Po amandmanu, samo kratko.
Slušao sam ove amandmane kolega poslanika, kolega iz SRS i ja stvarno ne mogu, naravno, barem, evo, sa ovom konkretnom jednom, pre toga ne mogu da kažem da tu nema dosta, za mene, uverljivih razloga, argumenata i bojazni ili sumnji, nazovimo to kako hoćemo, u pogledu toga šta se dešavalo, ali ima mnogo, nažalost, ili primera ili indicija da su se dešavale mnoge strašne i ružne stvari.
Niko ovde ne prebacuje, ili ja mislim da niko nema nameru da prebaci sada aktuelnoj vlasti da je ona kriva za to, naravno, pa ni prethodnima, ali su se stvarno mnogo strašne i ružne stvari dešavale.
Možda ne toliko masovno i, nadam se, ne toliko masovno kao što se ponekad stiče utisak, ali svakako više nego dovoljno da budemo vrlo šokirani i zabrinuti i ogorčeni kao pojedinci i kao društvo.
Zato ja razumem ovu povišenu temperaturu, u vezi sa donošenjem ovog zakona.
Dakle, svaka sumnja i bojazan da njegovo donošenje, koje ja podržavam, u principu i u načelu, da ono pomaže zataškavanju slučajeva ili tome da se neki od ovih zločinaca, najtežih zločinaca.
Ja to smatram jednim od najtežih zločina u pojedinim situacijama za koje, kažem, postoje sumnje da su se zbilja dogodile, dakle, da će se izvući i da će biti amnestirani i gurnuti pod tepih. Onda je to ono što motiviše, ja tako shvatam, kolege koje problematizuju rešenja iz ovog zakona.
Dakle, ja ne kažem da to tome vodi, ali prosto treba razumeti i tu potpuno razumljivu i ljudsku i kako god hoćete brigu da se to ne dogodi.
Zato sam rekao da će za moj stav biti odlučujuće mišljenje udruženja roditelja. Videli smo da su neka imala rezerve, neka su prihvatila i prvi nacrt rešenja, neka od tih udruženja, sad u međuvremenu još jedno važno i bitno udruženje je, koliko sam shvatio, podržalo ove dopunske amandmane. Tako da je to, da kažem, korak još u dobrom pravcu.
Stvar je osetljiva, delikatna, nije, kažem, politički ni dnevno politički, ne sme da bude, ne verujem da sad neko tu žigoše i da ima nameru da optuži bilo koga da je, govorim iz vlasti, niti one, ne znam, 2006. godine, niti ove sada, da je zataškavala stvar, ali da je posledica bila zataškavanje, objektivna posledica.
Da se to dogodilo, to je činjenica i da nažalost niko, a vi me ispratite ako grešim, niko, slovima niko, nije odgovarao za slučajeve kakvih je svakako bilo i koji su svakako zastrašujući.
Dakle, meni je samo važno da ovaj zakon, ne može on garantovati da će se ti slučajevi rešiti, ali mi je bitno da barem ne zatvori vrata, da ti slučajevi budu u budućnosti rešavani, a nikada se ne zna.
Evo, posle par decenija se izgleda sad konačno razrešava ubistvo, slučaj ubistva bivšeg švedskog premijera Palmea, kako vidimo. Tako će možda i neko od ovih slučajeva, možda pred kraj života, pred smrt progovori, proradi savest, progovori neki čuvar, portir, akušer, babica, lekar. Svašta se može dogoditi.
Dakle, samo je bitno da rešenja iz ovog zakona ne sprečavaju ili ne zatvaraju mogućnost da se do istine dođe, a da ne garantuju tu istinu to je već potpuno jasno.
Dakle, ja podržavam ovaj amandman, a istovremeno, kažem, pohvaljujem i ove napore koji su činjeni da se nađe u poslednji čas da se nađe prihvatljivo rešenje i za roditelje. Hvala.