Zahvaljujem koleginice.
Za reč se javio predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova, narodni poslanik dr Muamer Bačevac. Izvolite.

Uvaženi ministre, uvaženi premijeru pokrajinske Vlade, uvaženi gosti, danas je Dan sećanja na žene žrtve nasilja u porodici.

Naime, 18. maja 2017. godine, za samo 72 sata ubijeno je sedam žena u porodičnom nasilju u našoj državi. Taj trenutak je bio veliki alarm da naša Vlada ovaj dan proglasi Danom sećanja na žrtve nasilja u porodici, želeći da ukaže na jedan trend, jedan porast nasilja prema ženama u porodici, ne samo kod nas nego u celom svetu. I naravno da smo mi, poslanici SDP, naši funkcioneri, ali i kompletna naša koalicija, inicirala i stala iza ovakvog jednog plana.

Međutim, danas u svetu pored pandemije virusa imamo pandemiju i nasilja u porodici. Nažalost, iako izveštaji MUP-a naše države prikazuju da imamo manji broj prijava, ipak po broju poziva na SOS telefona i po prijavama organizacijama koje se bave zaštitom žena koje su ugrožene ovim nasiljem imamo skoro trostruko povećanje i to je trend koji postoji i u Francuskoj i u Velikoj Britaniji i u drugim zemljama.

Mi smo kao država usvojili tri odlična i izuzetna zakona koji pokušavaju da spreče ovu izuzetno lošu, kataklizmatičnu pojavu u našem društvu, a to su Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Zakon o sprečavanju diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Ovo sam napravio digresiju da bih ukazao na značaj ovih zakona danas, jer su diskriminacija i neravnopravnost osnovni preduslovi za nasilje koje za njima usledi.

Stoga mislim da su ovi zakoni jako bitni za naše društvo i da ih trebamo podržati, jer nam daju osnovne poluge da sprečimo i nasilje u porodici, ali i da smanjimo rodno zasnovanu diskriminaciju, kao i diskriminaciju po svakom drugom vidu, koja je, nažalost, prisutna u našem društvu.

Prošle nedelje, u petak, u organizaciji Poverenika za rodnu ravnopravnost, imali smo poseban izveštaj o diskriminaciji starijih osoba ovde, slušanje, i ja kao neko koji dolazi iz unutrašnjosti gde je posebna posvećenost prema starijima, bio sam zgranut podatkom da drugi osnov za prijavi Povereniku jeste diskriminacija naših starijih građana. Mi smo društvo koje stari i želim ovim podatkom da vam ukažem na značaj Zakona o diskriminaciji.

Ako su rasizam i antisemitizam bili dominantni oblici diskriminacije u prošlom veku, ejdžizam je dominantniji i mogao bi postati najprisutniji oblik diskriminacije u 21. veku. Ejdžizam su stereotipi, predrasude i diskriminacija zbog godina starosti, a sam termin skovao je jedan lekar, želeći da ukaže na dolazeću plimu diskriminacije prema starijim osobama.

Posebno svi mi koji se danas borimo za vladavinu prava, pravdu, ravnopravnost i očuvanje individualnih sloboda, koje su temelj naše demokratije, imamo obavezu da te temelje učvrstimo i nastavimo dalje u izgradnju naše Srbije kao otvorenog demokratskog i tolerantnog društva koje građanima garantuje ostvarivanje jednakosti pred zakonom, ali ide i korak dalje i stvara uslove za istinske šanse za sve građane i građanke svih generacija, bez obzira na pol, versku, nacionalnu, etičku pripadnost, imovno stanje ili bilo koja druga svojstva.

Na kraju, na arapskom jeziku reč žena se kaže „elmerah“, što je izvedenica iz arapske reči „el mirah“, koja se prevodi kao ogledalo.

Koliko god ljubavi ili mržnje muškarac pokaže prema ženi, toliko će mu ona uzvratiti, nalik ogledalu koje vam pokazuje onakvim kakvim ste i onakvim kakvim zapravo jeste. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednica Odbora za kulturu i informisanje, narodna poslanica Sandra Božić.

Zahvaljujem, uvažena potpredsednice Narodne skupštine, gospođo Jevđić.

Uvaženi ministri, uvaženi predsedniče pokrajinske Vlade, Odbor za kulturu i informisanje je, naravno, dao pozitivno mišljenje vezano za Predlog zakona o obnovi kulturno-istorijskog nasleđa i podsticanju razvoja Sremskih Karlovaca.

Imali smo vrlo plodonosnu raspravu, koja je zaista dugo i trajala i čini mi se, da je nismo ograničili vremenski, da bi potrajala još više od onoga koliko smo juče imali priliku da slušamo odgovore na postavljena pitanja članova Odbora predsedniku Vlade.

Čini mi se da smo kroz tu raspravu uspeli da dođemo i do novih zaključaka, koji se tiču istorijskog i kulturnog nasleđa Sremskih Karlovaca, a imali smo sa druge strane i sagovornika koji je bio spreman i da nas sasluša, ali i da uvaži određene predloge poslanika koji neće biti implementirani kroz ovaj zakon, ali svakako kroz neku buduću praksu mogu biti i te kako dobrodošli i na putu razvoja Sremskih Karlovaca, jer upravo ovim zakonom to i pokušavamo da uradimo.

Nakon 30 godina vraćamo se na ideju akademika Dejana Medakovića, jednog od inicijatora tadašnjeg zakona iz 1991. godine, a u susret stogodišnjici obeležavanja njegovog rođenja. Ovaj novi zakon treba da potpuno i sveobuhvatno u finansijskom, tehničkom i organizacionom smislu omogući stabilan institucionalni, finansijski okvir za održivi razvoj i obnovu jedinstvenog kulturnog nasleđa, kakvi su Sremski Karlovci, koji nisu jedan običan grad, već imaju jedan istorijski legat koji nose sa sobom, nešto što je ostalo našim generacijama da obnove, da čuvaju i da naravno ostavimo našim potomcima, koji će svakako nositi istoriju i one slavne dane Sremskih Karlovaca koje ćemo upravo na ovaj način vratiti na velika vrata.

Pozdravljam ovom prilikom i inicijativu donošenja ovakvih vrsta izmena i dopuna zakona, velikog broja zakona u oblasti kulture i očuvanja kulturnog nasleđa. Ovde se jasno vidi posvećenost i motivisanost kako Vlade, Narodne skupštine, ali u ovom slučaju i Pokrajinske Vlade i lokalne samouprave upravo na uređenju oblasti koje su, čini mi se, u domenu kulture bile dugi niz godina marginalizovane.

Na ovaj način, u svakom smislu, Sremski Karlovci, u terminologiji, napomenuću još jednom, poznat kao istorijski grad i nekadašnji centar kulturnog, verskog života, prosvetnog itd. dobijaju svoj formalno-pravni okvir i vrlo je važno zapravo osavremeniti zakonske norme koje će doprineti da ovih preko 230 miliona, koji su planirani za obnovu i razvoj Sremskih Karlovaca, za različitu projektno-tehničku dokumentaciju, zaista dobije svoj stari sjaj i da na taj način obogatimo i našu turističku ponudu, turističku ponudu Srbije.

Sa druge strane, ostajemo vrlo jasno na putu ekonomskog prosperiteta, privrednog razvoja, jer ovo će usloviti ne samo razvoj turizma, već i privrede celokupnog i samih Sremskih Karlovaca, ali i njegovog okruženja. S obzirom na izgradnju Fruškogorskog koridora, izgradnju brze pruge, Sremski Karlovci će svakako dobiti jedan sasvim drugačiji strateški značaj i nadam se u tom smislu da ćemo Sremske Karlovce, ne samo kulturno-istorijski ispratiti u maniru kojem zaslužuju, već ćemo doprineti razvoju celokupnog predela i samih Sremskih Karlovaca i da ćemo doprineti i životu i životnom standardu građana Sremskih Karlovaca.

Ja vas molim, s obzirom da danas imamo ova dva veoma bitna zakona, da ovaj treći zakon, koji je takođe izuzetno važan, bude u vašim diskusijama, jer smatram da i te kako ima šta da se kaže. Molim i članove Odbora za kulturu i informisanje da prenesu barem deo informacija, koje smo juče dobili na Odboru za kulturu i informisanje, s obzirom da mislim da je ovo samo jedan primer dobre prakse na koji način i u budućem periodu možemo urediti pravno-formalno još neke gradove u Srbiji koji su od ovolikog istorijskog značaja.

U danu za glasanje ćemo podržati ovaj zakon. Ja vas molim da danas diskusija bude ravnopravna, u smislu da, bez obzira što Zakon o rodnoj ravnopravnosti, zabrani diskriminacije izaziva toliko pažnje, i ovaj zakon bude na vašem dnevnom redu, u smislu diskusije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice Božić.
Reč ima predsednik Odbora za obrazovanje, narodni poslanik dr Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za obrazovanje je zasedao po pitanju predloženih izmena Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, imao veoma kvalitetnu raspravu, nakon isto tako veoma kvalitetnog obrazloženja predstavnice Ministarstva, dakle državne sekretarke, gospođe Dukić Mijatović, i moram kazati da po pitanju onog dela koji se odnosi na državnu maturu, tu nije bilo ništa sporno i tu je dobijena puna podrška.

Po pitanju ovog dela Predloga izmena i dopuna Zakona koji se odnosi na ova mešovita odeljenja za polje filologije, tu smo imali veoma kvalitetnu raspravu i dosta oprečna mišljenja i određene rezerve koje su iznesene od strane pojedinih članova nadležnog odbora. U pogledu rezervisanosti, dakle spajanja grupa, odnosno pravljenja određenih grupa po vertikali. Dakle, kada pravite, spajate grupe po horizontali, različita odeljenja, tu niko ne vidi problem, ali kada je u pitanju spajanje grupa po vertikali, dakle, gde u istoj grupi imate učenika prvog razreda, trećeg ili četvrtog razreda, tu je izražena određena rezervisanost. Razmenjeni su argumenti među narodnim poslanicima, članovima Odbora i takođe predstavnicima Ministarstva.

Istina, nakon te rasprave Odbor je dao punu podršku i tim predlozima uz opasku da ćemo danas saslušati raspravu ovde u plenumu i ukoliko dobijemo određenu argumentaciju da nešto treba popraviti, imamo prostora i tokom ovog zasedanja sve do glasanja, uključujući i neku mogućnost odborskog amandmana.

To smo pitanje na neki način ostavili otvorenim, ali uz tu opasku svakako dali podršku i ovim predlozima, uključujući i druge predloge koji se dotiču druge tematike.

Ono što želim preneti ovde sa Odbora, sa ove sednice i sa pojedinih drugih sednica, jeste da se sve više čuju glasovi da pored, mogu kazati, odličnog koraka koje drži Ministarstvo i Vlada u pogledu praćenja svih izazova i potreba u samoj zakonodavnoj materiji, mogu kazati da tu imamo saglasnost od strane Odbora i Ministarstva da to ide dobro, ali sve je više glasova iz Odbora da ćemo se morati značajnije pozabaviti određenim suštinskim pitanjima.

Istina, svi čekamo da se završi ovaj veliki izazov i ova kušnja sa kovid pandemijom koja nam je nametnula, između ostalog, i potrebu da se u posebnim okolnostima posebnim merama borimo protiv ove kušnje, ali ne samo da se borimo protiv pandemije, već i da obavljamo svoje dužnosti.

Kada je u pitanju obrazovanje, znate i sami da je ona jedna od oblasti, mogu kazati, najpogođenijih posle ekonomije, odnosno privrede gde je, moram priznati, konstatovano na samom Odboru da su i Vlada i nadležno Ministarstvo položili taj ispit i dali su sve od sebe i uspeli da pronađu najbolji način da se i u ovim vanrednim okolnostima kvalitetno i u mogućim granicama odvija nastava. Nadam se da nećemo imati teže posledice, iako se ne može uporediti nastava u vanrednim okolnostima i nastava u redovnom okolnostima.

Čekajući da se sve ovo završi, uverenja smo da ćemo morati nakon svih ovih proceduralnih, zakonodavnih aktivnosti koje radimo zajedno, malo dublje u obrazovanje, ne samo srednjoškolsko, već i u druge aspekte obrazovanja, osnovno, jer činjenica je da imamo određeni raskorak između dobrih zakona, dobrih zakonskih rešenja i svihaktivnosti koje činimo na tom polju i samog kvaliteta, ne samo implementacije tih zakona, već zapravo postignuća u pogledu onoga što jeste misija i uloga celokupnoga sistema obrazovanja.

U tom pogledu, svakako, sa strane Odbora, imamo punu podršku Narodnoj skupštini da ovaj zakon, nakon što, odnosno predložene izmene i dopune zakona, iscrpimo raspravu i u načelu, nadam se i u pojedinostima, bude izglasan. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednica Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, narodna poslanica Jelena Žarić Kovačević.

Hvala vam predsedavajuća.

Uvaženi predsedniče Vlade AP Vojvodine, gospodine Miroviću, uvaženi ministri Vlade Srbije sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, predlozi zakona o kojima će danas raspravljati narodni poslanici razmatrani su na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo na kojoj smo utvrdili da jesu u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, i o tome smo dostavili Izveštaj Narodnoj skupštini.

Ja bih danas neko vreme posvetila Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, s obzirom da sam i članica Ženske parlamentarne mreže u Narodnoj skupštini, a i trenutno koordinatorka ženske odborničke mreže u Skupštini opštine Crveni krst u Nišu i već jedno određeno vreme o toj temi ovde u plenumu nisam govorila, a želela bih da izdvojim određene benefite usvajanja ovakvog predloga.

Kada pomenemo rodnu ravnopravnost, prvo što vrlo često čujemo jeste kako se opet žene bore za svoja prava i opet traže da budu svuda zastupljene. Zapravo, ono što podrazumeva princip rodne ravnopravnosti je jednakost, dakle pružanje jednakih mogućnosti ženama i muškarcima da učestvuju u političkom, ekonomskom i uopšte u svakom segmentu jednog društva dajući svoj doprinos, ali i uživajući u rezultatima.

Predlog koji je pred nama, usmeren je na svakako unapređenje rodne ravnopravnosti, na prevenciju rodne diskriminacije, tako da bi njegova primena trebalo pre svega da smanji potrebu za vođenjem određenih sudskih postupaka, što će smanjiti i opterećenost sudova, ali i stvaranje troškova koji nastaju tom prilikom. Na primer, kada se radi o postupcima u kojima je, kao glavni element se javlja utvrđivanje diskriminacije na osnovu pola, odnosno roda.

Kada želimo da diskutujemo o nekom Predlogu zakona, naravno mi najpre govorimo o ciljevima koji su postavljeni prilikom izrade nacrta, odnosno predloga nekog zakona i da li će biti zaista pozitivna reakcija primene zakona onako kako se očekivalo.

Ovde se pre svega radi o unapređenju i o ostvarivanju rodne ravnopravnosti, o jačanju institucionalnih mehanizama, kao i preciziranju obaveznih mera za unapređenje rodne ravnopravnosti uvođenjem kontrole i nadzora prilikom primene ovog zakona.

Ono što je svakako prioritet, jeste dostizanje višeg indeksa rodne ravnopravnosti koji na skali od 1 do 100 pokazuje stanje u ovoj oblasti, uzimajući u obzir šest tema, a to su znanje, rad, novac, zdravlje, vreme i moć, ali istovremeno i nasilje i registrovanje neravnopravnosti, kao dve posebne teme.

Shodno navedenom indeksu, može se zaključiti da je Srbija napredovala, ali se mogu izvući i zaključci na čemu još treba raditi. Treba raditi na povećanju broja žena na rukovodećim pozicijama, izbalansirati zastupljenost žena i muškaraca u organima upravljanja u svim oblastima. U svim oblastima u državi trebalo bi utvrditi jedan pravni i institucionalni okvir za praćenje i unapređenje rodne ravnopravnosti, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou i mislim da je zbog toga dobro što će biti formirano telo pri Vladi Srbije koje će imati i određenu savetodavnu funkciju.

Očekujem konstruktivnu raspravu u plenumu u načelu. O detaljima ćemo se pozabaviti u raspravi o pojedinostima. Nadam se da ćemo uspeti i za ovih nekoliko dana da iz parlamenta pošaljemo poruke koliko nam je bitna primena politike jednakih mogućnosti za sve, kao bismo naše demokratsko društvo još unapredili i svima dali šansu da učestvuju na jednak način.

Želim da završim sa podsećanjem na 18. maj koji je Dan sećanja na žene žrtve nasilja, koji je ustanovila Vlada Srbije u znak sećanja na sedam žena koje su u roku od 72 sata izgubile život u porodičnom nasilju, pre svega u Beogradu, Čačku, Velikoj Plani i Kanjiži.

Ne samo danas, svakoga dana treba govoriti o nasilju koje postoji. Na nama je pre svega da ne okrećemo glavu i da damo podršku žrtvama, ali da damo podršku i institucijama u rešavanju problema i u planiranju adekvatne borbe protiv svih ovih oblika nasilja. Hvala.

Zahvaljujem.
Pre nego što pređemo na predsednike poslaničkih grupa, da li ministarka Čomić želi reč, pošto je opravdano bila odsutna.
Izvolite.

Zahvaljujem i izvinjenje svim narodnim poslanicima, jer se u Maloj sali ove naše Narodne skupštine održava konferencija posvećena dvadesetogodišnjici rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji i prosto je obaveza bila da prisustvujem.
Zahvaljujem na razumevanju i sa nadom da ćemo to razumeti kao vrlo dobru slučajnost, pošto u jednoj sali govorimo o predanosti i posvećenosti i dve decenije rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, a u ovoj sali govorimo u stvari isto o tome na koji način da zajedno gradimo vladavinu prava, da zajedno gradimo i slažemo mozaik kulture ljudskih prava i na koji način da zakoni koje donosimo budu sasvim nedvosmisleno jasni svim onima na koje će se zakon odnositi sa odgovorima na pitanje kako će to poboljšati njihov život, zašto će se to dogoditi, koliko to košta, ko će to da plati i kako ćemo meriti da li su odredbe u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o diskriminaciji i Predlogu Zakona o rodnoj ravnopravnosti upravo one koje će omogućiti najbolja moguća rešenja u životu.
Zato sam zahvalna svima vama koji ste pažljivo pročitali Predlog zakona, podneli amandmane, jer smo time stvorili prostor za dijalog, za mogućnost da zajedno učinimo mnoga rešenja boljim, kao što sam zahvalna i ekspertskim mišljenjima eksperata Saveta Evrope na opaskama, komentarima i predlozima za izmene i dopune rešenja koje je radna grupa donela usvojivši Nacrt, a Vlada glasala o tome, poslavši vama predlog.
Zato ukratko o istorijatu oba ova propisa u Srbiji za poslednjih 20 godina, koliko traje i Kancelarija Saveta Evrope. Politika uopšte kao posao bavi se u suštini sa dve stvari. Prvi je da menja prostor. Evo, na ovoj sednici ćete vi imati prilike da razgovarate i o tome kako prostor da se menja, kao i kako da se očuva jedan kulturno važan, istorijskim nasleđem, važan prostor za Srbiju.
Prostor kada se menja, potrebno je mnogo znanja, mnogo dobrih slika, mnogo razgovora o tome kako će neki novi grad, neka nova hidroelektrana, neki novi auto-put, novi rudnik, nova šuma, kako će menjati naš život na bolje. Politika koja menja prostor bavi se kroz svoje sektore svim onim čime prostor koji živimo treba da bude ljudski, bolji, zdraviji i čovečniji za sve nas.
Druga tema politike je da menja društvene odnose i ta promena ide mnogo teže nego menjanje prostora. U tome je ilustracija načina na koji su i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a onda pre ravnopravnosti polova, koliko teško su prolazili put kroz institucije, kroz kritike javnog mnjenja, kroz otpore, kroz predrasude, kroz ponašanje zasnovano na predrasudi da je sve to koješta, da sve to ne postoji i da u Srbiji nema diskriminacije i da je ženama baš super i da ne vidimo razloga za donošenje propisa.
Ne možete život demantovati koliko god dugo trajala borba za objašnjavanje očiglednog, a to je da diskriminacija postoji, da kulturu ljudskih prava u Srbiji treba graditi predano svakog dana i da su žene neravnopravne u mnogim pozicijama, bez ikakvog drugog osnova, osim ponašanja uvreženog u predrasudi da one i ne zaslužuju bolje i da to što se stalno nešto bune, mora da su neke feministkinje ili neke zle osobe koje ne razumeju kako je ženama u Srbiji, u stvari, sjajno.
Kad pogledate hronologiju, pokušaja donošenja propisa, onda vidite i namerno ne govorim o tome, ko je bio vlast, ko je opozicija, jer je svejedno. Otpor prema društvenim promenama, otpor prema promeni ponašanja, otpor prema izgradnji kulturi ljudskih prava je ravnomerno raspoređen kroz razne društvene grupe, kroz sve političke ideologije, kroz sve strukture i sve institucije, ne samo u Srbiji, nego na čitavoj planeti.
Zato osvajanje slobode i ide tako teško, pošto je otpor organizovan. Pa je praktično, kada je diskriminacija u pitanju, Srbija krenula od Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom zbog toga što tu otpori ipak imaju problem za čovečnošću. Ne možete toliko poreći očigledno, koliko često su ljudi sa invaliditetom, ljudi sa bilo kojom različitošću u odnosu na nas, koliko su često diskriminisani. Od očiglednog da neko ko nema slobodu kretanja, nego koristi invalidska kolica, nema rampu, da neko ko je slep ili slabovid, ne može da zna koje mu je dugme u liftu, da neko ko ima dete sa smetnjama u razvoju, nema pristup ni lečenju ni odmoru, da neko ko je osoba sa invaliditetom ne može da se zaposli i ne može da bude tretiran kao ljudsko biće kome takođe trebaju prihodi, kao i osobama bez invaliditeta.
Tako je 2003. na 2004. godinu Srbija krenula u trnoviti i dug put borbe protiv diskriminacije, protiv volje da ljude samo malo različite od nas da se prema njima ophodimo sa omalovažavanjem, sa netrpeljivošću, ponekad sa govorom mržnje, a vrlo često i najgore što možete učiniti nekom drugom ljudskom biću to je da za vas bude nevidljivo, kao da ne postoji, da je vazduh. To je zanemarivanje ili omalovažavanje zbog toga što su ljudi skloni narcizmu malih razlika. Koliko malo se razlikuje neka osoba sa invaliditetom od nas? Koliko još manje se razlikuje neko ko je po polu različit od nas? Koliko malo se razlikuje neko po veri, po naciji, po etničkom poreklu, po seksualnoj orjentaciji? Koliko malo se razlikuje od nas, ali neki mi nalazimo da je to sasvim dovoljno da biramo netrpeljivost spontano. To je prva tačka otpora svim vidovima borbe protiv diskriminacije.
Ljudi kažu netrpeljivost je spontana. Ne može to on da izdrži, mora da mu kaže, mora da ga omalovaži, on je loš, on je nepotreban, on je ovakav, ona je onakva i to što je netrpeljivost spontana čini borbu za kulturu ljudskih prava tako teškom, pošto morate da donosite propise kojima ćete zabraniti ponašanje zasnovano na predrasudi da imate pravo na netrpeljivost prema drugim ljudskim bićima. Nemamo. Niko od nas nema i mnogi od nas su tome skloni i zbog toga postoji prvi Predlog zakona o zabrani diskriminaciji koji nije uspeo da prođe ni Vladu ni Skupštinu, pa drugi Predlog zakona o zabrani diskriminacije koji je jedva prošao Vladu, ali nije prošao Skupštinu, pa na kraju treći Predlog zakona o diskriminaciji koji je konačno usvojen u Narodnoj skupštini. Taj zakon danas menjamo zbog toga što život traži da ga menjamo.
Sličan trnovit put je prošao i Zakon o ravnopravnosti polova. Na samom početku borbe za kulturu ljudskih prava, Skupština Vojvodine je donela odluku o ravnopravnosti polova, smatrajući to svojom nadležnošću. Imali su člana veća Vojvodine zaduženog za rodnu ravnopravnost. Posle su to pretočili u sekretarijat koji se time bavio. Napravili su odluku o Zavodu za ravnopravnost i onda pokušali da sve to primenjuju na terenu.
Četiri godine kasnije i Skupština Srbije je iz trećeg pokušaja, pre toga skidan sa dnevnog reda sednice Skupštine, Zakon o ravnopravnosti polova, konačno usvojila zajedno sa strategijom i ti propisi u suštini građenjem mehanizama, građenjem institucija, borbom, dijalogom počinju da menjaju živote ljudi koji su bili izloženi diskriminaciji u Srbiji.
Čuđenje je izazivalo pre 20 godina kada je Kancelarija Saveta Evrope počela rad. Čuđenje je izazivala tvrdnja nekih od nas da postoji porodično nasilje. Rečeno je da je to nasilje i krivično delo kao svako drugo i da mi želimo da uništimo tradicionalne srpske porodice. Dvadeset godina kasnije i sa delom u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji se bavi porodičnim nasiljem nadam se da ćemo se kroz dijalog saglasiti da jedino što uništava porodice srpske ili bilo koje je nasilje. Jedino što možete kao društvo je da tvrdite ono što je očigledno i da objasnite to što je očigledno, da nema privatnog nasilja. Svako nasilje je javna stvar, svako nasilje je javna briga, jer je to briga za opšte dobro u društvu i porodično nasilje i onda posledično kako smo se zajedno borili protiv diskriminacije i druge vrste nasilja, vršnjačko nasilje, ulično nasilje, medijsko nasilje, svaka vrsta nasilja koju je „stvori svojevrsnu kulturu nasilja“ protiv kojeg se treba boriti, koju treba kruniti zato što snižava kvalitet života svakoga od nas.
Vrlo često kad god sam započinjala dijalog ovakve vrste bila sam odmah optuživana da je to nešto protiv srpskog naroda i protiv Srbije i moj odgovor je bio to je nemoguće, jer ovaj narod ima u svojoj kulturi reč čojstvo, koja znači čuvaj druge od sebe. Tako je počela borba protiv diskriminacije u literaturi, u kulturi, u narativu ovog naroda koji razume koliko je važno čuvati druge od sebe. I činjenica da delimo ljudsku prirodu sa drugim narodima je ono protiv čega se borimo zabranom diskriminacije, ono protiv čega se borimo upućujućim odredbama u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Kako to činimo? Tako što koristimo narativ i kulturu našeg društva u kojem postoji reč čojstvo. Da li treba da možda tu reč uvedemo i u Ustav? Ja bih volela, ali kažu da to nije ustavna materija. Nije ustavna, ali jeste duboko u nama koji smo učeni ovom jeziku, ovoj kulturi i načinu ophođenja prema ljudima.
Svejedno smo deo planetarnog stanja u kome je nasilje u porodici problem, u kome svaka treća žena ima direktno iskustvo porodičnog nasilja, u kome u Srbiji u proseku 30 do 35 žena godišnje biva ubijeno u porodičnom nasilju. Ubijani su i muškarci najmanje 10 njih godišnje, očevi, muževi, braća, sinovi.
Dakle, ako hoćemo da se borimo protiv nasilja onda prvo moramo u ovom našem dijalogu razumeti da je nasilje ono što razara porodice i da je osnovni zadatak i uloga društva da se protiv tog nasilja bori efikasno, preventivno, blagovremeno.
Odredbe o borbi protiv nasilja su u Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti uvedene tokom jedne od javnih rasprava. Nije originalno zbog toga što je Srbija donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Srbija je ratifikovala Instanbulsku konvenciju, Srbija je u domenu bezbednosti, sigurnosti pravosudnog sistema učinila jako mnogo odličnih koraka da se protiv nasilja izbori, ali nam je rečeno treba to da bude i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i mi smo to uvažili.
Šta Zakon o zabrani diskriminacije treba da ishoduje jednom usvojen, promenjen onako kako vi budete kazali da treba bolje da se definiše i šta Zakon o rodnoj ravnopravnosti treba da ishoduje kao promenu po pojedinca, pojedinku i društvo jednom kada bude usvojen i kada stupi na snagu? Treba i prvi i drugi da omoguće svakom od nas da oseti da živi u malo pravednijem društvu.
Ako sam Rom ili Romkinja da znam kome mogu da se obratim ako neko smatra da mu se može da me ne zaposli, da me vređa, da me stavlja na svoje mesto. Ako sam žena da znam da imam jednaka prava. Pola budućnosti je moje, pola svega je moje zbog toga što samo tako može da bude razvoja zajedničkog i zato je Zakon o rodnoj ravnopravnosti zakon i o ženama i o muškarcima. Menjamo rodne uloga koje društvo definiše.
Bilo je ovde dilema i amandmana o tome šta je pol, a šta je rod. Pol je biološka kategorija. To ne možete da birate. Neko dvoje ljudi se vole i naprave vas u nekom zvezdanom trenutku kao dečaka ili devojčicu. Na to nemate nikakav uticaj, ali to kakva žena treba da bude, gde vam je mesto, kakav muškarac treba da budete, gde vam je mesto to se društvo dogovara običajnim, pisanim, nepisanim pravilima, ali i zakonskim propisima.
Mi treba da napravimo zakonske propise koji uzimaju najbolje od običajnih, od pisanih, od nepisanih pravila, od kulturoloških pravila, od verskih ubeđenja zato što će taj zakon tako živeti.
Zakon o zabrani diskriminacije uvodi nekoliko novih instituta. O njima ćemo verovatno govoriti detaljno kada je u pitanju rasprava u pojedinostima. Govorim o segregaciji kao aktu kojim praktično odvajate jednu grupu ljudi, ko god da su ti ljudi, ne mešajući se sa njima. Imate slučajeve segregacije u Srbiji i o tome treba da se razgovara.
Govorim o navođenju na diskriminaciju. Ne morate sami da bude inspirisani spontanošću svoje netrpeljivosti da nekoga diskriminišete. Možete da bude odgovorni pred zakonom iako navodite nekoga na diskriminaciju. Govorim o posrednoj diskriminaciji koja je merena i gde imate i zabeležene slučajeve onih koji se žale Poverenici za ravnopravnost. U zakonu imamo zabranu uznemiravanja, ponižavajućeg postupanja, polnog uznemiravanja.
Imamo i zabranu diskriminitarskog postupanja službenog lica tokom, ili odgovornog lica kao organa javne vlasti, to je tzv. institucionalna diskriminacija, gde nepisanim pravilima neko ko misli da ima mrvu moći služi, odnosno upotrebljava je samo zato da maltretira nekog drugog.
Imamo diskriminisanje u oblasti stanovanja kao jedan novi institut. To je da je zabranjeno da vi birate da li ćete nekome izdati stan zbog netrpeljivosti ili nekakvog ličnog svojstva koga vi ne smatrate poželjnim u društvu.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti kroz sve odredbe, kroz sve sektore pravi upućujuće odredbe za izgradnju sistema kojim ćemo zaista garantovati i obezbediti ravnopravan, jednak, ravnomeran pristup i žena i muškaraca svemu onome što su društveni resursi, od budžeta preko učešća u odlučivanju, političkim strankama, u javnom sektoru. Dakle svuda gde treba da se odlučuje, treba da razgovaramo o tome zašto ima samo muškaraca, nema žena ili zašto ima samo žena, a nema muškaraca.
Sve ovo što imamo pred sobom je priroda uredila da bude naše zajedničko i zato ovaj zakon treba kao ishod da ima jedan neprekidan dug dijalog između žena i muškaraca o razvoju Srbije. Žene su jedan od izvora za razvoj Srbije i ovaj zakon treba da omogući da zaista budu u prilici da odlučuju i da kažu koju o sopstvenoj budućnosti.
U sektorima zapošljavanja rada, u sektorima socijalne politike, u svim sektorima našeg života Zakon o rodnoj ravnopravnosti ima upućujuće odredbe kojima ili treba menjati druge zakone ili obavezuje sve u institucijama na dogradnju ili promenu rada da bi zaista bilo ravnopravnosti.
Tekst ovog zakona pred vama je najmanje posledica rada Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. U njemu su hiljade i hiljade sati rada, hiljada i hiljada ljudi i žena i muškaraca tokom decenija iz civilnog sektora, pre svega, iz vlasti, iz opozicije, iz institucija, iz civilnog društva danas, iz civilnog društva pre 25 godina, iz institucija poput Saveta Evrope ili EU, iz OEBS, iz fondacija koje pomažu Srbiji razvoj kulture ljudskih prava.
Dakle, ovo je jedan zajednički napor koji smo mi po Zakonu o planskom sistemu preveli u reči, u odredbe koje su pred vama i to je ishod oba ova zakona, da poštujemo napor i rad onih koji su pre nas uložili svoje znanje u borbu protiv diskriminacije i u borbu za rodnu ravnopravnost i da spremamo Srbiju bolju, pravedniju, ugodniju za one koji dolaze posle nas, to je cela ideja i nadam se da će vaši amandmani i vaša rasprava doprineti da ta ideja u finalu dobije svoj najbolji mogući izraz. Hvala vam.