Zahvaljujem, uvaženom narodnom poslaniku.
Sledeći je predstavnik poslaničkog kluba JS, uvaženi magistar Đorđe Kosanić. Izvolite.

Poštovani ministre, sa saradnikom iz Ministarstva, poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o izmenama Zakona o muzejskoj delatnosti i kako je moj uvaženi kolega, Života Starčević, kao ovlašćeni, ispred poslaničke grupe JS danas već rekao, a ja ću samo ponoviti, da će poslanička grupa JS u danu za glasanje, podržati pomenuti Predlog zakona o izmenama Zakona o muzejskoj delatnosti.

Na samom početku, kada govorimo o muzejima, o muzejskoj delatnosti, sa druge strane o muzejskoj građi, treba reći da oni predstavljaju instrument za čuvanje naše bogate tradicije i nacionalnog identiteta. Ništa novo ministre neću reći, ako kažem, sa jedne strane da bez toga ne možemo da razumemo ni našu prošlost, ne možemo da razumemo ni našu sadašnjost, ali složićete se, ne možemo da razumemo ni našu budućnost. Muzeji su riznica našeg kulturnog blaga, deo obrazovnog procesa svih sadašnjih, ali svakako i budućih generacija.

Iz tog razloga, moram da kažem, za svaku pohvalu je ono što je uradilo Ministarstvo kulture, u prethodnom periodu. Dakle, jedan od prvih važnih odluka je bila da se ustanove, da kažemo da ustanove kulture dostave i urade popis i reviziju. Prav istina je da mi praktično u Srbiji i ne znamo kakvim kulturnim blagom raspolažemo, znači nismo svesni toga.

Sa druge strane, ministri, i tu ćete se složiti sa mnom, da u našoj zemlji postoji ogroman potencijal za razvoj kulturnog turizma. Kao, što sam rekao na samom početku, Srbija je zemlja muzeja, sa druge strane geografski položaj Srbije, zatim bogate i burne istorije, koju Srbija ima, ali svakako i specifičnost naših regiona, a sa druge strane specifičnost kulturne ponude koju Srbija ima.

Verovatno bi trajalo u nedogled, kada bi sada počeo da brojim kulturno blago Srbije, ali sa druge strane zaključak je svakako samo jedan, da postoji ogroman potencijal. Srbija svakako mora da radi na atraktivnosti svoje kulturne ponude.

Inače, muzeji odavno u svetu nisu privilegija, da kažem, visoke klase i elita, danas su dostupni svima, ali ono što nas odvaja, da kažem od svih ostalih, jeste da u Srbiji muzeji, ulaznica u muzeje nije skupa. Kada to kažem imam u vidu kako to stoji u svetu, pa evo, reći ću, ulaz u palatu Dvoranu oružja u Moskvi iznosi 40 eura, ulaznica za muzej austrijske carice Elizabete u Beču je 20 evra, ili recimo, Mocartova rodna kuća u Salzburgu obilazi se za 12 eura.

Ministre, zaista zvuči u najmanju ruku neverovatno kada čujemo sve ovo, da toliko vremena nismo bacili akcenat na ovu važnu oblast, nismo razumeli kakvo kulturno blago Srbija poseduje. Trebalo nam je blizu pola veka da donesemo jedan ovakav zakon o kulturnoj delatnosti, tačnije, čini mi se još 1977. godine u tadašnjoj Jugoslaviji je donete zakon koji je definisao oblast o muzejskoj delatnosti. Pre izvesnog vremena, tačnije u aprilu mesecu, donet je zakon koji govori o muzejskoj delatnosti, dakle prvi u istoriji Republike Srbije i pomenuti zakon je, kako ste vi rekli, na snazi o 16. aprila i biće u primeni od 17. oktobra 2021. godine.

Izmene Zakona o muzejskoj delatnosti koji su danas pred nama, tiču se eto, samo da kažem, promena što se tiče usaglašavanja dva zakona, jedan je Zakon o kulturi, drugi je Zakon o muzejskoj delatnosti i te izmene se odnose na deo zakona kojim se regulišu uslovi koje treba da ispunjava kako direktor tako i vršilac dužnosti direktora.

Ono što je ovde važno, sadašnja rešenja imala su mnogo problema u praksi. Tako da recimo u jednom gradu mogli smo da postavimo direktora na nekog muzeja i da definišemo Zakon o muzejskoj delatnosti, a u drugom gradu, direktora, da kažem slične ustave to jest muzeja, i da definišemo Zakon o kulturi koji predviđa pet godina rada u kulturi, sa druge strane visoku stručnu spremu ali isto tako sve ostalo je definisano statutom te firme. Donošenjem ovog zakona više nećemo imati probleme sa tim, usaglasićemo oba zakona i neće biti problema u praksi.

Na samom kraju, još jednom da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati pomenuti predlog zakona o izmenama Zakona o muzejskoj delatnosti. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Sledeći na listi Justina Pupin Košćal. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani predstavnici Vlade, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, pre nekoliko meseci usvojili smo Zakon o muzejskoj delatnosti kojim se prvi put posebno reguliše delatnost muzeja kao ustanova kulture.

Muzeji čuvaju istorijska svedočanstva o postojanju naroda. Muzeji su čuvari istorije, tradicije i kulture, čuvari kulture sećanja na istorijske događaje i znamenite ličnosti koje su obeležile našu prošlost, zato je važno pitanje čuvanja i zaštite muzejske građe i muzejskih predmeta koji su deo našeg dragocenog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Iako je danas reč o pravno-tehničkoj izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti, iskoristila bih priliku da skrenem pažnju na značaj muzeja posvećenih znamenitih ličnostima naše istorije, a takvih ličnosti Srbija ima mnogo, neke od njih su jedinstvene i neponovljive. Nije samo kulturno-istorijsko nasleđe naših predaka, naše ogromno bogatstvo i obeležje našeg nacionalnog identiteta, to su upravo i znamenite ličnosti.

Danas muzeji čuvaju dokumenta o njihovom životu i radu, o njihovoj ulozi u srpskoj i svetskoj istoriji, jer mnogi su ne samo naše već i svetske poznate ličnosti koje su menjale svet i ostavile pečat svog rada na razvoj čitavog čovečanstva.

Pre svega mislim na tri srpska velikana svetske nauke, Mihajla Pupina, Nikolu Teslu i Milutina Milankovića i na način na koji mi kao narod i država čuvamo svedočanstvo o njihovom životu i doprinosu svetskoj nauci. Oni jesu ponos Srbije, oni su proneli slavu Srbije u svetu još u svoje vreme.

U Beogradu postoji muzej Nikole Tesle, osnovan još 1952. godine i njega godišnje poseti više desetina hiljada turista koji se kroz muzejsku građu upoznaju sa Teslinim naučnim dostignućima.

S druge strane, Mihajlo Pupin i Milutin Milanković, dva naša poznata i svetski priznata velikana nauke nemaju svoje nacionalne muzeje. Doduše, u rodnom Idvoru postoji muzejski kompleks posvećen Mihajlu Pupinu, koji ih čine rodna kuća Mihajla Pupina, stara škola u kojoj se nalazi muzejska postavka i Narodni dom Mihajla Pupina koje je njegova zadužbina u Idvorcima.

Ovu muzejsku postavku u staroj školi koja je izgrađena još 1843. godine izradio je Muzej Vojvodine iz Novog Sada 1979. godine i od tada se ona nije menjala. Postavka prikazuje životni put velikog naučnika od prvog saznanja o svetu u roditeljskom domu do priznanja i slave za svoja naučna dostignuća, kako u Americi tako i u otadžbini.

Činjenica je da Pupinovo rodno mesto čuva uspomenu na svog najpoznatijeg Idvorca, ali isto tako činjenica da finansijske moći ove lokalne zajednice nisu dovoljne da se održava prilično oronula zgrada muzeja stara gotovo 180 godina, da se brine o svim eksponatima i sadržajima, o njihovo zaštiti i promociji.

Uverena sam da se svi slažemo da muzej posvećen Mihajlu Pupinu treba da bude podržan i od strane pokrajinskih i od strane republičkih vlasti.

Mihajlo Pupin nije bio samo naučnik, on je bio inovator, počasni doktor 18 univerziteta u SAD, jedan od osnivača NASE po kome jedan krater na Mesecu nosi ime, nosilac Pulicerove nagrade za autobiografiju, veliki srpski patriota, najveći srpski lobista svih vremena i Generalni konzul Srbije u Njujorku za vreme Prvog svetskog rata, veliki pobornik pravoslavlja i svetosavlja, zadužbinar i ktitor brojnih crkava i zadužbina.

Mihajlo Pupin je zaslužan i za to što se 28. jula 1918. godina srpska zastava vijorila na Beloj Kući. Budimo ponosni na njegovu ulogu u svetskoj nauci, ali i njegov patriotizam i njegovu ljubav prema Srbiji i srpskom narodu, koji je iskazivao na svakom koraku.

Mihajlo Pupin zaslužuje da njegova otadžbina na dostojan način čuva svedočanstvo o njegovom životu i naučnim dostignućima. Dug prema Pupinu, kao i prema ostalim srpskim velikanima ne treba da ostane samo na povremenim sećanjima ili samo na osećanju ponosa.

Dug prema njemu je, pre svega, briga o čuvanju i predstavljanju budućim generacijama originalnih dokumenata arhivske i muzejske građe o njegovom životu i radu. U tom smislu država treba da preuzme brigu o muzejskom čuvanju svega što je vezano za Pupina uz opštinu Kovačica, Idvor i pokrajinske vlasti i država Srbija bi trebala da se uključi u finansijsku podršku rekonstrukcije i održavanja ovog značajnog muzejskog kompleksa.

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine. Za dva dana biće 167 godina od njegovog rođenja. Za tri godine, odnosno 2024. obeležavaće se jubilej 170 godina od rođenja Mihajla Pupina.

I to je prilika da skrenemo pažnju na istorijsku ulogu Pupinovog dela, ali i da mu se na dostojan način odužimo.

Zato bih iskoristila priliku da predložim da se razmotri mogućnost da se u naredne tri godine iz budžeta Republike izdvoje određena sredstva kojima bi se rekonstruisala, odnosno sanirala zgrada stare škole u Idvoru, koja za dve godine obeležava 180 godina i sama je po sebi istorijska vrednost, a u kojoj je muzejska postavka posvećena Pupinu.

Na taj način bismo se odužili Mihajlu Pupinu za sve ono što je uradio za Srbiji, jer složićete se da bi za našu državu i narod bila neprilično da se 170 godina od rođenja Mihajla Pupina obeležava u ruiniranoj i zubu vremena izloženoj staroj školi.

Takođe smatram da Mihajlo Pupin zaslužuje da ima spomenik u Beogradu, u našem glavnom gradu, u najvećem turističkom centru Srbije, gde je i primereno da ovakav velikan nauke, zajedno sa Teslom, i Milankovićem ima spomenik.

U znak zahvalnosti srpskog naroda i njihovih ličnosti, njihovom delu, zahvaljujući kome je Srbija bila priznata i poznata širom sveta. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem uvaženoj narodnoj poslanici.
Sledeća na redu je Adrijana Pupovac, iz poslaničkog kluba Aleksandar Vučić – za našu decu.

Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče, gospodine Krkobabiću, poštovani ministre sa saradnikom, koleginice i kolege narodni poslanici, i na prvom mestu cenjene građanke i građani Republike Srbije.

Pred nama je izuzetno važan predlog zakona o izmeni Zakona o muzejskoj delatnosti, imajući u vidu činjenicu, da državu čini sistem, a da sistem čine ljudi, i da jedino pravi ljudi na pravim mestima mogu očuvati značajno kulturno i istorijsko nasleđe u Republici Srbiji.

Ovim izmenama izbeći će se dosadašnji problemi koji su se aplikovali u praksi i umesto dopunskih uslova, koji su se utvrđivali statutima u ustanovama, zakon će biti jednak za sve, tako da će se direktori i vršioci dužnosti direktora, birati u skladu sa izmenama Zakona o muzejskoj delatnosti, i moraće ispunjavati uslove utvrđene odredbama zakona kojima se utvrđuje oblast kulture.

Imajući u vidu činjenicu da je Zakon o kulturi krovni zakon mnogih zakona, pohvalila bih gospođu ministar Maju Gojković, na velikoj agilnosti i doprinosu, kvalitetnoj izmeni pratećih zakona i njihovoj, sada već izvesnoj realnoj budućoj implementaciji.

Koliko je bitno ko će biti na čelu muzejske ustanove u Boru, govori i činjenica da je jedan od najlepših antropogenih turističkih vrednosti Borskog okruga, upravo Muzej rudarstva metalurgije u Boru, koji predstavlja jednu savremenu i modernu, opremljenu, i muzeološki kompletnu ustanovu.

Muzej raspolaže velikim brojem eksponata, koji su razvrstani kroz arheološku, etnološku i istorijsku, umetničku, tehničku i minerološku zbirku i obuhvata period od 4500 godina pre nove ere, pa sve do kraja 20. veka, nove ere.

O sponi rudarstva i kulture govori stalna postavka koja obuhvata kvizicije, koje su usmerene na upoznavanje sa istorijatom rudarstva i metalurgije, na terenima severoistočne Srbije.

Rudarske i metalurške alatke, korišćene su u rudarstvu od praistorije do danas, kao i mnoštvo interesantnih predmeta, vezanih za rudarsku kulturu stanovništva Bora i okoline, od 1903. godine, kada je otvoren Borski rudnik, pa sve do dolaska našeg najvećeg investitorskog partnera, kineske kompanije „ZiĐin“.

Kada smo kod kulture, ne mogu a da ne spomenem prethodna dešavanja i da kao majka, ćerka, žena ne pružim punu podršku kulturnoj pristojnoj i dostojnoj poštovanja ženi, koja svojim ponašanjem u svoje ime nosi epitet jedne od najvećih dama u Republici Srbiji, majci predsednika Aleksandra Vučića, gospođi Angelini Vučić.

Sagledavajući celokupnu političku situaciju, uprkos pojedincima koji lažima žele drugačije da je prikažu, sigurna sam u to, kao što sam bila i 2008. godine, kada sam još sa dva poverenika osnovala SNS, u Boru, da će naše nepoznavanje imena supružnika, roditelja, dece, naših političkih, neću reći protivnika, već ću reći oponenata, kako na lokalnom nivou, tako i u Republici, građani znati da nagrade i da će na izborima kazniti nekulturu kako bi se još lagodnije valjali u blatu primitivizma, tamo gde joj je mesto, iza svih kulturnih dešavanja, van parlamenta i iza svih institucija koje su dostojne poštovanja kulturnog čoveka.

U to ime, živeo naš predsednik Aleksandar Vučić, živela SNS sa svojim koalicionim partnerima i živela pristojna Srbija.

Zahvaljujem uvaženoj narodnoj poslanici.
Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani ministre sa saradnikom, poštovane kolege narodni poslanici i poštovani građani Srbije, sa čim se prvo susretnete u novom gradu? Šta ostavi utisak na vas? Ljubaznost ljudi, čistoća ulica, uređenost uskog gradskog jezgra i naravno, muzeji.

Neretko smo se nonšalantno ponašali prema svojoj istoriji. Neretko mnogi ne znaju da cene ono što je staro vekovima. Ko god da je putovao po inostranstvu zna kako se stranci ophode prema svojim starinama.

Na osnovu onog prikazanog muzejima stičemo poštovanje prema određenom narodu. Pitala sam se, na primer, na Krfu, da li iko od stranaca poseti muzej o Golgoti, koju su prošli Srbi, a mnogi i preminuli prelazeći preko Albanije.

Vrlo je loše obeležena ta kuća muzej u kome su izložene fotografije, predmeti koji svedoče o stradanju našeg naroda. Mi Srbi znamo za Vido i obavezno posećujemo to mesto stradanja, ali je cilj da to vide i stranci, jer njihovi preci su ti koji su bili na drugoj strani.

Jedini način jeste uspostavljanje saradnje između Ministarstva kulture Grčke i Ministarstva kulture Srbije, i da putokazi do muzeja i ostrva Vido budu transparentniji.

Navešću još jedan slučaj. Prisustvovala sam divnom i poučnom predavanju doktorki Jasmine Ćirić, docenta na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, u okviru Dana kulturne baštine sa temom - srednjovekovno kulturno nasleđe je u opasnosti, nasleđe celog čovečanstva. Ona je iznela primere zadužbine Stefana Nemanje i cara Dušana. Preko 50 manastira je sačuvano srpskih srednjovekovnih zadužbina Nemanjića na teritoriji Severne Makedonije.

Mnogi manastiri ne mogu da se vide, jer su zatvoreni i pristup zabranjen, ali se prekrivaju freske srpskih zadužbinara ili prekraja istorija stavljanjem drugih imena ispod fresaka. Bila sam zatečena ovim predavanjem i saznanjem sa dokumentovanim slikama i argumentima, doktorke Jasmine Ćirić koja izučava ovo godinama.

Veliki problem je očuvanje ovih svetinja koje jedino mogu da urade srpski restauratori i ikonopisci. Naša obaveza je prema precima, ali i našoj pravoslavnoj crkvi i veri da sprečimo dalje uništavanja i propadanje fresaka. To možemo uraditi jedino inicijativom i boljom saradnjom, takođe između Ministarstava kulture Srbije i Severne Makedonije.

Iskoristila bih priliku pošto je Zakon o muzejima u proceduri, ali naravno, žao mi je i što tu nije ministarka Maja Gojković u Skupštini da čuje ovo o čemu pričam, jer je ona započela mnoge zaboravljene teme. Još kao predsednica Skupštine ona je pokrenula pitanje posledica NATO bombardovanja i tada je formirana Komisija za utvrđivanje i istraživanje posledica NATO bombardovanja.

U skorije vreme, evo, sada 15. septembra ove godine smo usvojili Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti očuvanja ćiriličnog pisma, a izmena Zakona o muzejskoj delatnosti nije manje bitna, jer uključuje istraživanje, prikupljanje, dokumentovanje, zaštitu, sprečavanje štetnih uticaja, obezbeđivanje uslova za čuvanje, vrednovanje, edukaciju javnosti, ali i naravno, uvođenje jedinstvenog informacionog sistema u cilju efikasnijeg čuvanja, korišćenja i prezentaciju muzejske građe.

Na kraju bih rekla svoja zapažanja obilazeći gradove po Srbiji, kao što sam na početku rekla, jedan od utisaka koje neko ima o nekom gradu su, naravno i muzeji, a većina gradova ih ima.

Osim eksponata su vrlo važni i ljudi koji tu rade. Najveći broj tih kustosa, ovom prilikom ne želim da imenujem ni muzeje, ni te gradove, mrzi ih da pričaju, da objasne, zatim uključe rasvetu ili virtuelne prikaze tamo gde oni postoje, puštaju vas da sami tumarate po muzeju dok on igra igrice na kompjuteru i treba da vam bude neprijatno što ste ih prekinuli u doručku ili u telefoniranju.

Obeležja eksponata su često pocepana i tu je dovoljna dobra volja da se zamene etikete ili sijalice. Ovde se mora pooštriti kontrola. Zbog toga ovo i govorim.

Na čelu muzeja moraju biti menadžeri koji će aktivno sarađivati sa turističkim organizacijama u tim gradovima i sa Turističkim savezom Srbije, sa opštinama i školama, a ne naučnici, arheolozi koji su u nekom svom svetu, naravno ima i tu divnih, izvrsnih menadžera.

Vrlo je važno prosvetljenje građana, a posebno dece, jer je važna povezanost sa školama da što ranije saznaju šta je to što ima njihov grad i po čemu je specifičan. Ako im se to lepo prezentira znaće bolje da cene i da čuvaju svoj grad.

Na primer, muzej u Mladenovcu koji je istureno odeljenje grada Beograda, jako sam bila presrećna kada je posle deset godina restauriran i ponovo proradio, ima nedovoljno zaposlenih, tu je samo jedan zaposlen, a to znači u stvari da je i nedovoljno za kvalitet rada tog muzeja.

Predlažem, takođe da se uvede nn lice, kontrola, koja će ići po muzejima i zapisivati utiske šta promeniti ili koga radi adekvatnog poboljšanja usluge, kao to što imaju, znate i sami, banke.

Ovo su sve dobronamerne sugestije radi podizanja muzejske delatnosti na nivo kakav zaslužuje. Inače, zaista apsolutno podržavam sve ove izmene zakona o muzejima, uz opasku i drugih kolega ovo je trebalo biti mnogo ranije.

Ove izmene su više nego neophodne kako bi zaista muzejska delatnost bila podignuta na viši nivo.

Zahvaljujem svima na pažnji.

Zahvaljujem se uvaženoj narodnoj poslanici.
Reč ima narodni poslanik Luka Kebara.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Uvaženo rukovodstvo Narodne skupštine Republike Srbije, uvaženi ministre Mitroviću sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, drage građanke i građani Srbije, na današnjoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije govorimo o izmenama Zakona o muzejskoj delatnosti.

Ovaj Zakon je jako bitno, naime ove izmene Zakona se tiču određenih promena u normativnom smislu, odnosno usklađivanja sa onim normama koje su deo Zakona o kulturi. Ovde se radi o određenim izmenama u kojima su propisani određeni zahtevi da bi neko postao direktor muzeja.

Sve to imamo u Zakonu o kulturi. Znači, radi se o jednom, da kažem, tehničkom usklađivanju sa tim važnim Zakonom o kulturi, kako u praksi ne bi došlo do primene različitih odredaba jednog ili drugog zakona.

Inače, Zakon o muzejskoj delatnosti je samo jedan od primera kako Vlada Republike Srbije i predsednik Aleksandar Vučić deluju u pravcu očuvanja naše kulture, naše tradicije i našeg identiteta, očuvanje ćirilice, obnova muzeja, izgradnja spomenika Stefanu Nemanji, dovršetak radova na Hramu Svetog Save, ulaganje u filmove koji govore o stradanju srpskog naroda samo su neki od tih uspešnih indikatora, odnosno rezultata politike Srpske napredne stranke, politike napretka, politike progresa.

Ali, vi sa jedne strane imate upravo to, zalaganje, trud i rezultate Vlade Republike Srbije, predsednika Aleksandra Vučića, a sa druge strane, nažalost, imate određeno delovanje pojedinih pripadnika tajkunskog žutog režima, ljudi koji su devastirali ovu državu.

Moram da se osvrnem na prošlonedeljna dešavanja, jer sam zaista šokiran i zgrožen, mogu tako da se izrazim sa tim nekim dešavanjima.

Naime, prostačko vređanje predsednika Republike Aleksandra Vučića od strane Đilasovog „novinarčića“, kvazi novinara, čoveka koji je od Pravnog fakulteta video samo pauzu između časova predavanja i časova vežbi i takav kvazi novinar, kvazi pravnik u sred svoje emisije vređa majku predsednika Aleksandra Vučića.

Zamislite samo ovu situaciju da je jedan funkcioner, aktivista, član, bilo ko iz Srpske napredne stranke opsovao majku Đilasu, Jeremiću, Aleksiću, Mariniki Tepić ili bilo kom drugom pripadniku tog tajkunskog režima? Zamislite samo da je izgovorio tako gnusne reči, tako gnusne, prostačke, kafanske uvrede? Pa, ja mislim da bi se svi mogući zaštitnici slobodnih medija, razna udruženja, razne organizacije, svi bi se obrušili na nas i rekli bi da smo, maltene, u nekoj diktaturi.

Potom, Lutovac, koji za sebe tvrdi da je istaknuti pripadnik neke elite, demokratske elite, on u svom jednom citatu na Tviteru kaže da je taj Đilasov novinarčić ostao nedorečen. Pa, na šta je on mislio? Da li je trebao taj Đilasov novinarčić onda da opsuje… Znači, nije dovoljno onda što je opsovao majku, već je trebao da opsuje i oca, i brata, i sinove i kćerku predsednika Aleksandra Vučića, da bi ovaj Lutovac bio zadovoljan? Pa, na šta to liči? Na šta to liči?

Potom, sin funkcionera Jeremićeve partije demolira prostorije GO SNS u Novom Sadu. Zamislite ovu situaciju da je jedan bilo koji član SNS otišao ispred prostorija Đilasove ili Jeremićeve partije i da je jednim kamenom pogodio vrata od tih prostorija? Pa, ja mislim da bi nas bombardovali. Mislim da bi se svi obrušili na nas, proglasili bi nas za nekakav diktatorski režim, za nekakav totalitarni, autoritarni režim. Mislim da bi Srbija bila, maltene, poistovećena sa Severnom Korejom. Zamislite samo tu situaciju.

Onda funkcioner Đilasove partije preti da će srušiti vlast na ulici i da će svaki njihov član loviti po jednog naprednjaka. Ljudi, ja mislim da su ove reči, ove intencije, ova namera tog Đilasovog funkcionera eklatantni primer fašizma. To je čist fašizam. Dakle, vi pretite da ćete na ulici loviti, doslovce, po jednog svog političkog protivnika. Da li je ikada i jedan funkcioner, aktivista, član SNS izgovorio takve monstruozne stvari Đilasu, Jeremiću, Tadiću i ostalima? Nikada nam ne bi palo na pamet da radimo takve stvari, a taj Đilasov funkcioner, onako, bez ikakvih skrupula izgovara najstrašnije, najmonstruoznije uvrede i pretnje na naš račun i niko to ne osuđuje.

Ove grozne stvari se ne smeju dešavati i više se neće dešavati. Pristojna Srbija, Srbija napretka, Srbija progresa će pobediti. Živeo naš predsednik Aleksandar Vučić! Živela Srbija!