Dame i gospodo narodni poslanici, nama ovo pokazuje ozbiljnost u svemu ovome kada u dva dana mi vidimo kako se amandmanima u zadnji čas suštinski menja Predlog zakona.
Dakle, u vreme načelne rasprave mogli smo da čujemo ovde kako je ovo ta vlast koja je preuzela odgovornost da reši nešto što nije moglo biti rešeno pre 10, 20, 30 ili koliko već godina, da su se konačno suočili sa problemom i da će ova vlast to rešiti itd, a onda kada smo mi u načelnoj raspravi govorili o tome da ovim predlogom zakona, bez ovih amandmana, nema suštinskih rešenja tj. nema nikakvih rešenja, osim isplate novca nekim ljudima koji su u potrazi za istinom o svojoj deci, onda se u dva dana amandmanima to ispravlja i formira se ovakva komisija.
Ukoliko ova Vlada, vlast od 2012. godine je već osam godina, sada sprema Zakon o nestalim bebama, na tome se radi, postoje ljudi koji to pišu, jel tako, oni konsultuju neke druge, istražuju te slučajeve kako bi takav jedan predlog zakona trebao da izgleda, neko vreme se na tome radilo, dve godine sigurno u skupštinskoj proceduri i samo se u dva dana sve promeni, šta to govori o shvatanju zakona, shvatanju parlamentarizma i uopšte uloge parlamenta u Srbiji kada je u stanju tako nešto da se desi posle dva dana?
Mi smo čuli da se u stvari sve rešava od gospodina Stefanovića, da se to sve rešava, kako će policija svakako vršiti istrage i bez nekih zakonskih rešenja, da će policija sprečiti sve neke buduće pokušaje otimanje dece itd, ali da je to taj zakon koji smo mi čekali. Kada smo mi iz SRS govorili o tome da je potrebna uloga države, da se u tome svemu pokaže, da li kroz anketni odbor, da li kroz ovakvu neku komisiju, onda su oni kritikovali, tj. gospodin Stefanović i Slavica Đukić Dejanović, to kako to nije moglo da se desi, kako je nekada bilo, pa nije bilo rezultata itd, a onda u dva dana se to sve isto radi.
Ovi amandmani koje treba ovaj predlog zakona da sadrži su suštinski u kontradikciji sa onim što je pričao gospodin Stefanović, a Stefanović je bio ovde predstavnik predlagača. Šta to govori ovoj Vladi Republike Srbije? Da li vi imate neki dogovor uopšte pre nego što dođete u Skupštinu? Da li vi te zakone čitate? Da li tamo istražujete? Dakle, u dva dana sve ono što je pričao gospodin Stefanović apsolutno pada u vodu.
Može ovo pitanje da se reši kroz ovu komisiju, i to je potrebno, ali ono što je najpotrebnije, a što se ne vidi, jeste politička volja da se to pitanje reši. Dakle, možemo da imamo najstručniju, najbolju, sjajnu komisiju, ali ako nemamo političku volju da se to pitanje reši, džaba nam komisija.
Stvar je u tome, i o tome smo govorili i u načelnoj raspravi, da treba početi sa istragom, sa saslušanjima svih lekara, policajaca, ljudi povezanih sa porodilištima u tom periodu, za koje se sumnjiči da je došlo do nestalih beba, odnosno do krađe beba iz porodilišta, pa bi se rešio jedan jedini slučaj na primer, ali taj jedan slučaj bi mogao da bude ključ rešavanja celog tog procesa, cele te mafije, zato što niko ko je učestovao u krađi beba nije to radio samo jednom i nisu to lica koja nisu povezana jedna sa drugima i zato je to na taj način trebalo da se reši, odnosno da se pokuša da se reši.
Mi smo bili svedoci, ja ne znam da li je ministar Đorđević u tome učestvovao, ali malo, malo kako se pojavi neka afera u javnosti oko ministara, pa je jedan ministar umešan u malverzacije sa „Krušikom“, pa je drugi ministar umešan u neke malverzacije sa nekim drugim stranim kompanijama kao što je Zorana Mihajlović, odmah se automatski vadi neki poligraf, ide ministar da se kune u svoju nevinost na poligraf i onda je vest, ne sudska istina, ne šta se zaista desilo, ne ko je u pravu - nego ministar je prošao poligraf.
Dakle, to je metod traženja istine u Srbiji kada dođe do neke afere vezane za ključne predstavnike režima, a posle toga kada kažemo – gde vam je sad poligraf, gde vam je poligraf u ovoj istrazi? Ako je to tako jedno sjajno sredstvo koje odvaja laž od istine, molim lepo poligraf i svi lekari, babice, policajci, svi ljudi koji imaju bilo kakve veze sa porodilištima u vreme krađe dece iz porodilišta ili gde se sumnjiči da je do te krađe došlo prvo na poligraf. To bi na primer bio jedan prvi korak. Došlo bi se do nekih informacija koje bi bile dovoljne za nastavak tog procesa, odnosno traženja istine o deci.
To kada se pojavilo nije izgledalo kao istina, priča o krađi dece iz porodilišta. Ali, kako je moguće da kada je jedan veliki broj roditelja utvrdio da je to istina, ljudi pronađeni, neki, od tih ukradenih, kako su neki roditelji, odnosno udruženja roditelja mogli da dođu do nekih informacija za 10, 20 ili 30 godina, a Republika Srbija to nije u stanju? Kako su sposobniji roditelji, pojedinci i ta udruženja od državnih organa?
Što se tiče ovog novca, šta je tu poneta, odnosno zbog čega se takvo rešenje donosi? Evropski sud za ljudska prava je doneo presudu koja treba da bude razlog, ne naravno istina, nego samo zato što je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu za taj jedan slučaj i naravno zbog toga se ovde usvaja zakon, ne zbog neke namere da se to pitanje i utvrdi, to je valjda svima jasno, i tamo je označena neka cifra od 10.000 evra, a onda u zakonskom rešenju kaže se – roditelj ima pravo na pravičnu naknadu u iznosu do 10.000 evra. Gde su ti ljudi, tj. kako je moguće praviti razliku između tih ljudi ukoliko oni zaista imaju informacije, indicije da su deca ukradena, pa se jednom isplati 5.000, drugom se isplati 7.000, trećem se isplati 10.000 evra? Znači, to je od jedan do 10.000 evra. Neko može da dobije i jedan evro, jel tako? Kakvo je to rešenje? Ko to može da proceni da je jednom čoveku dete puno ukradeno, baš mu je ukradeno u velikoj meri, pa će on dobiti 10.000 evra, a nekom drugom dete nije toliko ukradeno, ukradeno mu je u mnogo manjoj meri pa će on dobiti 100 evra? Gde je tu logika, kao i kod mnogih drugih pitanja?
Dakle, prvobitno zakonsko rešenje pokazuje da umesto da se država suoči sa konkretnim problemima i da nastoji da ih reši, koliko god to bilo iscrpljujuće možda ili mukotrpno ili teško, ide se linijom manjeg otpora. Još ćemo da vidimo kako će se pokazati ta komisija, ali intencija sa tih zamišljenih 10.000 evra jeste možda da se na taj način neko od njih, koji teško živi, koji možda nema posao, možda je u teškoj životnoj situaciji, svakako bi mu 10.000 evra značilo, znači, intencija je da taj neko ko bi možda taj novac primio odustane od dalje istrage, odnosno potrage za informacijama, odnosno potrage za svojim detetom. Ja ne vidim drugi razlog za to donošenje, a ne rešava problem.
Ukoliko bude komisija u skladu sa tim marketinškim pristupila problemima, onda neće ni ona ništa uraditi. Dakle, ide se linijom manjeg otpora, pokušava da se novcem reši problem, odnosno da se novcem nekome da neka uteha, a posle da se nastupa kako je posle određenog perioda te i te vlasti ovo pitanje konačno rešilo, što nema veze sa istinom.
Govorili smo ukoliko se pojavi bilo koja cifra u zakonskom rešenju, kolika god da je ona, ona na neki način faktički stavlja cenu na jedno dete, koja nije ni fiskna. Može da padne ili poraste cena deteta. Kada smo donosili ovde zakon koji propisuje da je svaki građanin Srbije obavezni davalac organa ukoliko se pre toga sam pisanom izjavom kod notara te saglasnosti ne odrekne, odnosno to izričito zabrani, govorili smo o veoma, veoma potencijalnoj mogućnosti da to bude izvor da se snabdeva crno tržište ljudskim organima za Zapadnu Evropu, pošto oni nas i vide kao jedno tržište, kao izvor resursa od jeftine radne snage do prirodnih resursa, od sirovina itd, zašto ne i ljudskih organa?
Ovo može da bude potencijalno izvor, tj. resurs za crno tržište zemalja EU sa decom. Čuli smo već komentare iz EU na tu temu, pre svega iz Nemačke. Tih slučajeva je bilo. U Srbiji se o tome ne govori. Srbija se time ne bavi. Ovo sa ovom cenom, jer čim se stavi cena, odnosno čim se stavi cifra to je u stvari cena. To je ono što je problematično.
Umesto da ste nastojali da se neki roditelji povedu za tim novcem da možda odustanu, trebali ste da im ponudite istinu, a trebali ste prvo da se temeljno pripremite, da znate šta ćete i kako ćete sa takvom komisijom, a ne da komisiju smišljate u dva dana. Neozbiljan pristup je od strane Vlade Republike Srbije ukoliko se samo za dva dana nešto osmišljava što treba da bude ključno u rešavanju ovog pitanja. Da li je odgovorno – dve godine je samo zakon u skupštinskoj proceduri, da samo u dva dana se takvo nešto menja? Po našem mišljenju nije.
Drugo, niko nije razmišljao o tome kakva može slika u javnosti da se stvori kada počnu ljudi koji nemaju veze sa nestalom decom da govore kako imaju, da izmišljaju, da varaju u nadi da će doći do ovih 10.000 evra na neki način. Da li vi smatrate da je to možda potencijalno kompromitujuće za sve te ljude koji 20 ili 30 ili koliko god godina traže istinu za svoju decu? Ukoliko se neki hohštapleri pojave u nadi da će dobiti ovaj novac, pošto je, vidimo već, vlastima u Srbiji mnogo bolje da se novac isplati, a da se ništa drugo po tom pitanju ne radi, da li će na taj način biti kompromitovani svi ovi ljudi koji na tome insistiraju već dugi niz godina?
Dakle, opet kažemo, budući da se rešenje ne nazire, da treba tek da se vidi kakav će biti rad te komisije, ono što je ključno u rešavanju ovog pitanja, kao i svakog drugog, a to je ono što vidimo da često nedostaje, to je politička volja. Ukoliko ima političke volje, ovo pitanje može da se reši. Ukoliko ovo pitanje samo treba da se skine sa dnevnog reda, e, onda će se isplatiti i novac. Takva je situacija. Forma bez ikakve suštine, to je predlog ovog zakona.
Nije korektno sa strane Vlade Republike Srbije, po našem mišljenju, da posle donošenja ovog zakona bilo ko može da kaže da je ovo pitanje u Srbiji rešeno i da je ova vlast posle 20 godina rešila pitanje nestalih beba. To bi bilo nemoralno, to bi bilo sramotno, to bi bilo skandalozno, a videli smo već takve najave pre nego što je zakon došao u skupštinsku proceduru od strane ministra pravde.
Dakle, umesto da okrećete glavu od problema, umesto da idete linijom manjeg otpora, treba odlučno da pristupite rešavanju i istraživanju, tj. istrazi šta se desilo sa tom decom i onda da vidimo kroz neki period rezultate rada, a ukoliko budete donosili zakone samo zato što su takve smernice Evropskog suda za ljudska prava, onda nećemo stići, zaista, nigde.
