Zahvaljujem poštovana predsednice.

Poštovani, gospodo ministri, gospodine Zorane Đorđeviću i gospodine Siniša Mali, sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, što se tiče Predloga zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, za razliku od prethodne vlasti, koja nije imala dovoljno sluha, volje ili sposobnosti da rešava probleme boraca, tek ova vlast, predvođena SNS, predlaganjem ovog zakona želi da ispravi nepravdu prema borcima ratova devedesetih godina i ova pitanja uredi na pravičniji način.

Ova Vlada i SNS smatraju da nema ništa važnije od zaštite građana, koji su se hrabro odazvali na poziv države, kada je bilo neophodno učestvovali u borbi i u toj borbi dali deo sebe, a neretko i svoj život. Nažalost, briga države, u ranijem periodu za svoje borce je izostala, borci su bili zaboravljeni, mnogi su se prema njima odnosili podrugljivo i sa omalovažavanjem, a reč patriotizam, nažalost je čak dobijala i negativno značenje. Kao, da je neko namerno želeo da pošalje poruku da nije mudro da se brani svoja zemlja i kako je mnogo mudrije izbeći vojnu obavezu, sakriti se negde ili pobeći iz zemlje, pa kada se sve završi i prođe, vratiti se nazad, ili izaći iz mišije rupe i soliti pamet svima koji su stajali na braniku otadžbine, a posebno onima koji su u toj borbi bili spremni da daju i svoj život ali njima na čast.

Mi, iz SNS, koji znamo šta je to otadžbina i cenimo patriotizam, kao najveću vrlinu, želimo da se ponovo ceni i uvažava svaki borac i patriota i da se zauvek ispravi nepravda prema borcima poslednjeg rata, a da se njihov položaj, u društvu, značajno unapredi. I, ne samo to, mi donošenjem ovog zakona želimo da uvedemo novu kategoriju korisnika, koja nije postojala po dosadašnjim propisima, a to su borci iz devedesetih i učesnici rata 1999. godine, koji nisu zadobili telesna oštećenja. Mi želimo da se i za njih uvede pravo na borački dodatak, na posebni penzijski staž, na rešavanje stambenih potreba, pravo na boračku spomenicu i na legitimaciju borca, da imaju prioritet u zapošljavanju i druge povlastice. To je najmanje što su zaslužili.

Zakonom su propisana i nova pravila za druge korisnike, kao što je pravo na porodičnu invalidninu, članove porodica umrlog i civilnog invalida rata, pravo na invalidski dodatak ratnog vojnog invalida, koji napuni 65 godina, obaveza lokalne samouprave da 10% planiranih investicija za izgradnju stanova, bude namenjena za rešavanje stambenih potreba vojnih invalida, povećan iznos invalidnine za 25%, pravo na besplatnu vožnju itd.

Usvajanjem ovog zakona biće ukinuto 12 ranijih zakona i odredbi, kojima je ova oblast bila dosada regulisana. Dobro je što je ministar Đorđević u svom uvodnom izlaganju, do detalja upoznao javnost sa ovim dugo očekivanim Predlogom zakona, kojim se ispravlja nepravda prema borcima poslednjih ratova. Smatram da je Predlog zakona dobar i pozivam vas da ga usvojimo.

Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u oblasti odbrane između Vlade Republike Srbije i Republike Indije, Sporazum je potpisan u Beogradu 7. novembra 2019. godine, u želji da se unaprede i razviju prijateljski odnosi i saradnja u oblasti odbrane, a sledeći ciljeve i načela Povelje UN. Obostrana želja da se razvije saradnja koja će biti zasnovana na načelima suvereniteta, jednakosti i uzajamnog poštovanja, poverenja, prepoznavanje interesa i razumevanja.

Cilj ovog sporazuma je da se uspostave opšta načela i postupci u saradnji u oblasti odbrane od zajedničkog interesa Srbije i Indije, poštujući načela jednakosti i uzajamne koristi. Saradnja će se ostvarivati u, odbrambenoj i bezbednosnoj politici, vojno-ekonomskoj saradnji, naučno-tehničkoj saradnji, vojno-obaveštajnoj saradnji, vojnom obrazovanju i obuci, vojnoj medicini i veterini i u drugim oblastima od zajedničkog interesa. Ostvarivaće se kroz zvanične posete, radne sastanke, razmenu iskustava i konsultacije, programe obuke i obrazovanja, učešće na vežbama i aktivnostima, učešće na konferencijama, simpozijumima i seminarima i na drugi načine o kojima se dogovorimo, biće osnovana zajednička komisija u cilju planiranja i praćenja aktivnosti vezanih za sporazum. Smatram da je sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo predlog zakona o njegovom potvrđivanju.

Predlog zakona o potvrđivanju Okvirnog vojnog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske, ovaj Okvirni vojni sporazum je potpisan u Beogradu 7. oktobra 2019. godine izražavajući potrebu daljeg razvoja postojećih prijateljskih odnosa između Srbije i Turske koji potvrđuju svoju posvećenost ciljevima i principima Povelje UN.

Sporazum se odnosi na saradnju u različitim vojnim oblastima zasnovanu na uzajamnom poštovanju suvereniteta i jednakosti obeju strana i treba da doprinese zajedničkim interesima i ekonomskoj efikasnosti Srbije i Turske. Saradnja bi se realizovala razmenom osoblja, materijalnih sredstava, opreme, informacija i iskustava, a cilj je da se obezbedi okvir međusobnih odnosa i razvije saradnja u sledećim oblastima. U oblastima vojne obuke i školovanja, učešću na vežbama i zajedničkim vežbama, u odbrambenoj industriji, vojnoj saradnji i posetama, razmeni podataka, iskustava, u organizaciji, strukturi i opremanju oružanih snaga, razmeni vojnih obaveštajnih podataka i informacija, saradnji u oblasti logistike, donacije i logističkih sistema, u vojnoj medicini, zdravstvu, u komunikacijama elektronskim sredstvima, informacionim sistemima i odbrani od napada u informatičkom prostoru. U operacijama koje nisu ratnog karaktera, poput operacija očuvanja mira, humanitarnoj pomoći, borbi protiv piratstva. U razmeni informacija o pravnim sistemima u vojsci u oblasti kartografije i hidrografije, u razmeni kadrova stručnog usavršavanja. U razmeni gostujućeg osoblja i jedinici, u razmeni informacija i iskustava, u odbrani od minskih i improvizovanih eksplozivnih sredstava, u obuci i razmeni iskustava u sklopu nacionalnih operacija pružanja pomoći u slučaju prirodnih katastrofa i vojnoj istoriji, arhivi, izdavačkoj delatnosti i muzeologiji. Ta saradnja bi se mogla ostvariti na sledeće načine, sastancima i posetama ministara odbrane, načelnika Generalštaba, njihovih zamenika i drugih zvaničnika koje strane ovlaste, organizovanjem obuke, školovanjem, kurseva i tako dalje. Ostvarivanjem kontakta između vojnih ustanova, organizovanjem međusobnih razgovora, konsultacija i sastanaka, organizovanjem i učešćem u vojnim vežbama, razmenom informacija i iskustava, uzajamnim pružanjem logističke podrške i tako dalje. Predviđeno je da strane mogu da zaključe posebne aranžmane uz uvažavanje zajedničkih interesa i potreba. Smatram da je sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo Predlog zakona o njegovom potvrđivanju.

Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o bezbednosnoj saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Turske. Ovaj sporazum je potpisan u Beogradu 7. oktobra 2019. godine u želji unapređenja bilateralne saradnje i prijateljskih odnosa između Srbije i Turske radi dobrobiti u stabilnosti u mirnoj atmosferi u obe države, poštujući principe suvereniteta i jednakosti interesa obe države.

Saradnja bi se odvijala u skladu sa važećim nacionalnim zakonodavstvom i međunarodnim ugovorima u borbi protiv transnacionalnih krivičnih dela, naročito u vezi sa terorizmom, organizovanim kriminalom, krijumčarenjem migranata, trgovinom ljudima, opojnim drogama i psihotropnim supstancama. U okviru svojih mogućnosti Srbija i Turska bi sarađivale u sprečavanju suzbijanja i sprovođenja finansijskih istraga i istraga krivičnih dela u sledećim oblastima. U oblasti transnacionlno organizovanog kriminala, pranje novca stečenog kriminalom, kompjuterski kriminal, krijumčarenje kulturnih i prirodnih dobara, nedozvoljena proizvodnja i trgovina opojnim drogama, trgovina ljudima, krijumčarenje migranta i regularne migracije, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom, eksplozivima, nuklearnom biohemijskim i radioaktivnim i otrovnim materijama, falsifikovanje novca, pasoša, viza i drugih službenih dokumenata, organizovani kriminal, krijumčarenje svih vrsta carinske robe i alkoholnih pića, duvanskih proizvoda i mazuta. Sprovođenje posebnih istražnih metoda kao što su kontrolisana isporuka u borbi protiv opojnih droga i psihtropnih supstanci.

Poseban značaja dat je saradnji u sprečavanju i suzbijanju terorističkih akata i finansiranja terorizma unutar sopstvene teritorije a protiv građana i bezbednosti druge strani. U borbi protiv terorizma saradnja će se odvijati u razmeni informacija kriminalističko-obaveštajnih podatka i procena operativnoj saradnji u vezi sa terorističkim organizacijama i načinima njihovog delovanja, terorističkim aktima, finansiranjem terorizma kao tehničkim metodama koje se koriste u borbi protiv terorizma.

Smatram da je i ovaj sporazum dobar za Republiku Srbiju i pozivam vas da usvojimo Predloga zakona o njegovom potvrđivanju. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac.
Reč ima narodni poslanik Dubravko Bojić.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću u okviru ove moje diskusije govoriti uglavnom o dva zakona.

Prvi, o Predlogu zakona o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica. Odmah da kažem da država mora da štiti prava onih koji su za nju krvarili, a ne da štiti interese i prava onih koji je pljačkaju i kradu.

Slučaj ratnih veterana koji mesecima kampuju u parku ispred Narodne skupštine između najznačajnijih državnih institucija je bez presedana. Ne ulazeći u to koliko su realni njihovi zahtevi, smatram neprimerenim ponašanje države.

Ja sam u nekoliko navrata posetio njihov kamp i razgovarao sa njima. Znam da ih je primio i predsednik Republike, ali da su oni i posle toga nastavili svoju misiju, što znači da razgovorom sa predsednikom nisu bili zadovoljni. Moram u ovom kontekstu da iznesem i jednu tipično srpsku boljku, a to je da su srpski borci brzo bili zaboravljani uglavnom posle svih ratova.

Navešću u tom pravcu i primer najveće srpske junakinje u Prvom svetskom ratu legendarne Milunke Savić, koja je nosilac, između ostalog, i najvećih međunarodnih tj. francuskih odlikovanja, ali koja je pred kraj života u Beogradu čistila javne VC-e, kako bi se prehranila, tužno i ružno, složićemo se.

Dugo se u ovoj zemlji za NATO bombardovanje govorilo da je to kampanja, akcija, intervencija, vazdušni udari, a to su forsirali oni koji su na krilima NATO bombi, dovedeni na vlast u Srbiji petooktobarskim prevratom i koji su se utrkivali da srpski junake vojno i političko rukovodstvo isporuče Hagu. Tek smo kasnije počeli da obeležavamo 24. mart kao dan zločinačkog NATO bombardovanja.

O pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, govorio je general Božidar Delić, govoriće kasnije i moje kolege, a ja ću nešto reći o jednom drugom Predlogu zakona, a to je Predlog zakona o igrana na sreću.

Minuli Zakon o igrama na sreću, donet je u jedno drugo vreme, 2011. godine, ali sa istim ciljem, da se zakonom reguliše pravo građana na kocku. Država je od tada doterivala svoju zlatnu koku više puta. Sada pak predlaže njeno generalno glancanje. Država nećkala, uvodila igre na sreću, ukidala ih i tako u krug, dok se broj automata i kladionica drastično povećavao. Na ovom primeru mnogo manji problem je sam zakon i igre i sreća su kategorije koje zalaze u svet iracionalnog i varljivog, mnogovekovna čak večna težnja čovekova je da olakša svoj tegobni život, da bude radosniji, bezbrižniji, da bude bolji.

Međutim, često ne uspeva u tome. Čovek zato traži oslonce da prevaziđe sebe, da bude neko drugi. Sreća ne postoji za sve ljude na ovom svetu podjednako.

Da li se za sreću treba boriti ili sreću treba igrati ili se na sreću kladiti? Život je igra, politika takođe. Da li je naš građanin zadovoljna i kultivisana persona? Da li su se predlagači zakona zapitali za tako nešto?

Čovek današnje civilizacije je u okovima stresa i psihičkog zamora, a on je posledica komplikovanih uslova života, posebno u gradovima gde se sve više prekida veza sa prirodnom sredinom.

Kako izbeći umor, besciljnost, prazninu i trku za novcem? Ovaj zakon ne daje odgovor na to pitanje. Bespomoćan čovek često prepušta kocki svoju sudbinu. Čovek je homoludens, a igra je deo nas, ali ako izgubimo kontrolu, bezazlena zabava i maloletnika i starijih i bogatih i siromašnih postaće kockanje.

Igre na sreću pripadaju posebnoj realnosti koju pritiskaju nagon i iracionalno. Igrač na sreću prihvata iskušenja privida koja su nadmoćnija od neproživljene svakodnevnice. One gotovo podučavaju kako je živeti u svetu nadanja. Očekivanje kod igara na sreću ima dramsku vrednost. Od bezazlene zabave igre na sreću poprimile su karakter hazarda i pretvorile su se u razdražljivo uzbuđenje. Ponekad se osim imovine izgubi i sloboda, neki igrači na sreću igraju upravo zbog dramske suštine očekivanja, a ne samo zbog materijalne koristi.

Strast igranja u periodu stagnacije i nestabilnosti, pretvorila se u želju za koristoljubljem dok se loptica u bubnju okreće, vlada nestrpljivo priželjkivanje i opsesija, i izbavljenja iz jada svakodnevnice života.

Igre na sreću vezuju se za naklonost sudbine, one su ruganje čovekovoj realnosti, radu, znoju i strpljenju i one mogu kruniti i jaku volju, ali slabu slomiti. One se ne odriču nade, čak ni onda kada se zna da je ona varka.

U korenu svega je želja da se nešto promeni, dostigne brzo i lako, da se promeni status i život. Kocka je ljudski pratilac od pamtiveka, mnoge istorijske figure imale su problema sa kockanjem. Pomenuću Dekarta, Voltera, Mariju Antonetu, Dostojevskog.

Činjenica je da je danas kockanje legalizovano u ogromnom broju zemalja, i da država tu neizostavno pronalazi svoj interes, ali on ne bi smeo biti samo budžetski.

Bugarska je legalizovala kocku 1993. godine. Nemačka, od 2008. godine zabranila sve oblike kockanja na internetu. Rusija od 2009. godine dozvoljava kazina i slot mašine, samo u 4 udaljene zone. U SAD većina država je legalizovala kocku, a u nekim je još uvek zabranjena i smatra se teškim krivičnim delom.

Spektar igara na sreću, u odnosu na koje može da razvije zavisnost, praktično je beskonačan. Najčešće su masovne igre na sreću, loto, bingo, instant lutrija, tombola, klađenje u sportskim kladionicama na rezultat u kazinima, rulet, karte, kocka, poker, jamb, slot aparati, poker aparati, internet kockanje, trke konja, pasa itd.

Zavisnost od kockanja polako poprima zabrinjavajuće razmere, odmah do zavisnosti od alkohola i droge.

Zavisnost od kocke nije samo gubitak novca i vremena već bolest koja utiče na sve sfere života osobe, ometa rad, šteti porodici, uzrokuje finansijske probleme, dovodi do psihičkih smetnji i čak i do gubitka života.

Istraživanja iz oblasti igara na sreću pokazala su da mnogi koje se kockaju imaju i druge probleme u ponašanju. Faktori rizika koji utiču na razvijanje zavisnosti doprinose problematičnom ponašanju mladih, bežanje iz škole, nasilje, delikvencija, korišćenje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.

Veća dostupnost kockarnica i kladionica nekritički je odnos prema kockanju kao društvenoj pojavi, raširenost igara na sreću u medijima kao nagradne igre u reklamne svrhe, sve to pomaže onima kojima je lako da skrenu sa normalnog puta.

Ponašanje zavisnika zasniva se na principu zadovoljstva, a ne na principu realnosti. Voljna aktivnost je ozbiljno narušena. On nema realne ciljeve, a još manje volje i energije i snage za neki drugačiji ishod.

Zašto sve ovo navodim? Cenim da su socijalne posledice izuzetno teške, da se tiču i porodice i prijatelja, da su problemi kriminalni, socijalni, pravni, finansijski sa psihofarmako i socioterapijskim modalitetima.

Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Uvažena predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, gospodo ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, naravno da ću podržati sve ove zakone koji su na dnevnom redu, a pošto su moje kolege, uvaženi narodni poslanici i koleginice narodne poslanice, govorili o Zakonu o pravima boraca, zatim o invalidima i civilnim invalidima rata, moja malenkost će nekoliko rečenica reći o tome sa jednog drugog aspekta, sa aspekta patriotizma.

Prvi put se donosi zakon za celu Republiku Srbiju koji uređuje oblast boračko invalidske zaštite i zaštite invalida rata. Zakonom se pravima i zaštitom afirmiše trajna vrednost borbe za odbranu naše zemlje, za nezavisnost i suverenitet i teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje, tj. sa ovim pravima se afirmiše i patriotizam kao kamen temeljac moralnosti svakog čoveka.

Dame i gospodo narodni poslanici, patriotizam je plemenito i nežno osećanje koje se po rečima velikog Cicerona duboko ukorenjuje u čoveku. To je svetinja čovečije duše, to je ljubav prema otadžbini ili kako bi rekli, to je patriotizam.

To je najbolje izrazio rimski filozof i književnik veliki Seneka koji je rekao, citiram: „Ne volim ja svoju otadžbinu zato što je ona lepa, zato što je bogata i zato što je napredna, nego zato što je ona moja“. Završen citat.

Uvaženi narodni poslanici, dame i gospodo, samo tako se može objasniti patriotizam Holanđana koje vezuje ta ljubav za svoje močvare ili ljubav Arabljana za pesak i pustinje, a Švajcaraca za snežnike u Alpima.

Patriotizam je najlepši ukras čovečije duše. To je najlepša vrlina građanina kojom čovek nastoji da unapredi dobro i kulturu svoje otadžbine i ako ustreba uvek položi život svoj za nju. LJubav prema otadžbini je religija srca koja se mora još od malih nogu razvijati.

Kada su najvećeg grčkog filozofa, Sokrata, koji je bio u tamnici njegovi učenici nagovarali da pobegne iz tamnice, on im je odgovorio, citiram: „Ostajem u tamnici jer zakonima moje otadžbine koje je dužan svako da poštuje, hoću da se pokorim“.

Završen citat.

Dame i gospodo narodni poslanici, najlepši primer požrtvovanosti za otadžbinu pokazao nam je kralj Petar oslobodilac kada je za vreme prodiranja austrijske vojske u Srbiju došao među svoje vojnike pošto je saznao da su neki nezadovoljni zbog odstupanja i velikog umora rekao im je, citiram: “Verujem da ste umorni i posle tolikih ratova, ali znajte da danas kao nikada do sada otadžbina potrebuje vašu pomoć. Saosećam da ste željni svojih milijih i dragih i zato ja, vaš kralj, razrešavam vas zakletve meni date, a da ću ja sa svoja dva sina ovde poginuti braneći rodnu grudu i da će neprijatelj ući u našu otadžbinu samo preko naših mrtvih telesa.“ Završen citat.

Ove su reči munjevitom brzinom delovale na dušu vojnika, oduševljeno su pozdravili kralja i na prvu zapovest pošli su na juriš, pobediše neprijatelja i očistiše od Austrijanaca celu Srbiju do Drine i Save.

Uvaženi narodni poslanici, naši politički protivnici iz Demokratske stranke u raznim agregatnim stanjima nisu imali patriotska osećanja za vreme zločinačke NATO agresije na našu otadžbinu 1999. godine.

Lider Demokratske stranke doktor Zoran Đinđić sklonio se u Nemačku. Iz hotela „Adlon“ u Berlinu nagovarao je da se bombarduje naša zemlja.

On je 3. maja 1999. godine, dao izjavu uredniku stranih vesti, izraelskog lista "Haaretz" Adaru Primoru, kada je rekao. Citiram: "Najlogičnija stvar za NATO je da nastavi rat koji je veoma efikasan. Uništili su infrastrukturu u Srbiji i za deset dana, do dve nedelje biće veoma teško živeti bez gasa, bez struje, bez mostova komunikacija. Milošević neće moći da vodi više rato od deset dana do dve nedelje". Završen citat.

Evo, uvažene dame i gospodo, da vidite na jednoj strani patriote, a na drugoj strani one koji su stali na stranu neprijatelja. NJegov kolega, Srđan Popović, advokat, bio je potpisnik jednog dokumenta iz 1993. godine, kojom se tražilo bombardovanje Srbije uz Margaret Tačer, Mirka Kovača, Zbignjeva Bžežinskog i drugih. On je tada nazvao Srbiju "anus mundi"- šupak sveta, a Srbe ono što se nalazi u anusu, tj. u šupku.

Ovi pljuvatori iz filma "Vladalac", svakodnevno satanizuju predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, državu Srbiju i sve ono što se u Srbiji radilo za vreme vlasti Aleksandra Vučića. Tako su satanizovali "Beograd na vodi". Da li je tako dame i gospodo i uvaženi građani Republike Srbije? Tako su satanizovali oživljavanje "Železare Smederevo". Čak je naš politički protivnik, Zoran Živković, predlagao da se zatvori "Železara Smederevo" i radnici pošalju kući, to je izjavio na "N1" CIA, kako se sećate.

Nadalje, satanizovali su rehabilitaciju RTB BOR, "Er Srbiju", koja je danas prvak u regionu, otvaranje tvornica, setite se onog ljotićevca, Boška Obradovića koji je zaustavljao otvaranje tvornica, satanizovali su izgradnju auto-puteva, državnih puteva, lokalnih puteva, 987 kilometara puteva za tri godine, satanizovali su izgradnju 370 škola, bolnica, otvaranje Narodnog muzeja u Beogradu i Muzeja primenjene umetnosti.

Malo je vremena da nabrajam dalje, ali dovoljno je ovo da vidite kako pojedinci iz Saveza za Srbiju satanizuju sve ono što je napredno u Srbiji.

Među tim koji satanizuju bio je i David Filip, književnik kako se predstavlja on. Taj čovek je 7. marta 2018. godine izjavio, citiram: „Politika Aleksandra Vučića je šizofrena“, završen citat. Taj čovek 28 godina radi stalno protiv interesa Srbije i srpskog naroda, a 6. juna 2019. godine izjavio je, citiram: „Kosovo nije Srbija niti će ikada biti“, završen citat.

Ovako ne bi govorili ni najveći neprijatelji ni oni iz UČK. Izvrgavao je i izvređao je, izvrgavao ruglu dobitnika Nobelove nagrade Petra Hankea, samo zbog toga što je u toku agresije zločinačke NATO alijanse bio na strani Srbije, na pravoj strani, i zato što je bio na sahrani Slobodana Miloševića.

Dana 6. juna 2019. godine izjavio je David Filip, citiram: Hankeov moralni lik je nula“, završen citat, zato što se suprotstavio NATO bombardovanju. I nije samo Hanke, kako on kaže, jedini Nobelovac koji je bio na našoj strani 1999. godine, bilo je još četvorica, a to su Žoze Samarago, Portugalac, Aleksandar Solženjicin, Rus, Dario Fio, Italijan i Harold Pinter, Englez.

Inače, David Filip je izjavio da je Dan obeležavanja pobede nad fašizmom u Nišu sa generalom Vladimirom Lazarevićem na čelu, zloupotreba toga dana itd. Dakle, evo uvaženi narodni poslanici da vidite o kakvim se to ljudima radi.

Kada je u pitanju on i ovaj iz filma, jedan od autora, Slaviša Lekić, da vam kažem da su obojica, evo apel 88 intelektualaca iz regiona koji krive zvanični Beograd za krizu u Crnoj Gori. Evo, među 88, da vidite o kakvim se neprijateljima Srbije radi, a ja ću pročitati samo nekoliko imena. Među njima Latinka Perović, razbijač Srbije i Jugoslavije. Drugi potpisnik je Stepan Mesić, koji je izjavio, citiram: „Ja sam svoj zadatak u predsedništvu SFRJ izvršio. Jugoslavije više nema“, završen citat. Milan Kučav, da ne govorim o njemu. Samo nekoliko Azem Vlasi, Šerbo Rastaoder, istoričar iz Crne Gore, jedan od najvećih anti-Srba na ovim prostorima. Milivoje Bešlin, istoričar, Nikola Samardžić. Šta reći o tome? Sonja Biserko, David Filip o kojem sam govorio, pisac, Svetislav Basara, pisac, Nataša Mičić, poslanica u Skupštini Srbije, Čedomir Jovanović, narodni poslanik i predsednik LDP, Nenad Čanak, narodni poslanik, predsednik LSV, Bojan Kostreš i mnogi drugi, a među njima i ovaj nazovi novinar Dinko Gruhonjić, Tomislav Marković, nakarada od novinara, Slaviša Lekić, evo ga, vidite, autora filma koji se našao.

Možete sad poštovani građani videti o kojima se ljudima radi, da sve ono što je srpsko njima je strano.

Gordana Suša, a ko bi drugi nego ona, nazovi novinarka, i Snežana Čongradi. To je ona koja je rekla da je u Srebrenici bio genocid i koja je rekla za Vojislava Šešelja da je „osuđeni ratni zločinac“, a za takvu presudu ne postoji dokumentacija, što je izmislila.

Uvaženi narodni poslanici, ja za sve njih sada, ove novinare, pisce koje sam pročitao i one koji nisam, ipak ću još jednom da kažem šta je DŽon Svinton, bivši šef osoblja u NJujorku, „NJujork Tajmsu“ na zdravici koju je održao ispred NJujork kluba daleke 1953. godine, samo deo citata ću pročitati, citiram: „Posao novinara, analitičara, pisca, tzv. pisaca, šarlatana, ja bi rekao je da uništavaju istinu, da otvoreno lažu, da prodaju vlastitu zemlju i narod da bi zaradili hleb. Mi smo oruđe i sluge bogataša koji su iza kulisa. Naš talenat, naše mogućnosti i naš život vlasništvo su drugih ljudi“.

I na kraju, poštovani gospodine Lekiću i saradnici u filmovima, za vas posebno vredi ova zadnja rečenica DŽona Svintona: „Mi smo intelektualne prostitutke“, završen citat.

Poštovani građani, ja ću da završim ovaj deo, hajde nazovi patriotskog govora, parafraziraću u stvari Mihajla Jovića, pisca udžbenika istorije za četvrti razred osnovne škole u devetnaestom veku, čiji je udžbenik doživeo 52 izdanja sve do 1939. godine, parafraziraću i nešto dodati, obraća se đacima, citiram: „Ja bih voleo da uvek budete junaci kao Obilić i hajduk Veljko, pošteni kao Karađorđe, da se nikada ne otimate za vlast kao Jovan Kursula, da ne grabite samo sebi, već da pomažete i druge kao što je to hajduk Veljko radio, da činite dobro kao knez Ivan, da praštate i neprijatelju kao što je knez Mihajlo“, a ja dodajem – da branite Srbiju i oslobađate kao kralj Petar Oslobodilac i da gradite i da reformišete Srbiju kao što je Aleksandar Vučić. U to ime, hvala.

Hvala.
Reč ima Zoran Bojanić. Izvolite.

Zahvaljujem, uvažena predsednice.

Gospodo ministri, koleginice i kolege pred nama je set sporazuma i dva vrlo bitna zakona, zakoni o kojima i zborimo celoga dana.

Kad govorim o tom zakonu, Zakonu o borcima i pravima ljudi koji su učestvovali i njihovim naslednicima i porodicama u ratovima za ovu Srbiju, setim se Laze K. Lazarevića i onoga što smo svi u detinjstvu pročitali: „Sve će to narod pozlatiti“.

Svi ti naši ratnici imali su muke i u Balkanskim, odnosno posle Balkanskih ratova i posle Prvog svetskog rata i nakon Drugog svetskog rata i najzad se našao neko ko pokušava, a to je lepo danas i rekao ministar, ko pokušava i ovo je prvi dobar pokušaj da to sveobuhvatno reši. To je ova Vlada, to je ova skupštinska većina.

Mnogi možda neće biti i zadovoljni ovim predlogom zakona, tu smo da to popravimo. Važno je bilo doneti ovakav zakon i siguran sam i ubeđen sam da ćemo u danu za glasanje i prihvatiti ovo zakonsko rešenje, a vreme koje je pred nama i sve one primedbe, iako je ovde i rečeno koliko je bilo javnih slušanja, gde su bila organizovana javna slušanja, koje su organizacije učestvovale, boračke organizacije učestvovale u pripremi i izradi ovog zakona i ono vrlo dobro uvodno izlaganje gospodina ministra, koje je trajalo preko 60, odnosno preko 70 minuta, gde je do detalja obrazložio član po član.

Ko je hteo da sluša, čuo je i na kraju je čuo da je izjavio da smo otvoreni i da je ova Vlada i sledeća Vlada, da su otvorene za nove predloge za poboljšanje ovog zakonskog akta, ali ovo je početak. Žao mi je što ima ljudi koji kritikuju nešto kad se neko trudi, kad neko radi. Ispada da je u ovoj našoj zemlji nekada važnije ne raditi, bolje ne raditi ništa.

Drugi zakon o kome bih i kome bih posvetio određeno vreme, s obzirom da ima dosta naših kolega koji treba da diskutuju iza mene, to je Zakon o igrama na sreću. To je zakon koji definiše na jedan novi način i priređivače igara na sreću, raspodelu dobiti i ono što je najvažnije, sa ovim elektronskim nadzorom poboljšava ono što je vrlo važno i eliminiše siguran sam u velikom delu sivu ekonomiju, pre svega.

Ono što je za ponos, a o tome je danas govorila dosta i predsednica Odbora za finansije u našoj Skupštini, je što je Vlada i što je i skupštinski odbor prihvatio sugestiju i amandman onih kojih se u velikom delu tiču sredstava koja se na ovaj način ubiraju u budžet i kroz budžet Republike Srbije, a to su invalidi, kojih ima preko 800.000 i izvršili smo i promenili taj član zakona i dopunili kako i u kom procentu, koje određene organizacije treba da se iz toga finansiraju, jer to im je pre svega osnovni izvor finansiranja.

Takođe, jednim delom, a to je u procentu od pet procenata finansiraće se i deca za lečenje teško izlečivih bolesti, tj. za lečenje u inostranstvu. Opet napominjem, to je samo jedan delić, jer Ministarstvo je predvidelo i svojim budžetskim fondom i budžetom Republike Srbije veći deo sredstava koji je namenjen za tu svrhu.

Ovde bih završio, da ne dužim. U svakom slučaju, u danu za glasanje glasaću sa sva predložena zakonska akta.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović.
Izvolite.

Gospodo poslanici, koliko nas ima ovde u sali, ja sam očekivao od ministra resornog koji je zadužen za ove zakone da nekoliko puta reaguje, minimum, iz razloga što dok su čitani određeni referati poslanika vladajuće većine, govorilo se o vidno određenim stvarima koje su neistinite, od toga da su borci i razna udruženja prezadovoljni ovim Predlogom zakona o pravima boraca vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica, gde verovatno, gledajući svoje referate, nisu znali ili nisu želeli da kažu i da se čuje da su upravo predstavnici onih ljudi koji još od oktobra meseca u Pionirskom parku protestvuju, od jutros od ranih jutarnjih sati, oni su svoj mirni protest napravili danas i nastavili ispred ulaza u Narodnu skupštinu i tražili da se povuče ovakav nakaradan zakon, jer im faktički ništa od onoga što je bilo najbitnije, za šta su se zalagali, nije ispunjeno. Znači, posle toga, oktobar, novembar, decembar, januar, februar, evo mart će mesec, šest meseci zimskih dana je provedenih u parku, u šatorima, a Vlada Republike Srbije nije imala sluha.

Onda sam se zapitao – zašto ministar nije reagovao i objasnio poslanicima da verovatno nisu pročitali Predlog zakona, jer govoriti u superlativu u ovom delu je zaista bilo nekorektno? Ovo je najmanja reč koja može da se upotrebi. I onda je bilo verovatno i razlog toga što nije uzimao reč i odgovarao tim poslanicima jeste činjenica da koliko je Vladi Republike Srbije ovaj zakon bitan govori i činjenica da ste u zajedničkom načelnom jedinstvenom pretresu danas, pored ovog zakona, koji jeste jedan od najbitnijih možda, stavili još 27, 28, 29 drugih zakona i onda ste Zakon o pravima boraca, da bi građani koji prate prenos znali, stavili zajedno sa Zakonom o igrama na sreću, o raznim konvencijama, o klimatskim uslovima, o oblasti održivog upravljanja prekograničnim vodama sa Rumunijom, itd, itd, sa mnogim drugim zakonima koji apsolutno nemaju nikakve veze sa onim što je danas Srbiji bilo potrebno. I zato ministar nije reagovao, jer bi onda izašla na videlo ova istina.

Zašto je država, kao stožer društva, kao stožer sutra jedinstva svoje nacije, naroda, svih onih koji poštuju Ustav i zakone države Srbije, zašto mora da brine o borcima? Kada kažem borcima, tu ujedno mislim i na veterane i na ratne vojne invalide. Ne samo da bi se odužili onim borcima koji su branili svoju državu u prošlosti, već iz razloga da bi imao, na kraju krajeva, ko da nas brani u budućnosti.

Ovde se postavlja pitanje moralnog integriteta. Ukoliko ne izađete u susret onima koji su bili spremni da daju svoj život za otadžbinu u najtežem trenutku za zemlju, koji su dali, takođe, svoj život, koji su prolivali krv, koji su vodili najteže bitke u istoriji čovečanstva, jer nijedna zemlja se kao 1999. godine nije suočila, jedna tako mala zemlja, da ratuje sa najvećom svetskom vojnom silom, pritisnuta iznutra terorističkom organizacijom, zatim, regularnom vojskom Albanije i celim NATO paktom.

Da li se sećate istinitih priča kako su ih tepih bombama, kasetnim bombama danonoćno gađali? Da li se sećate tih jauka majki onih vojnika i boraca koji su poginuli? Da li su oni zaslužili danas da im se posle svega što su dali ovoj zemlji, posle 20 godina ćutanja, predlažu najminimalnija novčana sredstva?

Ja negde razumem da mi živimo u zemlji gde čak imamo i ministra vojnog koji je bio vojno nesposoban u vreme kada smo ratovali, ali to ne znači da ne treba da se odužimo onima koji su bili vojno sposobni i ostali invalidi i krvarili za ovu zemlju.

Pre neki dan predsednik države je izjavio, citiram :“Šiptari nikad više neće biti u sistemu Srbije“. Možda oni neće biti u sistemu Srbije, ali Kosovo i Metohija mora i hoće. Kakva je to izjava predsednika države pred nastavak pregovora, gde kaže – oni neće biti u sistemu. Oni ne moraju, ko od njih i traži da budu u sistemu? Mi tražimo poštovanje Ustava i zakona Republike Srbije.

Ono što je sramna činjenica, a nadam se da će se gospodin ministar Zoran Đorđević prisetiti, jeste samo jedan od heroja koji danas ovde živi sa nama i koji je spreman ponovo da ratuje za ovu Srbiju.

Govori se i radi se, čini mi se, o čoveku koga ste vi primili na jedan razgovor, o Albertu Andijevu koji je bio specijalac i starešina Vojske Ruske Federacije, koji je bio borac i mogu slobodno reći heroj sa Košara i Paštrika, koji je bio ranjen kod Suve reke, vrlo teško, ostao bez oka i posle samo 15 dana se vratio na ratište, tada bio u jedinicama MUP, Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, koji je svojim umećem i ono za šta je postao specijalac, gospodin Đorđević to dobro zna ko je i šta je i kako je likvidirao i koliko je likvidirao, broj terorista koje je likvidirao, koji je u najtežem momentu podigao moral naše vojske svojim ophođenjem i svojom ljubavlju prema hrišćanstvu, pravoslavlju i Srbiji, koji je oženio Srpkinju sa kojom je zasnovao porodicu. Takav čovek od 2000. godine, tačno 20 godina, ima papire za privremeni samo boravak, a od naše države, iako je uredno poštujući zakone Republike Srbije podneo zahtev za državljanstvo, zatim nakon godinu dana podneo urgenciju, do dan danas nikakav pismeni odgovor nije dobio od institucija i predstavnika institucija države Srbije.

Ujedno, treba da znamo da je to čovek koji je ratni invalid druge kategorije 100% i to je čovek koji je prvih 10 godina živeo bez ikakvih sredstava. Da li taj čovek ima zasluge po vama ili nema? Da li ste imali makar moralnu obavezu da takvom čoveku odmah izdate državljanstvo? Šta je trebao još taj čovek da uradi za ovu zemlju? Šta je takav čovek trebao da uradi?

Da pogledamo drugi primer, gospodine ministre, pojavi se neki stranac i zaigra za naš neki košarkaški ili fudbalski klub, taj fudbalski ili košarkaški klub, nebitno je, sportski klub pošalje državi molbu, zahtev da se za stranca koji igra u tom klubu izda po hitnom postupku državljanstvo i čovek koji trči za loptom, koji pri tome nema veze sa Srbijom, koji pri tome zarađuje novac, jer naše klubove uglavnom pomaže država, dobije preko noći državljanstvo Republike Srbije.

Da li je to po vama problem ili nije? Time se postavlja pitanje kako uopšte tretirate borce?

Ono što je drugo interesantno, kada pogledamo, da bi jednostavno narod shvatio da su sve neistine, kada su borci u pitanju, danas ovde govorile, jeste član 33. Zakona koji kaže u stavu 4. „Za pravo na borački dodatak najniži iznos penzije u osiguranju zaposlenih u Republici Srbiji, prema propisima iz PIO“. Znači, najniži iznos penzije.

Hajde sada da vidimo gde ste stavili ljude koji su žrtvovali svoj život, gde ste stavili ljude koji su branili našu državu, gde stavljate unapred te ljude i pokolenja koja će trebati da brane. Da vidimo kako ste to regulisali…

Gospodine Markoviću, ovo nije šala, ja vas molim da ne dobacujete.

Ovako ste rešili pitanje boraca – najniža penzija. Hajde da vidimo kako ste rešili za sportiste i šta ste predložili.

Vlada Srbije je pre nekoliko godina donela rešenja o dodeli nacionalnih i sportskih priznanja državljanima Srbije u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja. Ove nacionalne penzije, kako se navodi u rešenju, dodeljuju se sportistima koji su osvojili medalje itd. u skladu sa odličjem posle navršene 40. godine života.

Prvo, sportistima nakon navršene 40. godine, borcima po zakonu koji ste predložili tek nakon 60, s tim da do 60. nema prava ni na kakva primanja.

Zatim, sportistima su namenjene penzije u iznosu od 111 do 166 hiljada dinara na mesečnom nivou, bez obzira na materijalno stanje.

Dalje se navodi da je u javnost, kaže, nedavno je u javnost dospela informacija da su ove penzije više od primanja istaknutih članova SANU. Najveća penzija u Srbiji koja može da se dobije na osnovu 45 godina radnog staža iznosi oko 100.000 dinara, dok sportisti koji su osvojili bronzu na olimpijskim igrama primaju mesečno najmanje 111.000 dinara a za zlato se taj iznos uvećava do 166.000. Tako je zlato vredno tri prosečne plate, srebro dve i po plate, meni gospodine ministre to ne bi bilo smešno kao vama sada, dok je bronza vredna dve prosečne plate.

Pošto prosečna plata u Srbiji skače, to znači da će naredne godine ovaj borac koji je izgubio nogu, oko, ne može da prehrani porodicu primati između 7.000 i 13.000 dinara, a zaslužni sportista koji, treba naravno odužiti se takvim ljudima, dobiće ni manje ni više nego 30 puta više. Ukoliko kažete da će prosečna plata i da je prosečna plata 60.000 dinara, to znači da se će oni na mesečnom nivou primati 180.000 dinara.

Građani Republike Srbije treba da znaju da ste ovim zakonom ponizili borce predloženim rešenjem i trebaju da znaju da, kada rešite da odete da branite državu i da date život, ako kojim slučajem ostanete živi, možete dobiti između 7.000 i 13.000 dinara, a ukoliko ste dobar sportista i osvojite jednu medalju, bez obzira koliko ste imali nastupa u reprezentaciji, bez obzira da posle i prestanete i ne želite da igrate za reprezentaciju, primaćete sredstava od više hiljada evra.

Pošto je bilo nekih dobacivanja od kolega, da neko ne pomisli da ja improvizujem, ja ću vam pročitati kako to izgleda kada je u pitanju član 86. i član 87.

Član 86. Prvo na šta mora da se stavi tačka jeste da za borce treba da bude nacionalno, a ne socijalna pomoć. Znači, vi ovamo dajete nacionalne penzije, a borce stavljate u socijalnu kategoriju.

Kada pogledamo član 86, da bi ispunio uslove, nakon navršene 60. godine, ako doživi 60 godina, on praktično mora biti beskućnik, da mu niko u porodici ništa ne radi da bi dobio određena sredstva.

Član 86. kaže, prvo i osnovno, pravo na borački dodatak samo ukoliko je stariji od 60 godina života i ukoliko on ili član njegove uže porodice, koji žive u zajedničkom domaćinstvu, nije u radnom odnosu, nije korisnik penzije, ne obavlja poslove po osnovu ugovora van radnog odnosa, ne obavlja samostalnu delatnost, nije preduzetnik, nije član privrednog društva, nije obveznik doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, ne ostvaruje pravo na vlasništvo ili plodove uživanja na poljoprivrednom zemljištu površine više od pet hektara, nije korisnik prava na mesečna primanja po ovom zakonu, ne ostvaruje materijalnu podršku putem novčane socijalne pomoći i drugih prava po propisima iz oblasti socijalne zaštite i, po osnovu svojstva boraca za isti period učešća u ratu, odnosno oružanim akcijama preduzetim za vreme mira, ne ostvaruje mesečna novčana primanja od strane druge države.

Znači, treba biti beskućnik, prosjak da bi došao da mu vi udelite 7.000 do 13.000 dinara. Zašto govorim od 7.000 do 13.000 dinara, pa da i to bude jasno?

Član 87, dalje, kaže, borački dodatak iz člana 86. priznaje se u odgovarajućem mesečnom iznosu, i to borcu prve kategorije u iznosu od 100%, borcu druge kategorije u iznosu od 80% i borcu treće kategorije u iznosu od 60% od osnovice. Kažete najmanje penzije, i to izgleda ovako: borac prve kategorije, koji je sve izgubio, imaće mesečnu naknadu od čitavih 13.221 dinar, ukoliko ispunjava sve uslove beskućnika; borac druge kategorije u ovom trenutku će moći da računa na sredstva u neverovatnih 10.577 dinara, to je novac sa kojim u Srbiji može lepo da se živi; borac treće kategorije 7.933 dinara. Znači, lepo jednom odete do nekog većeg marketa i lepo sa tim novcem potrošite i kažete - to je to. Ovo je ukoliko uzmemo da je prosečna penzija 24.200 dinara, nešto preko.

Sve ste omanuli, namerno, i trebalo je u najmanju ruku dati prosečnu penziju ovakvim licima i, naravno, ono za šta su se borili, koliko je moguće u ovom trenutku, dozvoliti im i vratiti im deo poštovanja koji su, nećemo trošiti reči, zaslužili.

Koliko je u međuvremenu za ovih 20 godina tih boraca, invalida preminulo? Nažalost, kada mogu da kažem, koliko ste uštedeli na onim ljudima koji nisu dočekali penziju.

Hvala gospodine Damjanoviću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Po redosledu.
Izvolite.