Zahvaljujem.
Sledeći je narodni poslanik Života Starčević.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, danas ovde raspravljamo o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, i to u onom delu gde ispravljamo, da tako kažem, jedan prazan prostor koji se stvorio usled neusklađenosti privrednih reformi i reformi penziono-invalidskog sistema i gde jedan deo populacije penzionera, da tako kažem, nije bio u mogućnosti da ostvari sva ona svoja prava koja su im pripadala. Ovde ovim izmenama i dopunama zakona pronalazimo način i rešenje da to sve ispravimo.

Naime, u Srbiji danas imamo negde oko 1.696.000 penzionera, što na ukupnu populaciju od 6.945.000 građana Republike Srbije iznosi negde oko 24,42% stanovništva. Odnosno, danas pričamo o populaciji penzionera, o delu naše populacije koji je tokom svog radnog veka i života dao nemerljiv doprinos izgradnji naše države i razvoju naše države, o delu populacije koji je svojim odgovornim odnosom prema državi, svojom posvećenošću dobrobiti Srbije dala ogroman doprinos ekonomskim reformama konsolidaciji javnih finansija naše zemlje i reformama koje su Srbiju, koja je bila, da vas podsetim, 2012. godine pod bankrotom, pretvorili u ekonomski stabilnu i prosperitetnu državu za jako kratko vreme.

Ući u proces tih ekonomskih reformi kojima su konsolidovane naše javne finansije nije svakako bila laka odluka. Samo ljudi koji su ekonomski prosvećeni, koji su posvećeni svojoj državi mogli su razumeti i podržati takve reforme. Ta podrška mnogih, odnosno ogromne većine građana države Srbije, a pogotovo naših penzionera, naročito se pokazala važnom u prethodnih godinu i po dana, u vreme kada je pandemija korona virusa i ekonomska i zdravstvena kriza zahvatila svet, a Srbija je zahvaljujući tim ekonomskim reformama uspela za vreme pandemije korona virusa da očuva privredu, da očuva ekonomsku i finansijsku stabilnost, da bude lider u stranim investicijama, ne samo u regionu, već i znatno šire, i da sa druge strane sačuva zdravstvenu bezbednost i obezbedi dovoljno vakcina za sve, pogotovo za one najugroženije, a to su upravo penzioneri.

Možda na tom primeru možemo najbolje videti koliko dobrobiti može biti za neko društvo kada se stvori sinergija u odgovornom ponašanju, sa jedne strane, države i u odgovornom ponašanju, sa druge strane, većine građana države. Naravno, to dovodi do rezultata da imamo ekonomski stabilnu državu i zdravstveno bezbednu državu, državu u kojoj možemo birati između četiri vakcine, u kojoj se ne vodi bitka za ležaj u bolnicama tokom pandemije korona virusa. Sve to su razlozi zbog kojih će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje podržati i ove izmene i dopune zakona.

Rezultati u svim sferama društva bili bi još veći da su isti stepen odgovornosti i rekao bih isti stepen ljubavi prema državi pokazali svi politički faktori i svi politički akteri na političkoj sceni naše zemlje. Nažalost, to nije bio slučaj, jer postoji jedan, doduše, na sreću, malobrojan deo političke scene u Srbiji koji se sve vreme, kako tokom ekonomskih reformi, tako i tokom borbe protiv korona virusa, ponašao krajnje neodgovorno trudeći se da svim snagama, koje na svu sreću i nisu tako velike, diskredituje svaki napor države i građana da se izbori sa pretećim ekonomskim bankrotom naše države. Još jednom se vraćam na 2012. godinu i na situaciju prezaduženosti naše države, u koju su nas doveli ti isti koji se sada tako neodgovorno ponašaju i koji na svaki način sapliću i podrivaju napore naše države. Oni podrivaju napore naše države i tokom borbe protiv Kovida 19, oni svojim ogovaranjima, pisanjima raznoraznih dopisa i pisama međunarodnim institucijama i pojedincima pokušavaju da diskredituju teško stečeni međunarodni kredibilitet naše države Srbije.

Zašto su to radili i zašto to rade? Već sam jednom ovde, dame i gospodo, u ovom visokom domu rekao da oni u Srbiji koja je stabilna i jaka, u Srbiji koja se razvija, u Srbiji u kojoj raste životni standard građana, u kojoj svi ekonomski brojevi idu plus, oni u takvoj Srbiji nemaju šta da traže. Oni su svesni očajno male podrške koju imaju među građanima Republike Srbije i oni čak sad otvoreno govore da ne haju za to šta građani žele i koga građani žele. Oni žele da nametnu sebe na silu, uz pomoć onih koji ih podržavaju van Srbije. U tom toliko otvoreno idu da kažu da njih ne zanima ni izborna volja građana i šta građani misle.

Evo poslednjeg primera vezano za to, pričam o konferenciji za štampu Đilasove najplaćenije radnice Marinike Tepić i citiram njen tvit: Šta je za nas lustracija? Nije revanšizam, već da oni koji su kršili ljudska prava na slobodu izbora, informisanja, mišljenja, izražavanja, ne mogu više da se kandiduju i nema onda, pazite dobro, reći će građani na izborima da li smo krivi. Ne, nego ne možete više ni da se kandidujete.“ Završen citat.

Oni otvoreno kažu da njih demokratija ne interesuje, da njih izbori kao kruna demokratije apsolutno ne interesuju. Oni otvoreno kažu da njih ne interesuje šta će građani reći na izborima. Oni jednostavno hoće da dođu na vlast na silu i da kada dođu na vlast zabrane svima koji drugačije misle ne samo da misle, već zabranjuju i uskraćuju i ono ustavno pravo da biraju i da budu birani. Oni ignorišu narod, ignorišu demokratiju i oni misle da su samo oni pametni, da su najpametniji, da su najlepši, da su najbogatiji i da oni imaju jedini božansko pravo da vladaju Srbijom, jer oni su, jel te, viša rasa, oni su nadljudi.

Pa, pitam ja vas, dame i gospodo narodni poslanici ovde, a pitam i javnost Srbije, na šta vam liči ovakva politika, na šta vas podseća ovakva politika i politički stav? Mene neodoljivo podseća na fašizam. Samo što se ovde ne radi o nacionalnom fašizmu kakav je bio izvorni u vreme Nacističke Nemačke ili Musolinijeve Italije, već se radi o jednom anacionalnom mondijalističkom fašizmu. Ali, fašizam je fašizam. On podrazumeva diktaturu, on podrazumeva nepoštovanje volje naroda, on podrazumeva postojanje više klase, klase koja je predodređena da vlada. Svi elementi tog fašizma sveli su se i našli su se u jednom jedinom tvitu Marinike Tepić.

Marinika Tepić kaže i odgovara predsedniku Srbije – evo, ti si prvi koga ćemo mi, po tom našem fašističkom principu, staviti u neke naše moderne konclogore. Nažalost ili na sreću građana Srbije, u stvari na sreću građana Srbije, Marinika Tepić je potpuno promašila metu. Jer, ko najviše krši ljudska prava od aktuelnih političara? Ko bije svoju suprugu i tuče njenog oca? Ko preti supruzi? Ko je taj ko preti policajcu dok je na službenoj dužnosti? Ko preti studentima na ulici? Na kraju krajeva, ko sprečava i ko se ljuti i viče i urliče na novinare i ko se bori protiv nezavisnog i slobodnog novinarstva na svojim konferencijama za štampu? Pa, upravo Marinikin gazda Dragan Đilas.

Evo, poručujem Mariniki, iako se ne slažem duboko, suštinski sa njenim izjavama i političkim stavovima, i rekao sam da smatram da imaju elemenata fašizma, ja kažem, po tim tvojim kriterijumima, Marinika, prvi na tom vašem odstrelu koji biste vi proizveli kada biste došli na vlast trebao bi da bude upravo tvoj gazda Dragan Đilas.

Često možemo čuti da se kaže da jedina sposobnost nesposobnih jeste da onesposobe sposobne. I deo opozicije, ovakva kakva jeste, nesposobna, stalno pokušava lažima, pokušajima izvrtanja stvarnosti da dezavuiše i da provuče kroz svoj krug pokvarenosti i kroz svoje blato svakoga ko pokazuje rezultat i zbog tog svog rezultata ima podršku naroda.

Već smo rekli da tom delu opozicije podrška naroda ne treba, oni ignorišu volju naroda i stalno izvrću realnost. Primera je bezbroj, ali evo nekih od njih. Na primer, prošle nedelje u Jagodini je otvorena fabrika „Fišer“, koja će zapošljavati više od 400 radnika. Tom prilikom je vlasnik te fabrike, inače peti najbogatiji Nemac, prof. Klaus Fišer, rekao da će već krenuti odmah u izgradnju i druge nove fabrike u Jagodini koja će zaposliti oko 1.000 radnika novih i tom prilikom je došao da tu fabriku otvori i predsednik Srbije.

Evo odličnog primera kako se izvrće stvarnost i realnost. Za medije koji podržavaju Dragana Đilasa i njegovu svitu nije bila vest da je otvorena nova, moderna, savremena fabrika koja proizvodi delove za Mercedes, BMV, za najveće i najmoćnije svetske kompanije, da će se zaposliti 400 radnika, koji će primati dobre i visoke plate, da to jača stabilnost ekonomsku naše države, da naša država jeste privlačna i najprivlačnija za strane investitore, ne samo u regionu nego i šire, da se Srbija ekonomski razvija, jer je to najbolji pokazatelj. Kada vam dođe peta kompanija u Nemačkoj, u ekonomski najrazvijenijoj državi EU, ovde investira i kaže – odmah sledeći korak nova investicija, ne, to za te medije nije vest, to za Mariniku Tepić, Dragana Đilasa, Sandu Rašković Ivić, Vuka Jeremića nije vest.

Znate šta je bila njihova vest, tog dana, jer su želeli da izokrenu stvarnost? Vest je bila da je predsednik Republike Srbije svojim dolaskom u Jagodinu, jelte, oprao Dragana Markovića Palmu i da je poslao jasnu poruku tužilaštvu. Iako je tada i tom prilikom, to je i gospodin Aleksandar Mirković rekao prethodnog puta, iako je predsednik Srbije rekao da niko neće uticati, ako je Dragan Marković Palma kriv, on će odgovarati, iako je tada i tom prilikom i sam Dragan Marković Palma rekao da njega ne treba da brani niko od Marinikinih laži, pa ni predsednik Republike, iako je rekao da je on sam sebe prijavio u tužilaštvo, jer Marinika nije htela da ga prijavi, jer zna da bi odgovarala za lažno prijavljivanje. Ne, za te medije je to bila glavna vest, nije bila glavna vest da je Srbija prosperitetna, da Srbija napreduje i da se nešto lepo dešava u državi Srbiji. Ne, samo da prave haos, samo da provlače ljude kroz blato, jer jedino u takvoj sredini, u takvom krugu svoje pokvarenosti oni mogu da budu nešto koliko-toliko bitni.

Kada govorimo o tom izvrtanju stvarnosti, evo i sledećeg primera. Mesecima, a možda je bolje reći i godinama unazad, Vuk Jeremić, Dragan Đilas i njegova klika obmanjuju javnost kako će Srbija, odnosno predsednik Srbije, priznati Kosovo, i evo samo što nije, i evo još koliko sutra, i evo još malo sutra, i tako unedogled. Onda juče, kada u Briselu u prisustvu međunarodnih posrednika predsednik Republike kaže tom samozvanom predstavniku kosovske administracije, u lice – nikada neću priznati Kosovo, to za te medije koji podržavaju tu kliku oko Dragana Đilasa i Vuka Jeremića nije bila vest, nije bila glavna vest.

Znate šta je njima bila glavna vest? Glavna vest je bila, jelte, da je Vrhovni kasacioni sud poništio odluku Apelacionog suda i vratio na ponovno presuđivanje u vezi predmeta Darka Šarića. Pritom, otvoreno lažu i povezuju državu Srbiju sa tim, iako je kod nas sudstvo nezavisno, iako je to sve iz proceduralnih razloga, iako država sa tim nema ništa, ali ama baš ništa. A pogotovo nema ni sa tim sudijama, koje su upravo oni koji su se raštrkali iz nekadašnje DS, postavljali, odnosno setimo se reforme pravosuđa koju su vodili niški i šabački advokat, da im ne pominjem imena.

Oni su sve te sudije postavili i mi nemamo ništa protiv, mi samo tim ljudima kažemo – radite onako kako treba i radite po zakonu. Niko se ne meša tim ljudima. Ali, jelte, nije vest da je predsednik Srbije rekao Kurtiju u lice da neće priznati Kosovo, već je glavna vest presuda Darku Šariću. To je ono o čemu pričam i što jeste izvrtanje stvarnosti i realnosti. Ili kada najplaćenija Đilasova radnica Marinika Tepić kaže – evo, tužilaštvo dva meseca ne preduzima ništa po slučaju Palme. „Alo, Zago, ženo, ne spavaj“, citiram Mariniku Tepić. A istina je u stvari suprotna.

Istina je da više od dva meseca Marinika Tepić je izgovorila najgnusnije i najogavnije laži protiv Dragana Markovića Palme, pritom ne dajući nijedan dokaz, nijednu žrtvu, samo jednog navodnog svedoka Branislava Radosavljevića, o kome smo pričali već ovde dosta puta, kriminalcu koji je hapšen šest puta, osuđivan i koji je inače, jelte, gledam i slušam na nekom radiju, proglašen za mladu nadu Stranke slobode i pravde, jer je on njihov visoki stranački aktivista. E, neka im je na čast. A i njega su hteli da sakriju, ni njega nisu hteli da dovedu u tužilaštvo i zato su ga zamaglili i zato su mu skremblovali glas, jer su hteli da ta laž ostane u magli, da visi negde u javnosti, bez ikakvih dokaza, bez svedoka.

Govori o 31 svedoku. Pa od tog 31 svedoka, 30 su u stvari saradnici i prijatelji Dragana Markovića Palme koje je taj kriminalac naveo u onom sramnom videu koji su prikazali na konferenciji za štampu. Znači, nijedan nije Marinikin svedok. I te ljude su provlačili kroz tužilaštvo, morali su da daju izjave. Zbog čega? Zbog Marinikinih laži.

Naravno, još jednom ponavljam, zarad javnosti, ona je tu laž izjavila i htela je da ostavi u magli, da visi u javnosti i da svaki put upire u Dragana Markovića Palmu, a da pritom nije podigla tužbu u tužilaštvu i nije podnela prijavu u tužilaštvu, jer zna da bi odgovarala za lažno prijavljivanje, već je htela da to ostavi takvo. I nije ona ta koja insistira pred tužilaštvom, nego je upravo Dragan Marković Palma taj koji stalno i svakodnevno insistira da se ta stvar izvede na čistac i on je taj koji ne želi da to ostane nerazjašnjeno, neraščišćeno i da visi u vazduhu.

Ali njihovi mediji o tome ne izveštavaju. Oni pričaju o tome da je to što je Marinika rekla krajnja i definitivna istina, oni uopšte ne uzimaju ni daju ni delić sumnje u njenu izjavu. Zašto? Zato što otvoreno podržavaju i rade i agituju za tu stranu.

Šta reći, na kraju krajeva, o ljudima kojima se kokoške priviđaju kao droga? Jednostavno, ti mediji koji podržavaju Dragana Đilasa i ostalu kliku kao da imaju zavet ćutanja po pitanju nasilja u porodici, odnosno kao da imaju zavet ćutanja nad slučajem Dragana Đilasa, dok Marinikine laži non-stop trpaju u etar.

Ono što je istina, za šta postoje svedoci, za šta postoje žrtve, za šta postoje dokazi, o tome ne pričaju ili su eventualno pre jedno mesec i po dana sa jednom kratkom vešću rekli – a, to je demantovano. Pa ljudi, to ne može da se demantuje. Postoji potpis Ive Đilas na službenoj belešci u Policijskoj upravi Vračar, postoji dokaz. Oni su mogli da se nagode.

Ja razumem Ivu Đilas, samohrana majka, zna sa kime ima posla i onda kaže – bolje da se nagodim i živim mirno, nego da imam dalje problema sa čovekom sa kojim inače imam problema, ali tu postoji dokaz. O tome ti mediji ne govore ni jednu jedinu reč.

Zato za razliku od onih, odnosno njih koji ne priznaju sud naroda mi kao prioritet postavljamo volju naroda. Za razliku od njih kojima je cilj bavljenja politikom, zaštita ličnog kapitala i biznisa, mama je cilj zaštita nacionalnih i državnih interesa. Za razliku od njih kojima je prioritet očuvanje i uvećanje ličnog bogatstva, nama je cilj ekonomski napredak države i povećanje životnog standarda naših građana.

Oni će nastaviti sa njihovim nedelima, mi ćemo nastaviti sa našim delima, novim koje ćemo ostaviti generacijama iza njih, a građani Srbije to pomno posmatraju i građani Srbije su jedini koji presuđuju na izborima koja je politika za njih najbolja, koliko god to bolelo Dragana Đilasa i njegovu klitku, tako je bilo i tako će u Srbiji biti i zato Jedinstvena Srbija podržava ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeći, narodni poslanik Arpad Fremond. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, predsedništvo, poštovana ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SVM je sa posebnom pažnjom dočekala Predlog izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, budući da se dugi niz godina zalažemo za drugačija rešenja ove materije, posebno u delu koji se tiče penzijskog i invalidskog osiguranja poljoprivrednika.

Poslanička grupa SVM će podržati predloženi tekst izmena i dopuna, jer se novim rešenjima garantuju pravna sigurnost, međugeneracijska solidarnost i socijalni položaj, dostojan sadašnjih i budućih generacija penzionera.

Savez Vojvođanskih Mađara, posebnu pažnju posvećuje svim kategorijama penzionera uz punu svest da nije lako obezbediti dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema, jer su to često višedecenijski i nasleđeni problemi, tako da smo u situaciji da se naknadno ispravljaju zatečene nepravde.

Jedini način da se obezbedi ravnopravnost svih kategorija penzionera, da se obezbedi pravna sigurnost, ekonomska održivost i jednakost, jeste jačanje vladavine prava. U smislu poštovanja Ustava, zakona, kao i odredbe trećeg Ugovora Evropskoj uniji, koja između ostalog utvrđuje kao jednu od osnovnih vrednosti Unije i međugeneracijsku solidarnost. Ustav Republike Srbije predviđa da se obavezno penzijsko osiguranje uređuje sistemskim zakonom na principu međugeneracijske solidarnosti i da o ekonomskoj sigurnosti penzionera brine Republika Srbija.

Pravna sigurnost penzionera i zaštita od diskriminacije je tema pregovaračkog Poglavlja 19, socijalna politika i zapošljavanje. Ta Poglavlje je deo klastera 3 i pre par meseci je Vlada Republike Srbije je Evropskoj komisiji poslala pregovaračku poziciju za Poglavlje 19.

Kada smo na terenu nasleđenih teškoća, današnji Predlog zakona je pokušaj da se reši problem nastao za korisnike prevremene starosne penzije, koji zbog prihvatanja socijalnog programa Vlade za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju nisu mogli da ostvare pravo na starosnu penziju zbog promenjenih uslova za ostvarivanje ovog prava 2014. godine.

Predloženim izmenama zakona, ovaj problem se po procenama sindikata trajno rešava za oko 15.000 ljudi, a možemo računati i na dodatnih još 7.000. Ceneći značaj predloženog rešenja, ukazujemo i na izmene koje će omogućiti dovođenja svih korisnika porodične penzije u ravnopravan položaj, tako što se porodična penzija iza smrti osiguranika ne određuje od prevremene starosne penzije, već od starosne ili invalidske penzije koja bi osiguraniku pripadala u času smrti.

Zašto je važna ova izmena i dovođenje u ravnopravan položaj svih korisnika porodične penzije, između ostalog i zato što je broj invalidskih i porodičnih penzionera u kategoriji poljoprivrednih penzionera znatno manji nego kod drugih.

Oblast penzijskog i invalidskog osiguranja posebno se reguliše u svakoj državi članici Evropske unije i neposredno zavisi od specifičnih društveno ekonomskih uslova. Iz tog razloga za sistem penzijskog i invalidskog osiguranja, međusobno razlikuju i nisu podložni međusobnom usklađivanju u meri kao što je to slučaj u drugim oblastima. Na primer, u Danskoj i Holandiji postoji osnovna penzija, mi bi rekli socijalna penzija, kao unapred određeni iznos koji ne zavisi od ranijih prihoda.

Uvažene kolege narodni poslanici, za poslaničku grupu SVM rešavanja pitanja penzijskog i invalidskog osiguranja poljoprivrednika predstavlja temu od posebnog značaja. To je tema koja zauzima važno mesto u našem programu i mada predložene izmene i dopune regulišu penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranika, poljoprivrednika samo u par specifičnih slučajeva i ne dotiču se važnih tema, na čijem rešavanju SVM radi već godinama. Naša poslanička grupa smatra Predlog izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju važnim korakom ka sveobuhvatnom rešavanju i uređivanju sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, a kako bi se stvorili uslovi za dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema.

Nažalost, nasleđenih problema ima i u oblasti penzijskog osiguranja poljoprivrednika. Naime, od uvođenja penzijskog osiguranja poljoprivrednika iz 1979. godine, kao dobrovoljnog menjala su se zakonska rešenja, a od 1982. i 1986. godine uvodi se obaveza poljoprivrednika da plaćaju penzijske doprinose kao i svi ostali penzijski osiguranici. Međutim, svi pokazatelji govore da do sada niti jedno rešenje penzijskog osiguranja poljoprivrednika nije donelo značajne pozitivne pomake.

Naime, dok ukupan broj penzionera u Srbiji raste, broj poljoprivrednih osiguranika opada. Početkom 2020. godine od ukupno 1,7 miliona penzionera 175 hiljada 459 su bili poljoprivredni. Broj osiguranika poljoprivrednika se od 80-ih godina prošlog veka smanjio za čak dve trećine. Od 2009. godine kada je dostignut maksimum od 224 hiljade 800 svakog meseca broj poljoprivrednih penzionera smanjuje se u proseku za nepunih petsto, a brojke govore da je u poslednjoj deceniji izgubljeno više od 53 hiljade potencijalnih poljoprivrednih penzionera.

Podatak da tek svaki šesti poljoprivrednik u Srbiji redovno plaća doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, a da 175 hiljada njih duguje po osam hiljada 600 evra, za neuplaćene doprinose otvara ozbiljno pitanje ko će od zemljoradnika uspeti da plati ove dugove kako bi ostvarili pravo na penziju. Naravno, ne radi se o tome da ovi poljoprivredni proizvođači ne žele da plate ove iznose na godišnjem nivou, jednostavno, oni nemaju ekonomsku moć da to plate.

Procene su da su u Srbiji samo između 50 hiljada i 70 hiljada poljoprivrednih gazdinstava bavi proizvodnjom koja je isplativa. Zbog sigurnosti i jednostavnije procedure mnogi se odlučuju za životno osiguranje kod privatnih kompanija. Prema podacima iz aprila ove godine od trideset milijardi dinara za isplatu poljoprivrednih penzija država daje 28 milijardi, a samo dve milijarde se obezbeđuju iz doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje poljoprivrednika.

U svetlu navedenih činjenica nesigurnosti rada u poljoprivredi, male isplativosti važna je odredba člana 1. Predloga zakona kojom se utvrđuje da svojstvo osiguranika poljoprivrednika ne prestaje u slučaju obavljanja poslova po osnovu ugovora o delu, odnosno poslova po osnovu autorskih i drugih ugovora o delu, kod kojih je za izvršen posao ostvaruju naknadu kao i ako rade na teritoriji Republike Srbije za stranog poslodavca koji nema registrovano predstavništvo u Republici Srbiji, kod koga za obavljen posao ostvaruju naknadu. Za osiguranike poljoprivrednike predložena izmena je važna jer kada je u pitanju obavljanje ugovorenih poslova to su najčešće poslovi koji se obavljaju u kratkom vremenskom periodu zbog čega se može desiti da osigurani poljoprivrednik koji obavlja ove poslove više puta u toku godine menja osnov osiguranja, što smanjuje efikasnost sprovođenja osiguranja i povećava rizik nastanka greške.

Ukrštanjem različitih podataka može se zaključiti da značajan broj lica angažovanih na gazdinstvima obavlja pored poljoprivrede i različite dodatne dopunske poslove po ugovoru. Broj lica angažovanih na poljoprivrednim poslovima u Srbiji je 2018. godine iznosio oko milion i trista hiljada, što u proseku čini 2,4 lica po gazdinstvu.

U strukturi gazdinstva prema broju lica angažovanih na poljoprivrednim poslovima uočava se visok udeo 65% gazdinstava na kojima se poljoprivredom bavilo jedno do dva lica.

U odnosu na 2012. godinu broj lica koja rade u poljoprivredi u Republici Srbiji je smanjen za 105.000. Gazdinstva na kojima je angažovano jedno do dva lica najviše je u Vojvodini, što se može objasniti proizvodom strukturom poljoprivrede u kojoj dominiraju linije proizvodnje koje nisu radno zahtevne sa većom upotrebom mehanizacije u radnim operacijama u poljoprivredi, ali i većom zaposlenošću članova gazdinstava u nepoljoprivrednim sektorima.

Ako se analizira angažovanja samo nosilaca porodičnih gazdinstava u Vojvodini nosioci porodičnih gazdinstava su obavljali i drugu aktivnost, ali više nego u poljoprivredu. Drugu delatnost je obavljao tek 0,5% nosilaca gazdinstava.

Međutim, od ukupno angažovane radne snage 256.577 angažovanih na porodičnim gazdinstvima u Vojvodini stalno zaposlenih je bilo svega 918. Najveći deo zaposlenih u poljoprivredi Republike Srbije čine članovi porodica nosilaca gazdinstva i udeo njihovog rada se povećava. Ovo ukazuje da se velika količina neformalnog rada angažuju u poljoprivredi u okviru porodičnih gazdinstava i uz pomoć srodničke radne snage.

Imajući u vidu sve okolnosti predložena odredba zakona kojom se menja kriterijum za prestanak svojstvo osiguranika poljoprivrednika i to za ovaj specifičan slučaj, da ne prestaje svojstvo osiguranika poljoprivrednika zbog vršenja poslova na osnovu ugovora je važna, jer se pojednostavljuje administracija, poljoprivrednici se ne moraju ponovo prijaviti nakon svakog ugovora, i fondu se omogućava da po službenoj dužnosti sačini prijavu na osiguranje, nezavisno od toga da li je obaveznik podnošenja prijave može podneti.

Druga važna izmena tiče se preciziranja i poboljšanja koje se odnose na podatke koje se unose u matičnu evidenciju PIO, nedovoljno ažurna matična evidencija onemogućava evidenciju i naplatu dospelih doprinosa ili nagomilanih dugova ne zna se ko je osiguranik, a ko nije, ko bi morao da bude obuhvaćen obaveznim osiguranjem, a ko ne.

Sigurno je da će podaci iz matične evidencije biti precizniji nakon što se kroz Centralni registar stanovništva objedini 13 različitih baza podataka, iz pet različitih institucija, pa će provera validnosti ličnih podataka, pored svih obaveza evidencija, socijalnog osiguranja, podaci iz MUP, podaci iz Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, katastra ili lokalna administracije biti dostupni na jednom mestu.

Ukrštanjem baza podataka prevazići će se brojni problemi, jer bilo je slučajeva da se menjana na kategorija osiguranja bez znanja osiguranika, nije bilo uvida u visinu duga na ime neplaćenih doprinosa, bilo je slučajeva da tek podnoseći zahtev na penziju u buduće penzione sazna da duguje stotina hiljada dinara sa zakonskom zateznom kamatom za uplatu doprinosa po osnovu bavljenje poljoprivredom i ako se nikad nije bavio poljoprivredom.

U izveštaju za 2019. godinu, Zaštitnik građana je ukazao da je tokom tog izveštaja i tog perioda, primio određeni broj pritužbi koje su ukazale na to da je određeni broj lica samo na osnovu činjenice, da su članovi domaćinstva lica koje je vlasnik poljoprivrednog gazdinstva, dugi niz godina neosnovano zaduživan doprinosima za PIO, a da PIO o tome nisu obavešteni.

Naima to je posledica činjenice da važeći Zakon o PIO nije na adekvatan način definisao pojam osiguranika, poljoprivrednika, nisu propisani kriterijumi za sticanje i prestanak svojstva osiguranika poljoprivrednika, nije jasno urađen postupak prijavljivanja na osiguranje, otuđivanje svojstva osiguranika, odjava sa osiguranja i utvrđivanje prestanka svojstva osiguranika, kao ni mirovanje svojstva osiguranika i brojna druga pitanja, od značaja za ostvarivanje prava poljoprivrednika na penzijsko i invalidsko osiguranje.

Uvažene kolege narodni poslanici, za poslaničku grupu SVM, predložene izmene Zakona o PIO, prvi su korak ka temeljnoj izmeni odredbi važećeg zakona i nadamo se nakon 35 godina, važan korak ka reformi penzionog sistema, da se uz zalaganje SVM, utvrdi kriterijum za plaćanje doprinosa, za penzijsko i invalidsko osiguranje, malih poljoprivrednih proizvođača, da se doprinosi plaćaju srazmerno prihodu, odnosno ekonomskoj snazi gazdinstva, da se otpišu kamate, uradi reprogram glavnog duga, kao da se i svakom poljoprivredniku pruži mogućnost da odluči da li će biti deo penzijskog sistema ili ne.

Reforma je potrebna, to je potvrdila i premijerka i ministar finansija i ministar poljoprivrede i o tome smo već imali raspravu ovde u Narodnoj skupštini.

Iako smo svesni da se može uputiti puno kritika na račun našeg penzijskog sistema, SVM će u danu za glasanje podržati Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem gospodinu Arpadu.

Sledeći narodni poslanik je Hadži Milorad Stošić.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada se govori o izmenama i dopunama Zakona iz oblasti socijalnog osiguranja, a pogotovo penzijsko i invalidskog osiguranja, po samoj prirodi stvari, naša poslanička grupa PUPS „Tri P“ je veoma zainteresovana za takva rešenja.

Sistem penzijskog i invalidskog osiguranja je jedan složen pravni sistem, koji u mnogome zavisi od normi, u ostalim zakonima i podzakonskim aktima i podložne čestim promenama. Stoga, i ako predložene izmene i dopune ovog zakona nisu preterano obimne, one su ipak od značaja za pojedine kategorije korisnika prava koje se njima daju.

Poštovane koleginice i kolege poslanici, ovim putem bih želeo da pohvalim i da ukažem na izuzetne napore koje su Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u prethodnom periodu preduzeli u cilju poboljšanja standarda korisnika penzija.

Mere koje se preduzimaju su rezultat sistemskih reformi penzijskog sistema i pokazatelj stabilnosti, ekonomskog napretka Republike Srbije.

Vlada Republike Srbije je u prethodnom periodu preduzela brojne korake kojim je pokazala spremnost da se izbori sa svakom krizom i da tokom te krize pruži pomoć onima kojima je ta pomoć najpotrebnija, a to su naši najstariji sugrađani, koji su i sami tokom perioda reformi, dali svoj doprinos oporavku i stabilnosti sistema penzijskog i invalidskog osiguranja.

Zato su oni i prvi kojima treba izaći u susret i o čijem standardu ova Vlada vodi računa, ne samo kroz brojne jednokratne novčane pomoći, već pomoći osnovnim životnim namirnicama, lekovima, već i kroz reformu penzijskog sistema, koji treba da bude stabilan i da svim penzionerima obezbedi sigurnost i poboljšanje životnog standarda.

Tako i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO koji je pred nama, jeste deo procesa reforme sistema penzijskog i invalidskog osiguranja, koji je započet 2001. godine. Ekonomski rezultati postignutim merama, preduzete u prethodnom periodu su u celini omogućile napredak u ovoj oblasti. Upravo je zahvaljujući poboljšanju ekonomske situacije, izmenama i dopunama Zakona o PIO iz 2018. godine i 2019. godine, poboljšan položaj penzionera, tako što je utvrđen povoljan način usklađivanja penzija, uređena isplata jednokratne novčane pomoći korisnicima penzija, a takođe je dat i osnov za isplatu novčanog iznosa kao uvećanje uz penziju.

Naime, izmene i dopune Zakona koji je pred nama, pokazale su da su sve izmene u ovoj oblasti, da se planiraju blagovremeno i dugoročno, onoliko koliko je to moguće imajući u vidu aktuelna pitanja i probleme.

Tako je i ovaj predlog zakona planiran, u cilju rešavanja određenih pitanja i problema određene kategorije korisnika penzija.

Osnovni razlog, zbog koga se pristupilo izmenama i dopunama Zakona o PIO u ovom trenutku, jeste problem sa kojim se suočavaju lica, koja su bila obuhvaćena socijalnim programom Vlade za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju.

Reč je o licima kojima je u trenutku prihvatanja socijalnog programa do ostvarivanja prava na penziju nedostajalo do pet godina, odnosno tzv. opcija pet, odnosno do dve godine, tzv. opcija tri.

Naime, nakon prihvatanja socijalnog programa, usledile su izmene i dopune Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2014. godine, kojima su promenjeni uslovi za ostvarivanje prava na starosnu penziju i uvedena je prevremena starosna penzija, a sve sa primenom od 1. januara 2015. godine.

Zbog promene uslova za sticanje prava na starosnu penziju, odnosno kako više nije postojala starosna penzija po osnovu tzv. punog staža, navedena lica nisu ispunjavala ni propisan uslov za ostvarivanje prava na starosnu penziju, pa su bila prinuđena da se opredele za privremenu starosnu penziju koja uključuje i tzv. penale, odnosno trajno umanjenje iznosa penzija za svaki mesec ranijeg odlaska u penziju pre navrešenih 65 godina života.

Imajući u vidu da je Vlada bila nosilac programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije i pripreme za privatizaciju, pokušano da se spreči dalje usložnjavanje problema. Međutim, i pored svih nastojanja, različiti pokušaji nisu doneli trajne rezultate, pa je u cilju rešavanja ovog problema pristupljeno sistemskom zakonskom uređenju ovog problema, što će obezbediti sigurnost i izvesnost kategoriji korisnika penzija.

U tom smislu dobro je da je sada i formalno u zakonu ukinuto smanjivanje penzija određenim kategorijama korisnika prevremenih penzija koje su ušle u sklopu privremenih mera, a u prevremenu penziju su otišli pre nego što su na snagu stupile izmene zakona o PIO iz 2014. godine.

Ovo pitanje inače je suštinski već rešeno jednim podzakonskim aktom Vlade iz novembra prošle godine, kojim je ovoj kategorija lica faktički ukinuto ovo smanjivanje iznosa penzija, tako da se u njihovom položaju suštinski neće ništa izmeniti, jer oni već primaju više iznose penzija.

Smatram, gospođa ministarko, da bi bilo korektno i pošteno da se u narednom periodu izvrše izmene zakona i slično uredi za sva lica koja imaju 40 i više godina radnog staža, bez obzira na godine starosti.

Sadašnjim zakonskim rešenjima mi kažnjavamo ljude koji su u rano u mladosti počeli da rade i pošteno radili 40 i više godina i nepravedno im se umanjuje penzija zbog starosne granice od 65 godina života.

Molim ministarku da razmisli o ovom predlogu, kao i mogućnosti da se u neko dogledno vreme ukinu penali umanjenja penzije nakon navršavanja 65 godina života. To je velika polemika, veliko nezadovoljstvo ljudi i ja se nadam da će se naći neka mogućnost da se i to reši.

Takođe, ovim izmenama se vrši i preciziranje u vezi sa utvrđivanjem staža osiguranja za tzv. frilensere, koji su u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju inače još odavno prepoznati kao osiguranici samostalnih delatnosti. Naime, i ovim osiguranicima se staž osiguranja računa na isti način kao za sve osiguranike koji ostvaruju ugovorenu naknadu.

Slične odredbe kojima se postojeći tekst zakona koriguje i ispravlja sadrži još nekoliko predloženih članova koji se odnose na pitanje lakše obrade podataka u Centralnom registru osiguranika, računanje iznosa naknade troškova sahrane preminulih lica i drugo.

Sa druge strane, u ovim dopunama ima i nekoliko novih rešenja koje treba da donesu nova prava korisnicima i olakšaju njihov položaj u postupanju pred organima Fonda.

Predlogom zakona je propisano da se porodična penzija iza smrti osiguranika ne određuje od privremene starosne penzije, već od starosti ili invalidske penzije koja bi osiguraniku pripadala u času smrti, čime se korisnici porodične penzije po osnovu umrlog korisnika privremene starosne penzije dovode u povoljniji položaj.

Tu svakako kao bivši vojnik i učesnik ratnih dejstava smatram najvažnijom dopunom postojećeg zakona koji predviđa da se eventualna porodična penzija supružnicima poginulih pripadnika Vojske Srbije u ratnim dejstvima ubuduće isplaćuje u visini od 100% penzije koja bi osiguraniku pripadala u času smrti. Dakle, bez ikakvog umanjenja, kao u ostalim slučajevima isplate porodične penzije.

Pored toga, predlog zakona sadrži i odredbe koje uređuju pitanje statusa osiguranika poljoprivrednika koji obavljaju ugovorene poslove, s obzirom na angažovanje poljoprivrednika prema propisima o angažovanju na sezonskim i drugim poslovima.

O ovoj temi je govorio moj prethodni kolega, tako da ne bih se ponavljao u tom smislu.

Na posletku, dopunom u članu 109. dodatno je obaveza i ostalim poveriocima, uz banke, da Fondu PIO moraju da odmah vrate iznose penzija od preminulih korisnika, odnosno da ne mogu da naplaćuju svoja potraživanja istih iznosa, što mislim da je dobro, jer smo iz obrazloženja zakona videli da se radi o relativno visokim svotama novca oko kojih Fond kasnije mora da vodi dugotrajne pravne postupke za njihov povrat, čime će se dodatno ojačati finansijska stabilnost Fonda PIO.

Razlozi za donošenje ovog zakona proizilaze iz potrebe daljeg uređivanja sistema PIO i stvaranje uslova za dugoročnu ekonomsku održivost penzijskog sistema sa jedne strane i stvaranje uslova kojim će se obezbediti pravna sigurnost i odgovarajući socijalni položaj sadašnjih i budućih penzionera. Dakle, vidimo da su predlogom zakona obuhvaćena ona pitanja koja su zahtevala hitno zakonsko uređivanje, ali svakako predstavljaju pozitivan korak u procesu reforme.

Posebno bih naglasio i pohvalio, a verujem da to najviše interesuje one koji će u budućnosti postati deo ovog sistema, a to su budući korisnici penzija, da se ovim predlogom ne menjaju uslovi za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Ovaj predlog je pokazatelj da će se reforma sistema penzijskog i invalidskog osiguranja nastaviti i to u pozitivnom smeru, u cilju njegovog daljeg unapređenja i poboljšanja standarda svih korisnika penzija, što je jedan od najvažnijih ciljeva ove Vlade.

Još jednom bih hteo da pohvalim rad Vlade i Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja i da pozovem uvažene kolege poslanike da u danu za glasanje jednoglasno podržimo ovaj predlog zakona.

Imajući u vidu ove promene, naša poslanička grupa PUPS – „Tri P“, će u danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovog predloga zakona. Istovremeno, mi iz PUPS-a očekujemo da će se u narednom periodu posvetiti i drugim značajnim pitanjima u vezi sa funkcionisanjem Fonda PIO i celokupnog sistema penzijskog osiguranja.

Zbog toga, kao što je poznato, PUPS i gospodin Milan Krkobabić pokrenuli su otvoreni društveni dijalog o nužnosti reforme penzijsko-invalidskog sistema i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Takva rešenja, sveobuhvatna i stabilna, treba da potpuno isključe bilo kakav uticaj pojedinca, grupe, partije, ali i opravdanu brigu da je penzija povećana ili ne i koliko.

PUPS se godinama zalaže za usklađivanje penzija po formuli tri P – penzije prate plate i smatramo da je to najpravednija formula sa kojom se obezbeđuje rast penzija sa rastom plata. Ovom formulom obezbeđuje se da penzioneri ne budu građani drugog reda.

Trenutnim zakonom o PIO usklađivanje penzija po švajcarskom modelu predviđa 50% sa rastom potrošačkih cena i 50% sa rastom zarada, koji smo imali 2005. godine, koji je, nažalost, tada prosečnu penziju spustio na 42% od prosečne plate sa tendencijom daljeg pada prosečne penzije. Tu situaciju imamo i sada.

Za nepune dve godine, od 2019. godine, kada smo doneli izmene i promene i usvojili švajcarsku formulu, prosečna penzija sa 49% pala je na 45% od prosečne plate. Meni je posebno drago što predsednik Republike najavljuje da će 2025. godine prosečna plata biti oko 900 evra, shodno tome, 450 evra prosečna penzija, ali vidim da neki ministri to demantuju, što svakako nije dobro.

Kao neko prelazno rešenje, PUPS bi takođe bio za dogovor predsednika PUPS Milana Krkobabića i predsednika Srbije Aleksandra Vučića za poboljšanje švajcarske formule. To je jedan, takođe, od modela fiskalnog saveta da se penzije usklađuju po slovenačkom modelu – 70% sa rastom plata i 30% sa rastom potrošačkih cena. Na ovaj način bi delimično zaštitili penzionere, kako bi se sa manjom dinamikom stvarala razlika između prosečne penzije i prosečne plate, do sticanja uslova za prelazak na formulu „Tri P“ (penzije prate plate).

Takođe, neophodno je da se u zakon ugradi zaštitni mehanizam koji bi zaštitio umanjenje prosečne penzije ispod nekog odnosa prosečne plate, na primer, da se novim amandmanom reguliše da u slučaju pada prosečne penzije od prosečne plate ispod nekog procenta, da li će to biti 55% ili 50%, da se penzija vanredno usklađuje.

Ovim zakonom, poštovana ministarko, trebalo bi regulisati, pored visine prosečne penzije, i visinu najniže penzije.

Mi iz PUPS-a smatramo da najniže penzije ne omogućavaju dostojanstven život u starosti i da je potrebno popraviti ovo stanje. Jedan način je određivanje najniže penzije, slično određivanju najniže cene rada. Drugi način je definisanje nove socijalne politike koja bi jasno i precizno sagledala materijalnu situaciju građana sa malim penzijama.

Kao što je svojevremeno rečeno da beogradski penzioneri, njih 65.000 sa najnižim primanjima, primaju kvartalnu pomoć u iznosu od 4.000 dinara, ali još bolji primer kada su u periodu 2012. do 2014. godine, svi penzioneri u Srbiji sa malim penzijama, njih 400.000 takođe imali su kvartalnu pomoć od 4.000 dinara, što je na godišnjem nivou iznosilo 16.000 dinara, tada popularno nazvana kao 13. penzija.

Dakle, PUPS smatra da je penzija ekonomska kategorija i ona je opredeljena prethodnim doprinosima za PIO. Zato je neophodna nova socijalna politika koja treba da izradi socijalne karte za penzionere i obezbedi potrebna sredstva za socijalna davanja mimo Fonda PIO.

Dakle, PUPS se ne bez razloga zalaže za formulu „Tri P“ (penzije prate plate), jer je to jedini model koji garantuje da će penzioneri biti u ravnom položaju sa zaposlenim i neće biti građani drugog reda.

Kada govorimo o ovom modelu „Tri P“, to znači koliki procenat rasta plata profesora, doktora, oficira, policajca i drugih državnih službenika, toliko i procenat rasta penzija profesora, doktora, oficira, policajca i drugih državnih službenika koji su već u penziji, odnosno penzionerima.

Ako smo imali slučaj 2014. godine, kada je pretio bankrot finansija, Vlada je odlučila da umanji plate i penzije i tada su penzije menjane u istom procentu kao i plate, onda je pravično i pravedno da se isti model primenjuje i kod povećanja plata i penzija.

Dakle, PUPS je tada podržao mere koje je predložio predsednik Vlade, gospodin Vučić, radi stabilizacije javnih finansija i zahvaljujući tim merama sprečen je bankrot države, a javne finansije i budžet su stabilizovani. Tada je važila formula „Tri P“ (penzije prate plate), koliko je bilo umanjenje plata, toliko su bile umanjene i penzije. Penzioneri su prihvatili da budu tretirani kao i njihova deca i unuci koji su bili u radnom odnosu.

Napomenuo bih još jednu stvar koja je aktuelna ovih dana. Preko 100.000 starih lica ne ostvaruje pravo na penziju. Iako u Srbiji postoji opšti program socijalne pomoći namenjen za siromašne i starije, mali broj starijih ostvaruje ovo pravo.

Predsednik PUPS-a Milan Krkobabić i PUPS predlažu uvođenje minimalne garantovane penzije od oko 12.000 dinara kao vid socijalnog davanja za sve starije od 65 godina koji nisu u statusu penzionera.

Neophodno je da Ministarstvo razmatra i ovaj predlog, jer smatram da smo mi kao država socijalno odgovorna i solidarna.

Pošto smatramo da se radi o dobrim zakonskim predlozima, poslanička grupa PUPS - „Tri P“ će u danu za glasanje dati svoju podršku za njihovo usvajanje.

Takođe, poslanička grupa PUPS - „Tri P“ će u danu za glasanje podržati i ostale predloge i zakonska rešenja razmatrana na ovoj sednici i glasati za.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana gospođo Kisić Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kisić Tepavčević, poslanička grupa SPS smatra da je od velike važnosti i značaja ono što ste rekli u uvodnom izlaganju, a to je da se nastavlja sa reformom sistema penzijskog i invalidskog osiguranja i u potpunosti razumemo da se celokupna reforma ne može sprovesti u ovom trenutku zbog perioda koji je, nadam se, iza nas i nadam se da će vrlo brzo biti iza nas, a to je period pandemije. Ali, ohrabrujuće je to što ste rekli da će se nakon toga nastaviti sa daljom reformom penzijskog i invalidskog osiguranja.

Inače, govoriti o penzijskom i invalidskom osiguranju za nas iz SPS uvek ima poseban i veliki značaj, jer govorimo o našim najstarijim građanima, o generacijama koje su dale veliki doprinos i napretku države, veliki doprinos izgradnji države, o generacijama na čije penzionerske tragove ostavljaju, nažalost, i brojne društvene promene, reforme koje se sprovode, rekao bih, u poslednjih 20 godina.

Naši penzioneri su sa svima nama, i sa predstavnicima srednje generacije i sa predstavnicima mlađe generacije, delili sudbinu, osetili sve socijalne posledice i potrese o kojima je, između ostalog, bilo reči. Pre svega mislim na posledice tranzicije, naročito posle vremena pljačkaških privatizacija, kada su sinovi i kćeri ostajali bez posla, a upravo oni, penzioneri ih izdržavali.

Danas su penzioneri oni koji su možda tih dvehiljaditih ostajali bez posla, njihova preduzeća odlazila u stečaj ili prodavana, nažalost, u bescenje.

Ako bismo se vratili u neka ranija vremena, da kažemo, u predtranzicioni period ili predtranziciono vreme, podsetili bismo se da je Fond PIO svojevremeno bio najmoćnija finansijska institucija u zemlji. Ne samo da su iz Fonda isplaćivane zaslužene penzije, već je PIO fond, možemo reći, bio i svojevrstan investicioni fond upravo tog vremenskog perioda.

Iz sredstava PIO fonda izgrađen su mnogi javni objekti, poput, recimo, Sava centra u Beogradu, a u gotovo svim našim banjama građani su u rehabilitacionim centrima u kojima su penzioneri mogli da se leče i odmaraju takođe bili građeni. Nadamo se da taj period ponovo dolazi.

Danas možemo reći da se Srbija, ovako ekonomski osnažena, polako vraća ostvarenju tog cilja, da našim penzionerima obezbedi, pre svega, uslove da na dostojanstven način sprovode svoje penzionerske dane, period života koji zovemo tim tzv. trećim dobom.

Ono što uvek treba naglasiti da su mnogi naši građani u svom trećem dobu još uvek kreativni i da su još uvek društveno angažovani. Na njih društvo uvek računa, jer oni su ti koji su pre naših generacija gradili ovu zemlju, čuvali bazičnu vrednost svakog društva koji omogućava napredak i razvoj, a to je rad i to je, pre svega, život od svog rada, dostojanstven život od svog rada.

Socijalisti se kao partija socijalne pravde zalažu za pravedni svet rada, bez diskriminacije, eksploatacije, za dostojanstven život od rada koji podrazumeva platu od koje može pristojno da se živi i za dostojanstveno treće doba uz zaslužene penzije za svakog našeg građanina Srbije.

Penzije su važan deo ekonomske i socijalne politike naše države, jer u Srbiji od oko 2,5 miliona domaćinstava, preko 700 hiljada domaćinstava, tako govore neki podaci do kojih smo mi došli, živi samo od penzije. Dakle, socijalni položaj ovih domaćinstava zavisi upravo od visine penzije.

U tom smislu za svaku socijalno odgovornu državu pitanje penzija nije samo pitanje pojedinačnog penzionerskog čeka. To je daleko više od toga. Danas u Srbiji pitanje penzija se posmatra upravo sa stanovišta učešća penzija u ekonomskoj stabilizaciji i u privrednim reformama koje naša Vlada sprovodi poslednjih godina, čime su bile obuhvaćene i penzije.

Da se podsetimo da je 2014. godine zbog zatečenog stanja bilo nužno sprovesti paket nepopularnih mera među kojima je, između ostalog, bilo i smanjenje penzija, smanjenje plata u javnom sektoru. Penzije su bile smanjene posebnim zakonom o privremenom umanjenju penzija koji je primenjivan do 2018. godine, kada je ukinut, a nakon toga penzionerima je novim paketom mera nadoknađivan umanjeni deo. Od 2018. godine penzije se povećavaju određenim tempom i taj trend rasta se nastavlja.

Za socijalnu i ekonomsku stabilnost društva veoma je važan odnos između broja zaposlenih i veoma je važan odnos između broja zaposlenih i broja izdržavanih. Balans između broja zaposlenih i broja penzionera nije jednostavno održavati. Na taj balans utiču različiti faktori, od demografskih do ekonomskih. Nažalost, Srbija postaje stara nacija, tako da je pozitivan odnos između broja zaposlenih i broja penzionera teško održavati.

Prema poslednjih podacima broj penzionera u Srbiji je negde oko milion i 700 hiljada, a broj registrovanih zaposlenih je blizu dva miliona i 300 hiljada zaposlenih. Dakle, na jednog penzionera dođe oko 1,3, 1,4 zaposlena, što je još uvek nedovoljan odnos, imajući u vidu činjenicu da se penzija isplaćuje iz doprinosa koji plaćaju upravo aktuelno zaposlenih. To je načelo generacijske solidarnosti na kome je zasnovan naš penzijski sistem.

Ovom prilikom, kao poslanička grupa SPS, još jednom želimo da se zahvalimo predstavnicima najstarije populacije, jer oni jesu podneli najveći teret reformskog kursa Vlade Republike Srbije čiji su temelji postavljeni, kao što sam rekao, 2014. godine. To je nešto što je bila neminovnost, neophodnost i nešto što je bila nužnost da bi došli do ekonomskih pokazatelja i ekonomskih rezultata koje imamo danas.

Broj penzionera je rastao u poslednjih dvadesetak godina. Tako je 2002. godine, kada je donet novi Zakon o PIO, bilo 1.511.497 penzionera, a u decembru 2019. godine je bilo 1.708.293, što je blagi pad, a u ovoj godini taj broj je oko 1.700.000. Podaci za oktobar 2020. godine su 1.692.697 penzionera, što je blagi pad broja penzionera.

Važno je i ubuduće posvetiti pažnju korisnicima najnižih penzija, pronaći korektivne faktore ili druge oblike podrške ovoj kategoriji penzionera. S druge strane, ne treba narušavati princip da se visina penzija obračunava i na osnovu visine uplaćivanih doprinosa za PIO.

Hteo bih da podsetim da je reforma penzijskog sistema u Srbiji, vi ste rekli, započela 2001. godine, ja sada nisam siguran da li je 2001. ili 2002. godine, u vreme tranzicije koja je bila bolna za privredu, a time za ekonomsku održivost penzijskog fonda koji je trebalo reformisati zajedno sa modelom obračuna penzija. Sistem PIO je pretrpeo sedam reformi koje su uglavnom i nažalost bile restriktivne, kako bi se došlo do modela koji treba da napravi balans između ekonomske održivosti sistema i potrebe da se obezbedi pravna sigurnost i odgovarajući socijalni položaj sadašnjih i budućih generacija penzionera, kroz visinu penzija od kojih građani koji su zaslužili, radeći i plaćajući uredno zakonom utvrđen doprinos za PIO, mogu pristojno da žive.

U tom smislu Predlog zakona o kojem danas govorimo i koji je pred nama predstavlja nastavak uređivanja sistema PIO u okviru započetih reformi, a radi korekcije ranije propisivanih restriktivnih mera u penzijskom sektoru.

Jedno od ključnih pitanja o kojima je već bilo reči, a koja se rešavaju ovim izmenama Zakona o PIO jeste problem koji je nastao za dve grupe vlasnika prevremene starosne penzije, u pitanju su oni korisnici koji su pre 2014. godine prihvatili socijalni program Vlade za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja ili pripreme za privatizaciju preduzeća, a zbog promenjenih uslova za ostvarivanje prava na penziju, nastali izmenama Zakona o PIO 2014. godine, nisu mogli da ostvare pravo na punu starosnu penziju, jer je tim izmenama uvedena kategorija prevremene starosne penzije. U pitanju su korisnici socijalnog programa koji su se svojevremeno opredelili za dve vrste naknade, i to za posebnu novčanu naknadu. To je kategorija viška zaposlenih kojima je nedostajalo do pet godina radnog staža do ispunjenja prvog uslova za odlazak u penziju ili za novčanu nadoknadu preko tržišta rada, a kategorija viška zaposlenih kojima je nedostajalo dve godine do ispunjenja prvog uslova za penziju.

Kako je zakonom o izmenama i dopunama Zakona o PIO usvojenim 2014. godine, a koji je u primeni od 1. januara 2015. godine, podignuta starosna granica sticanja prava na starosnu penziju za oba pola – 65 godina starosti za muškarce, odnosno postepeno podizanje starosne granice za žene na 65 godina i uvedena kategorija prevremene starosne penzije, to je kategorija korisnika socijalnog programa Vlade po sili zakona odlazili u prevremenu penziju, a ne u punu starosnu penziju, a u koju bi išla po ranijim propisima. Dakle, najveća smetnja za navedene kategorije iz tzv, kako ste i vi naveli u uvodnom izlaganju, opcije tri i opcije pet je postalo trajno zakonsko umanjenje prevremene starosne penzije zbog načina obračuna ovih penzija.

Ovo je prepoznato kao značajan problem, i to je važno, pa i izvesna vrsta diskriminacije, tako da se navedeni problem ovim izmenama zakona rešava trajno tako što se u ovim kategorijama korisnika zakona visina prevremene starosne penzije utvrđuje u visini pune starosne penzije i omogućava se isplata razlike između iznosa prevremene starosne penzije koju su ostvarili i pune starosne penzije koju bi imali pravo da ostvare.

Ovim izmenama i dopunama zakona, takođe, utvrđeni su i rokovi u kojima će ove kategorije korisnika prevremenih starosnih penzija podnositi zahtev Fondu za PIO za isplate razlike. Napomenuo bih da su i druge kategorije korisnika koje su otišle u prevremenu penziju trajno pogođene tzv. penalima, a to znači da im se za svaki mesec koji im od odlaska u prevremenu penziju, nedostajalo do 65 godina, oduzima 0,34% penzije koju bi ostvarili sa navršenih 65 godina starosti. Ovi penali se trajno primenjuju i po navršenoj 65 godini.

Primetio sam da je ovaj problem bio prisutan i u toku javne rasprave u nacrtu ovog zakonskog predloga. Za sada su, međutim, korekcijom koja se predlaže ovim zakonom obuhvaćeni samo oni korisnici koji su se pre odlaska u penziju opredelili za neki od socijalnih programa Vlade i zato kažem da je važno što ste napomenuli u uvodnom izlaganju da ćemo nastaviti reformu PIO i verujemo da će i ovo pitanje biti razrešeno kroz nastavak te reforme.

Sa druge strane, strateški posmatrano, mere umanjenja penzija i uvođenja kategorija prevremenih starosnih penzija koje su bile restriktivne dale su pozitivne efekte na makroekonomskom planu, jer je smanjen budžetski deficit, a smanjen je i procenat finansiranja penzija iz budžeta, kao i zaduženja za pokrivanje deficita. Ove mere, ma koliko to bilo posmatrano kao restrikcija, su u suštini sačuvale i Fond za PIO.

Sve ovo govori upravo u prilog činjenici da je za trajnu stabilnost sistema PIO potrebno njegovo usklađivanje sa demografskim kretanjima, ali i da osnovni temelj stabilnog i zdravog penzijsko-invalidskog sistema mora biti dalji privredni razvoj zemlje, nove investicije, time i novo zapošljavanje. To je upravo put koji je trasirao i predsednik i Vlada Republike Srbije.

Pored navedene izmene, koja je suštinska, istakao bih izmenu zakona kojom se porodična penzija supružnika, odnosno vanbračnom partneru profesionalnog vojnog lica koje je poginulo tokom dejstava odnosno vršenja vojne službe, utvrđuje u visini od 100% penzije koja bi osiguraniku pripadala u času smrti.

Dobro je predloženo rešenje prema kome će se, nažalost, pogrebni troškovi isplaćivati u visini koja je važila na dan smrti osiguranika. Takođe je dobro što će se ti troškovi usklađivati na način na koji se usklađuju penzije.

Pomenuo bih još jednu izmenu zakona, a ona se odnosi na status svih penzionera čije su penzije niže od najnižeg iznosa penzija, reč je o izmeni člana 77, izjednačavaju se sa korisnicima domaćih najnižih penzija sa korisnicima koji su svoje penzije stekli u inostranstvu. Ravnopravnost ovih kategorija lica se postiže tako što se i za korisnike domaćih i za korisnike inostranih penzija obračunava i isplaćuje razlika između njihovih penzija i najnižeg iznosa penzija. Ova korekcija ima socijalnu komponentu i to svakako pozdravljamo kao poslanička grupa SPS.

Često se govori o velikim razlikama u penzijama. Važno je reći da te razlike potiču pre svega od dužine radnog staža, od stepena obrazovanja, poslova na kojima je osiguranik radio, odnosno od visine plate koju je ostvarivao, kao i od visine uplaćivanih doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje. Naravno, u formuli za obračun penzije postoje i treba da postoje korektivni faktori koji treba da umanje te razlike.

Država Srbija je danas socijalno odgovorna država pre svega i sve sektorske politike se kreiraju i vode tako da naši građani mogu bolje da žive.

Naravno da ćemo prihvatiti ove izmene i dopune Zakona, ali ono što bih želeo još jednom da istaknem, ta 2014. godina jeste bila ključna i još jednom zahvalnost najstarijoj populaciji na teretu koji su preuzeli na sebe tokom reformskog kursa Vlade Republike Srbije, jer se te 2014. godine Srbija našla na raskrsnici. Postojala su zapravo dva puta. Jedan put je bio, rekao bih, spisak lepih želja, ono što bi građani želeli da čuju i što bi bilo lepo da čuju, a što bi, ukoliko bi se realizovalo, dovelo do finansijskog kraha i finansijskog bankrota.

Drugi put je bio nužan put, ono što je neophodnost, što je neminovnost, a to je reformski kurs Vlade Republike Srbije. To jeste hrabra politička odluka, ali to je nešto što je omogućilo da upravo danas imamo zdrav sistem, koji je zasnovan na zdravim osnovama. Dakle, ne na politikanstvu i politici, već na životu i na ekonomiji. I danas nema potrebe da se Srbija zadužuje, jer vrlo često se govori od strane jednog dela opozicije kako se Srbija zadužuje. Dakle, Srbija se danas ne zadužuje da bi isplaćivala plate i penzije, već zaduživanja idu u pravcu razvoja, u pravcu budućnosti.

Kada smo 2014. godine govorili o reformskom kursu Vlade Republike Srbije, svi smo uglavnom pretrpeli kritike, a oni dušebrižnici za SPS, ali rekao bih pre svega dušebrižnici za biračkim telom SPS, su nam rekli da smo izdali ideje levice, da smo kao i ostali naši koalicioni partneri nekome oteli penzije, nekome oteli plate u javnom sektoru, ne shvatajući zapravo da su to mere koje su bile mere za spas srpske ekonomije, mere koje se tiču budućnosti Srbije i mere koje se tiču budućnosti svakog građanina Srbije.

Što se tiče SPS, mi smo 30, evo 31. godina, prisutni na političkoj sceni Srbije i sigurno da za ovih prvih 31. godinu postojanja i političkog delovanja postoje stvari na kojima građani mogu da nam zamere, ali nikada ne mogu da nam zamere i spočitavaju jedno, a to je da smo bilo kada, u bilo kom trenutku bili protiv svoje države i protiv svog naroda.

Napraviću jednu digresiju koja nema apsolutno nikakvih dodirnih tačaka sa današnjom temom, ali i tih 90-ih smo od tih kvazi opozicionara slušali - predaja, izdaja, pa 2000. godine kada su preuzeli odgovornost, osnov odbrane nacionalnih i državnih interesa su upravo bile političke tekovine tih 90-ih, a to su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244.

Dakle, mi jesmo socijalisti, ali ne možemo da budemo socijalisti utopisti. I naravno da između onoga što su bajke, što su priče koje bi građani želeli da čuju i što lepo zvuči i onoga što je neminovnost, što je nužnost, što je realnost, nešto što je neophodno da bi, kao što sam rekao, došli do zdravog sistema koji je zasnovan na zdravim osnovama i koji jeste interes građana, uvek biramo interes građana Srbije.

Inače, da nije bilo te 2014. godine, da nije bilo reformskog kursa Vlade Republike Srbije, šta bi se desilo od marta meseca prošle godine? Da li bi sistem mogao da funkcioniše? I ne samo da funkcioniše, da li bi mogli da se ostvaruju ovako uspešni ekonomski pokazatelji? Dakle, da li bi država mogla na sebe da prihvati ovoliki teret krize? Da li bi kroz pakete mera mogla najpre da izdvoji 800 milijardi dinara, što je tada bilo 12,7% BDP, pa 257,1 milijardu dinara, što je 4,2% BDP, ukupno 17,2% BDP? Postoji li država u svetu koja je ovoliki teret krize prihvatila na sebe? Da li postoji država u svetu koja je u periodu pandemije povećala penzije za 5,9%, povećala plate u javnom sektoru najpre za 1,5% a potom za 3,5%, minimalnu cenu rada za 6,5%, plate u zdravstvenim ustanovama odnosno zdravstvenim radnicima za 6%, izdvojila jednokratnu pomoć i penzionerima i zdravstvenim radnicima? Dakle, svega toga ne bi bilo da nije 2014. godine postavljen temelj, a to je reformski kurs Vlade Republike Srbije.

Još jednom, Poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržaće predložene izmene i dopune. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Aleksandar Vučić - Za našu decu, narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada se priča o nekom zakonu kojim regulišemo položaj i primanja naših penzionera, uvek to privlači jednu veliku dozu pažnje javnosti, ali odmah da raščistimo na početku mog izlaganja, penzioneri u Republici Srbiji nisu građani drugog reda i ne preti im opasnost dok su na vlasti Aleksandar Vučić i SNS. Tako da odmah sa tom temom raščistimo.

Prošlo je vreme kada su u Srbiji postojali građani prvog i drugog reda. Pokušavaju i danas, pogotovo ovi iz bivšeg režima da odrede ko su građani prvog reda. Bivši režim naravno sebe tu stavlja, Dragana Đilasa, da su oni nekakva intelektualna elita i da trenutno Srbijom vladaju, kako oni kažu, krezuba Srbija nepismenih i polupismenih radnika, seljaka, penzionera i da jednostavno zbog tog odnosa oni ne mogu da dođu na vlast u Republici Srbiji.

Oni su i naše penzionere i naše zaposlene delili takođe dok su bili na vlasti na građane prvog i drugog reda.

Prva stvar koju primetite u zakonu - na jedan pristojan i fin način napisano je preduzeće u restrukturiranju. Ali neka mi neko kaže šta su preduzeća, koja su to preduzeća u restrukturiranju, kako su nastala ta preduzeća u restrukturiranju, zašto je država morala da preuzme brigu o tim preduzećima u restrukturiranju, u kakvom stanju ih je zatekla sadašnja vlast i kako ih je vodio bivši režim? To su pitanja koja su i te kako vezana za razloge donošenja ovog zakona.

Preduzeća u restrukturiranju bila su preduzeća pre svega društvenog kapitala koji je bio u postupku privatizacije i ta privatizacija nikada nije okončana ili još crnje i gore - bili su privatizovani, upropašćeni, stavljeni pod teret kod raznih banaka, a onda vraćeni Republici Srbiji sa svim tim teretima da brine o njima i da obezbedi zarade za zaposlene u tim preduzećima u restrukturiranju.

Imali smo ih puno u Srbiji. Po meni jedan od možda najdrastičnijih primera su svakako „Sartid“, „Azotara Pančevo“, jer šta se desilo te 2011. i 2012. godine? „Ju Es stil“ je iz straha da njihov kapital ne propadne ovde u Republici Srbiji zbog lošeg upravljanja javnim finansijama i lošeg ponašanja države na finansijskom tržištu pobegao iz Srbije, pri tom je ostavio „Sartid“ sa 450 miliona dolara dugova, Republika Srbija ga je dobila za jedan jedini dolar. Trebalo je brinuti o tim zaposlenima u „Sartidu“ dok se ne pronađe novi strateški partner, omogućiti nastavak procesa proizvodnje i obezbediti sredstva za isplate zarade zaposlenima.

U tom periodu, dok je Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića pokušavala da pronađe rešenje recimo za „Sartid“, napadana je od strane bivšeg režima zašto se ulažu pare u taj „Sartid“ i da je bolje da zaposleni u tom „Sartidu“ budu otpušteni, a fabrika zatvorena. Takav je bio njihov odnos prema „Sartidu“.

Na sličan način su se ponašali i prema „RTB Bor“. Tvrdili su kako 30, 40, 50 miliona evra svakog meseca je potrebno da bi se isplatite zarade, da je to išlo iz budžeta Republike Srbije i da sve zaposlene u „RTB Bor“ treba otpustiti, a rudnike zatvoriti. Nešto slično je bilo i u „Azotari“. To je kada su oni bili bivša vlast.

Kako su se oni ponašali prema tome dok su bili na vlasti? Pod izgovorom da ta preduzeća ne treba da budu ugašena i zatvorena velike količine novca su usmeravali iz budžeta Republike Srbije. Imenovali su kao Vlada Republike Srbije i Ministarstvo privrede direktore u tim preduzećima koja su bila u restrukturiranju. Znate šta je jedini posao bih tih direktora? Da se takmiče ko će da kupi bolji službeni automobil, čiji će automobil da bude skuplji. Tako su se odnosili prema preduzećima u restrukturiranju i prema zaposlenima.

Uvek kada pričamo o penzijama i ovim merama fiskalne konsolidacije koje su nastupile 2014. godine nikako da oni koji te mere napadaju ne kažu građanima Srbije istinu odakle se to finansiraju penzije, odakle se puni naš PIO fond. Valjda se puni iz realnog sektora, od zaposlenih u realnom sektoru, kasnije u državnom sektoru, državne administracije, itd.

Koliko je to bila stopa nezaposlenosti 2012, 2013. godine kada je došlo do promene režima u Republici Srbiji, kada su Dragan Đilas, Boris Tadić i ostali kada su izgubili vlast? Nezaposlenih je bilo 28%. Država je morala da se zadužuje da bi isplaćivala ne samo penzije, već i zarade u javnom sektoru. Država je morala da se zadužuje da isplati obaveze prema raznim dobavljačima i izvođačima javnih radova kada su obaveze stvorene za vreme bivšeg režima, a nisu plaćene u onim rokovima i na onaj način kako je to bilo planirano zakonima, pre svega Zakonom o budžetu.

Tada smo počeli da uvodimo mere fiskalne konsolidacije koje su, sasvim se slažem, potpuno nepopularne, teške su, ali je bilo pitanje da li može da se isplati zarada, penzija, da li država može da funkcioniše. Naravno da će uvek biti onih koji će zbog toga da se pobune. Velika većina penzionera prihvatila je te mere kao neophodne. Mi smo im na tome zahvalni.

Naravno, bilo je i onih nezadovoljnih. Samo, moram da postavim pitanje koliko su opravdano bili nezadovoljni? Znate, oni koji su prihvatili mere fiskalne konsolidacije i umanjenje svojih penzija najvećim delom su došli iz realnog sektora. Bili su to obični radnici, radili su po svojim fabrikama, obezbeđivali plate i penzije za tadašnje penzionere, a plate za tadašnje zaposlene u raznim organima državne uprave. Na taj način su doprinosili ekonomskom razvoju Srbije.

Ko se najviše bunio? Oni koji su celog života, čak i za vreme radnog veka, bili na državnim jaslama i smatrali su Republiku Srbiju kravom muzarom, da od nje samo treba da se uzima. Oni su bili najveći protivnici mera fiskalne konsolidacije, a da ne pričam o tome da su bili i sa najvećim penzijama, koje su često bile i veće nego ministarske plate. O tom problemu nekom drugom prilikom, kada za to dođe vreme.

Sada smo u situaciji da onim merama koje su bile sprovođene 2014. godine radi opstanka države i radi opstanka privrednog sistema one greške nelogičnosti otklonimo, a to je da oni naši zaposleni koji su prihvatali socijalni program i prevremeni odlazak u penziju ukoliko im je nedostajao određeni broj godina radnog staža do ostvarivanja prava na punu penziju da to svoje pravo i ostvare. Jer, pre svega, danas kada su reforme koje smo započeli da sprovodimo 2014. godine dale određene rezultate, a to se pre svega vidi u tome koliko je srpska privreda žilava u onim teškim trenucima kada su mnoge države koje su ekonomski bile razvijenije i naprednije od Srbije, jako teško podnele pandemiju izazvanu korona virusom, srpska privreda zahvaljujući reformama koje je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić, pokazala je veliku dozu žilavosti i otpornosti, što svakako pokazuje da one mere koje smo započeli 2014. godine su bile ispravne, pravovremene i delotvorne na srpsku privredu.

Možete da zamislite danas da te mere nismo sprovodili, u kakvoj bi bila situaciji Republika Srbija. Ne bismo imali zdravstveni sistem koji bi mogao da pruži zdravstvenu zaštitu našim građanima u ovoj epidemiji koja nas je zadesila, nas i ostatak sveta. Ne bismo imali ni sredstava za lekove, ne bismo imali sredstava za opremu, ne bismo imali sredstava da napravimo dve nove bolnice. Ne bismo imali sredstava da pokrenemo ponovo naš „Torlak“ da proizvodimo vakcine, ne bismo imali sredstava ni te vakcine da kupimo, nego bismo čekali milostinju kao pojedine siromašne zemlje koje danas dobijaju od zemalja širom sveta. U takvu Srbiju nas je tada vodio Dragan Đilas i Boris Tadić, da budemo zemlja trećeg sveta, da zavisimo od drugih, da nemamo svoju privredu, da nemamo svoj zdravstveni sistem i da živimo od dečije milostinje.

Danas je Srbija sasvim drugačija država od one u koju su nas oni uvodili. Isto tako, moram da kažem i onima koji su toliko zabrinuti za sudbinu penzionera koji su bili na udaru mera fiskalne konsolidacije i traže stalno da im neko nešto vrati, najbolje bi bilo da se obrate bivšem režimu, jer znate, kada su u pitanju penzije sve uštede koje je sprovela Vlada Republike Srbije i Skupština donoseći zakone, a kada su u pitanju penzioneri, jedva da je nešto oko 600 miliona evra. Tolike su bile uštede na isplati penzija za vreme mera fiskalne konsolidacije. Međutim, dok je jedan gospodin bio na vlasti, njegovo lično bogatstvo se za toliko novca povećalo.

Ako hoće gospoda koja su nezadovoljna merama fiskalne konsolidacije, neka se lepo sakupe, odu ispred stranke SSP, jel se tako zove, i neka traže da Dragan Đilas njima vrati taj novac koji im je oteo dok je vršio vlast. To su njihovih 600 milione evra, ne Đilasovi. Jeste da se sada nalaze svuda po egzotičnim destinacijama u svetu, na nekim ostrvima za koje ja nikada nisam čuo da postoje, samo pokazuje jednu jako ozbiljnu nameru da se prikrije i izvor odakle je taj novac došao i kome taj novac pripada. Neka tamo nezadovoljni penzioneri zatraže od njega da im se vrati ono što im je Dragan Đilas uzeo, što im je oteo, ne samo njima, nego svima građanima Republike Srbije. Neka zatraže da im oni vrate novac koji nisu dali vojnim penzionerima 2008. godine, nego su oni morali svoja prava da zatraže na sudu. Ponoš, Šutanovac i ostala ekipa, nisu dali, nego su vojni penzioneri svoja prava da potraže na sudu, a baš vlast Aleksandra Vučića je morala da isplati to što su ovi tada izbegavali, izigravali naše vojne penzinere. Gospodin Delić i ostali, izvolite, od Dragana Đilasa, njemu tražite da vam vaš novac vrati, nemojte da govorite u ime svih penzionera. Oni penzioneri koji su zaista u realnom sektoru teškom mukom sticali svoje plate i svoje zarade, prihvatili su mere fiskalne konsolidacije. Oni koji su celog života bili na državnim jaslama, koji su Srbiju smatrali kravom muzarom, oni su smatrali da to danas, i treba i danas tako da bude i tako da nastave. Toga više neće biti.

Što se tiče Dragana Đilasa i njegove tolike želje da se ponovo vrati u politički život, možete da zamislite koliko bi sada on uvećao svoje bogatstvo zato što je Srbija daleko bogatija, uređenija, modernija država nego kada je on vladao Republikom Srbijom. Jedini motiv da se on ponovo vrati na vlast jeste taj da se ponovo dočepa državne kase i za još nekoliko stotina milione evra uveća svoje bogatstvo. Ne vidim ni jedan razlog da će građani Srbije u tome više da ga podrže.

Ovaj zakon jednostavno treba da prihvatimo kao zakon kojim se sprovođenjem iznuđenih mera dovodi u ravnopravnost jedan broj naših penzionera i da će u skladu sa tim ostvarivati prava na punu penziju, kao i da nisu bili pod sprovođenjem tih posebnih iznuđenih mera koje su se dešavale 2014. godine. Očekujem da će moje kolege iz SNS u danu za glasanje podržati ovaj zakon.