Samo bih htela da iskoristim priliku da se zahvalim ministru na odgovoru. Nisu u pitanju dugovanja, u pitanju je vanredni inspekcijski nadzor vezano za protivpožarnu zaštitu. Znači, dat je rok da se otklone mere 30 dana, dva puta su produžavane te mere na period od šest meseci.

Mislim da bi Ministarstvo prosvete moralo da se uključi u rešavanje ovog problema, jer očigledno da neko ne radi svoj posao kako treba.

Hvala još jednom.

Reč ima Zagorka Aleksić.

Hvala, poštovani potpredsedniče.

Uvažena ministarko, ministre, kao što je koleginica iz moje poslaničke grupe već rekla, u Danu za glasanje mi ćemo podržati ovaj set zakona koji je pred nama.

Svi zakoni su podjednako važni ali svakako bih izdvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti kojem je prethodio jedan, možemo reći, jedan intenzivan društveni dijalog i javna debata i on predstavlja jednu institucionalizaciju borbe koja je trajala dugo i koja će i posle donošenja ovog zakona trajati, jer treba biti realan i objektivan.

Usvajanjem jednog ovakvog zakona mi nećemo rešiti sve probleme ali ćemo postaviti zdrave temelje i raskrčiti put ka punoj rodnoj ravnopravnosti kojoj se teži.

Ovaj zakon podrazumeva one prakse koje podstiču rodnu ravnopravnost u svim aspektima života, u oblasti zdravstvene i socijalne zaštite, bezbednosti, poslovnog života, saobraćaja, tehnologija, kulture komunikacija, sporta, politike, udruživanja. On je naravno usmeren protiv nasilja, podrazumeva oštriju kaznenu politiku i što je važno podrazumeva mehanizme za prevenciju nasilja i njegovo prepoznavanje.

Činjenica je da danas više nego ikada Srbija ima žena koje vrše javne funkcije. Kada je u pitanju politička moć žena više nego ikada imamo i ministarki i poslanica, ali i sutkinja. Ipak, mi smatramo da te zakonske privilegije nisu samo rezervisane za političarke i sutkinje, već pre svega za građanke i građane ove zemlje.

Mnoge građanke, nažalost, nisu dovoljno upućene u svoja prava, suočavaju se sa diskriminacijom na svakom koraku, ne prepoznaju uvek diskriminaciju, nisu informisane na pravi način. O tome govore razna sektorska istraživanja i na kraju krajeva Godišnji izveštaj Poverenice za ravnopravnost, kao jedan vrlo relevantan dokument i to je činjenica nad kojom ne smemo da zatvaramo oči.

Za Jedinstvenu Srbiju su posebno važne mere zakona iz pete oblasti, čini mi se da je peta, a to je oblast rada, zapošljavanja i samozapošljavanja i ta se oblast dosta izmenila i unapredila. Stvorio se jedan vrlo precizan i jasan normativan okvir koji će obezbediti punu primenu politike jednakih mogućnosti kada je u pitanju rad.

Ovim zakonom mi smo borbu za ravnopravnost utemeljili, dali smo joj okvir, opredelili smo se za jedan jasan pravac. Ipak, rodnu ravnopravnost neće obezbediti donošenje zakona, već njegova primena i zato je veoma važno delovanje svih činioca ovog društva. Ravnopravnost treba da postane manir, način ponašanja koji treba praktikovati u svim društvenim odnosima, počevši od onih porodičnih do onih koji se obrazuju u institucijama.

Mi podržavamo i Predlog zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca i cela ta kulturno-istorijska celina, gradsko jezgro Sremski Karlovci predstavlja jedno jedinstveno kulturno nasleđe u Srbiji.

Karlovci su grad – muzej, grad jedinstvene vinogradarske tradicije. Ni jedan grad u Srbiji ne slika takvu epohu romantizma kao Sremski Karlovci. To je grad Branka Radičevića, nekadašnje stecište domaće intelektualne elite i mesto koje je bilo centar kulture, obrazovanja i duhovnosti nekada za Srbe. Nadamo se da ćemo uskoro pobediti koronu i da će u oblasti kulture biti više ulaganja.

Kada sam već kod korone i pandemije protiv koje se i dalje borimo, želim samo da spomenem da u organizaciji Skupštine grada Jagodine, a o trošku donatora i na inicijativu predsednika JS, gospodina Dragana Markovića Palme, 600 ljudi boraviće u Paraliji od 3. do 7. juna, od toga najviše lekara, njih 500 i to najviše onih koji su pandemiju proveli u crvenoj zoni.

Poslanička grupa će u Danu za glasanje podržati sve zakonske predloge koji su pred nama. Hvala.

Hvala, gospođo Aleksić.

Reč ima Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažena ministarko Čomić sa saradnicima, ministre Ružiću sa svojim saradnicima i uvaženi predstavnici pokrajinske Vlade, poštovane kolege, građanke i građani Srbije, danas pred nama je set važnih zakona. Znam da ništa novo nisam rekla. Neću se baviti prvim zakonom koji je na dnevnom redu, Zakonom o srednjem obrazovanju, jer su o tome zaista iscrpno govorili i profesor Žarko Obradović i Đorđe Milićević. U stvari, ja generalno ne govorim posle profesora Obradovića kada je upitanju prosveta, to bi bilo isuviše hrabro, ali se hoću baviti zakonima koji su takođe na dnevnom redu, to je Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o ravnopravnosti i Zakon koji se tiče Sremskih Karlovaca.

Mnogo smo simpatičnih detalja čuli, ali ću početi svoju diskusiju sa pozicije ravnopravnosti. Kako ona izgleda u praksi? Ovako, govori uvaženi kolega Đorđe Milićević sa pozicije predsednika poslaničke grupe, potroši polovinu vremena, a drugu polovinu ostavi za svoju koleginicu, koja mu je inače i zamenik. To je, uvaženi građani Srbije, ravnopravnost u praksi u parlamentu Srbije. Nju je uvek lepo prepisati kad postoji. Da je kojim slučajem bilo drugačije, ja bih bila najglasniji kritičar, to ministarka zna zato se tako simpatično i smeška.

Mi smo Zakon o zabrani diskriminacije doneli 2009. godine i negde mi se čini bili manje senzitivni nego što smo danas. Zašto smo danas ovoliko senzitivni kada je upitanju Zakon o zabrani diskriminacije, ja ne mogu do kraja da razumem, iako pretpostavljam da moja pozicija i nije da nešto razumem, naročito ne ako su to lične reakcije, tim pre što jedan ovakav zakon, koji istina u svom sastavu sadrži nešto što bi za određene ljude koji imaju predrasude na temu jednog dela ovog zakona moglo da bude sporno, mora da bude pogledan kroz malo širu prizmu, pa i prizmu šta je to što bi smo prihvatili, a šta što bi smo odbili. Doći ću i do toga.

Ljudska prava, građanska prava, manjinska prava, to je, ljudi, Ustav Srbije. U čemu je problem da mi iskoračimo i unapredimo svoja dva zakona, a oba su doneta 2009. godine? Praksa je pokazala posle, koliko je to, 12 godina da treba napraviti određene promene, da ih treba unaprediti, da treba iskoračiti, da treba prepoznati neke ugrožene kategorije kojima se možda nismo bavili te 2009. godine. Možda su bile tiše, možda nisu bile naglašene.

Šta je diskriminacija u praksi? Najbolje znamo mi koji smo nekada bili predmet diskriminacije koja se pretvara u nasilje. Ovo kažem sa pozicije nekog ko je živeo u južnoj srpskoj pokrajini i bio diskriminisan isključivo zato što je Srpkinja, pa sam kao takva bila u riziku da kada izađem u grad uveče i ostanem posle 23,00 časova mogu biti potencijalna meta za nekog silovatelja isključivo po verskoj pripadnosti.

Mnogo je žrtava, nažalost, jednog ovakvog pristupa životu. Ono što Srbija nikada nije bila, nije bila teren na kome je dozvoljeno da se na taj način bilo ko odnosi prema bilo kome. Zato je važno reći na glas ono što je rekao ovaj zakon.

U nekoliko navrata ste, ministarka, odgovarali i probali da određene dileme razrešite, ako su to bile dileme, ako to nisu bili izričiti stavovi. Izmene zakona se u onom delu koji sam pogledala, a pogledala sam vrlo studiozno, tiču pre svega proširenja oblika diskriminacije. Ona sada obuhvata i polno i rodno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, uznemiravanje ili navođenje na diskriminaciju, zatim teškim oblikom diskriminacije će se pored do sada definisanih oblika smatrati i diskriminacija po osnovu seksualne orijentacije i starosnog doba i govorili ste o izveštaju Poverenika. Ja nisam stigla da to pogledam, ali verujem da te cifre nisu ni malo obećavajuće.

Do sada se diskriminacijom smatralo izazivanje ili podsticanje neravnopravnosti, mržnje ili netrpeljivosti po osnovu rasne, nacionalne i verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta i invaliditeta. Ova izmena je rezultat potrebe usklađivanja sa evropskim zakonodavstvom, ali i posledica uočene prakse da je po ova dva osnova poraslo diskriminatorno ponašanje.

Odavde bi se ja zaustavila sa svim onim što bi moglo da bude i jeste lepo kod mene napisano u obrazloženju ovog zakona i prešla na ono što u praksi ne mogu da prihvatim. Ne mogu da prihvatim da u 21. veku u slobodnoj zemlji Srbiji, u sred grada Beograda, koji je glavni grad, mog druga Borisa Milićevića neko vitla nožem isključivo zato što je deklarisani gej, kao što ne bih mogla da prihvatim da bilo koga od vas, i o tome sam govorila u Skupštini nedavno, bilo ko napada samo zato što ne misli isto kao vi politički, zato što se razlikuje ideološki, zato što ima drugačiju boju kose, kože ili zato što ima nalogodavca koji mu je rekao da mora da vas napadne kada izađete iz Skupštine.

Sve su to iste diskriminacije i sve su to razlozi gde mi nemamo pravo da na jedne budemo neosetljivi, a na druge hipersenzitivni. Ja možda ne umem da shvatim predstavnike gej populacije, ali sa druge strane nisam neko ko bi mogao da im samo zbog toga sudi. Tim pre me oduševljava hrabrost onih koji to mogu. Pritom, poznavajući Srbiju nije ona malo puta umela da se ponaša licemerno u odnosu na određena pitanja. Znam zašto i to kažem, jer je nekada pitanje pojedinca veće od društvene pojave, pa pojedinca prihvatimo zato što bi nam valjao, a društvenu pojavu ne nikako.

Donošenjem Zakona o diskriminaciji sigurna sam da ćemo pomoći ugroženim kategorijama. U prošlom smo mandatu bezbroj puta slušali o problemima autistične dece, dece sa invaliditetom, dece koja ne mogu sama o sebi da brinu, roditelja koji ne mogu da isprate svoje radne obaveze, samohranih majki koje imaju takvu decu, samohranih očeva, raznih kategorija koje ne prepoznajemo u društvu dok ih ne čujemo. Kada napravimo jedan ovakav zakon, napravili smo obavezu pre svega za vas iz Ministarstva da čujete svaki glas i da ni po koju cenu na njega ne ostanete imuni, da o njemu govorite glasno. Zato mi je drago što imamo ovakav zakon.

Zato apelujem na sve kojima smeta i ovaj prvi deo i ja to mogu da razumem i to je ljudski i to je dozvoljeno, da kada kritikuju ovaj zakon uzmu u obzir i stare i bolesne i Rome i sve manjine i sve ugrožene kategorije, jer smo kao društvo nemilosrdni prema svemu što ne poznajemo ili nas iz nama poznatih, a društvu nepoznatih razloga, ume plašiti.

Poverenik dobija određena ovlašćena, obaveze. Sigurna sam da će u konkretnom slučaju Poverenica odgovoriti na sve ono što zakon, odnosno izmene ovog zakona stavljaju pred nju, nakon što se parlament izjasni o ovim zakonima. Koliko sam shvatila iz diskusija, podržaćemo ove zakone.

Sada ću preći na Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji praktično zamenjuje važeći Zakon o ravnopravnosti polova, takođe donet 2009. godine, krovni dokument za stvaranje društva u kojem svi građani imaju jednake uslove za život. Dakle, u pitanju je jedan institucionalni okvir kojim se stvaraju uslovi za sprovođenje politike jednakih mogućnosti, jednakih šansi za život, za rad i za žene i za muškarce.

Tu se sada vraćam na onaj početak i na mog uvaženog kolegu Đorđa Milićevića koji je imao svest o tome da nam vreme poslaničke grupe, druge po veličini, koje nije ni dugo, ni veliko, pripada jednako, pa smo ga i podelili. Nije Đorđe govorio o manje važnom zakonu u odnosu na mene, ali sve u životu može da se postigne onda kada shvatimo da sve što imamo jeste po pola. Ako bih bila autentično bezobrazna, mogla bih da kažem da po statističkim podacima u Srbiji žena ima više nego muškaraca, ali neću, nego ću reći ću da kada je ravnopravnost u pitanju moramo da se setimo i da žena ima više na položaju sudija, npr. U sudovima opšte nadležnosti, kažu podaci, 1.320 žena i 575 muškaraca, a u sudovima posebne nadležnosti su sudije uglavnom žene, više od dve trećine. U tužilaštvima, istina, nije takva situacija.

Neravnopravan odnos kada su u pitanju plate i penzije. U proseku su manje za žene. Taj platni jaz između žena i muškaraca 2018. godine iznosio je 8,8% i što je naročito simpatično, ovaj podatak svrstava Srbiju u zemlje sa najmanjim platnim jazom u Evropi. Ipak treba imati u vidu da su razlike u zaradama između muškaraca i žena prema stepenu obrazovanja ili zanimanja znatno veći.

Ovde se kaže da je platni jaz u Evropi 16,3%, a u svetu čak 23%. Srbija će po svemu sudeći biti primer dobre prakse donošenjem najpre ova dva zakona, a onda i njihovom primenom. Nije to loše. U 2021. godini nije to prvi put da mi iskoračimo u odnosu na ostale zemlje iz okruženja, pa ako hoćete i u Evropi.

Kada su u pitanju penzije takođe stoji podatak da je prosečna starosna penzija za žene 25.000, a za muškarce preko 26.000. Sve su te neki pokazatelji neravnopravnosti na kojima treba raditi, koje treba dovesti do perfekcije. Sigurna sam da smo rešeni kao društvo i država da to uradimo činjenicom da smo se sreli sa ovim zakonima. Ako se ne varam šest godina smo bili u nekom pokušaju da dođemo do predloga zakona, pa smo imali vraćanje, pa neslaganje. Ovo je sada finalno, verovatno ne najbolje.

Na kraju svih krajeva ja sam neko ko je amandmanski intervenisao, pa to apriori znači da ovo nije bio zakon koji baš nije za kritikovanje i on će u praksi verovatno pokazati da ima još kritike, ali ga ja neću odbaciti, naročito ne pod pretpostavkom da on ugrožava porodicu, naročito ne pod pretpostavkom da je vrlo opasan sa one pozicije favorizovanja gej populacije jer da vam pravo kažem ono što ću ja reći naglas, a prepisala sam, ali vam neću reći od koga, ne bih odbila ministarsko mesto u aktuelnoj Vladi i sigurna sam da ne bi ni oni koji kritikuju gej populaciju. Hvala vam.

Hvala gospođo Paunović.

Potrošeno je vreme poslaničke grupe.

Reč ima ministarka Čomić.

Zahvaljujem.
Zahvaljujem narodnoj poslanici na pitanju i na rečenici iz njenog izlaganja zašto smo nemilosrdni jedni prema drugima. Kada se ta nemilosrdnost u društvu dešava između jednakih, fizički jednako jakih, poziciono jednako jakih, kako god jednako jakih možda vam i ne izgleda nemilosrdno, ali kada vidite da se društvo nemilosrdno odnosi prema onima sa ličnim svojstvom koji ne mogu baš ništa nego da trpe nemilosrdnost društva umesto pravde i prava, onda smo našli odgovor na pitanje – otkud izmene i dopune Zakona o diskriminaciji? Zato što nam je život doneo nove oblike diskriminacije i novu nemilosrdnost i nemamo prava da život poričemo i nemamo prava da ljudima koji su meta diskriminacije, koji su meta nemilosrdnog odreknemo definiciju onoga što pravo treba da bude.
Pre dve hiljade i više godina su mudri ljudi kazali – „Ius est ars boni et aequi“ pravo je umetnost dobrote i pravde. I oba zakona koje je ministarstvo pa Vlada donela pred vas su pokušaji da budu pravo koji su umetnost dobrote i pravde.
Spremni na svu kritiku i otvoreni za amandmane kojima se tekst zakona i menja i poboljšava, važno nam je da tokom ove rasprave zapamtimo upravo činjenicu da ima nekih nas koji ne želimo da ćutimo i žmurimo kada vidimo kako su neki jaki nemilosrdni prema nekim koji su slabi. Ima nekih nas koji smatraju da je to prirodno. I da bi stavljanje nemilosrdnih po izboru kvarilo ono što sami smatraju dobrom tradicijom ovog društva. Duboko smo protiv verovanja da je srpsko društvo u bilo kom delu svoje tradicije autentično nemilosrdno.
I za sve vas i za sve one koji srpsko društvo gledaju, ja ću potražiti isto ono što tražim od međunarodnih organizacija, institucija, predstavnika, jer vidim da greše često kada prave ocenu o Srbiji. Tražila sam od njih dobrobit sumnje, da Srbija možda nije ono što se njima ponekad učini da jeste, da Srbija nije ni žrtva, ni večno kriva i da sasvim sigurno Srbija nije bez potencijala, bez volje i bez mehanizama da sama za sebe i zbog ljudi koji žive u Srbiji, gradi demokratsko društvo, društvo bez diskriminacije, društvo sa minimumom nemilosrdnosti i društvo koje razume reč - čojstvo.
Dakle, istu tu dobrobit sumnje koju tražimo od stranaca za Srbiju, tražim od vas za dva zakona da nemate predrasuda prema njima, ne zato što treba da glasate za ove zakone ako nećete, daleko bilo, nego zato što je za sve one koji paušalno i olako izriču sudove odredbama zakona o zabrani diskriminacije ili zakona o rodnoj ravnopravnosti, dobro je za njih da požele dobrobit sumnje sa rečenicom - mislim li ja to dobro ili sam samo nemilosrdan. I zato hvala Snežani Paunović što je u suštini dala odgovor koji smo tražili tokom današnje rasprave.

Hvala.
Idemo dalje, Nebojša Bakarec.

Hvala vam.

Poštovani predsedniče Skupštine, poštovani predsedniče Pokrajinske vlade sa saradnicima, poštovani ministri sa saradnicima, poštovane poslanice i poslanici, poštovani građani, ja ću govoriti o ova dva zakona o Predlogu zakona o rodnoj ravnopravnosti i o Predlogu zakona o dopunama i izmenama Zakona o zabrani diskriminacije.

Prvo ću čestitati gospođi Gordani Čomić i saradnicima na uspešno obavljenom poslu, odlično obavljenom poslu. Dakle, ključ ova dva zakona je u evoluciji i o tome sam govorio na sednici Odbora pre neki dan, je u evoluciji pojma i suštine ravnopravnosti i evoluciji borbe protiv diskriminacije.

Suština ova dva zakona je u čovečnosti i u borbi protiv nasilja, a temelj nasilja su i diskriminacija i neravnopravnost. Zapitanost neslaganje ili neprihvatanje ova dva zakona su najčešće rezultat neznanja i predrasuda. Odgovori na ovo su prilično jednostavni. Znači, setimo se samo evolucije kratko unazad. U antičko doba, a i u srednjem veku, ne samo da su sve žene bile neravnopravne nego i preko 50% muškaraca, verovatno i mnogo više, zbog toga što su svi oni smatrani manje vrednim robovima ili nižom klasom. Srećom robovlasništvo i klase su ukinuti i prevaziđeni.

Krajem 19. veka i početkom 20. veka u osvit polne ravnopravnosti postojala je samo ravnopravnost muškaraca. I kao što je danas nekome čudna ili neprihvatljiva rodna ravnopravnost, tako je krajem 19. i početkom 20. veka većini bila neprihvatljiva ideja o ravnopravnosti žena i muškaraca. I opet srećom, u prvoj polovini 20. veka prevazišli smo i tu neravnopravnost. Mislim, takav je slučaj sa ovom rodnom ravnopravnošću i kroz tu prizmu je treba posmatrati.

Dakle, pojam rodno takođe izaziva zapitanost. Postoji deo ljudske populacije koji smatra da poseduje poseban rodni identitet koji se ne poklapa sa genetskim identitetom, a ovaj deo populacije bilo da ih je dva ili deset procenata zaslužuje da bude posmatran i kroz prizmu socijalnog kulturnih razlika, a ne samo kroz prizmu biološkog pola. I zbog toga je između ostalog i nastao pojam - rodno, „džender“ od latinskog genus, rod, vrsta. I deo odgovora zbog čega pojam rodno i rod i šta je pojam rodno i rod je sledeće.

Rod i rodno zbog toga što smo svi mi muškarci i žene, pripadnici svih rasa i nosioci svih rodnih identiteta deo ljudskog roda. Svi smo mi ljudska bića i ta odrednica rod i rodno nas obuhvata sve zajedno. To potvrđuju naravno prirodne i društvene nauke.

Manji deo javnosti o tome, cenjena ministarka je nešto i rekla, podiže bezrazložnu buku o ova dva zakona, međutim to je mnogo manji deo javnosti, nego recimo pre 10 godina. To je još jedan dokaz tome kako je ova vlast relaksirala društvene odnose i smanjila napetosti u društvu. Taj manji deo javnosti preteruje, karikira i iskrivljuje činjenicu, ali mi ipak i pored toga čujemo i uvažavamo i njih glas.

Ova dva zakona najviše imaju veze sa ravnopravnošću muškaraca i žena, sa zabranom diskriminacije, pa i žena koja je i dalje prisutna i sve to u svetlu evolucije u pojmu ravnopravnosti i proširenja oblasti na koje se on odnosi.

Tu govorim naravno i o evoluciji prava, jer je to deo ovog zakona i pravne nauke koji se tiču ravnopravnosti i zabrane diskriminacije po bilo kom osnovu, a sve na izmišljotine i neistine ova dva zakona najmanje demantuje stvarnost Srbije koju su stvorili predsednik Vučić i SNS u poslednjih devet godina.

Tu stvarnost u kojoj su podela i napetosti u društvu svedene na najmanju moguću meru i to je to. Dakle, od kada su predsednik Vučić i SNS na vlasti više nije moguće da se ponovi 2010. godina kada je tadašnji režim 10. oktobra doveo do sukoba na ulicama Beograda, 12.000 ljudi, po 6.000 na svakoj strani i za taj sukob je isključivo bio kriv režim tadašnji koji nije bio dorastao situaciji i koji je bio nesposoban da smanji napetosti u društvu i da spreči da dođe do onoga do čega je došlo 10. oktobra 2010. godine.

Ima li boljeg dokaza o ravnopravnosti, pomirenju, ljudskim pravima, jednakim uslovima za sve i odstustvu diskriminacije od činjenica da se parade pod zastavama duginih boja u ovih devet godina održavaju pod normalnim uslovima, bez napetosti i sukoba? Ima li boljeg dokaza o svemu ovome, dakle, o ravnopravnosti ljudskim pravima, pomirenju, jednakim uslovima za sve, od maestralnog poteza predsednika Vučića koji je pre četiri godine mandat za sastav Vlade poverio dostojnoj i dorasloj osobi, gospođi Ani Brnabić?

Predsednica Vlade, gospođa Ana Brnabić je najbolji dokaz o tome koliko su pripadnici te populacije ravnopravni i ne diskriminisani. U svakom slučaju, ljudska prava svih građana su bitno popravljena u ovih devet godina, pa u okviru toga i prava LGBT populacije. Još jedan dokaz i možda konačni u ovom delu, su četiri godine Ane Brnabić na čelu Vlade Srbije.

Pokazalo se da je ona vredna, pristojna, sposobna, skromna i uravnotežena osoba. Pokazalo se da ona nije nekakav fikus, već ličnost čvrstog karaktera. Pored toga što nije krila svoje opredeljenje, ona ga nije ni isticala. Upravo je ona kao Vučićevo otkrovenje doprinela poboljšanju sveukupnih odnosa u našem društvu, toleranciji i razumevanju.

Ova dva zakona doprinose boljem odnosu polova, razumevanju žena i muškaraca. Stoga, oni ne sumnjivo doprinose i porodičnim vrednostima. To onda doprinosi i većoj demografskoj poletnosti i živosti Srbije. Ustav Srbije u članu 63. kaže – Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome.

Setimo se da Srbija pored ministarstva gospođe Čomić, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog ima i Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. Porodica, roditeljstvo, potomstvo i pojmovi – dete, otac i majka jesu tradicionalne, neprevaziđene i plemenite vrednosti koje obezbeđuju zdravo društvo, demografsku vitalnost naroda i vrednosti koje pokazuju poštovanje prema predačkom nasleđu i omogućavaju zdravu i neometanu smenu generacija u Srbiji. U tom pogledu ova dva zakona suštinski poštuju ono što je srž tradicije. Društvo tradicionalno štiti interese dece i maloletnika kao važnu društvenu vrednost.

Jedan od osnovnih ciljeva je da deca i maloletnici budu zaštićeni od uticaja i informacija koje negativno utiču na njihov fizički i intelektualni razvoj, a ti štetni uticaji su, na primer, propaganda nasilja, pornografija, nametanje rodnih uloga i, na primer, manipulacija nad rodnim i polnim identitetom. Bitno je da zaštitimo decu i maloletnike i da im pružimo priliku da na nepomućen način, to je jako važno, ispolje svoj polni rodni identitet.

Zbog čega je bitno da zaštitimo decu i maloletnike? Zbog toga što oni ne poseduju većinu zaštitnih i spoznajnih mehanizama, zbog toga što nisu zrele i formirane ličnosti. Siguran sam da ova dva zakona doprinose tome.

Za kraj, predsednik Vučić gradi mostove u društvu, a ne podele. Pokazalo se da je pun pogodak sveukupan pristup predsednika Vučića i cele SNS pomirenje u društvu, trpeljivost, strpljenje, želja za dijalog, meka upotreba vlasti i pružanje ruke prijateljstva svima, pa čak i onima koji možda tu ruku ne zaslužuju.

Naravno, to je još ubedljivije zbog ekonomskih uspeha vlasti, zbog toga što predsednik Vučić uzdiže Srbiju, leči Srbiju, gradi Srbiju, vakciniše Srbiju, vraća joj dostojanstvo i hrabrost.

Živela Srbija!

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.