Komentarišući amandman gospodina Palalića, obrazložiću i ovaj naš podneti amandman. Naime, poslanička grupa Nova Srbija je, za razliku od poslaničke grupe DSS, predložila rok od pet dana. Smatram da je i jedan i drugi rok koji smo predložili i mi i DSS uredu. Sigurno da treba skratiti rok.
Nas je možda više držalo ka tom roku od pet dana, da se ostavlja jedna radna nedelja da stranka što pre dođe do tužbe i do ostvarivanja svog prava, ali sigurno da podržavam ideju i amandman DSS od tri dana, tako da je i jedan i drugi amandman trebalo prihvatiti. U svakom slučaju, rok od sedam dana je veoma dug, jer ako neko, kao što je rekao kolega Palalić, u 60 dana nije odlučio, ne treba ostavljati tako dug rok.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. stav 2. kaže se da po zahtevu tužioca sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari. Ovde nije gospodin ministar, ali nadam se da će gospođa iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da shvati o čemu se ovde radi.
Dakle, ne postoje upravni akti kojima se ne rešava meritorno. Čim je nešto konačno i čim je upravni akt, znači da je tim aktom meritorno rešeno u upravnoj stvari. Vlada daje jedno vrlo neuko i netačno objašnjenje zašto ne treba prihvatiti amandman. Kaže se: „Amandman se ne prihvata zato što pojam konačnog upravnog akta ne mora da podrazumeva uvek i meritorno odlučivanje o upravnoj stvari, što je slučaj sa konačnim zaključkom o odbacivanju zahteva stranke, u kom slučaju organ ne odlučuje o sadržaju zahteva“.
Draga gospođo, ovde uopšte nije u pitanju upravni akt. Zaključak nije upravni akt, rešenje je upravni akt, a zaključak je čisto procesni akt. U teoriji se naziva akcesornim aktom. Ovde se ne radi uopšte o upravnom aktu. Kad vi zaključkom odbacite zahtev stranke, to nije meritorno rešavanje. Organ se uopšte ne upušta u suštinu zahteva nego ga u startu odbacuje. Ovde se uopšte ne radi o upravnom aktu.
Očigledno je da su mnoga rešenja u predlogu zakona posledica, pa dopustite, ipak nekog neznanja, jer da je predlagač zakona znao o čemu se ovde radi umeo bi napravi razliku koju moraju da naprave studenti koji studiraju na pravnim fakultetima, a to je da je jedan tip akta je rešenje to je upravni akt i njime se uvek meritorno rešava u upravnoj stvari, a drugi tip akta je zaključak, on je proceduralan akt i on nije upravni akt, jer se njime meritorno ne odlučuje o upravnoj stvari.
Dakle, predlagač zakona je ovde izmešao dve vrste akata koji nemaju veze jedan s drugim.

Na član 23. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 23. stav 3. predviđeno je da stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe u dva slučaja.
Mi smo smatrali da je ovaj prvi slučaj, pod tačkom 1) u slučaju hitnosti, vrlo diskutabilan i sporan. Naime, postavlja se pitanje - za koga postoji to stanje hitnosti? Da li to stanje postoji za stranku na koju se odnosi upravni akt? Da li ta hitnost postoji u odnosu na organ koji je doneo upravni akt? Da li ta hitnost se odnosi na neko treće zainteresovano lice?
Na koga se odnosi pojam hitnosti? Šta znači pojam hitnosti u kontekstu člana 23? Jedan krajnje neodređen, vrlo širok pojam i ako ovako ostane u predlogu zakona u praksi ovo zaista može da se izazove velike zloupotrebe.
Koja je osnovna zloupotreba? Praktično, vi nikada ne biste mogli da izvršite jedan upravni akt, jer bi stranka mogla da kaže - znate, tražim da se odloži izvršenje upravnog akta zato što mi je hitno. Šta mi je hitno? Pa, onda može da bude hiljadu i jedan razlog.
Naravno da onda u praksi možete doći u jednu neverovatnu situaciju da jedan upravni akt koji je konačan ne može da se izvrši, a suština upravnog postupka jeste da se izvrši upravni akt. Onda ćete doći u problem da jednostavno nećete moći do kraja primenite jedan drugi procesni zakon i to zakon po kome se donosi upravni akt a to je Zakon o opštem upravnom postupku.

Na član 24. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dakle, u članu 24. postoji ovaj drugi stav koji je verujte mi krajnje sporan. Kaže - tužba se može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom, kao i radi utvrđenja nezakonitosti donetog akta koji je bez pravnog dejstva. Sad, gospodo iz Vlade, nisam čuo da postoji pravni akt koji nema pravno dejstvo.
Upravni akt je pravni akt, samim tim što je pravni akt on proizvodi neko pravno dejstvo, stvara neka prava i obaveze za lica na koja se odnosi. Sada normirate nešto što ne postoji. Kažete da se može utvrđivati nezakonitost akta koji je bez pravnog dejstva. Akt koji je bez pravnog dejstva nije pravni akt i on ne samo da je nezakonit, on je u pravnom smislu nepostojeći.
Još od rimskog prava imate onaj princip da se pravo reguliše ono što biva, ono što jeste, a ne ono što ne može da bude. Sada normirate jednu situaciju koja ni teorijski ni praktično ne može da se dogodi.
Sa druge strane, kažete da se tužba može podneti radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom. Šta to znači? To znači da organ uprave donese upravni akt, pa stranka podnese tužbu upravnom sudu i upravni sud poništi presudu taj upravni akt, pa onda organ uprave donese u ponovnom postupku akt iste sadržine.
Da li je to moguće? Nije moguće, zato što ste rekli u ovom maločas pomenutom članu 7. da su presude koje su donete u upravnim sporovima obavezujuće. Šta znači da su obavezujuće? To znači da organ uprave kome je poništen upravni akt mora da donese onakav akt kakav proizilazi iz sudske presude. Ne može da ponavlja isti akt.
Praktično, u stavu 2. normirate dve situacije koje ne mogu da se dese. Jedna ne može da se desi ni teorijski, a druga ne može da se desi zato što je zakonom isključena mogućnost ponavljanja akta iste sadržine koji je već poništen pravosnažnom presudom Upravnog suda.

Na član 25. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 28. i član 28. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Miroslav Petković. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog člana smo želeli da ukažemo na jednu opasnost koja može da se javi prilikom primene ovog zakona i da se stvori mogućnost da se čitav upravni spor reši, a da nismo dobili prave razloge zašto bi se jedan upravni spor rešio, tj. mogu da se pojave široka ovlašćenja za sud prilikom donošenja odluke.
Ovaj član se odnosi na poništavanje upravnog akta u prethodnom postupku. On ukazuje na to šta sud može da čini u situaciji ako ne odbaci tužbu kojom se pokreće upravni spor, razlozi za to definisani su članovima 25. i 26. Oni su poprilično detaljno tu regulisani, svi mogući razlozi zašto može postupak da se okonča pre nego što je i započeo i pogotovo u članu 26. da je tužba podneta neblagovremeno, da akt koji tuženi osporava ne predstavlja akt o čijem zahtevu se odlučuje u upravnom sporu, da uz tužbu pored ćutanja uprave, ovo što smo u prošlom amandmanu govorili, nisu priloženi svi dokazi ili da je posle podnošenja tužbe osporen akt poništen itd.
Sada predlagač zakona ovde uvodi i, rekao bih, jednu kaučuk normu, vrlo široku normu gde može da se podvede sve. Kaže - ako sud ne odbaci tužbu iz ovih razloga, člana 25. i člana 26, a nađe da osporeni upravni akt sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima. Koji su to nedostaci koji nisu pobrajani u ova dva člana, iz kojih razloga bi sud mogao da bez dostavljanja tužbe na odgovor ovaj akt poništi? To je suštinsko pitanje.
Smatramo da ovaj član treba brisati.

Na član 29. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić, koji želi reč.