Pogrešno ste interpretirali, predsedniče. Ne smanjuje se.

Oprostite, gospodine Krasiću, nisam interpretirao, samo sam obavestio da je zahvaljujući ovoj skupštini i njenoj ratifikaciji dug smanjen, a sada govorimo o obveznicama da bi počele otplate preostalog duga, koji je inače napravljen u periodu 1988-1990. Ovo je samo informacija. Gospođa Radeta je takođe ukazala na tačne datume, na šta se odnosi, a sada izvolite vaš amandman na član 3.. Izvinite što sam dao pojašnjenje.

Radi javnosti, ovo je zakon kojim se ponovo restruktuira dug. Suštinski nema razlike između ovog propisa i onog koji je u Saveznoj skupštini ondašnje Jugoslavije usvojen 1988. godine.
Ne znam, valjda je Milka Planinc bila predsednik Vlade i tada je došlo do sličnog zakona kojim je restruktuiran dug, odnosno posle godinu i po dana pregovora, ako me pamćenje ne vara, mislim da je čak pregovore vodio profesor Oskar Kovač, zato što je to isto u tom trenutku bilo ono – sablja ispod vrata ako se to ne uradi, država ulazi u dužničku krizu itd. Ako sam pogrešio sa imenima, izvinjavam se profesoru. Znam da je on predvodio tada delegaciju koja je pregovarala i znam da je ta delegacija izuzetno dobro pregovarala.
Ovaj zakon ima svoju dužu i kraću istoriju ili hronologiju činjenica koje ukazuju na vreme jedne politike, kako se bivša SFRJ zaduživala u inostranstvu, za šta su odobravani krediti, pa bih rekao čak da je te 1988. godine, kada je bilo razgovora o restrukturiranju ovog duga, koji je iz prethodnih godina, to su oni krediti koji su praktično od 1971. godine krenuli prema bivšoj SFRJ, a već su bili najavljeni 1965. godine, kada treba nešto učiniti sa standardom stanovništva.
To su oni krediti koji su imali kao pokriće neke investicione zahvate, pa su se zvali Morava 2, imali su svoje mikro šifre kojima bi se opravdalo zašto se država zadužuje, zato što na bankarskom tržištu nema dovoljno sredstava, a ona ne želi da gubi u razvoju.
Ovi sa zapada su voleli jednostavno da daju kredite, jer preko tih kredita stvara se ne samo ekonomska, nego i politička zavisnost. Možda u tom trenutku nije bila toliko politička koliko ekonomska, ali ovi događaji koji su kasnije usledili pokazuju sve više političku zavisnost od međunarodnih finansijskih institucija.
Radi javnosti moram da napomenem da u periodu od 1991, 1992. pa praktično sve do 5. oktobra 2000. godine bivša SFRJ i ona SRJ uvek je u budžetu iskazivala tu stavku ukoliko se radi o njenoj obavezi, a ukoliko su u pitanju banke, onda su to banke iskazivali u svojim bilansima. Međutim, nikada nije moglo da dođe do realizacije i otplate zbog blokade spoljnog zida sankcija, prekida finansijskih tokova, znate i sami šta se u međuvremenu desilo.
Bitno je da je već 2000. godine formirana jedna grupa eksperata, koja je trebalo da uradi jedan program, odnosno da na papir stavi predlog kako da se izvrši sukcesija. Neću se vraćati na to, ona je vrlo nepovoljna po teritoriju Srbije i Crne Gore, ovo što danas obuhvata.
Kasnije se pristupilo pregovorima sa međunarodnim finansijskim institucijama. Mislim da su prvo krenuli pregovori sa Svetskom bankom i MMF, jer takva je praksa, tu se ustanove principi, a onda po sistemu karata to ide na druge finansijske institucije i u okviru toga su ova dva kluba, Londonski i Pariski klub, prema kojima smo imali neizmirene obaveze, rekao bih državne obaveze, pa bez obzira što su nekada kao zajmoprimci vođene paradržavne institucije, poput banaka, nekih privrednih kolektiva itd, ali to je uvek bilo državno zbog onog odnosa, postojanja društvene svojine i činjenice da je gotovo 100% sredstava za proizvodnju bilo državno vlasništvo, ili društveno, to je sasvim svejedno.
Kao rezultat tih pregovora, koje su opet eksperti vodili, došli smo do značajnog procenta otpisa. Moram da kažem da se tu pretežno otpisalo nešto što je nenaplativo, što realno nije naplativo i protestujem i sada, kao što sam na neki način protestovao i 2001. i 2002. godine u Saveznoj skupštini, ali preko nekih drugih poslanika, što mi nismo iskoristili naše pregovaračke pozicije prilikom ovih razgovora.
Samo da vas podsetim, brzopleto je SRJ primljena za novog člana Ujedinjenih nacija, na bazi jednog nelegitimnog i nezakonitog pisma kojim je Vojislav Koštunica kao predsednik SRJ 5. novembra tražio prijem kao nove države, jer mu je navodno neko iz Saveta bezbednosti rekao - u Americi će januara biti velikih problema oko predsedničkih izbora, pa se onda odlaže prijem za neku novu sednicu Generalne skupštine, to može da potraje, a vama je vrlo važno da budete članica Ujedinjenih nacija, kako bi imali pristup međunarodnim monetarnim institucijama.
Tada se zaboravilo na onu odluku o suspenziji članstva SRJ u Organizaciji ujedinjenih nacija i to se kasnije ispostavilo zbog principa kontinuiteta, jer smo bili jedan od osnivača Organizacije ujedinjenih nacija. Mi smo te 2001. godine imali dobru pregovaračku poziciju, ako smo se držali činjenica, ako smo se držali istine, ako smo se držali međunarodnog prava i ako smo se držali pravde.
Zašto? Prva je stvar što je bivša SFRJ brutalno razbijena spoljnim faktorom i nasilnom secesijom bivših republika. Drugi faktor, koji je takođe izuzet po međunarodnom pravu u prilog našeg prostora, jeste činjenica da smo u mnogim međunarodnim organizacijama takođe osnivači i da smo po tom osnovu povlačili neka vrlo značajna prava ne samo u organima.
Doduše nekada smo bili članovi organa, ali kasnije smo imali svoje zastupnike, pa bez obzira na sankcije i blokadu, naši interesi su koliko-toliko tamo bili prisutni.
Sledeći vrlo važan argument jeste nenaplativost ovih potraživanja, usled rasturanja bivše države i činjenice da pregovori oko sukcesije, rešavanja imovinsko-pravnih odnosa na relaciji država-država, nisu završeni, a sastavni deo tog posla bi moralo da bude i rešavanje prava pojedinaca u odnosu na štetu koju je pričinila novoosnovana država na teritoriji bivše Jugoslavije.
Znači, ni taj argument naša pregovaračka delegacija nije znala da iskoristi, već je jednostavno izbacila akademika Kostu Mihajlovića, koji je bio tvrdi pregovarač koji je zastupao maksimalno naše interese.
Ušli su neki novi pregovarači, neki novi eksperti, neki novi stručnjaci, kojima je stalo po svaku cenu da se dobije papir o članstvu, a onda se kreće u neke pregovore.
Sledeći argument koji je izbačen nepotrebno iz naših ruku, a to je naknada štete po osnovu zločina protiv mira i agresije koju je NATO pakt izvršio na teritoriju SRJ.
Neću da licitiram koliki je iznos te naknade štete, svakako je to argument koji pojačava pregovaračku poziciju naše strane. Taj argument gotovo da novi eksperti nisu ni koristili, nisu imali prilike ni da pogledaju da je to neki argument.
Sledeći, koji je vrlo loš po nas bio, to su obećanja tokom septembra, avgusta 2000. godine, kada su pretendenti na vlast obećavali, dovoljno je samo da padne on, dolazi 6,5 milijardi, eno ih na ulici i čekaju preko granice samo da uđu, med i mleko ima da poteku itd.
Znači, upozoravam one koji smatraju da je taj veliki otpis od 62, skoro 63% prema Londonskom i Pariskom klubu nešto epohalno, da to ništa nije epohalno, iz prostog razloga što sve države kada uđu u sistem pregovora sa čitavim sistemom međunarodnih finansijskih organizacija, onda se tu trajno neguju ti tanani odnosi uzajamnog potraživanja, dugovanja i otpisa i to je sastavni deo jednog paketa.
Nažalost, mnogi su zakukurikali ovde da treba hitno sarađivati sa Haškim tribunalom itd, a onda je došao taj zahtev koji je pritiskao i pritiskao.
U Saveznoj skupštini, prilikom ratifikacije sporazuma o sukcesiji i onog sporazuma kojim se reguliše otpis duga prema međunarodnim finansijskim organizacijama, slavodobitnički je slavljeno i rečeno je, sve prihvatamo, dobro je, neka ide i u zatvor, neka dokazuje svoju nevinost, svi mogući argumenti su iskorišćeni da bi se oslabila naša pregovaračka pozicija.
Kao rezultat te oslabljene pregovaračke pozicije imali smo, čini mi se to je bilo prošle godine, donet je zakon o ratifikaciji memoranduma o razumevanju i restrukturiranju duga, pa sada idu ove skraćenice koje bi otprilike trebalo da znače ono što je u nazivu ovog zakona. On je objavljen u "Službenom glasniku RS" broj 84/04 i sada se postavlja centralno pitanje, zašto po tom zakonu nisu izdate obveznice.
Šta je to što je promenilo stav Vlade Republike Srbije, te ona sada mora nama da podnosi ponovo Predlog zakona o restrukturiranju duga po finansijskim sporazumima, pa se sada još pozivamo na 1988. godinu. Šta se to desilo u međuvremenu? Da li je možda neko zaboravio da treba da se izdaju obveznice? Da li je možda bio problem sa Zakonom o hartijama od vrednosti? Da li je možda to bio problem, zbog čega se kasnilo i da mi danas donosimo praktično drugi zakon kojim potvrđujemo ono što je urađeno krajem 2004. godine.
Naravno neko može da skoči i da kaže, nije to potvrđivanje, a ja kažem da je to potvrđivanje i da se ovaj zakon ne razlikuje u svojoj suštini od onoga koji je donet 2004. godine i onog koji je donet 1988. godine.
Moram radi javnosti da kažem da se u članu 3, na koji se odnosi amandman, navodi da će Republika Srbija da izda obveznice, naravno državne obveznice, u nominalnoj vrednosti do iznosa od milijardu i 80 miliona dolara, sa dospećem od 1. maja 2010. do 1. novembra 2024. godine, da će ukupan iznos glavnice duga po izdatim obveznicama biti isplaćen u 30 jednakih polugodišnjih rata.
Data je ta dinamika kako dospevaju, 3,33% je taj polugodišnji procenat u odnosu na glavnicu, i na kraju člana 3. se navodi da se obveznice izdaju u valuti američki dolar, sa pojedinačnom nominalnom vrednošću od minimum 50 hiljada dolara, i one se izdaju u tzv. nematerijalnom obliku, samo se evidentiraju. Očigledno su namenjene bankama i drugim finansijskim organizacijama, koje mogu biti kupci na tržištu ovih obveznica koji po tom osnovu računaju na neke beneficije.
Moram da vas podsetim da smo u toku prošle nedelje razmatrali Predlog zakona o javnom dugu. Takva situacija koja se sada ovim zakonom predlaže nije predviđena u zakonu o javnom dugu. Prosto ona ne postoji kao sredstvo kojim se reguliše dug izdavanjem obveznica.
Zakonom se ponovo vrši restrukturiranje, odnosno odlaganje ispunjenja obaveza, s tim što se ovo odlaganje pokriva hartijama od vrednosti i da sada ne ispadne kako država ništa nije uradila, jer očigledno je neko u pregovorima dobio petogodišnji grejs period i da ne mora da isplaćuje ove obaveze, kako su dogovorene prema onom zakonu o ratifikaciji sa kraja prošle godine.
Ovaj zakon kojim se ponovo restrukturira dug u svakom članu ima instalisanu nepravilnost. Ovde se govori da je Republika dužna to i to da uradi, a u međuvremenu se radi na ovom zakonu gde je tačno propisano u kom postupku i ko donosi odluku o emitovanju državnih hartija od vrednosti, tzv. dužničkih hartija od vrednosti, gde država garantuje isplatu.
Dalje ima sijaset odredbi oko kojih neću da trošim vreme poslanicima koji su obradili ovaj predlog zakona, ali ono što želim da zapamtite na kraju, da mi u roku od praktično sedam meseci dva puta donosimo suštinski gotovo isti zakon. U članu 4. postoji nešto što se zove retroaktivnost, jer se obveznice izdaju sa datumom po onom prethodnom zakonu, a mislim da je to 1. oktobar 2004. godine. Tako nešto ne bi bilo dozvoljeno, bez obzira što možda postoji sporno pitanje da li je u pitanju retroaktivnost.

Hvala, gospodine Krasiću. Još neka poslanička grupa o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 4. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podneo poslanik Zlatan Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zlatan Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo, samo kratko, prvo, imam primedbu na izveštaj Zakonodavnog odbora. Naime, Zakonodavni odbor je, razmatrajući amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona, podneo izveštaj Skupštini da Odbor smatra da su pravno mogući amandmani poslanika Milorada Mirčića i Milovana Radovanovića, a Odbor predlaže da Narodna skupština odbije sve ostale amandmane.
Mislim da Zakonodavni odbor ne može da predloži da se amandman odbije, on mora da kaže da amandman nije u skladu sa zakonom ili da jeste u skladu sa zakonom, ali ne da se odbije. Skupština, ako je amandman u skladu sa zakonom, može da o njemu raspravlja i da u danu za glasanje amandman usvoji ili da ga ne usvoji, ali Zakonodavni odbor nema mandat da odbija amandmane koje su podneli narodni poslanici.
Što se tiče samog zakona, već je rečeno dosta o ovom zakonu. Ovim zakonom se dug koji postoji prema Londonskom klubu, faktički, zamenjuje obveznicima Republike Srbije i taj dug se prolongira na 20 godina, odnosno do 2024. godine.
Ono što ovde nije jasno, odnosno što nije prihvatljivo, jeste šta se čekalo od prošle godine, nepunih godinu dana, zašto ovaj zakon nije ušao u proceduru pre godinu dana i zašto se sada obveznice izdaju sa datumom od 1.1.2004. godine, a mi smo već prešli polovinu 2005. godine?
Sve ovo je nejasno i mnogo je politike u ovome, mnogo političkih poena je na osnovu ovoga prikupljeno, odnosno želelo se prikupiti, jer je, navodno, pre nekoliko godina Đelić izašao ovde sa pričom kako je on uspeo da otpiše 60% duga prema Pariskom klubu, pa zatim je došao, čini mi se, Dinkić sa trijumfom da je uspeo da otpiše 62-63% prema Londonskom klubu. Pitanje je koliko su ti dugovi bili stvarni, koliko je tu bilo onih dugova koji se nisu mogli naplatiti, koji nisu ni postojali.
Ono što je takođe sporno, jeste zašto vlasti od 2001. godine ne pominju odštetu koju Republika Srbija mora da traži od zemalja članica NATO pakta za bombardovanje Republike Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora ili bivše SRJ. Ta šteta je stvarna, ona je evidentirana, procenjena je i ona se mora tražiti. Ne smemo, radi naših potomaka, nikome oprostiti to što je učinjeno.
Znači, Republika Srbija ne može da amnestira nikoga od odgovornosti, ne radi nekih političkih poena sadašnje elite koja vlada Srbijom, već radi potomaka, radi naše dece, da se ono što je učinjeno ne zaboravi i ne oprosti. Mi mnogo više potražujemo od Zapada koji nas je 1999. godine materijalno razorio, nego što su ovi naši dugovi koje imamo iz vremena bivše SFRJ prema tim zapadnim zemljama, odnosno finansijskim institucijama.
Prema tome, mi ovo nećemo prihvatiti, ne možemo prihvatiti, ali napominjem još jednom, ne možemo ni zaboraviti, ni oprostiti onima koji su 1999. godine besomučno 78 dana bombardovali Srbiju. Moramo to tražiti. Ova vlast, s obzirom da prethodna to nije učinila, mora malo odlučnije da se oglasi po tom pitanju i da u ovoj skupštini možda usvoji jedan zajednički stav, oko koga moramo imati konsenzus.
Da se ta naša potraživanja prema Zapadu, odnosno prema NATO paktu ili članicama NATO pakta jasno zatraže od njih i da to bude predmet nekih naših pregovora i razgovora sa njima u budućem periodu, da bismo u nekom doglednom vremenu te dugove mogli i da naplatimo.

Još o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 7. amandman je podneo poslanik Sulejman Spaho.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se amandman odbije.
Gospodine Jovanoviću, vi ste u pravu: ili je pravno moguće ili nije pravno moguće. Ne mogu da shvatim da i u podsetniku ovako piše. Amandman može da se odbaci, ali onda ne bi bio razmatran, a ne može da se odbije. Dakle, Zakonodavni odbor samo smatra da amandman nije pravno moguć. Jedino tako možemo da tumačimo.
Da li neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 8. amandman je podneo poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije pravno moguć.
Da li neko želi reč o amandmanu? (Ne.)
Na član 9. amandman je podneo poslanik Milorad Mirčić.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Napraviću osvrt i povodom članova 7, 8, 9. i 10, pošto to čini jednu celinu, da ne izlazimo stalno i ne trošimo ovo vreme.  
Član 9. kaže: "Sva pravna pitanja u vezi sa obveznicama rešavaće se u skladu sa engleskim zakonodavstvom". Kako je to englesko zakonodavstvo postalo sastavni deo našeg zakonodavstva meni nije jasno. Ovo je prvi član u kome neko poziva tuđe zakonodavstvo, i ne samo da ga poziva, nego kaže da ono važi kod nas, na koje odnose - na odnose između onoga ko je emitovao hartije od vrednosti, u pitanju su obveznice, i onih koji su imaoci tih hartija od vrednosti.
Ako neko misli da je ovo moguće kod nas, izražavam nezadovoljstvo što je Sekretarijat za zakonodavstvo ovo propustio, da li je prećutao, da li nije video, ali ovo je pravno nemoguće. Kako mi možemo da se pozivamo na englesko zakonodavstvo kad ono nije sastavni deo našeg zakonodavstva? Ovako ne sme da bude zapisano u jednom zakonu. Član 9. ne sme nikako da stupi na snagu. Ne znam šta ste radili kad ste pisali ovaj tekst zakona.
Zar neko može da zamisli da se u engleskom parlamentu donese neki zakon i u tom zakonu postoji jedan član i kaže: po pitanju hartija od vrednosti koje emituje engleska vlada i imaoca tih hartija od vrednosti, primenjivaće se srpski zakon o tržištu hartija od vrednosti.
Nemoguće je, ljudi. Pogledajte koje omalovažavanje i devalviranje ovog ustavno-pravnog sistema mi doživljavamo ovde.
Ako je neko imao nameru da štiti prava stranaca, koji mogu da učestvuju na tržištu i da kupuju hartije od vrednosti po ovom zakonu, to nije sporno, ali propis koji se primenjuje mora da bude izvorno naš.
Ne može naša država, koja će da emituje hartije od vrednosti, i strana banka ili strana firma koja je došla u portfelj tih obveznica, ne mogu oni odnose da regulišu engleskim zakonodavstvom, jer se postavlja pitanje – šta ako francuska firma hoće da kupi, zašto bi se na nju primenjivalo englesko zakonodavstvo? Ko je taj ko sme da kaže da u Srbiji ne važi srpsko zakonodavstvo?
Ovo je skandal koji se nikada nije desio u Republici Srbiji. To budite sigurni. Ovako nešto se u Srbiji nikada nije desilo.
Pozivam poslanike, ako već Vlada ne vidi ovu glupost, izvinjavam se što upotrebljavam tu reč, molim narodne poslanike da imaju u vidu amandmane SRS, a pogotovo amandman poslanika Milorada Mirčića, koji se tiče člana 9. ovog predloga zakona.
Pošto sam već ovde, da završimo i sa članom 10. koji kaže: "Sredstva za izvršavanje obaveza Republike Srbije, u smislu ovog zakona, obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije".
Što to nisu napisali u budžetu Kraljevine Engleske? Kad se pozivaju na njihovo zakonodavstvo, što ne prevale obaveze na njihov budžet? Kažete da ne može. Ne može, ali vidite koliko je besmisleno to što se radi.
Naravno da obaveza ostaje Republici Srbiji, ali mi nismo dobili odgovore na mnoga pitanja tokom današnjeg zasedanja, povodom mnogih zakona o kontragarancijama.
Kod ovog zakona, izvinite, molim vas, videli ste da se ovde radi o ordinarnim glupostima, da neko promoviše u Srbiji englesko zakonodavstvo.
Da je rekao – međunarodne ugovore, međunarodne standarde, međunarodna pravila itd, pa donekle da se shvati zbog onog tumačenja one vaše ustavne povelje, gde su međunarodni standardi i međunarodno pravo sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka.
Ali englesko zakonodavstvo, koje se zasniva na presedanima, koje je u direktnoj suprotnosti sa kontinentalnim pravom, sa načinom razmišljanja, sa shvatanjem načela zakonitosti, molim vas, ovo je kriminal što je urađeno.

Hvala, gospodine Krasiću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 10. amandman je podneo Milovan Radovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor predlaže da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 11. amandman je podneo poslanik Paja Momčilov.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da amandman nije pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Hvala lepo. Bliži se rasprava kraju, opet kažem, ovo je danas jedna čudna i apsurdna rasprava koju vodimo.
Nema ovde dijaloga, slušate monolog jedne stranke, kojoj se spočitava opet da vodi raspravu radi rasprave i radi sticanja političkih poena, čistom zamenom teze da smo mi protiv donošenja zakona. Mi uporno govorimo i pokušavamo činjenicama da to dokažemo da smo samo protiv donošenja falš zakona, da smo protiv muljanja sa tim zakonima i da smo protiv manipulacije svake vrste.
Da pređem odmah na ovaj zakon. Ako gledate Bilten "Tanjuga" od 26. jula 2004. godine, sada je 2005. godina, imate vest: Usvojen Zakon o ratifikaciji sporazuma sa Londonskim klubom.
To je ono što je moj prethodni kolega Krasić rekao - mi smo usvojili Zakon o ratifikaciji, Memorandum o razumevanju, o restrukturiranju duga po NFA i TDFA između Republike Srbije i Međunarodnog koordinacionog komiteta.
Da vas podsetim, to što smo usvojili, u prvom članu lepo stoji kako smo preuzeli obaveze da plaćamo i crnogorski dug. To je ono što se i dalje ne menja. Mi smo dobili otpis dugova, kako se ovde navodi, za 62%, ali smo uzeli na sebe obavezu da plaćamo ovaj dug.
Član 11. je vrlo kratak i pročitaću ga: "Ovaj zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije".
U obrazloženju našeg predlagača lepo stoji ovako, Razlozi za donošenje zakona po hitnom postupku, pa kaže: "Neophodno je da se zakon donese po hitnom postupku, kako bi se izbegle štetne posledice (znači, one ne postoje) do kojih bi došlo ukoliko se obveznice ne izdaju u što kraćem roku, imajući u vidu da je datum izdavanja obveznica predviđen Zakonom o ratifikaciji bio 1. oktobar 2004. godine, a da prvo plaćanje kamate dospeva 1. maja 2005. godine".
Znači, 1. oktobar je prošao. Nije ništa urađeno. Znači, otplata kamata je počela 1. maja 2005. godine, a mi se nalazimo u julu mesecu, to je faktičko stanje.
Dalje - Razlozi za stupanje na snagu zakona pre osmog dana od dana objavljivanja, kaže "da se obveznice izdaju u što kraćem roku u cilju restrukturiranja duga Republike Srbije izdavanjem obveznica i poštovanja roka za prvo plaćanje kamate".
Zamislite "poštovanje roka" u julu, a rok je bio u maju. Šta je ovo? Predsedniče, zaštitite nas od ovih nebuloza i ovog ludila, da se spreči prekršaj rokova.
Pitam se, ima li nekih posledica što neko nije bio, recimo, ažuran. Hajde da kažemo da je sve to dobro, sa tim potpisivanjem ovog zakona i usvajanjem, ali ima li nekih posledica?
Ako uđete samo u taj memorandum, koji smo potpisali, a potpisao ga je gospodin Dinkić i izvesna osoba, meni nije znana, Kej Kristenson, evo šta kaže - datum izdavanja, predviđeni datum je 1. oktobar 2004. godine, kao što piše kod nas ovde u obrazloženju.
Ali, ne može biti kasniji od 31. decembra 2004. godine. Kamata se obračunava počev od predviđenog datuma izdavanja. Gospodo, kamata teče. Mi plaćamo, a sredstva stoje tamo gde stoje.
Dalje, kaže ovako - konačno dospeće 1. novembra 2024. godine. Da ne ulazim u glavnicu, postoji tu jedna klauzula koja, kada se prevede sa engleskog, kaže dobrovoljno plaćanje unapred, good will payment se zove ta stavka, i kaže – isplaćuje se iznos od 40 miliona USA dolara.
Kaže ovako, datum plaćanja - ovaj iznos plativ je na datum zaključenja restrukturiranja duga. Ali, ako datum zaključenja ne bude 31. oktobar 2004. godine, Srbija će na taj datum deponovati iznos koji treba da bude plaćen unapred na poseban namenski račun, bez prava refundiranja.
Gospodo, pitanje je ovde ko je odgovoran zbog ovog kašnjenja i ovolikog? Šta je to objektivno bilo? Ko je odgovoran da nas zamajava, ukoliko ne donesemo hitno ovakav zakon, da ćemo sprečiti nastanak loših posledica koje su već, očigledno, stupile na snagu. Nemojte nas lagati, nemojte nas potcenjivati.
Kada sam prethodni put izašao, gospodine predsedniče, lepo sam vas molio, gde je 28 miliona evra koje prikazuje na svom sajtu Ministarstvo saobraćaja, gde je uložilo u rekonstrukciju naših puteva?
Vi govorite o kreditu samo jedne banke, gde se govori o 95 miliona evra. Ne govorim da meni treba neko da računa, dovoljno sam pismen da sračunam sam koliko evro predstavlja dinara i obrnuto.
Moje pitanje je bilo kako se dozvoljava da stručne službe puste ovakve dokumente, koji su očito ispod svakog nivoa i koji se ne mogu braniti, i verovatno ovde zbog toga nema nikoga da ih brani. Hvala vam.

Hvala vama, gospodine Momčilov.
Još jednom, ovo što je detaljno istaknuto, tako je svakog dana, već su nastupile štetne posledice. Zbilja sam pokušao da zaštitim i da po zahtevu, u roku stavim na dnevni red, a to mogu samo kada je redovno zasedanje.
Ali, verovatno ste zaboravili svi vi, tokom aprila i maja izlazilo je po 50 poslanika i govorilo o jednom amandmanu, onda se raspravljalo o jednom tehničkom poljoprivrednom zakonu 18 radnih dana. Nažalost, nije bilo moguće staviti na dnevni red. Ali, zahvaljujući svima nama, sada imamo Poslovnik po kome je moguće ubrzano raditi. Time se smanjuju štetne posledice po građane Srbije.
Hvala vam mnogo na ovim detaljnim upozorenjima.
Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i celini.
Sutra u 10,00 nastavljamo pretres u pojedinostima 29. tačke dnevnog reda, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost. Hvala mnogo.