Hvala.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik i složićete se, gospodin Vladimir Orlić ima pravo kao i svi narodni poslanici da iskaže svoje mišljenje i svoj politički stav. Vaša je percepcija takva, poštujem to.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Da)
Hvala.
Reč ima Branka Stamenković, pravo na repliku. Izvolite.

Hvala puno.

Zahvaljujem se kolegi Orliću, jer kao potpuno pristojna osoba uvek gledam da imenujem kolegu kome se obraćam, dok kolega uvek priča u šiframa. Želim samo da se zahvalim na poduci koju je imao u vezi sa tim kako se pišu amandmani i da li obrazloženja treba da odgovaraju ili ne, nekim pravilima.

Sad bih vas samo zamolila, da to sve isto što ste mene podučili, podučite predsednika Odbora za obrazovanje, na kome ste sinoć i vi bili kao član, koji je određenu količinu amandmana poslaničke grupe Dosta je bilo instruirao poslanike vladajuće većine, da glasaju da budu odbijeni kao amandmani koji nisu u skladu, upravo zbog toga što im se nije svidelo obrazloženje i pozivao se uporno na član 162. stav 1, alineja 4 Poslovnika u kome se piše u tom obrazloženju.

Molim vas da se dogovorite sami sa sobom da li obrazloženje u amandmanu treba da prođe skupštinsku proceduru ili ne, jel ne možete jednom zbog tog obrazloženja odbacivati amandman, a drugi put reći da ono nema veze da li se odbacuje amandman ili ne.

Prema tome, moram da napomenem da me ovo strašno podseća na način na koji se inače pravila tumače u ovoj Skupštini od kad sam u nju ušla pre godinu i po dana, u junu prošle godine. Ako vam odgovara vi ovako, ako vam odgovara vi onako. U svakom slučaju, kod kolege Zukorlića vidite ko je pogrešio u ovom slučaju. Hvala.

Hvala.
Vladimir Orlić, pravo na repliku.

Baš tako.

Još jednom hvala na prilici da se još malo dodatno čujemo i na onom uzvraćanju pažnje zbog toga što se trudimo da ovde jedni druge nešto dodatno podučimo, da jedni drugima pomognemo. Već smo mi pričali na tu temu. Dobro je pomoći kolegi, nije to loše. Doduše, šteta je što je tako hronično potrebno da to radimo, ali bože moj.

Uz svu dobru volju sa naše strane, od tih silnih poduka, nekad mi se čini da ipak džabe krečimo, ali dobro. Mi ćemo da se trudimo i dalje, jer to zaboga nije loše, da se iskoristi ovo na najkorisniji mogući način, pošto smo mi tu imali još nekih dodatnih pitanja i dopunskih nedoumica.

Ono koje se tiče postojanja trogodišnjih programa, to smo već objasnili. Ono koje se tiče vrednosti tog angažmana učenika koji će po ovom zakonu, kada bude usvojen, a biće usvojen, nemojte oko toga da se brinete ni najmanje, te naknade koliko će iznositi. Samo jednu stvar da nam objasne oni koji se tome strašno protive, jel to znači, iz njihovog ugla, da je bolje da to bude besplatno, da je bolje da ta naknada ne postoji? Ako to zaista misle, slobodno neka to tako kažu. Nije sramota reći šta zaista misliš, samo ne nama nego ljudima koji ovo prate, pošto smo već utvrdili da su protiv toga da se više zna, pošto smo već utvrdili da su protiv toga da se bolje savlada gradivo, da se steknu bolje kompetencije, samo neka još kažu je li besplatno bolje ili uz neku nadoknadu. To bi trebalo da objasne građanima koji ovo gledaju.

Što se tiče pitanja devastacije devedesetih, ona se zaista dogodila. Samo dve stvari da zamolim. Prvo, da na nju ne ukazuju oni koji su upravo za ljudima koji su najkatastrofalniju moguću stvar koja se dogodila nekadašnjoj zemlji, radili i danas sa tim i takvim ljudima sarađuju, prijateljski i partnerski sarađuju. Znam za bar jedan Institut, mislim da se zove Ifimes, gde ti takvi ljudi međusobno sarađuju.

Drugu stvar da zamolim, da oni koji su lično dogovorni za još goru devastaciju od one koja se dogodila devedesetih, nakon 2000-tih godina gde spočitavaju nama ono pitanje postojanja ogledala u određenim stanovima je više nego važno. Hvala.

Vreme, hvala.
Idemo sa narednim amandmanom.
Na član 1. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici prof. dr Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima Marko Atlagić. Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, pošto je DS stranka bivšeg režima trebala doneti zakon o dualnom obrazovanju pre 14 godina, a nije, a dovela je školstvo Republike Srbije na najnižu moguću meru u istoriji školstva i pedagoških ideja, a predsednik Republike, Aleksandar Vučić, inicirao donošenje ovog zakona o dualnom obrazovanju koji predstavlja prvorazredni pedagoško obrazovni iskorak SNS i Ministarstva prosvete i njenog ministra, Mladena Šarčevića, u zadnjih 15 godina, zbog uštede vremena odustajem od obrazloženja.

Hvala.
Replika, Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dakle, prva stvar, kada pominjemo reformu obrazovanja pre 14 godina, onda treba sa poštovanjem pričati ljudima poput profesora Gaše Kneževića, koji je bio ministar prosvete u Vladi Zorana Đinđića. Isto tako, kada je u pitanju i Srbijanka Turajlić, koja je tada bila u Vladi Republike Srbije pomoćnik i mnogi drugi profesori sa Beogradskog univerziteta, kasnije i Tinde Kovač, koja je takođe doprinela u velikoj meri reformi obrazovanja i na neki način pokušavali da upristoje celu onu scenu devedesetih, koju je gospodin Atlagić zajedno sa Vojislavom Šešeljem doveo do apsolutnog rugla, kada su profesori bili izbacivani sa univerziteta, kada im se sudilo, kada su mnogi novinari strahovali za svoj život, a mnogi taj život, nažalost, i izgubili. Dakle, u tom periodu Vlade Zorana Đinđića ispravljale su se sve one greške koje su tokom devedesetih godina bivši, sadašnji ili neki drugi radikali zajedno stvarali u našem društvu.

Ono što je takođe jedna velika boljka ovog današnjeg režima, jeste što ne mogu da se oslobode balasta devedesetih godina. Taj „Bulevar Ratka Mladića“ je i dalje ostao u srži politike Srpske napredne stranke. Sve vrednosti su preneli iz jedne u drugu partiju, sve one stvari za koje su se zalagali tokom devedesetih godina, „sto za jednog“, pa da ne nabrajam dalje, ostalo je u kulturi izražavanja i ponašanja i današnjih poslanika, nažalost, vladajuće većine. Mislim da je potpuno bespredmetno pokojnog profesora Gašu Kneževića upoređivati sa ovakvim stručnjacima poput doktora Atlagića, koji se zalagao da mladi ljudi idu na front i da gube svoje živote za njegove propale ideje. Zahvaljujem.

Hvala.
Vjerica Radeta, pravo na repliku.

Istina je, mi smo govorili o tome i u načelnoj raspravi, da je sunovrat obrazovnog sistema u Srbiji krenuo upravo sa Gašom Kneževićem. Očekivati i tražiti od narodnih poslanika da to ime pominju sa nekim uvažavanjem, zaista je neprimereno.

Ne razumem zaista zbog čega je kolega koji je pre govorio i u kom kontekstu je uopšte pominjao prof. dr Vojislava Šešelja, koji je bio redovni prof. Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kojeg je taj Gašo Knežević, bez ikakve odluke nadležnih na Univerzitetu i na fakultetu, bukvalno dekretom izbacio sa Pravnog fakulteta. Na tu temu je vođen i određeni sudski spor i postoji u knjigama dr Vojislava Šešelja sve zabeleženo.

Lično sam svedok, kada sam išla kod Gaše Kneževića da tražim taj dokument za koji je on u javnosti pričao da postoji, bio je toliko pijan da nije mogao iz hodnika da pređe u svoj kabinet, nego mu je bio neki saradnik, zapamtila sam, Rade se zove, pa je rekao – hajde, Rade, donesi mi ti.

Dakle, o takvom čoveku govoriti sa poštovanjem nema ni potrebe, ni svrhe. Ali, sećati se Gaše Kneževića kao nekoga ko je javno rekao da u obrazovni sistem treba uvesti apsolutnu denacifikaciju, da ništa srpsko više ne treba da postoji ni u našim udžbenicima, ni u kompletom prosvetnom obrazovanom sistemu, o tome treba da se govori i toga treba da se sećamo, da ne bi ni jedan naredni i sadašnji ministar krenuo stopama kojima je išao Gašo Knežević i Zoran Đinđić.