Hvala lepo.
Govorim kao ovlašćeni za ovu tačku dnevnog reda i u načelnoj raspravi su već izneti stavovi Kluba samostalnih poslanika, Nove stranke, moj lično.
Tada sam uputio apel ministru da ubedi Vladu da se povuče ovaj Predlog zakona. Međutim, to nije očigledno naišlo na pozitivan odgovor, pa pošto je ovo prvi član koji definiše zakon kao takav i postavlja njegove temelje, onda je naravno potpuno prirodno da se o njemu priča malo duže i da se ponavljaju argumenti više puta.
Ne razumem nervozu kolega poslanika vlasti. Vi ćete usvojiti ovaj zakon. Tu nema nikakve sumnje. Imate većinu ili se bar nadam da imate većinu, odnosno ili se vi nadate da imate većinu. U svakom slučaju, ta većina postoji na neki način i nema nikakvog razloga da se istrpite dan, dva da čujete neke druge argumente pa posle glasajte kako vi to želite.
U parlamentarnoj praksi se to često govori i onda obično poslanici vlasti oćute to što priča opozicija ako su uvereni u to da je njihov Predlog zakona jako dobar i naravno čekaju da prođe što pre to vreme određeno za raspravu, da se zakon usvoji i takav fenomenalno dobar zakon da što pre uđe u primenu i da donese opšte dobro.
Kada je neko nervozan u raspravi o Predlogu zakona za koji tvrdi da je civilizacijski napredak u obrazovanju, onda je to nešto sumnjivo i tu verovatno možemo da donesemo zaključak da tu nema baš nešto mnogo dobrih stvari, nego da je to jedan zakon koji je, kao što sam rekao u načelnoj raspravi, naređen odozgo i ministru i drugima u ministarstvu i šta će, jadni, moraju da napišu nešto na tu temu.
Takav je i ovaj tekst obrazloženja za odbijanje amandmana na član 1. koji je ovako vrlo jedan inspirativan tekst sa skoro malo više od dve stranice teksta. Puno teksta, puno fraza i u principu ništa što bi bilo korisno za nauk.
Slažem se potpuno sa vašom ocenom, gospodine ministre, i to sam rekao i u načelnoj raspravi, da je stanje u obrazovanju loše, posebno u srednjem i oko toga se slažemo potpuno. Lek za to nije uvođenje nove „šuvarice“, novog obrazovanja u srednjoj školi kao što je neki Stipe Šuvar uveo pre jedno trideset i nešto godina. Ta cela reforma školstva je poznata po tome što je inicirana iz Hrvatske u bivšoj Jugoslaviji, a nikada nije sprovedena u Hrvatskoj, nego su je samo Srbi uhvatili kao genijalno rešenje za sve naše probleme, i kao što se sećamo mi malo stariji, to nije donelo nikakav napredak ni u zapošljavanju, ni u edukaciji zaposlenih, ni u bilo čemu što bi trebalo da predstavlja izlaz iz situacije u kojoj se i tada nalazila država.
Šta je danas stanje? Stanje je da imamo veliki broj nezaposlenih bez obzira na manipulacije sa statistikom, brojem i sa svim tim stvarima, da ljudi ne mogu, koji iole imaju neko ozbiljno obrazovanje za bilo koji ozbiljan posao da nađu taj posao u državi pa onda beže iz Srbije, a da se u ovo nešto otvaranja fabrika i zapošljavanja u zadnjih par godina, da su to mahom poslovi za ljude kojima nije potrebno nikakvo obrazovanje.
Pogledajte „Leoni“, pogledajte sve te druge velike firme. To je klemovanje žica, to je nešto što može da se nauči. Ja ne potcenjujem te ljude. Naravno, oni to moraju da rade zato što nemaju drugo i to nije uvreda za njih. To je ocena stanja u našoj državi. Imate masu ljudi koji su završili fakultete na ozbiljnim institucijama, državnim ili privatnim, koji ne moraju da se predstavljaju kao falsifikatori svojih diploma ili ne dao bog doktorata, a moraju da rade za tim najprostijim, najjednostavnijim mašinama, na onim tablama gde se seku žice i klemuju u neke naprave. To ne valja.
Masa ljudi odlazi iz zemlje, mladih, obrazovanih zato što ih terate takvom politikom prosečnosti, ispod prosečnosti i oni vide da nemaju načina da čekaju svoju bolju budućnost u ovoj zemlji i onda moraju da odu odavde. To može da se promeni reformom obrazovanja naravno i ona je neophodna. Neophodna je i promena srednjoškolskog obrazovanja.
Prvi korak ka tome je obavezno srednjoškolsko obrazovanje, znači obaveznost srednje škole. Šta to donosi? Već sada je popunjenost srednjih škola negde 90 i nešto posto, oni koji završe osnovnu školu upišu neku srednju školu. Razlog više da to podignemo na 100%, ali da ne upisuju ovakve srednje škole kakve su većinom sada, nego da se izvrši jedna reforma tih srednjih škola.
Mene čudi, pošto je ova koalicija na vlasti od 2012. godine, ako se dobro sećam, pa se poziva na Strategiju obrazovanja, razvoj obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja je usvojena 25. oktobra 2012. godine. Šta ste čekali pet godina? Nije valjda da nema dovoljno u ministarstvu, ne govorim među političarima, obrazovanih ljudi, iskusnih ljudi, koji su znali da po toj strategiji daju nekakav predlog. Siguran sam da ima. Zašto oni to nisu uradili? Verovatno zato što to nije bio prioritet. Verovatno zato što to nije tad bila dosetka nekoga ko sebe zove predsednikom Srbije. Ali, to nije razlog da sada preko noći, preko kolena, dođemo do ovog lošeg predloga zakona. Postoje bolja rešenja.
Kaže se u obrazloženju da se odbija amandman kojim se briše član 1, samim tim i ceo zakon, zato što je u toj strategiji propisano direktno uključivanje poslodavca i kreiranje itd. 2012. godine. Što to nije urađeno 13, 14, 15, 16. nego danas? Znači, taj argument je kao da kažete da se danas odbija taj amandman na član 1. zato što je oblačno ili sunčano. Nema nikakve argumentacije.
Dalje, u tom opštem tekstu kaže da strategija takođe predviđa uvođenje poslodavaca. To ste rekli u prvom pasusu da je predviđeno učešće poslodavaca, a onda u drugom kažete da je predviđeno učešće poslodavca. Ne znam koji, da li je akcenat važan ili zarez, ali u svakom slučaju to je tekst koji nema nikakav suštinski sadržaj.
Uvođenje Privredne komore Srbije i Unije poslodavaca, pa to je genijalno. Privredna komora Srbije, uz poštovanje ljudi koji tamo svoj posao rade na ozbiljan način, ali u vrhovima Privredne komore Srbije i Jugoslavije nekadašnje, od, ako hoćete, 1945. godine na ovamo, a ne znam da li je bilo i pre, privredne komore su, u stvari, deponija propalih političkih kadrova, uz možda pet, šest izuzetaka u 50 i nešto godina.
Danas, na mestu predsednika Privredne komore, koliko ja pratim, imamo čoveka koji nikada nije radio ništa. On bi kao takav mogao da bude samozvani predsednik države, pošto imamo slučaj da čovek isto nije radio ništa, možda i predsednik Vlade, možda i ministar nečega, ali da bude na mestu predsednika Privredne komore neko ko nikad nije radio ništa u privredi, to je nonsens par ekselans. Masa drugih ljudi koji su tamo dovedeni isto su tu zato što su tamo velike plate, što se malo radi i što je to za neke deponija, odnosno odlazak sa nekih funkcija u mirnu starost, a za neke možda priprema za neke bolje funkcije.
Kakve veze ima Privredna komora kao obavezno udruživanje poslodavaca sa tim kakav će biti nastavni plan i program u srednjim školama? Kako možete da to napravite na nivou cele države? Kako možete da prepustite poslodavcima koji danas jesu, sutra nisu, da određuju šta će naša deca da uče? Recimo, te škole traju tri godine. Imamo situaciju da su date subvencije za otvaranje neke fabrike za klemovanje žica i onda se uvodi specijalista za klemovanje žica, dok ne istekne ugovor o subvenciji, a onda on pokupi te svoje daske i žice i klješta i ode u Moldaviju. Šta ćemo onda ako u tom mestu imamo 50, 100 specijalista sa srednjom školom za klemovanje žica?
Govorio sam malopre, sinoć sam čuo u nekoj emisiji na nekoj televiziji neobične boje da su ponovo zavarivači veliki problem, nema zavarivača. To nije tačno,
rekao sam vam, danas u Srbiji se traži 28, znači to može da se reši kako god hoćete za jedan dan, samo da hoćete da nešto rešite.
Prema tome, hajde da se manemo tih mamo džambo, hokus fokus rešenja – čuo sam nešto, rekao mi čovek kada sam ga pratio do spavaće sobe ili posle večere u nekom restoranu, to sve citiram, nego hajde da radimo nešto ozbiljno.
Piše ovde kao dalje obrazloženje za odbijanje amandmana da je nepostojanje dualnog obrazovanja dovelo do toga da smo mlade ljude doveli u poziciju jeftine radne snage. Ko, vi ili ko ili država ili ko? Ako je to tako, ako su mladi radikali to nekada rešili na neki bolji način, onda hajde da primenimo taj bolji način, ali ta „šuvarica“ mi se ne čini boljim načinom.
Ono što je posledica propasti srpske privrede su 90-e i ludilo političko i lično i kolektivno tada, koje je dovelo do toga da se uništi privreda u tehnološkom smislu pre svega, da ljudi koji su tada vodili državu nisu imali pojma o tome šta se dešava okolo, da su sistemske promene u svetu takve da neka naša sigurna tržišta, kao što su bili nesvrstani, kao što je bio Sovjetski Savez, kao što je bila nerazvijena Kina, da su u međuvremenu, dok smo mi osvajali i pobeđivali u svim ratovima u 90-im, ali što reče jedan – malo morgen, da su svi oni toliko napredovali da smo mi postali i tehnološki i organizaciono i finansijski, da ne govorim i politički zaostali u odnosu na nju. Zato je masa firmi propala u 90-im godinama, a ta propast je bila očigledna naravno kada je dignuta zavesa te operetske predstave i kada je počeo proces privatizacije, gde se tačno videlo šta vredi, šta ne vredi.
Da li je bilo pljačkaških primera privatizacije? Naravno, ne 24, 224, ali šta je sa njima, zašto ih prikrivate? Sistem privatizacije je dobar, ali je doveo i do toga da vidimo da smo tehnološki van sveta. Mi smo 90-e godine izvozili visoku tehnologiju za Kinu, sada iz Kine uvozimo sve živo. Naša visoka tehnologija ne postoji. Ovde su se nekada pravili računari u ovoj državi, sada ne može da se napravi strujomer. Ovde je nekada bila autoindustrija koja je imala malo nekog domaćeg osnova, sada nema nikakvog domaćeg osnova.
Prema tome, nemoj da se igramo dosetkama, imamo velike probleme. Već sam rekao u načelnoj raspravi, nije mi drago što je Srbija u problemima, bez obzira što sam opozicija. To samo bolestan čovek može da bude srećan kada je nešto loše da je njemu bolje. Ne, naprotiv, živim ovde zajedno sa svima vama, moja deca odrastaju ovde, ostaće ovde, nisu jedina i svi moramo da budemo svesni toga da naše političke razlike ne smeju da ostavljaju negativne posledice na razvoj ove zemlje.
Ova tema dualno obrazovanje nije ideološka stvar, nije politička, nije Rusija Evropa, nije društvena svojina, državna svojina, privatna svojina. Ovo je pitanje suštine opstanka budućih generacija. Nemojte da ih terate da postanu specijalisti za nešto što sutra neće moći da rade. Razvoj tehnologije je takav da ako vi naučite bilo šta danas, budite sigurni da ako ne učite dalje, pa do doživotnog obrazovanja, nećete moći da radite na svom radnom mestu u istoj firmi kroz pet godina.
Ovde piše na jednom mestu da je razvoj tehnologije, kaže – učenje kroz rad ne predstavlja za učenike proste manuelne zadatke, već programiranje, projektovanje i rukovođenje pametnim mašinama koje su deo savremenog modernog proizvodnog procesa. Voleo bih da znam ko je autor ove rečenice, on ne zna šta su pametne mašine. Pametne mašine su mašine kojima ne upravljaju ljudi, koje imaju softver, ili bar ne upravljaju ljudi sa srednjom školom. Mogu da upravljaju inženjeri, da ih projektuju, ali pametne mašine su pametne zbog toga što im ne treba ljudska radna snaga. To je suština. Znači, ko je ovo pisao, ja ga žalim zato što je morao i dobio zadatak da napiše nešto o čemu nema puno znanja.
Prema tome, budite ozbiljni, povucite ovaj zakon i hajde da zajedno tražimo bolje rešenje za reformu srednje škole.
