Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Vlade Maja Gojković.
Izvolite.

Hvala.
Želim da se zahvalim poslaniku Milošu Terziću na njegovoj diskusiji i na tome što je napravio kroz svoju diskusiju i malu analizu svega što je urađeno u poslednjih godinu dana Vlade Republike Srbije u ovom sastavu i naravno Ministarstva kulture i informisanja.
Hvala vam puno što ste podsetili na sve ono što je značajno urađeno i na one inpute koje je Srpska napredna stranka zajedno sa svojim koalicionim partnerima i pokazala u svom radu u ovoj Vladi, a to je da nam je kultura značajna oblast i o očuvanju kulturnog identiteta našeg naroda, ali i svih naroda koji žive zajedno sa nama u Srbiji, i naravno u tome što smo obratili pažnju na posebne segmente kulturnog nasleđa, a to je pre svega očuvanje kulturnog nasleđa na rad sa mlađim generacijama, to je posebno u kategoriji razvijanja kulture sećanja.
Nama je pre svega, iz ideoloških razloga, a kasnije očigledno iz političkih razloga u onom periodu od 2000. do 2012. godine, brisano pamćenje istorije naše države u onom jednopartijskom sistemu se to radilo ideološki i delovi istorije su potpuno sakriveni od našeg naroda, pogotovo oni delovi na koje možemo izuzetno da budemo ponosni.
Sa druge strane, od 2000. do 2012. godine je bilo zabranjeno obeležavanje i podsećanje na tragediju koju smo doživljavali u poslednjoj novijoj istoriji našeg naroda i naravno, Republike Srbije, ali i naroda koji živi van administrativnih granica naše države.
Ono što je svakako bitno, hvala vam na tome što ste spomenuli da je u pravom smislu reči započeta decentralizacija kulture. To se, prosto u svakom obraćanju ranije dešavalo da ministar doda: „i bavićemo se decentralizacijom kulture“, a pravi način je upravo ovo, veći iznosi sredstava na konkursu „Gradovi u fokusu“, 350 miliona, to je pet puta više nego u prethodnim budžetima, a sada smo i 2021. i 2022. godine ponovili. U 2021. godini, čak 44 lokalnih samouprava, gradova i opština je dobilo određena i to veća sredstva kako bi poboljšali infrastrukturu namenjenu za programska izvođenja i bavljenja kulturom upravo u tim sredinama.
Juče smo baš razgovarali na tu temu i, kažem, ove godine, tu je pomoćnik za savremeno stvaralaštvo sa mnom, oni pripremaju već konkursnu dokumentaciju i, recimo, posle 20. decembra su spremni da krenu, ove godine nikad ranije, sa raspisivanjem konkursa, kako bi omogućili lokalnim samoupravama da ranije i započnu implementaciju tih svojih projekata za koje će dobiti podsticaje i pomoć Ministarstva kulture.
Da, dobro ste razumeli, Zakon o kulturnom nasleđu je krovni zakon, Srbija nema zakon o kulturnom nasleđu, ne u ovoj formi, kao veliki krovni zakon iz koga treba da proizađe i zakon o zaštiti kulturnog nasleđa, materijalnog, nematerijalnog i mnogi propisi. Vidite već po svom obimu i materiji koliko je to važno. Evo velika moja molba da taj zakon razmatramo i usvojimo, ako se vi slažete, u decembru mesecu i da imamo jedan veliki zakonski napor verifikovan ovde upravo u parlamentu.
Videli ste, bilo je zlonamernih komentara zbog jedne vrlo neprijatne omaške koja se desila, pa ste dobili zakon bez određenog jednog člana izostavljenog, tekst zakona od pre javne rasprave, ali je ispravno. Ono što najviše boli, priznaću ja svoju grešku, neću reći da je neko iz administracije pogrešio jer nikad to ne radim, možda sam trebala da pogledam i kad se odštampalo sve i završila sednica Vlade, priznaću ja grešku svoju da je otišao tekst zakona koji je davno prevaziđen u ovih šest meseci rada, ali vas najviše zaboli da neko SNS i Vladi Republike Srbije, našim partnerima, spočitava da smo mi hteli da izbacimo kulturno nasleđe na teritoriji KiM. Da smo mi to hteli, a ne oni, koji su, mislim da je čak i partija jednog koji se bavio nekada diplomatijom to insistirala na tim napadima i bog zna kakvom zgražavanju i traženju da se povuče tekst zakona koji smo mi odmah povukli kad smo videli tu ružnu grešku koja se potkrala, koji su izazvali to važno pitanje, pitanje statusa KiM iz UN, gde imamo mnogo više razumevanja, i prebacili na polje Evropske unije. Šta čovek da kaže?
Kada se desio sam čin samoproglašenja dela teritorije Republike Srbije za neku kvazi državu, šta je bio njihov odgovor - da pobegnu van granica naše države i izmisle neki sastanak koji se baš tog dana dešava i koji je važniji od pitanja KiM, da odu u drugu državu, itd. Ali, dobro, čega se pametan zgražava… itd, da ne govorim da me ne bi citirali onda i pravu suštinu mog odgovora skrenuli na to kako ja ne znam da se pristojno izražavam ili znam. Jer, to je manir. Kada im odgovorite na pravi suštinski način, oni onda insistiraju na nekim sitnicama i prave od vas ono što zaista niste.
Suština je da će Srbija i ovaj parlament imati zakon o kulturnom nasleđu i na osnovu njega ćemo moći da radimo i dalje, a nikom nije palo napamet, ako se pročitao čitav zakon, a očigledno ga nisu čitali, svuda se u množini spominju autonomne pokrajine. Ali, o tome ćemo pričati, i o njihovoj brizi o kulturnom nasleđu i u Srbiji i na delu teritorije naše južne pokrajine, kada budemo ovde imali raspravu o tom zakonu. A da su brinuli, valjda bi taj zakon o kulturnom nasleđu možda sada imao izmene i dopune a ne bi bio donošen prvi put u istoriji savremene Srbije. Ali, dobro, nisu se oni bavili zakonima, oni su se bavili očigledno nečim drugim.
Što se tiče filmova, zahvaljujem predsedniku države koji je u to vreme doneo odličnu odluku kada je bio predsednik Vlade da se uvedu podsticajne mere za stvaralaštvo u oblasti kinematografije i audio-vizualne delatnosti. Uz pomoć tih mera, sada imamo procvat domaće kinematografije - nikada više snimljenih filmova, nikada više snimljenih serija.
Zahvaljujući ovim podsticajima koji su uvedeni kada je on bio predsednik Vlade, to naglašavam zato što dosta ljudi u toj industriji ne mogu nekako da prevaziđu te svoje okvire pa ne mogu da kažu kad im je bolje, da li sada ili ranije kada toga nije bilo, kažem, izuzetan doprinos tome da sada imamo velike strane produkcije koje ovde snimaju značajne filmove, serije, oni donose novac i ulažu u Srbiji, a nakon toga i nakon utroška njihovih sredstava, tek onda dobijaju podsticaj i na osnovu tih podsticaja oni dolaze. Znači, četiri puta više ulažu nego što iznosi ova podsticajna mera. Danas nije problem da sretnete Džoni Depa na ulicama našeg grada ili sretnete u muzeju "Nikole Tesle" poznate međunarodne zvezde.
Danas i u ovom trenutku se razgovara o mnogim filmskim mekama koje će projekte dovesti u Srbiju za 2022. godinu i to je postalo značajna ekonomska grana u našoj državi, koja doprinosi porastu BDP, što svakako treba naglasiti da je kod nas kultura postala važan segment porasta ekonomskih pokazatelja u državi. Hvala.

Zahvaljujem se ministarki kulture i informisanja.
Pošto nemamo više prijavljenih predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu govornika.
Prva reč ima narodna poslanica Amela Lukač Zoranić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovana potpredsednice Vlade sa saradnikom, obzirom da je ovo moje prvo obraćanje, ja ću vas zamoliti da imate malo i razumevanja za emociju koju ću sada iskazati.

Naime, moj dolazak u skupštinsku klupu obeležio je jedan drugi tragičan događaj, odnosno gubljenje lidera Stranke pravde i pomirenja, akademika Muamera Zukorlića, muftije, koga ste svi vi jako dobro poznavali i koji je svojim radom u ovoj Skupštini zaista doprineo boljem razumevanju naroda i predstavljao svoj narod, a i celu državu Srbiju na najbolji način kako je to umeo i znao.

Kao neko ko je imao privilegiju da sarađuje sa njim celih 17 godina, potrudiću se da opravdam poverenje koje mi je ukazao bošnjački narod, delegirajući me upravo da budem jedna od kandidata na listi Stranke pravde i pomirenja i potrudiću se zaista da Republika Srbija, samim tim, kao što rekoh, naša zajednica, beneficira od svih nas koji u ovom parlamentu trebamo raditi u interesu naših građana. Stoga vam zahvaljujem na tome.

Danas na dnevnom redu govorimo upravo o članovima Nacionalnog saveta za kulturu, koje je stručno savetodavno telo u Narodnoj skupštini i koje ujedno ministarstvu i Vladi obezbeđuje stalnu stručnu podršku očuvanju i razvoju širenja kulture.

Samim tim, članovima Saveta daju se ingerencije da ujedno i ocenjuju izvršenje projekata iz oblasti kulture, za koje smo čuli da Ministarstvo kulture je ove godine, da su obezbeđena velika sredstva koja mogu koristiti upravo umetnici i udruženja koja će se baviti raznim oblastima širenja kulture.

Što se tiče samog predloga članova sastava Saveta, koje je predočilo ministarstvo, znači, ovih 11 članova o kojima smo imali prilike čuti danas, neke od koleginica su govorile i o stručnosti samih članova, a s druge strane imali smo i prilike pročitati u njihovim biografijama, koje su nam ujedno dostavljene. To govori o ozbiljnosti samog ministarstva koje se vodilo principom stručnosti i ravnopravne zastupljenosti. Takođe me posebno raduje činjenica da je princip ravnopravne zastupljenosti polova ispoštovan, jer samim tim imamo i pripadnice žena koje su zastupljene u ovom savetu.

Što se tiče unapređenja kulturnih delatnosti, ovde možemo reći da je Ministarstvo apsolutno otvoreno i podstiče kulturno stvaralaštvo kako većinskog naroda, tako i manjinskih naroda, jer ukoliko krenemo od same definicije kulture, jako je teško i definisati sam pojam na jedan opšte prihvatljiv način. Kultura je kod koji i učimo i delimo, kultura neguje verovanje i vrednosti naroda i zajednica, ali samim tim, kultura nas uči kako da razvijamo odnos sa drugim, sa drugim i drugačijim, što je posebno važno istaći.

Što se tiče samog Ministarstva za kulturu, mi možemo reći i ono što je transparentno i primećuje se da je rad Ministarstva za kulturu, na čijem čelu je upravo gospođa Gojković, odnosno naša potpredsednica Vlade, ne može a da ne bude predmet pohvale, jer u prethodnom periodu se odradilo jako puno u polju legislative i normativnih akata, a primer toga jeste upravo i Zakon o muzejskoj delatnosti, koji je Srbija dobila posle skoro pet decenija i kojim je uvedena kategorija „muzej zajednice“. Kao matični muzej zakonom je određen muzej na otvorenom, znači, kao što je to slučaj sa starim selom Sirogojno.

Samim tim, ja bih želela delegirati da i drugi gradovi u našoj državi, poput Novog Pazara, jednostavno, budu uzeti u obzir za predstavljanja grada. To može da bude primer grada muzeja, što daje mogućnost prezentovanja bogatog kulturnog nasleđa koje se može smatrati simbolom multikulturalnosti, odnosno to je očigledan primer prožimanja kultura u našoj zemlji.

Takođe mi je jako pohvalna činjenica koju smo imali prilike i čuti, a to je da je kultura decentralizovana, odnosno da imamo sada situaciju sa novim projektom „Gradovi u fokusu“, gde imamo prilike u različitim gradovima prezentovati kulturno nasleđe i kulturu svih zajednica. Kako je i sama ministarka rekla, već 35 miliona je izdvojeno, što će pomoći svim kreativnim stvaraocima, znalcima da dobiju podsticajna sredstva.

Takođe, veoma je značajno raditi na povezanosti savremenog kulturnog sektora sa privredom, preduzetništvom u kulturi, čime se stvara novi kulturni kapital i vrednosti. To je, takođe, jedna od tendencija kojoj Ministarstvo i teži i posvećuje veliku pažnju, što je ujedno značajno.

Samim tim, i obzirom da dolazim iz dela Srbije koji je bio poznat, iz Novog Pazara, koji je nekada bio i poznat kao centar za proizvodnju lake konfekcije, tu možemo spojiti kreativno i ono što je proizvodno, znači, kreativnu i proizvodnu delatnost gde mladi umetnici mogu oslikavati materijale, gde ćemo dobiti unikatne modele koji se mogu koristiti u proizvodnji lake konfekcije i tome slično.

Što se tiče Stranke pravde i pomirenja, mi želimo ujedno i pohvaliti postavljanje pravnih osnova za uređenje oblasti zaštite kulturnog nasleđa i digitalizacije materijalnih i nematerijalnih kulturnih dobara.

Obzirom da živimo u svetu gde sve ono što nije digitalizovano polako, ali sigurno nestaje, ova tendencija je jako značajna, jer svi segmenti trebaju biti digitalizovani, kako bi ostali upamćeni i deo jednog kulturnog nasleđa i kulture sećanja naroda koji živi u našoj zemlji.

Takođe, ono što je jako dobro i što želim pohvaliti, a tiče se Ministarstva, jeste da je vidljiva integracija naše kulture u međunarodne razvojne tokove. Ujedno, Ministarstvo podstiče mobilnost umetnika i samim tim, daje značajan doprinos svim tim mladim ljudima koji segmente svog stvaralaštva mogu prikazati u drugoj zemlji, a samim tim, usvojiti nova znanja, a svoja već stečena znanja i iskustva mogu prezentovati u drugim zemljama.

Takođe mi se dopala najava ministarke kulture, što se tiče saradnje između Ministarstva kulture i Ministarstva obrazovanja.

(Predsedavajuća: Vreme.)

Ono što bih ovom prilikom želela da predložim jeste organizovanje nacionalnih seminara kulture za studente univerziteta i đake osnovnih i srednjih škola na temu predstavljanja kultura svih naroda koji žive na teritoriji naše države, iz prostog razloga što mi jako često upoznajemo druge narode koji ne žive u našoj zemlji, a ne poznajemo dovoljno jedni druge.

To je suština na kojoj trebamo zajednički raditi, gde će mladi ljudi iz jednog kraja Srbije upoznati mlade ljude iz drugog kraja Srbije i samim tim razbijati predrasude koje postoje.

To će doprineti razumevanju nas samih, a i razumevanju drugih, što će ujedno nesumnjivo dovesti do plodotvornijeg suživota.

Jako mi je drago kada sam slušala kolegu iz SNS koji je govorio o kulturi stradanja i kulturi pamćenja. Takođe mi je drago što predsednik ove države, Aleksandar Vučić, poštuje, takođe, sve narode koji žive u Republici Srbiji. Pokazao je da borba za kulturno nasleđe, koja je u fokusu svih naroda, ona je prepoznata i kada su u pitanju drugi manjinski narodi u Republici Srbiji. Samim tim, pokazao je razumevanje i ne samo poštovanje prema manjinskim narodima. Ja kao Bošnjakinja koja dolazi iz Novog Pazara, ja se zaista nadam da će predsednik države nastaviti sa diskursom partnerskog odnosa prema bošnjačkom narodu i ostalim narodima u Republici Srbiji. Zahvaljujem.

Zahvaljujemo se narodnoj poslanici.
Čestitamo na mandatu koji je verifikovan tek juče.
Izvinjavam se, ali zaista moramo da se pridržavamo Poslovnika. Vreme predviđeno za vašu poslaničku grupu je potrošeno.
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić.

Imam dva problema sa ovim predlogom.

Prvi je taj što mi ovde ipak smenjujemo određene ljude sa mesta Nacionalnog saveta za kulturu. Jedan od njih je Svetislav Božić, čovek koji je jedan od naših najvećih savremenih kompozitora u oblasti srpske duhovne muzike na temeljima pravoslavne i vizantijske tradicije, čovek koji je preko 200 kompozitorskih dela uradio, čovek koji je u 16 zemalja ostavio utisak i uticaj svojim delom, čovek koji je izvodio ta svoja dela i u koncertnim holovima u Moskvi i u Londonu. Nema nekog ozbiljnog obrazloženja, a mislim da nema ni razloga da on ne bude ovde, ali eto, desilo se.

Drugi problem je onaj o kome je i ministar gospođa Maja Gojković govorila, a i uvažena koleginica poslanik SPS Jelena Mihajlović, a to je problem što nezavisna kulturna scena ovde nije imala šansu da svoje ljude predstavi tako što jednostavno reprezentativna udruženja umetnika, koja su inače reprezentativna po odluci ministarstva, nisu imali priliku da daju predlog.

Pokušaću to da podcrtam na jedan slikovit način, iz prostog razloga da bi to u javnosti još više se urezalo, pa da u situaciji kad budete u prilici da to menjate, da to promenite na pravi način.

Znate kako, kada je Milan Knežević, lider srpskog naroda u Crnoj Gori, pričao o proverenim vrednostima u književnosti, on kaže da voli da čita mrtve pisce. Zato ja danas neću pominjati one veličine u nezavisnog kulturnoj sceni koje su žive i koje mogu biti upitne na ovaj ili onaj način, već ću samo reći da se ovako birao Nacionalni savet u kulturi u vreme Đure Jakšića, on nikad tamo ne bi bio, zato što je i on bio deo nezavisne kulturne scene.

Dakle, ovo su problemi koje imam sa ovim predlogom.

Nacionalni savet za kulturu jeste jedno savetodavno telo. Međutim, ne možete ni savetovati ako vam je budžet za kulturu ograničen. U tom smislu, želim da nastavim dijalog koji sam imao sa uvaženom ministarkom Majom Gojković o budžetu, a zbog čudnih predstava o Poslovniku gospodina Orlića, nisam mogao da završim, a tiče se predstave o budžetu za kulturu.

Tačno je da je 16% veći nego što je bio prošle godine. Ja sam to i u svom izlaganju rekao tada i to je dobro, ali je čudno da imamo neke druge aršine. Niko ne spori cifre koje se pominju, ali spori referentni sistem u kome to posmatramo.

Imali smo prilike da čujemo da je to preko 1%, ali od rashodnog dela budžeta, dok se svuda u Evropi procenat za kulturu gleda u odnosu na BDP. To je onda ovde 0,25, kako je koleginica Mihajlović upravo rekla kada je govorila o ovom problemu. Čak se pominje i da u odnosu na rashodovni deo nije 1%, nego 0,80%. U svakom slučaju, imamo problem sa tim.

Znate kako, u globalizovanom svetu, gde je sve međusobno premreženo, jedna od najvećih poluga uticaja i moći jednog naroda, ne volim da kažem malog naroda, nego Srba kao ostatka velikog naroda, jeste tzv. meka moć koja se radi kroz kulturu. Imate ove sile koje rade tvrdu moć. To je način da nekoga izudarate i da ga prisilite da vas voli, dok narodi koji gledaju u budućnost, narodi koji poštuju ličnost svakog čoveka, pa i slobodu svakog naroda koriste meku moć, tj. način da nekoga šarmirate, da ga pridobijete da vas voli i da postane deo vašeg sveta. I tu je kultura bitna. Jer, ako bi imali veća sredstva za kulturu, mogli bi da podsetimo evropsku civilizaciju da je nastajala na Lepenskom viru. Mogli bi da podsetimo predstavnike EU da njihova ideja ujedinjene Evrope prvi put je bila osmišljena kod Mitrinovića. Mogli bi da posetimo sve one koji vole pisanu reč da smo mi imali jednog Ivu Andrića, Mešu Selimovića, Crnjanskog i da smo na taj način najlepše opisivali ljudsku tragediju i ljudsku sudbinu i pridobijali ljude da razumeju i srpski jezik i srpsku reč.

Ali, da bi to mogli, budžet mora da bude veći. Sada, kada vodim dijalog sa uvaženim ministrom, gospođom Majom Gojković, pošto vidim da ona dosta poštuje Margaret Tačer, tu „čeličnu lejdi“, naša, dozvolite mi slobodu da kažem „čelična Maja“, imam uvek jedan čudan odnos. S jedne strane, to je naša Maja, onaj ministar kulture koji je uneo jednu ogromnu energiju, odlučnost i povukao prave poteze u kulturi što se tiče nacionalnih penzija, što se tiče pridobijanja ljudi da se vrate u našu zemlju koji su značajni umetnici, kao što se tiče onoga što je meni i mojim Aranđelovčanima najbitnije, a to je decentralizacija u kulturi kroz podršku lokalnim ustanovama kulture. To su sve stvari koje podržavam i za koje sam spreman da glasam.

Ali, imam problem sa njihovom Majom, visokim funkcionerom SNS, koji brani odluku Vlade da odvoji ovako mala sredstva u kulturi, jer naša Maja može da radi i samo će moći da radi ako dobije veća sredstva za rad u kulturi, da sve ovo što planira da uradi može da uradi.

U tom smislu, nemam problem sa ministrom kulture, imam problem sa funkcionerom SNS. Podržavam ministra kulture da od SNS izvuče veće pare za rad u kulturi.

U tom smislu, takođe očekujući da ova energija koju ministar, gospođa Maja Gojković ima, da nastavi ono što je recimo prethodni ministar, Vladan Vukosavljević, koji je bio u težoj poziciji jer je bio vanstranačka ličnost, nije bio visoko pozicioniran funkcioner SNS, da nastavi onu kampanju koja je bila potrebna da se izvede, a to je protiv sramotne rialitizacije i rijaliti programa u našim medijima. Hvala.

Reč ima ministarka kulture. Izvolite.

Zahvaljujem se na vašoj diskusiji.
Moram da reagujem samo radi javnosti, a što vi poslaniče dobro znate, da to nije baš tako i da se danas ne smenjuje niko zato što mene su samo ubedili ovde zaposleni u Sekretarijatu Skupštine, koji vode računa o administrativnim stvarima, da moram da smenim određene članove nepostojećeg saveta da bi prošla ova druga suštinska tačka dnevnog reda. Pretpostavljam da po proceduri jeste tako.
Zašto kažem ne smenjujemo nikog? Ne možemo da smenimo nekog kad savet nije nikada u punom smislu izabran i znači nije pravno nikada ni konstituisan i ti ljudi se nisu nikada bavili onim za šta su izabrani.
Zato kažem to nije istina, ne mogu nikog da smenim ko nije ni izabran i nije konstituisano telo u kome je trebalo da radi i da sprovodi funkciju Nacionalnog saveta za kulturu, kako je to i zamišljeno. Sve ih uvažavam, uvažavam i one ljude koji su to bili od 2010. do 2016. godine i one koji su bili kandidati kasnije i oni koji su se kandidovali, ali nisu zadobili poverenje svojih strukovnih udruženja. To je bio opšti rat saopštenjima i pismima i dokazivanjem ko ima tu snagu da predloži nekoga i zato je ta ideja potpuno dezavuisana.
Namera moja je prvo da poštujem zakone ove države. Ako u zakonu piše moramo da imamo Nacionalni savet za kulturu, onda moramo da poštujemo zakone koje donosimo u ovom parlamentu, jer zakon, to mrtvo slovo na papiru ne predstavlja ništa i u našoj oblasti, ovoj o kojoj razgovaramo i zato ovde imamo relevantne predloge i izabraćemo ih.
Mogu da se složim sa vama, ali to sve može da se ispravi. U ovom trenutku je veliki napredak, imaćemo Nacionalni savet za kulturu i to će biti 11 respektabilnih ličnosti, koji će biti neka vrsta savetodavnog tela ministra, Ministarstva, ali i svih ostalih koji se bave kulturom.
Nadam se da će nam pomoći u izradi nove strategije za kulturu, iako je i doneta već strategija za kulturu od strane Vlade Republike Srbije, koja bi trebala da bude sprovođena i sprovedena do 2019. godine, ali ja mislim da je vreme da počnemo da radimo novu i da ta strategija za kulturu odgovori vremenu u kome živimo.
Kažem, primetila sam ja odmah taj nedostatak, da su malo naše ustanove kulture koje su bile ovde ovlašćene da predlažu kandidate, učaurene. Da li nisu tačno shvatili da mogu da iskoraknu iz tih svojih okvira pa da predlažu i nekoga ko nije i ne radi u njihovim ustanovama kulture ili im je to bila namera, ja mislim da pre nisu shvatili da imaju mogućnost i tu širinu da predlože i nekog drugog. Po meni je, u tom smislu, na neki način, najbolje odgovorio i Filmski centar Srbije, jer nisu predložili svog direktora ili nekog ko je vezan za ustanovu. Zato imamo predlog gospođe Nevene Daković, koja je profesor.
Tako da, možemo da radimo na tome. Nadam se da će danas biti izabran Nacionalni savet za kulturu ili u Danu glasanja, ne znam kad ste to predvideli, a mi da nastavimo da poboljšavamo zakon i sada da unesemo mogućnost da u budućnosti budu na institucionalni način izabrani i predstavnici nezavisne scene.
Vi ste naveli neke velike ličnosti iz naše kulture, iz naše istorije, da li bi oni sebe svrstali u tako nezavisnu scenu, to ne možemo da utvrdimo sada, vek jedan kasnije.
Vi kažete – budžet je ograničen. Pa svi su budžeti u svetu ograničeni. Koliko novca dobijete, to je ograničenje i u tom prostoru koji dobijete, da li je 15 milijardi kao sada, 14.800 ili je nešto više, ali svi su budžeti ograničeni.
Kažem, ne slažem se apsolutno sa vama, jer evropski način računanja je postotak, 1%, toliko je merilo koje su kriterijume oni dali za zemlje u Evropi, 1% od ukupnog budžeta i tako ga svi računaju. Da vam kažem, kao ministar kulture, kao neko ko je sad već desetinama godina u politici, mogu biti zadovoljna sa time što smo prešli taj zamišljeni okvir od 1%, što ukazuje da će država svake godine, u skladu sa svojim mogućnostima, ulagati sve više u ovaj segment i nikada ne mogu da zaboravim i u kojim okolnostima jedna država, kao što je Republika Srbija, ima snage da poveća budžet za kulturu, jer ova država stvarno mora, najzlonamerniji ili najveći opozicionar da je sam sebi opozicija, mora da prizna imamo nove bolnice. Mora da prizna imamo vakcine, mora da prizna da je kod nas vakcinacija besplatna. Mora da prizna da imamo nove puteve, jer kad krene i sedne u automobil i vozi se negde, on barem sam sebi priznaje da su tu noviji putevi. Da, železnice koje se grade i kažem, mnogo toga u svim segmentima. Ja bih volela da je sav budžet jedne države samo za kulturu, ali to je utopija ne samo za naše društvo, nego za sve države sveta.
Kažem, 1% je veliki uspeh i ja sam ta koja nije pesimista i nikada ne kažem da je nešto samo toliko, nego kažem odlično, uspeli smo da pređemo 1% i videćete iduće godine, ako ne bude nekih nepredviđenih okolnosti globalnih razmera, imaćemo još veći.
Što se tiče javne diplomatije, zato postoje velika ulaganja, recimo u filmsku industriju. Mi imamo sada filmove koji promovišu našu istoriju, ali i savremene filmove, sa nekim savremenim tematikama koje izuzetno skreću pažnju na sebe među mlađom populacijom, pogotovo u našem regionu. Imamo i države koje nisu sklone, a na hiljade ljudi dolazi i gleda naše filmove. Kulturni centri i namera da se otvori što više kulturnih centara i u našem regionu, ali i u svetu, a jedan od prvih koji će početi da radi biće Peking. Dakle, namera za Moskvu, za Ljubljanu, za Skoplje, za mnoge druge.
Kažem, mi se zaista trudimo da se bavimo i kulturom sećanja u svim segmentima stvaralaštva, da obeležavamo naše praznike, zajedno sa Republikom Srpskom, donosimo iste zakone. Danas nismo spomenuli da smo doneli i Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćiriličnog pisma, Zakon o Hilandaru, Zakon o Sremskim Karlovcima. Istorijski muzej Srbije i njegovu izgradnju, u bivšoj zgradi železničke stanice, niko nije spomenuo. Pa i ulaganje od 70 miliona za digitalizaciju kulturnog nasleđa, dakle očuvanje i dostupnost svima u svetu da vide čime to Srbija raspolaže.
Hvala vam na ovome što ste primetili da imam entuzijazam i energiju. Nije mi Margaret Tačer uzor, ali volim da citiram ovu njenu rečenicu, jer veliki ste političar i razlikujete se od politikanta kada pozitivno shvatate kritiku i napade u smislu da se primećuje da vi radite, a ne da sedite i da ispijate kafe na svom poslu, jer onda vas niko neće ni kritikovati, a valjda je suština da se primeti da radite i da onda pošto ste sigurni u svoje odluke branite svoje stavove i ne pada vam teško što je neko kritičar ili zlonameran.
Hvala, a vašu diskusiju ću shvatiti kao pozitivnu kritiku.

Zahvaljujem se potpredsednici Vlade.
Nastavljamo sa govornicima sa liste.
Reč ima narodni poslanik Marjan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, za mene je kultura jednog naroda, sastavni deo nacionalnog identiteta. Da vas podsetim da je na današnji dan 1918. godine Velika Podgorička skupština donela odluku o pripajanju ili ujedinjenju sa Kraljevinom Srbijom, sa ciljem da se zajednički uđe u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, a sve pod vodstvom kralja Aleksandra, koji je bio 50% Srbin, a 50% Crnogorac, odnosno kada sve sabereš 100% Srbin.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Martinoviću, u tom trenutku crnogorska obala se protezala od Ulcinja do Sutomora. Znači, Podgorička skupština je odlučivala o teritoriji i poslanicima sa teritorije Crne Gore bez Boke Kotorske, Budve itd. obale koje je administrativno do 1918. godine i pobede srpske vojske i oslobađanja tih delova, pripadala i Boka Kotorska administrativno Austrougarskoj, ako se oko toga slažemo. Nadam se da tu nema spora.

Podgorička skupština dakle bila je sastavljena od delegata koji su na obali Crne Gore, mogli da budu samo u Ulcinju i Sutomoru. Sve dalje nije bila teritorija za koju su odluke donosili na Podgoričkoj skupštini. Boka Kotorska i te primorske opštine su još pre nego je bila je Podgorička skupština donele odluku na velikim skupovima u Grblju, u Kotoru o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, ne Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. To je identična odluka koju su u Rumi 24. novembra, čini mi se, doneli Sremci o prisajedinjenju Kraljevini Srbiji, što je dan kasnije Velika skupština u Novom Sadu učinila za Baranju, Bačku i Banat, ukoliko nisam nešto pogrešio.

Dakle, zašto ovo govorim? Da mi posebno o kulturi ne možemo olako da prepustimo neširenju i napravimo grešku koju su pravili srpski komunisti, za koje istorija i kultura važila samo za uži deo Srbije. To smo mogli da učimo pa recimo sve sam mogao da znam o Mati Gubecu, ne znam da li je bio slovenački ili hrvatski seljak i morao sam da znam kako su ga krunisali itd. Inače, imaš jedan iz istorije, ali recimo nikada ništa nisam učio o Vršačkoj buni. O Teodoru Vršačkom koji je podigao Banatsku bunu sa crkvenim barjacima i ikonama Svetog Save. Zbog toga su Turci spalili mošti Svetog Save, kažu izvori da je to bilo na Tašmajdanu, da Srbi u Banatu vide šta im ovi rade sa svecem.

Teodor Vršački koji je bio vođa te bune je posle ugušenja bune živ oderan na meh od strane Turaka i mi nikada u istoriji to nismo učili jer istorija koju smo mi učili, posebno starije generacije, je obuhvatala samo istoriju uže Srbije onako kako su je komunisti projektovali, čak bez istorija svojih pokrajina.

Šta smo znali o caru Jovanu Nenadu u osnovnoj školi ili u srednjoj? Ništa. Šta smo znali o njegovom vojskovođi Radoslavu Černiku koji je posle smrti Jovana Nenada osnovao sremsko vojvodstvo, neki oblik državnosti koji se protezao od Starog Slankamena do Vukovara?

Šta smo učili o manastirima na Fruškoj gori, ima ih 16, koje su podigli Nemanjići i Brankovići? Učili smo da su Brankovići najveći izdajnici srpstva. Međutim, Brankovići su posle pada Smedereva posrbili, a time i kulturno uzdigli Frušku goru, podizanjem manastira i danas najznačajniji manastiri na Fruškoj gori su iz doba Nemanjića, Dragutina, i iz doba Brankovića koji su podigli desetak manastira na Fruškoj gori. Nikada ništa nismo učili o tome.

Da li smo ponešto učili o bici kod Slankamena 1691. godine? Ne, to kao da je bilo zabranjeno učiti nešto o srpskim pobedama na teritorijama na kojima su živeli Srbi.

Da li smo učili Bilećku bitku iz 1388. godine i veliku pobedu Vlatka Vukovića? Da li smo mi to učili? Naravno da nismo jer da smo učili onda bi znali da su ti delovi bili naseljeni srpskim stanovništvom i da se tamo manifestovala i srpska kultura. Nismo čak obeležavali pobede, jer nas su nekako komunisti naučili da samo poraze, Kosovsku bitku i neke poraze obeležavamo, a pobede, recimo Bitka kod Slankamena, gde je Jovan Monasterija sa 10 hiljada Srba pomogao da hrišćani razbiju Turke, što je kasnije dovelo do Karlovačkog mira.

Da li smo učili nešto o selu Grk i Višnjićevo? Da li smo nešto učili o srpskom Homeru Filipu Višnjiću koji je onako slep pronosio narodnu istoriju? Zbog toga je selo Grk između dva rata promenilo naziv u Višnjićevo jer je tamo sahranjen Filip Višnjić.

Da li kada Čanak o Vojvodini viče – nećemo gusle, hoćemo klavir, da li mi znamo, da li smo učili da su te guslarske škole bile u Irigu i u Slankamenu? Da je to i bio instrument vojvođanskih Srba kojima su oni prenosili istoriju? Da li smo učili razne običaje u Sremu i kulturi?

Da li smo nešto učili o šajkači? Znamo da su u Vojvodini osetljivi na četnike, kažu, ali nemate nijedan četnički grob koji su četnici napravili u Vojvodini, ali zato imate jedno 50 hiljada koje su napravili komunisti i koji su na istoriju skupili onako lepo, nakupili samo na istoriju onoga što su oni mislili da je Srbija, a to je uža Srbija bez pokrajina. Dakle, bilo je gotovo zabranjeno naučiti da je šajkača bila vojvođanska kapa i da je pripadala šajkačkoj vojsci, rečnoj vojsci čija je baza bila u Šajkašu na Tisi i Dunavu. Jel tako, gospodine Martinoviću? Ništa od toga nismo mogli da učimo.

Da li smo nešto učili o staroj Hercegovini? Da li znamo šta je stara Hercegovina? Da li znamo da je Stefan Vukčić bio kosač, da je prvo sedište bilo u Ilovači? Da je stara Hercegovina bila naslednica srpskog Svetog Save vojvodstva? Da li znamo da je to obuhvatalo i Goražde, da je to obuhvatalo i Foču, da li znamo da je to obuhvatalo i Bijelo Polje? Da li znamo da je to obuhvatalo i Pljevlja, Nikšić, Žabljak, Šavnik? Da li znamo da je to obuhvatalo Herceg Novi, da li znamo da je to obuhvatalo Gacko, Trebinje, Bileću? Da li znamo da je to obuhvatalo i Kalinovik? Naravno da ne znamo. To je bila jedna kompaktna srpska sredina, najsrpskiji deo srpskog roda koji je uostalom prenosio i kulturu.

Većina tamo nekih bogomolja su podignuti, još u vreme Svetog Save. To se nije moglo učiti, nije se moglo znati, a trebalo se znati o srpskoj kulturi, o istoriji koja je vezana za srpsku kulturu, o nekim pobedama i tako dalje.

Većina Srba ne zna ko je Vlatko Vuković, ali zato znamo ko je Murat, jer smo mi izgubili Kosovsku bitku, a tamo gde ih je Vlatko Vuković potukao, tu nema nekih velikih učenja o istoriji i kulturi.

Da li znamo ko je Jovan Monasterljija koji je doprineo da Turci budu u bitci kod Slankamena poraženi, u bitci koja po dimenzijama bila veća od Kosovske bitke. Učestvovalo je 150.000 vojnika, 50.000 hrišćana i 100.000 Turaka. Da je bila upotreba vatrenog oružja, topova i tako dalje, da je bilo veoma teško pobediti u takvoj bici. Ništa mi o tome nismo učili, a trebalo je zaboraviti kulturu i istoriju van one uže Srbije, jer su komunisti gledali da upodobe srpsku kulturu i srpsku istoriju sa teritorijom koju su oni zamislili, na Drezdenskom kongresu da može da bude Srbija, eto Bože Srbija je izvršila neke hegemonističke upade samu na sebe, jer je ujedinila sve teritorije na kojima su živeli Srbi, Hrvati i Slovenci i pri tome napravila grešku, omogućila da oni stvore svoje nacionalne države i na teritorijima koje su pripadale Srbima pa su devedesetih godina rešili tog balasta, odnosno dogovorili se neki da se reše Srba kao balasta i onda su praznili teritorije koje su po meni istorijski i kulturno trebali da pripadnu Republici Srbiji.

Da li mi nešto radimo trenutno na području stare Hercegovine? Mislim da nema nikakvih prepreka da kulturno ujedinjujemo opštine koje su nekada pripadale staroj Hercegovini, da uzdižemo srpsku kulturu i srpski duh itd. na način na koji je Boka Kotorska 1918. godine slavila prisajedinjenje Srbiji na veoma kulturan način.

Njihov predstavnik je bio Božo Vuković koji je bio i pre Drugog svetskog rata poslanik, da to tako nazovem, u Beču. Dakle, ništa nije bilo sporno, sve je rađeno po nekim principima, čak tadašnjeg međunarodnog prava. Onda se pojavi Blažo Jovanović, tamo negde u aprilu 1944. godine u kožnom mantilu, sa pištoljem za pojasem na sednici koja je u Kotoru bila posvećena snabdevanju naroda životnim namirnicama, a onda reše da dodaju tačku – Razno. Pod tačkom – Raznom, u kožnom mantilu, sa utokom, to ne bi radio ni onaj Zemunski klan, ni Belivuk, dakle, sa utokom, pod pretnjom i silom. Samim tim što je došao naoružan na politički sastanak, pripojio Boku Kotorsku i primorske opštine Crnoj Gori, a crnogorska obala je pre toga bila od Ulcinja do Sutomora.

Sada, ako oni hoće da ne važe odluke podgoričke Skupštine, onda hajde da im to priznamo. Ja bih im priznao, ali pod uslovom da se vratimo na pređašnje stanje. Pređašnje stanje kaže da pre toga nisu imali Boku Kotorsku i primorske gradove od čega danas žive i da to, obzirom da su doneli legalnu odluku koju nikada nisu poništili, o pripajanju Boke Kotorske i tih opština Kraljevini Srbiji, lepo mi da kažemo – stanite malo, braćo Srbi, crnogorskog zavičajnog porekla, hajde baš kada ste prešli u montenegrine, hajde da vidimo kada vam ne važi podgorička Skupština i te odluke, kada zbog toga proterate ambasadora Srbije, hajde kada hoćete da se vratimo na pređašnje stanje, da lepo Boka Kotorska po meni bude vraćena Kraljevini Srbiji, odnosno njenom pravnom sledbeniku, a to je danas Republika Srbija. Kad već hoće da poništavaju neke odluke, kada hoće da vrše reviziju istorije.

Zato je moje zalaganje da mi istorijska sećanja i srpsku kulturu, srpsku kulturu koja 16 manastira, bisera na Fruškoj Gori nije tretirala u udžbenicima iz kojih sam učio u osnovnoj i srednjoj školi, kao delo iz neke srpske baštine i kulture itd. Danas se to oživljava moram priznati, ali po meni nedovoljno. Moramo učiniti da srpska kultura ne bude kultura vezana za sadašnje granice Srbije, gde nas stiskaju na razne načine da budemo što manji, što je bila osmanska politika i nemačka, a posebno Velika Britanija, da se srpska država svede na što manju teritoriju. Ako su nas već teritorijalno sabili, ne tražeći i ne ugrožavajući suverenitet, recimo Crne Gore koja je ugrozila naš suverenitet, priznala da divlju državu i sa njom se razgraničila na našoj teritoriji, a pri tome tvrdi kako smo mi zajahali Crnu Goru i negiramo njihov suverenitet. Onaj Kapičić koji je rekao – Srbija je zajahala Crnu Goru, a oni upali sa pištoljima i utokama na Dedinje i sve što su videli je bilo njihovo kao onom odlukom u Boki Kotorskoj – ja imam pištolj i kožni mantil. Bitka za Dedinje je najznačajnija crnogorska pobeda i najznačajnije crnogorsko osvajanje.

Zato treba kulturu, ne želeći da ulazimo u suverenitet i integritet drugih zemalja, ali da podižemo kulturu ne samo u Srbiji, već kulturu srpskog naroda koji živi van Srbije, posebno na ovim otetim teritorijama. Moram da vas podsetim, stara Hercegovina je 1878. godine dodeljena Crnoj Gori kada je bila četiri nahije, oni što nikada nisu plaćali porez, nego je Njegoš za njih plaćao porez, pa sada ne priznaju Rusiju. Znači, oni su bili četiri nahije, kasnije im dali brda, pa 1878. godine daj Pljevlja, daj Nikšić, daj Plužine, daj im Šavnik itd. da bi 1912. godine i onaj drugi deo Hercegovine bio podeljen između Crne Gore i Srbije.

Treba podizati kulturu Stare Hercegovine, ne želeći da diramo u integritet BiH, niti u integritet Crne Gore. To je sada kako jeste, ali imamo pravo na istorijsko sećanje, imamo pravo da podsetimo braću Srbe, zavičajno Crnogorce da, ako stvarno žele da ponište podgoričku Skupštinu, čini mi se da su donosili neku odluku, da bi to trebalo u pravnom smislu da znači povratak na pređašnje stanje. Ali, hajde i z to da ne idemo do kraja, posebno kada su Bokelji uznemireni u Boki Kotorskoj, ali da ne idemo i toliko daleko, a valjda imamo pravo ono što nam Milo Đukanović negira, da kada širimo kulturu saradnju, a treba je širiti između Srbije u ovakvom stanju u kakvom jeste, sa svim tim delovima, a posebno to u Staroj Hercegovini treba neku prekograničnu saradnju između Republike Srpske i Crne Gore, oživeti kulturu na teritoriji stare Hercegovine. Bila je kompaktna, najsrpskija, onako gledano po nacionalnim osećanjima teritorija i nema ništa loše u tome da neki, recimo Mađari vole svoju istoriju, svoju kulturu na teritoriji Srbije, Vojvodine itd. Tako ništa nema sporno u tome da Srbi ne negiraju svoju istoriju i kulturu, nego da neguju istorijska sećanja i da neguju kulturu na prostoru, evo predlažem da krenemo do stare Hercegovine, to mi se nekako najviše dopada. Hvala.