Dame i gospodo narodni poslanici, ne sudite da vam se ne bi sudilo. To su reči Isusa Hrista.
Bojim se da naše sudije, da naši tužioci, među kojima, verovali ili ne, ima i časnih, i to dosta, nezavisno pravosuđe od ove vlasti, ali ne i od bivše, ja se bojim da upravo poštuju ovo geslo. Kaže – ne sudite, da vam se ne bi sudilo.
Mnoge kriminalne radnje ostaju nedosuđene. Mnogo toga u javnosti ima u krivičnim delima, u zlim delima, gde tužilaštvu i pravosuđu ne pada na pamet da to kazni. Verovatno idu onom devizom – kad Đilas kaže znate li vi ko sam ja, ili Jeremić to malo snažnije kaže – znate li vi ko sam ja. Verovatno zbog toga kažu - ajde da ne sudimo, jer ovi kad se vrate, ako budemo sudili po zakonu, po sili zakona, oni će nama suditi po zakonu sile. Verovatno se toga boje i ovaj deo čestitih i poštenih sudija za koje sam rekao, verovali ili ne, ima ih, i brojni su.
Ko zlo ne kažnjava, taj novo zlo čini. To treba da znaju oni koji se boje da sude da im se ne bi sudilo.
Ukoliko imate gospođu iz Pančeva koja kaže narkodileru da treba iseliti novinara i pita ga da li može da iseli tog i tog novinara iz Pančeva, ukoliko sudovi i tužilaštvo po saznanju ne krenu da to kazne, onda saučestvuju u tome.
Danas ta gospođa izmišlja krivična dela. Tužilaštvo opet ništa ne čini, da odgovara onaj ko lažno prijavljuje krivično delo, ko na takav način uznemirava javnost, ništa ne čini da utvrdi da li ta osoba govori istinu ili neistinu ili ta osoba kaže da neće da kaže ko su svedoci, ko su žrtve jer, eto, ona neće to da saopšti dok tužilaštvo i sudovi ne zaštite svedoke i žrtve za koje ona neće da navede imena. Pa, kako tužilaštvo, sudovi, pa i policija da zaštiti NN osobe ukoliko ona krije te činjenice?
Tužilaštvo i pravosuđe se boji jednog preduzeća. Ja sam ovde govorio da mi nemamo problem sa opozicijom, da mi imamo problem sa zloupotrebom opozicije koja je zloupotrebljena, dela opozicije, koju uglavnom ovi drugosrbijanci nazivaju celom opozicijom, oni koji ne misle tako po njima nisu opozicija. Mi imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom. To vam govorim gotovo tri godine.
Ta gospođa je upravo posle pet, šest stranaka ušla u to preduzeće, koje ima dva službena naziva, jedan je valjda „Multikom“, a drugi je Stranka slobode i pravde. Uglavnom, svi iz „Multikoma“ su zaposleni u Đilasovoj firmi, pa ne znam, tužilaštvo bi moglo možda da pogleda, jer je zabranjen politički rad u preduzećima. Očigledno da se i to ne poštuje.
Uglavnom, sudovi su izgleda u nekom strahu da im ovi ne bi sudili, makar onaj deo koji nije pripadao DS.
Ovde su neke sudije osporene za koje sam i ja mislio da ih vredi osporiti.
Zločine treba kažnjavati. Na današnji dan ubijen je jedan Makedonac, jel tako, generale, u Splitu, 1991. godine. Podignuta je puška na državu koja je jednoj naciji obezbedila da bude prihvaćena među pobednike, iako je bila gubitnik, da bude u državi zajedno sa pobednicima, iako je bila poražena i koja je samo 30, 40 godina kasnije ponovo podigla pušku na državu, na zajednicu u kojoj je bila itekako priznata.
Ubijen je Makedonac, Gešovski, ispred vojne komande. Pokušali su da udave drugog, Nakova, čini mi se. I to je za mene bio početak oružanog ustanka iz Nezavisne Države Hrvatske protiv države koja nije dovoljno kaznila. I taj zločin koji se desio u Splitu nikada nije kažnjen. Nikada ni naši sudovi za ratne zločine se nisu potrudili da lica koja su umešana u Dobrovoljačku, pre nekoliko dana je bila godišnjica, iz 1992. godine u Sarajevu, da pokuša da kazni zločince i da pokuša da ukoliko stupe na tlo, a većinom se radi o kriminalcima, da stupe na tlo Srbije, da pokuša da ih privedu pravdi, jer su ubili gotovo 40 vojnika.
Među ovim drugosrbijancima ima onih koji to pravdaju time da je osam poginulo u Dobrovoljačkoj, a navodno ostali su poginuli u napadu na predsedništvo, koje je u tom trenutku bilo prazno, jer je Alija Izetbegović bio sa Kukanjcem u, čini mi se, UNPROFOR-ovom nekom vozilu.
Dakle, postoje oni koji zločine opravdavaju, ali Tužilaštvo za ratne zločine ne može da juri samo krivce među srpskim narodom. Mora da ceni srpske žrtve, bez obzira što ja mislim da su u tom Tužilaštvu za ratne zločine i sudovima, uglavnom, pretežno, članovi DS, recimo, supruga Zorana Živkovića je sekretar tog suda, koji su podnosili izveštaj američkoj ambasadi o aktivnostima Tužilaštva i ulozi gospođe Kandić u svim tim predmetima. Imam zapisnik o tome.
Naši sudovi se nisu potrudili da ispoštuju i žrtve srpskog naroda na način na koji su ispoštovali žrtve koje su Srbi naneli nekim drugima, pa čak često su kažnjeni oni koji nikakav zločin nisu učinili, posebno u Hagu, a Boga mi i među domaćim pravosuđem, jer Nataša Kandić je bila ta koja je držala taj tas boginje pravde, pa gde ona kaže treba da prevagne nema veze da li si kriv ili nevin, kao u Hagu, ili si Srbin ili si nevin.
Mnogi u te sudove, kao ovo sad za Tačija, mnogi u te sudove kao u Hagu idu, kako se zove, ovaj, Haradinaj, pa imate u Hrvatskoj Gotovinu, uglavnom Gotovina za Gotovinu, to ti je geslo, ili si Srbin ili si nevin, uglavnom budu pozvani na te sudove da bi bili oslobođeni. Njih pozivaju, ne da ih osude, već da ih oslobode, da ne bi neko drugi mogao da ih kazni, kao i Gnjilansku grupu. Pošto je suđena u Srbiji, pošto je sudija Majić oslobodio Gnjilansku grupu, koji laganjem, uzimanjem duše na desetine Srba lišilo života, nealbanaca, i preko 200 mučilo i metodom laganog uzimanja duše, mučenjem do smrti. Dakle, ti likovi, ti zločinci koji su bili osuđeni, pa apelacionom presudom Majića oslobođeni, više nigde ne mogu da budu kažnjeni, jer je njima suđeno jednom i više niko ne može da ih privede pravdi. To je receptura koju su naši sudovi prepisali od Haga itd, koji su pozivali na suđenje one koji su napravili zločine nad Srbima samo zato da bi ih presudama oslobodili i da za ta dela više nijedan sud ne može da ih goni.
Dame i gospodo, danas je Đurđevdan. Čestitam slavu svima. U mnogim domovima će se zaoriti pesma tuge i očaja koja se zove Đurđevdan. Na današnji dan 1942. godine, ravno u zoru, iz sarajevskih zatvora i malih logora u kojima su bili Srbi, ustaše su najavile Srbima đurđevdanski uranak. Tri hiljade sarajevskih Srba, iz Sarajeva i okoline, koji su pokupljeni u te logore i zatvore je natovareno u stočne vagone u koje je moglo da stane 40 ljudi ili sedam konja, kako je pisalo na vagonima. Po 200 ljudi je strpalo u svaki vagon, ukupno 3.000 ljudi je strpano i upućeno preko Slavonskog Broda za Jasenovac. U Slavonskom Brodu su pretovarani oni koji su preživeli put do Slavonskog Broda. Oni su od strane ustaša natovareni u te vagone u ranu zoru na Đurđevdan.
Iz tuge, očaja, inata i ponosa jedan od mladića Kulturno umetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva je zapevao pesmu Đurđevdan. Na to su ustaše reagovale, zatvorile kapke na prozorima i veliki broj Srba nije stigao do Jasenovca, do te fabrike smrti, već se pogušio zbog nedostatka vazduha. Uprkos svemu, ispevana je pesma Đurđevdan i danas se ona peva i svi oni koji je pevaju i slušaju treba da se sete da je nastala u momentu ljudskog očaja Srba koji su putovali prema fabrici smrti u Jasenovcu.
Goran Bregović je osamdesetih godina, čini mi se, samo složio tu pesmu i ona je pesma tuge i na današnji dan mi seljaci se obično setimo, koji smo poreklom iz Republike Srpske i Bosne i Hercegovine, tog stravičnog zločina kada je u jedan voz, u jedno jutro, strpano 3.000 žrtava. Profesor dr Vidović, koji je preživeo sve to, koji je bio živi svedok ispevanja ove pesme, je bio živi svedok koji je bio u toj kompoziciji smrti koja je putovala prema fabrici smrti.
Drage moje sudije, vi koji niste osporeni, vi koji ćete proći, treba da znate da ne treba da se bojite Đilasa i da ne treba zakon da bude paučina, kako se kaže, kroz koju se provlače velike muve i bumbari, tipa Đilas, a samo se kažnjavaju mali. Ne treba da se bojite da sudite zato što Đilas i Jeremić prete da će suditi svim političkim protivnicima, pa i medijima koje će kao da oslobode. Kao dokaz da sam govorio da imamo problem sa Đilasovim preduzećem i Šolakovim biznisom neka vam posluži to da posle REM, za koji sam govorio, i „Telekoma“, odjednom ide i zahtev za nacionalnu frekvenciju, jel tako, gospodine Jovanov, koju žele da im se dodeli. Naučili su to posle 2000. godine. Od pet nacionalnih frekvencija koje su podeljene, svih pet su podelili oni, pa misle da je red, pošto su to delili kao vlast, da ovu jednu dodele kao opozicija i verovatno misle da je dodele sami sebi i da na takav način iskontrolišu još jednu nacionalnu televiziju.
Da vas podsetim, kada su delili frekvencije, dugim cevima, oružanim putem su zabranili BK televiziju, jel tako, gospodine Marković, dugim cevima su upali u BK televiziju, a po meni jednu od boljih televizija u to vreme i zauzeli je.
Da vas podsetim samo da ti borci za slobodu medija, koji se pozivaju na zakone, nezavisno sudstvo itd, to kod njih ništa nije važilo, su 2003. godine zabranili najtiražniji list, mislim da je „Nacional“. Najtiražniju novinu su zabranili 2003. godine.
Da vas podsetim da je Rajo Rodić vlasnik „Glasa javnosti“ i „Kurira“, čini mi se, 2009. godine gotovo leteo u nebo, jer su mu automobil digli u vazduh kod Marakane, čini mi se. Da vas podsetim da su tada bili spremili Zakon o medijima, 2009. godine, da su upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“, da su uhapsili vlasnika, ne znam da li je bio glavni i odgovorni urednik, Raju Rodića.
To su ti borci za slobodu medija koji su dodeljivali sve frekvencije dok su bili vlast i sada bi tu jednu, preostalu da dodele sami sebi, kao opozicija.
Drage moje sudije, zakon je za svakoga zakon. Valtazar Bogišić – zakon je zakon ma koliko opor bio i, na kraju kaže, najveća nepravda kada neko od zla dijela svog još kakvu korist ima. Drage moje sudije, sadašnje i buduće, to treba da vidite i da znate da narod pita – kada ćete kazniti Đilasa? Hvala.