom sa KiM nažalost krenulo je i 250.000 Srba u toj izbegličkoj koloni tražeći spas za svoju glavu od terorista i od onih koji danas proglašavaju tzv. Kosovo i Metohiju.

Takođe, moram da naglasim, naravno da naš predsednik Aleksandar Vučić se seća i onih drugih koji su dali velike zasluge u borbi protiv antifašizma i to je pokazao prilikom obeležavanja 75. godišnjice u selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca, kada je vojska u otadžbini spasila 500 američkih pilota, koji su inače bili napadnuti. Naravno da Srbija baštini antifašizam, da Srbija pripada onom narodu, antifašističkom narodu i da je, naravno, jedna od četiri zemlje u svetu koja je dala najveće žrtve za slobodu u Drugom svetskom ratu.

Naravno da to nikada ne smemo da zaboravimo, da to moramo da obeležavamo da svim borcima, svim ranjenima, svim invalidima, svim civilnim žrtvama rata moramo da omogućimo pun obim korišćenja prava. Politika SNS je politika budućnosti, politika mira, politika stabilnosti, politika ekonomskog prosperiteta, politika otvaranja novih fabrika, novih radnih mesta kako bi naša deca ostala ovde da žive.

Kada je u pitanju drugi zakon, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću, tu moram da istaknem njegove dve karakteristike. Prva karakteristika njegova je preveniranje igara na sreću, kada su u pitanju mladi, odnosno propisivanje udaljenosti, na kojoj lokaciji treba da bude jedan objekata za priređivanje igara, to je 100 metara da bude udaljen jedan od drugog, kao i propisivanje da od školskog objekta ti objekti koji se bave priređivanjem igara na sreću moraju biti udaljeni bar 200 metara.

Takođe, moram da naglasim da je ovaj zakon i te kako važan sa aspekta zaštite onih najranjivijih i najugroženijih, a to su osobe sa invaliditetom, to su osobe iz socijalne zaštite. Upravo ovim Predlogom zakona, a u saradnji sa nevladinim organizacijama i udruženjima osoba sa invaliditetom prihvatili ste predlog da 40% prihoda od igara na sreću upravo bude namenjeno ovim organizacijama.

Takođe, moram da naglasim da ovaj zakon ima i atikoruptivni element u sebi, da ima element suzbijanja sive ekonomije, a taj antikoruptivni element gotovo da se najbolje vidi u elektronskom povezivanju priređivača igara sa Upravom za igre na sreće. Takođe, moram da istaknem da taj antikoruptivni element, odnosno element suzbijanja sive ekonomije ima i u tome što se predlaže da one igračnice koje imaju automate budu pod video nadzorom. Naravno, ovaj zakon ima antikoruptivni element i kada je u pitanju dostavljanje izveštaj Državne lutrije Srbije, Upravi za igre na sreću, a to je da je Državna lutrija Srbije obavezna da dostavlja izveštaje o prihodima, svakog petog u mesecu za prethodni mesec. U vreme žutog tajkunskog preduzeća dešavalo se da upravo iz državne lutrije neka sredstava, ko zna kojim putem odu za neka istraživanja kojima nikome nisu bila potrebna.

Sve ovo radimo da bi ekonomija bila na još boljem nivou, nego što sada jeste, a ona i te kako jeste na vrlo zavidnom nivou. Srbija se nalazi na 44 mestu u svetu po svojoj političkoj, ekonomskoj i vojnoj moći. To ne smemo nikako da zaboravimo.

Što se tiče sporazuma, tu bih navela, ima ih 26, tu bih navela jednu osnovnu nit koja spaja sve ove sporazume, a to je, da je Republika Srbija danas vrlo važan partner u pregovaranju i vrlo važan partner u svetu kada su u pitanju sporazumi, sporazumi čiji interes u stvari je podizanje i dalji napredak, ekonomskog razvoja Republike Srbije i to u svim oblastima. U oblastima poljoprivrede, u oblastima zaštite životne sredine, u oblastima zaštite voda, u oblastima industrije i tehnologije, u oblastima socijalne zaštite.

Naravno da Republika Srbija danas, zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, ima prijatelje i na istoku i na zapadu i među velikim i među malim zemljama, jer je interes našeg predsednika i SNS Srbija na prvom mestu za budućnost naše dece. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice Jevtović Vukojičić.
Obzirom da više nema prijavljenih predstavnika odnosno predsednika poslaničkih grupa za reč, prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodni poslanik Muamer Zukorlić.

Dame i gospodo, poštovani prisutni, narodni poslanici stranke Pravda i pomirenja od početka mandata se bave temom igara na sreću i potrebom usvajanja nove pravne regulative vezano za ovo polje.

Mišljenja smo da nije dobro da se ova tema tretira kao tehničko pitanje koje se uređuje na način da se određene pojedinosti urede tako što će se do jedne mere zaštiti organizatori, igrači, nosioci ovoga posla i donekle samo građani. Smatramo da je ovo tema koja ima izuzetno dubok značaj za svakog pojedinca ali i za društvo općenito.

Igra na sreću, odnosno, kocka su po svim svetim knjigama zapravo đavolje delo i one same po sebi predstavljaju pošast, predstavljaju nešto što razara pojedinca. Nažalost, savremeno društvo je podleglo ovom izazovu, pre svega, iz finansijsko-materijalnih interesa u najvećem broju zemalja legaliziralo ovu delatnost, uz sve negativne posledice koje imamo vezane za građane, pogotovo za mlade generacije.

Zato mi poslanici stranke Pravde i pomirenja, smatramo da treba pristupiti ovom pitanju temeljito, suštinski, razmatrajući ga i sa etičkog i sa svih aspekata, interesa ovoga društva odnosno celokupne zajednice.

To bi značilo potrebu za usvajanjem sasvim novog zakona koji bi, po našem mišljenju, u varijanti a) potpuno zabranio igre na sreću u ovoj zemlji, što ne bi bio prvenac. Postoje zemlje i u našem i u širem okruženju koje su zabranile strogo igre na sreću i zasigurno ne gube ništa. Naprotiv, one su pokazale viši stepen svesti zaštite svojih građana, posebno naše mladosti, odnosno naše budućnosti.

U slučaju da nije moguće usvojiti takvu regulativu u varijanti b) za nas bi bila i prihvatljiva neka vrsta svojevrsnih rezervata za kladionice, kockarnice i ostale objekte igara na sreću, gde bi se zapravo ovi objekti pozicionirali izvan naseljenih mesta i onaj ko želi se igrati na taj način, kockati, kladiti neka fino se organizira i neka posećuje ta izolovana mesta, jer ono što je štetno mora biti ili eliminisano a ako to nije moguće, onda zasigurno treba biti izolovano. No, dokle god ne bude volje i snage za to mi ćemo na ovome i te kako javno i u parlamentu i u drugim prilikama insistirati.

Što se tiče zakonske regulative vezano za boračka pitanja, ono što smatram jako važnim jeste pitanje koje smo takođe aktuelizirali, pitanje stradalih u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Štrpcima, otetim Bošnjaka u Severinu, pitanje stradalih u Kukurovićima, u Priboju i drugi stradali u pojedinačnim zločinima, tokom devedesetih godina, prekosutra imamo 27 godina u Štrpcima od tog događaja.

Pre nekoliko meseci smo imali u Severinu, dakle obeležavamo, bliži se tri decenije, a nije se pokazalo volje i svesti da se ljudima koji su bili građani ove zemlje, zemlje u kojoj nije bilo rata, oni su oteti, istina kako izgleda od srpskih paravojnih formacija iza Drine, ali za sada imamo veoma minimalne efekte raznih istraga, ali ukoliko sve to tako dugo traje, ono što bi bio minimum pijateta od strane države i celokupnog društva, jeste da se porodicama tih žrtava, prizna status civilnih žrtava rata, bez obzira što su počinioci sa područja druge zemlje i bez obzira što tada ova zemlja nije bila u ratu.

To je nešto što je neophodno uraditi za celokupno ozdravljenje naših odnosa, tri decenije skoro iza nas, ali to smatram da je važno ukoliko želimo da nam budućnost bude bolja od prošlosti. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Zukorliću.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Hvala lepo, sad se čujemo. Znači, ovo je bila diverzija za vreme pauze.

Dakle, osvrnuću se u 12 tačaka upravo na ovaj zakon. Počeću od onih nematerijalnih, nefinansijskih pardon, zahteva učesnika boraca i učesnika rata.

Prvo što traže to je pravo borca na vojne počasti u slučaju smrti, što nije sadržano u Predlogu ovog zakona, iako mi je državni sekretar Nerić u pauzi malopre ukazivao da se to rešava drugim zakonom.

Dakle, borac u slučaju smrti ima pravo na vojne počasti koje ostvaruje shodno pravilniku vojnim počastima umrlom borcu koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Zakon nije predvideo vojne počasti u ovom slučaju, ovaj zakon, što je inače praksa u mnogim zemljama u svetu.

Drugo, takođe nefinansijsko da se doda novi član 31a - stranac koji ispunjava uslove predviđene članom 5. ovog zakona, ima pravo po osnovu toga što se borio za interese naše države stekne pravo na državljanstvo Republike Srbije.

Dakle, ako imamo sportiste, koji dolaze da se takmiče u našim profesionalnim klubovima i dobijaju državljanstvo, ako treba da učestvuju u reprezentaciji, ne vidim razloga zašto i borci koji su došli sa strane, pomagali naše ratne jedinice, učestvovali u borbama, ne bi mogli da dobiju status državljana Republike Srbije.

Treće, takođe da se doda novi član 24a, da porodica poginulog borca, borac i ratni vojni invalid, kao i članovi njihovih porodica, bez obzira na vojno ili civilno zdravstveno osiguranje, ostvaruju pravo na besplatno lečenje i prioritet prilikom lečenja u vojno medicinskim ustanovama. Zašto majka ili supruga poginulog borca ne bi imala pravo na prioritet i besplatno lečenje na VMA?

Dalje, amandman broj 9. da se ova prava odnose i na one učesnike koji su bili na teritoriji kopnene zone bezbednosti od 23. marta 2001. godine do 30. juna 2001. godine, kada je takođe bilo oružanih sukoba i da se primene odredbe ovog zakona shodno tome.

Dalje, amandman 8. da vojni invalidi od prve do sedme grupe, i deca korisnici porodične invalidnine ostvaruju pravo na dečiji dodatak u skladu sa Pravilnikom o dečijem dodatku vojnih invalida i dece korisnika porodične invalidnine, koji donosi nadležni ministar za poslove boračko-invalidske zaštite.

Dakle, deca vojnog invalida i njihov roditelj trpe određene duševne bolove i ne može biti isti iznos dodatka za nekog ko ima 100% invalidnosti i nekog ko ima 50%, ili manje procenata invalidnosti.

Takođe, pitanje koje je već istaknuto i od strane generala Delića, a on je osvedočeni prijatelj boraca i ratni komandant, a to je pitanje da se doda novi član 7a - dokazani dezerterima se zabranjuje obavljanje bilo koje javne funije.

Oni koji su prošli određene vojne sudove i postali dokazani dezerteri, ne treba omogućiti da postanu predsednici republike i vrhovni komandanti, jer ako nisu kao vojnici učestvovali u odbrani zemlje, kako će kao vrhovni komandanti učestvovati u odbrani zemlje?

Dalje, treba osnovica za ove boračke, invalidske i druge naknade, koje su propisane ovih zakonom ne da bude minimalna penzija, nego da iznos prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji.

Još jedan suštinski predlog, to je da sve prinadležnosti po ovom zakonu ne mogu biti tretirane kao socijalna davanja, nego kao nacionalno priznanje i u finansijskom kontekstu.

Šta to znači ako imate dva borca koji su isti stepen invalidnosti i zbog toga što imaju različiti socijalni status dobijaju različite nadležnosti, odnosno jedan od njih možda nema pravo ni na kakve prinadležnosti?

Možda bi bilo poželjno, da dobijem neki komentar.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite, kolega Rističeviću.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kocka i igre na sreću su siguran način da za nešto dobijete ništa. Kockari ulaze u igre na sreću i u kocku da bi osvojili tuđi novac, ali uglavnom izgube svoj. Pri tome, ja znam jedan izuzetak, znam čoveka koji sigurno dobija na igrama na sreću. Zove se Đorđe Vukadinović.

Dakle, evo fotografije, on i Boris Tadić, ovako prisno.

Za vreme vlasti Borisa Tadića, bez obzira što nije kupovao tikete, nije se kladio, nije ništa potrošio, nije bacio kocku, a kocka se najbolje baci kada se odbaci, ali kod njega nije bila potreba ni kockica, ni karte, ni lutrija, ni srećkica, ni tiket, uglavnom dobio je 2.400.000, to je bilo 30.000 evra. Te godine, Boris Tadić i Đorđe Vukadinović uspeli su da i lutriju gurnu u minus. Dakle, „Lutrija Srbije“ te godine, bila je u minusu, verovali ili ne, iako znamo da priređivač igara na sreću uglavnom unapred knjiži 50% od uplate.

Što se tiče boraca, rat ne počinju borci, nego političari i političari uvek duguju borcima, jer ponavljam, ratnici, borci i vojnici ne započinju rat, oni uglavnom ginu.

U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila 1.264.000 života. Invalida je bilo 1.551.000. Da nismo ulazili u Prvi i Drugi svetski rat danas bi nas možda bilo kao Engleza, koji su u Drugom svetskom ratu izgubili 0,8% stanovništva, a Srbi, koji su oni uvukli u rat, izgubili su 15%.

Dame i gospodo, ovaj Dušan Teodorović, veliki junak pre 21 godinu, njegova obaveza za vreme agresije je bila predavanje na fakultetu i to mu je bilo mnogo, pa je pobegao u Ameriku.

Ovo je drugi junak, zove se Sergej Trifunović, koji je kukao od ministra do ministra dok nije prebegao na agresorsku stranu, tj. u Ameriku. Evo njega danas, velikog junaka, tu je razgolićen sa Ivanom Ivanovićem, ne znam zašto, pošto se drže za dojke, ne znam zašto ih mladi zovu dve sise.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici imamo još junaka.

Ovo je junak koji puši tompuse koji koštaju 1.500 evra mesečno. Zove se Jeremić. Taj je za vreme agresije otac, Miško ga je poslao, inače Slobin direktor Jugopetrola, čini mi se, poslao ga je u London, eto da mali studira, iako nije naučio Prvi NJutnov zakon, tamo sa onom Alojzom, kako se zvao onaj, napravio kasnije biznise višemilijonske sa tom vezom, sa Patrikom Hoom. To je taj junak.

I ovo su Boško Obradović i Dragan Đilas. Dragan Đilas, gle čuda baš te 1999. godine, pokretao je firmu u Pragu, a Boško Obradović je imao jako važna posla da pokrene časopis ljotićevske Dveri. Dakle, to su ti junaci.

Za razliku od tih junaka, ovo je Tibor Cerna, Mađar iz Debeljače, 55 kilograma, vojnik 20 godina, gine na Košarama. Poslednje reči su mu bile: „Za ovu zemlju vredi poginuti“. Ovo je on. Spomenik mu je otkriven tek 2017. godine. Poginuo je 1999. godine, na Košarama, ovde negde u blizini ovog rova koji je kopao gde se fotografisao. Ovo je njegova marama, crvena, koju su nosili oko ruke da se razlikuju od neprijateljskih vojnika. Na njoj četiri S i piše „Srbija“. Znači, njegove poslednje reči su bile: „Za ovu zemlju treba umreti“.

Zašto sam vam ovo pokazao? Iz prostog razloga da pokažem koliko su seljaci odani, a koliko su neki od ovih žutih nesrećnika prodani.

Morate, dame i gospodo narodni poslanici, mi političari ne smemo više olako da ulazimo u ratove, nemamo mi više naroda za gubljenje, ali moramo da odamo poštu poginulim invalidima. Nisu oni svojom voljom tamo otišli, nego su otišli voljom političara koji nisu međunarodnu situaciju dovoljno dobro procenili, po meni, a on je međunarodna politika kao klima, ako je ne poštuješ ponekad možeš i pokisneš.

Uglavnom, da li pravedno ili nepravedno, oni su odlukom političara u taj rat ušli. Ovo što sam vam pokazao, Tibora Cernu, „Za ovu zemlju vredi umreti“, njegova bi poruka danas bila: „Za ovu zemlju vredi živeti“, a vi, dame i gospodo, narodni poslanici, poštovani građani, da vidite razliku između ništaka i junaka.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Josip Broz.
Izvolite, kolega.