Hvala.
Na naziv iznad člana 66. i član 66. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na član 68. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na član 68. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Paunović.
Vlada i Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima gospođa, Paunović. Izvolite.

Predloženim amandmanom se vrši dopuna u članu 68. koji reguliše prekršaj organa javne vlasti, odnosno odgovornog lica u organu Republike Srbije, organu teritorijalne autonomije i organu jedinice lokalne samouprave tako što se predviđa prekršajna odgovornost i za postupanje suprotno članu 34. koji se odnosi na zabranu nejednake zarade za isti rad ili rad jednake vrednosti.

Nažalost, tema kojom ćemo se baviti čini mi se još studioznije, prema raspoloživoj statistici prosečne plate koje primaju žene niže su od prosečnih plata muškaraca, a platni jaz u Srbiji, a o tome sam govorila u raspravi u načelu je 8,8%. Jeste on negde, mislim da smo među zemljama koje imaju najmanji platni jaz u Evropi sigurno, čini mi se da je procenat 23 na svetskom nivou.

Važno je da postoji i kaznena politika koja će imati i preventivni karakter i na neki način naterati sve nas, a posebno odgovorne da se pridržavamo zakona i ne pribegavamo bilo kojoj diskriminatoronoj radnji ili aktivnostima. Ja kao socijalista negde imam i moralnu obavezu da se za ovu vrstu jednakosti borim. To je ono što ste sigurno čuli svaki put kada smo i u predizbornoj kampanji i posle nje, u nastupima predsednika SPS, jedan od osnovnih elemenata je bio jednakost i zaista izjednačenje plata između muškaraca i žena.

Negde mi je moralna obaveza bila da naglasim, pre svega, i amandmanski intervenišem, kada je ovo u pitanju, jer to jeste naš princip, i jeste princip da svi žive od svog rada, i čini mi se, da sam negde kod izveštaja Poverenice za rodnu ravnopravnost, čak govorila o nekom primeru, neke sudske odluke, sada ja nisam stigla da na vreme svoju koleginicu mladu, dobrog pravnika Dubravku pitam, da me podseti o čemu se radilo, ali znam da je tužba bila upućena i od strane muškarca i od strane žene, da je presuda išla u korist muškarca, odnosno da se žena žalila, zato što je za isti staž i isto radno mesto dobila nešto manju penziju, nemojte me držati za reč. To sam smetnula sa uma, ali se sećam tog primera koji mi je tada pomogao da praktično pokažem kako to izgleda.

Pošto je ovo poslednji amandman na ovaj zakon, koji sam podnela, ovde ću i završiti, ali na jedan specifičan način, pre svega hvala vama kao Ministarstvu, Vladi Republike Srbije koji su razumeli moju intervenciju, hvala kolegama koje su ovo podržale. Ali, ono za šta posebno hoću da se zahvalim, jeste za činjenicu da uprkos kritikama, posebno hvala uvaženom kolegi Komlenskom, jer negde mi se čini da je upravo ovo put da se dođe idealnih rešenja.

Studiozno se bavio sa predlogom oba zakona i zaista, prezentovao ono što iz svog ugla možda vidi na jedan način, koji mi ne prepoznajemo, ali smo o tome razgovarali i uvek je dobro o tome razgovarati.

Ženska parlamentarna mreža, koja je mogla zajedno sa mnom od prve do poslednje poslanice u ovom sazivu parlamenta da potpiše sve što sam ja podnela kao amandmane i gotovo cenim da isto misli, ima svoju funkciju, opravdala je svoje postojanje, i čvrsto verujem da će u perspektivi nadograditi sve ono što ste davno počeli sa nekim drugim sazivom.

Ali, ono što je važno jeste, reći građankama Srbije, koje imaju ambiciju, ili nemaju ambiciju da se bave politikom, ali imaju ambiciju da žive život, glasanjem za ova dva zakona, možda nismo uradili ništa epohalno, ali sam gotovo sigurna da smo stvorili platformu da nadogradite kvalitet svog života.

Da bismo mogli da vam iz ovog zakonodavnog organa ili iz bilo kog izvršnog organa pomognemo, moramo da čujemo šta su problemi, i na to nikada nećemo ostati gluve ni kao žene ni kao muškarci.

Ovaj saziv, uprkos činjenici da nismo svi jednako razumeli predloge ovog zakona, da nije za sve bilo jednako prihvatljivo, ima svoju prednost i pokazao je da je Srbija 21. veka Srbija razumnih ljudi, da mi i o svojim razlikama možemo da razgovaramo sa pre svega, ambicijom da ih umanjimo.

Da umanjimo taj jaz, koji se tiče razlike između muškaraca i žena najpre, jer je to nekako do skoro bio jedini jaz, a onda i sve ostale koji su se otvorili, kada smo spoznali da postoje još neke kategorije.

Možda sam propustila da naglasim još jednu kategoriju ljudi na koju sam posebno osetljiva, a to su samohrani roditelji, koje takođe, nismo umeli da do kraja prepoznamo.

Ne bih ja bila Snežana Paunović, ako na kraju ne bih rekla, da imamo još jednu kategoriju kojom se moramo studiozno baviti, a to su izbegla i raseljena lica, ona lica koja žive tuđi život 20 i nešto godina, ne zato što on nije naš, nego zato što smo se prilagodili nečemu, jer smo morali.

Sve su to neke kategorije društva sa kojima se susrećemo na dnevnom nivou, manje ili više, uočljive, i neke su se prosto uklopile u sistem, navikle na sve, neke nisu i zbog toga trpe teške, pa na kraju ako hoćete i neka lična opterećenja i frustracije, i treba ih prepoznati i pomoći.

Uvek će mi biti zadovoljstvo da razgovaramo o zakonima, koji unapređuju kvalitet života, pre svega naših građanki u tom delu sam, uvek prvo žena pa sve ostalo.

Zahvaljujem se svima na pažnji.

Na član 71. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na član 73. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Na član 76. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Reč ima Jovan Palalić.

Gospodine potpredsedniče, gospođo Čomić, Srbija je država koja je zasnovana na vrednostima koje promovišu jednake mogućnosti i na vrednostima za koje je neprihvatljiva bilo kakva diskriminacija, i nasilje.

I građani Republike Srbije, i njene institucije, pokazali su u svim slučajevima pojava i diskriminacije i nasilja, da odlučno i čvrsto reaguju i osudi i u procesuiranju.

U tom smislu, veoma je važno da u Narodnoj Skupštini donosimo dobre zakone kojima će se prakse i pojave i diskriminacije i nasilja osuđivati.

Ono o čemu želim ovde da govorim i dobro je što se vodi ovakva otvorena rasprava, bez obzira na sva neslaganja, jeste ona rešenja koja se pojavljuju u ova dva zakona, a ima dobrih rešenja, a koja su vrlo problematična, koja mogu da stvore ogromne probleme u praksi, a imaju svoj izvor u upravo , ono u čemu je gospođa Čomić govorila, navodnom prisustvu različitih stereotipa, predrasuda ukorenjenih u kulturi, ovog naroda, koji podržava i promoviše nasilje i neravnopravnost.

Nikako ne mogu da se složim da je srpski narod, kao većinski narod a naravno i svi građani, narod koji prihvata nasilje, a ne osuđuje pojedinačne pojave, da je atmosfera i kultura u društvu takva, da mora da se menja promenom svesti i unošenjem odredaba koje po mom mišljenju, ovde nije mesto.

Različiti aspekti te ideologije koja nije nova, koja nije nepoznata, koja postoji u Evropi i unosi se u Srbiju, stvorili su situaciju da se pojavljuju norme, koje ne priznaju praksu i pojedinačne slučajeve, diskriminacije koji su za osudu i koje treba osuditi, procesuirati, nego se unose norme neodređene, poput normi koje se tiču pretpostavki, neutralnih odredaba, menjanja školskih programa, menjanja jezika, uticaja na naučno istraživački rad, menjanja struktura organa upravljanja, širenje evidencija i unošenje ličnih podataka lica koja su izvršila diskriminaciju bez mogućnosti brisanja iz tih evidencija, širenja prostora, podnošenja tužbi, čak i kad lice prema kojem je izvršena diskriminacija, ne želi da tu inicijativu pokrene, unošenje odredaba u koje se zadire u prava izdavanja stanova, tako što pojedinci koji su vlasnici stanova, dolaze u situaciju da budu predmet problema, kako se ovde kaže, čine diskriminaciju na osnovu pretpostavljenog, ako ne izdaju stan na osnovu pretpostavljenog ličnog svojstva i to je kršenje i slobode ugovaranja i Ustava.

Jako je važno da ukažemo da ove odredbe koje izlaze izvan okvira koji vrlo konkretan način procesuiraju pojedinačna dela, kao što je diskriminacija, pojedinačno delo, kao što je krivično delo jedan pojedinačan akt, kao što je ratni zločin, akt pojedinca, ne možemo na ovaj način čitavo društvo stigmatizovati, da je njegova kultura takva da promoviše diskriminaciju, da je Srbija nemoderno društvo i da zbog toga treba menjati svest u svim aspektima kako je ovde navedeno u zakonu o rodnoj ravnopravnosti.

Simptomatično je to da je to glavna intencija, tek nasilje o kojem je trebalo biti najviše reči ovde, dolazi tek od 51. člana, a pre toga se bavimo školski programima, jezikom, naučno istraživačkim radom, privatnim kompanijama, izveštajima, evidencijama, i svim ostalim što dodatno opterećuje ovo društvo.

Moramo svi u svakom slučaju ponavljati da je Srbija društvo koje ne prihvata nikakvo nasilje i da je srpska kultura i tradicija, srpska porodica takva, koja će da odbaci nasilje, ali postoje pojedinačni slučajevi, a ne kolektivna odgovornost za ono što je ovde navedeno kao predrasuda, koja je ukorenjena u srpskoj kulturi.

U tom smislu, mislim da ova rešenja nisu dobra, da ova dodatna rešenja i da je potrebno ove zakone doraditi, kako bi se odgovorilo preventivno, ali na konkretne slučajeve diskriminacije i neravnopravnosti.

Srbija je država koja promoviše jednake mogućnosti i koja će uvek i u svakom trenutku, svojom kulturom, svojom etikom i moralom, osuditi nasilje. Hvala.

Hvala.
Na član 77. amandman je podneo narodni poslanik Đorđe Komlenski.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja ću pročitati jedan deo teksta koji mi je upravo stigao. Visoki savet sudstva o Zakonu o zabrani diskriminacije – ali ovo o čemu govori ovde, odnosi se i na jedan i drugi zakon – kaže sledeće: „Pre svega, Visoki savet sudstva ovim putem obaveštava nadležno ministarstvo, kao i Narodnu skupštinu Republike Srbije, da u celosti podržava primedbe koje su na navedeni zakon istaknute od strane Odbora za standardizaciju srpskog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti. Takođe, Visoki savet sudstva smatra da je zakonski tekst u celini protivustavan i suprotan drugim već postojećim zakonskim rešenjima, te stoga Narodnoj skupštini predlaže ili da zakon ne usvoji, ili da ga povuče iz procedure usvajanja i vrati predlagaču na doradu“.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, čovek je pre svega socijalno, društveno biće, čovek je seksualno biće, ali ima i svoje nacionalne odrednice. Da bi bio srećan, mora da zna ko je, odakle je i mora da zna koje su to vrednosti koje ga čine vrednim ponavljanja. Da bi znao šta je vrlina, mora da se nasloni na onoga pre njega. To svakako nisu roditelj jedan i roditelj dva, to su vrednosti koje su mu preneli otac i majka, a vrednosti koje su njima preneli njihovi otac i majka, a njih uopšte ne bi bilo i bez nacionalnog određenja i ne bi bili tako dobri ljudi. To nije retrogradna prošlost, to saznanje i prihvatanje je jedini ispravan put u budućnost.

Jednostavno, srpskim, najednostavnijim rečnikom, levičarski, pa ako hoćete i komunistički rečeno, jasno i glasno, ja posle ove rasprave moram da kažem – nisam čuo ni jedan jedini dobar razlog koji bi me ubedio da glasam za ova dva zakona. Ja ću glasati, nažalost, protiv istih. Hvala.

Hvala.
Po amandmanu, Milan Jugović.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, posle malopređašnje diskusije i igre reči ja sam malo u dilemi da li da vam se obratim kao gospođo ministar ili gospođo ministarko, ali gospođo Čomić, možda je najispravnije, da otklonimo sve nedoumice.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, danas su pred nama dve veoma važne teme koje faktički ne možemo razdvojiti jednu od druge, koje moramo sagledati kao celinu, zajednički.

Srbija je danas demokratska zemlja, zemlja u kojoj se neguje duh tolerancije, zemlja koja neguje duh jednakosti, zemlja koja podstiče na različitosti, zemlja koja čvrsto stoji na stanovištu čvrste i odlučne borbe protiv svih vidova diskriminacije, ali zemlja koja zadržava pozitivne tekovine svoje tradicije bez kojih bi izgubili deo svog nacionalnog identiteta.

Srbija je danas zemlja slobode govora, slobode izražavanja, slobode medija, čak i kada ti mediji nekad svesno obmanjuju javnost, svesno šire neistine, čak i kada ti mediji, nekada instruisani od pojedinih političkih krugova, satanizuju predsednika ove države i njegovu porodicu.

Mi smo danas ponosni zato što smo izgradili društvo u kojem su svi naši građani jednaki, u kojem su svi naši građani ravnopravni, bez obzira na nacionalnu ili versku pripadnost, bez obzira na političku ili bilo koju drugu orijentaciju.

Ja bih ovde zastao i postavio jedno pitanje, pre svega nadležnim organima – zar je porodica predsednika Vučića izuzeta iz ove priče o zabrani diskriminacije? Zar je dozvoljena diskriminacija članovima porodice predsednika Vučića? Zar su članovi njegove porodice građani drugog reda? Zar je dozvoljeno lažima satanizovati članove njegove porodice ili, još gore, targetirati kao legitimne mete kojekakvim kriminalnim klanovima?

Mesecima unazad, a i godinama, mogu slobodno reći, mediji pod kontrolom opozicije ili tačnije Dragana Đilasa, u želji da skrenu pažnju javnosti sa svojih afera, u nedostatku političkog programa sa kojim bi izašli pred građane, a opet ponavljam i podvlačim – da skrenu pažnju sa desetine računa u inostranstvu, sa desetina miliona evra koje su na tim računima, dakle, fabrikuju laži, afere, satanizuju porodicu predsednika Aleksandra Vučića, od najmlađih pa do najstarijih članova.

Pod plaštom slobode medija, uz svako odsustvo odgovornosti koja bi trebala da postoji, vrši se politički obračun sa predsednikom države na jedan najprizemniji, najvulgarniji način, napadom, satanizacijom na njegovu porodicu, na njegovog sina, brata, oca, majku, itd.

Udarom na ono što je svakom čoveku najsvetije, na porodicu, na decu, pripadnici bivšeg režima, mogu slobodno reći, nastoje da zaustave napredak Srbije, da skrenu Srbiju sa puta ekonomskog prosperiteta kojim je vodi predsednik Aleksandar Vučić, a sve u želji i nadi da će se jednog dana ponovo vratiti na vlast i da će nastaviti sa praksom koja je prekinuta 2012. godine, a to je punjenje sopstvenih džepova na račun države i na račun građana Srbije.

Zar deca Aleksandra Vučića nemaju pravo na normalan život, kao i sva druga deca u Srbiji? Zar Danilo i Milica nemaju pravo na normalnu mladost? Zar mali Vukan nema pravo na bezbrižno i normalno detinjstvo, kao što njegovi vršnjaci u Srbiji imaju? Ima li kraja harangi koja se sprovodi nad porodicom predsednika države?

Ovih dana ponovo je na meti medija pod kontrolom Dragana Đilasa Danilo Vučić, gde se objavljivanjem nekakvih lažnih saopštenja pojedinih navijačkih grupa sin predsednika, dakle Danilo Vučić targetira, označava kao meta kriminalnim klanovima.

Za razliku od Dragana Đilasa, Srpska napredna stranka se za naklonost građana bori radom, rezultatima, političkim programom i mi ponosno možemo reći da bilo čiju decu nikada nismo pominjali, da bilo čiju decu nikada nismo zloupotrebljavali u političke svrhe. Siguran sam da u ovoj sali postoji čovek koji zna ko su i kako se zovu deca Dragana Đilasa.

Setimo se samo prošle godine, kada je taj isti Dragan Đilas plakao i pretio zato što su se njegova deca uplašila kada su na megafonu čuli nešto što čitava Srbija zna, a to je „Đilase, lopove“ i slične fraze.

Đilasova deca nisu kriva zato što njihov otac megafon kriminalnih grupa, zato što je njihov otac oteo od građana Srbije 619 miliona evra, zato što njihov otac taj novac izneo na Mauricijus, Hong Kong itd. i njegova deca imaju normalno detinjstvo i tako treba da bude, ali to treba da važi za svu drugu decu u Srbiji, uključujući i decu u predsednika Aleksandra Vučića.

Na kraju, još jednom, pozvao bih nadležne organe da se pozabave ovom tematikom, jer svako dete u Srbiji, bez obzira ko su mu roditelji, ima pravo na normalno i bezbrižno detinjstvo, odnosno normalnu mladost i normalan život.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Narodni poslanik Miodrag Linta.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro da danas se vodi jedna konstruktivna rasprava o dva veoma važna zakona, Zakon o rodnoj ravnopravnosti i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije.

Slažem se sa prethodnim govornicima da je naše društvo društvo koje neguje vrednosti tolerancije, međusobnog poštovanja i uvažavanja, poštovanja različitosti. Takođe, svi se slažemo i najoštrije osuđujemo svaki oblik diskriminacije, svaki oblik neravnopravnosti bilo prema pojedincima, bilo prema određenim ciljnim grupama.

Ja ću kratko pomenuti nekoliko grupa u našoj državi prema kojim postoji diskriminacija. Jedna od tih grupa jesu pripadnici vojske i policije Republike Srpske Krajine, koji su se časno, hrabro i pošteno borili za svoj narod i državu, koji su se hrabro borili za očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije.

U Zakonu o pravima boraca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica ne priznaje se njihova časna borba, odnosno u zakonu se jasno kaže da su krajiški borci priznati samo do 27. aprila 1992. godine, dakle na dan kada je stvorena Savezna Republika Jugoslavija, a posle 27. aprila 1992. godine, oni su, u suštini, ljudi koji su vodili nekakav privatan rat.

To je apsolutno neprihvatljivo, nedopustivo. Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da se pripadnicima vojske i policije Republike Srpske Krajne prizna učešće u ratu u dvostrukom trajanju, dakle od 1990. godine, pa sve do 1997. godine, kada je završena mirna reintegracija Istočne Slavonije, Baranje, Zapadnog Srema u okvir Hrvatske.

Takođe, važno je da se ukine diskriminacija vezano za razvrstavanje boraca u kategorije. Sadašnje stanje je nepravedno, jer se kaže da je borac prve kategorije, borac sa vojnim učešćem u ratu preko 200 dana, borac druge kategorije je borac sa učešćem u ratu od 45 do 200 dana. Trenutno u zakonu stoji da borci koji su ratovali na Kosovu i Metohiji ako imaju 60 dana su borci prve kategorije, a borci koji su ratovali na području Republike Srpske Krajne su borci prve kategorije ako imaju učešće u ratu preko 200 dana.

Mislim da je važno da se ispravi ta nepravda i da imamo dve kategorije boraca - borac prve kategorije, borac koji je ratovao preko 45 dana, a borac druge kategorije je borac koji je ratovao do 45 dana.

Imamo takođe još jednu kategoriju građana koji su diskriminisani. Radi se o penzionerima sa područja bivših jugoslovenskih republika koji žive u Srbiji.

U Srbiji žive, prema podacima Zavoda za socijalno osiguranje, 124.000 penzionera sa područja bivše Jugoslavije, a od toga 100.000 penzionera sa područja Hrvatske i BiH i oko 24.000 penzionera sa područja Slovenije, Crne Gore i Makedonije.

U čemu su penzioneri sa prostora bivše Jugoslavije diskriminisani? Pa, evo, daću nekoliko primera.

Naime, Vlada Republike Srbije je tokom prošle godine dva puta davala novčanu pomoć u visini od 4.000 i 5.000 dinara za penzionere korisnike Fonda PIO Srbije da bi lakše prebrodili posledice korona virusa.

Nažalost, penzioneri sa područja Hrvatske, BiH i drugih država koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije nisu dobili tu novčanu pomoć.

Ove godine, takođe, je Vlada odlučila da će dati posebno novčanu pomoć u visini od 60 evra za sve penzionere korisnike Fonda PIO Srbije, ali nažalost i ovaj put će biti izuzeti iz te novčane pomoći penzioneri sa područja Hrvatske i BiH.

Smatram da je to diskriminacija i da bi Vlada Republike Srbije trebala da isplati 9.000 novčane pomoći od prošle godine i ove godine, kada dođe na red isplata 60 evra, da se to takođe isplati penzionerima sa područja Hrvatske, BiH, Slovenije, Makedonije, Crne Gore.

Takođe, mislim da je važno da se prema penzionerima sa područja država koje su nastale na području bivše Jugoslavije omogući pravo da imaju penzionerske kartice, da imaju pravo na popust u trgovinskim lancima, da imaju pravo na popust kada kupuju u drugim ustanovama.

Takođe je važno da se tim ljudima omogući pravo na vaučere, da mogu da imaju popust prilikom odlaska u banje, na lečenje i bilo koje druge vidove odmora ili bilo koje druge smeštajne kapacitete.

Ti ljudi se osećaju ogorčeno, osećaju se nezadovoljno, osećaju se diskriminisano i mislim da je važno da se ova nepravda ispravi prema ove dve kategorije građana.

Kratko ću samo pomenuti treću kategoriju. Naravno, radi se o proteranim Srbima, građanima koji su proterani sa područja današnje Hrvatske, Federacije BiH, da im se konačno reši ključno pitanje integracije, pitanje stanovanja i da se omogući 26.000 građana Srbije koji imaju izbegličke karte da dobiju kao svi punoletni građani novčanu pomoć. Prošle godine je to bilo 100 evra. Nažalost, nisu ih dobili. Ove godine je to 60 evra, dva puta po 30 evra. Mislim da je vreme da i tih 26.000 građana koji imaju izbegličke karte takođe dobiju onih 100 evra od prošle godine i da dobiju ove godine 60 evra.

Hvala.