Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Izvolite, gospodine Munjiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, povodom zakona o transportu opasnog tereta podneo sam amandman na član 8. predloženog zakona, tražeći da se posle stava 1. doda novi stav 2. koji predviđa da u slučaju da se šteta koja je nastupila u prevozu opasnog tereta ne može nadoknaditi na neki drugi način, da se ona nadoknadi imovinom učesnika u transportu koji je štetu prouzrokovao.

Gospodine ministre, vi ste pre nekoliko dana rekli, otprilike, braneći ovaj predlog zakona da je cilj istog da u stvari dođe do jednog preventivnog delovanja u prevozu opasnog tereta, kao i smanjenje broja incidenata koji se događaju prilikom prevoza opasnih materija.

Dalje, kazali ste da se tu predviđa najviši stepen bezbednosti u manipulaciji opasnim teretom i da se predviđa njegovo adekvatno praćenje. To je dobro. Normalno je da niko ne sumnja u vašu dobru nameru da se preventivno deluje i da tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta bude zaista što manje. Normalno je da svaki normalan čovek ovako razmišlja.

Međutim, i pored najboljih zakona, gospodine ministre, pored najbolje volje da tako i bude i pored adekvatnog praćenja ovih zakona koji se donose u ovoj oblasti, život vrlo često donosi neke nepredviđene ili nepredvidive situacije. Nekada se i pored toga što su preduzete gotovo sve mere da do njih ne dođe ipak dolazi do tih incidentnih situacija u prevozu opasnog tereta.

Šta se tada dešava? Nastupi šteta i ukoliko se ta šteta ne može nadoknaditi na neki drugi način, šta onda? Hoćemo li se pozivati na neke druge zakone, na neke druge propise iz drugih oblasti, iz drugih zakona, da bismo rešili ovakve situacije? Kad već ovde imamo onoga koji je štetu prouzrokovao i, što je još važnije, imamo njegovu imovinu, zašto da dovodimo u situaciju nekog ko je oštećen prilikom prevoza ovog opasnog tereta, ako već možemo da dođemo u situaciju da štetu nadoknadimo iz imovine onoga ko je tu štetu prouzrokovao? Upravo je to ono što se traži ovim amandmanom.

Zašto da teramo čoveka koji je oštećen da dokazuje po nekim drugim propisima, u nekim drugim postupcima, koji mogu trajati jako dugo? Pa na kraju u tim propisima, gospodine ministre, može se kao neko prethodno pitanje postaviti ko je prouzrokovao tu štetu, što iziskuje još vremena. Zašto bismo sve to dozvoljavali kad možemo jednostavno da predvidimo u ovom zakonu da štetu nadoknadi onaj koji je prouzrokovao? Mislim da je to potpuno jasno i da je najlogičnije.

Smatram da iz ovih razloga koje sam kazao zaista stoje svi potrebni razlozi da prihvatite ovaj moj amandman. Hvala.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Izvinite, na prethodni amandman javio se gospodin Zoran Šami. Izvolite.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, vi znate da se ovaj amandman meni čini krajnje suvislim, kao i neki drugi amandmani koje su kolege iz SRS podneli. Vi svakako znate da DSS nije podnosila amandmane, ali ne zato što je zadovoljna zakonom, nego zato što smatra da je u ovom obliku zakon praktično nepopravljiv, a da se pri tom ne vidi nijedan razlog da bude takav.

Ovo je jedan u osnovi tehnički zakon, koji je u mnogo čemu ograničen nekim svetskim uzusima, svetskim standardima u prevozu opasnih materija i kao takvog ga je samo trebalo napisati.

Umesto toga, mi smo dobili prvo jedan tehnički loš tekst, a zatim gde god je nešto moglo da se pokvari ili izmisli nešto što je nepotrebno, to je urađeno.

Formiranje još jednog tela, o tome sam govorio kada je bila rasprava u načelu i mnoge druge odredbe, koje su potpuno nepotrebne u ovom zakonu, opterećuju ovaj zakon i iz tog razloga DSS smatra, kažem, mogli smo podneti jedno pedesetak amandmana, ali nam se to činilo potpuno nepotrebno, jer se sa malo truda, dobre volje i zdravog razuma mogao predložiti jedan krajnje dobar tekst.

Ne mislim da zakon ima nekih posebnih političkih konotacija i upravo zato ne razumem zašto to nije obavljeno onako kako treba.

Ovo ministarstvo je predložilo i neke mnogo teže, da tako kažem, zakone od ovog. O njima smo polemisali, njih smo popravljali i u nekoj meri smo uspeli, u dobroj meri nismo, jer nije bilo razumevanja od strane predlagača, ali ovaj zakon naprosto nema nikakvog razloga da bude ovakav kakav jeste.

Još jednom apelujem da umesto da raspravljamo o amandmanima mojih uvaženih kolega, bilo bi pametnije da se taj zakon povuče, da se za nedelju-dve napravi kako treba da izgleda i da se onda vrati u skupštinsku proceduru.

Na član 9. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić, kojem dajem reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 9. Predloga zakona o transportu opasnog tereta, gde sam mojim amandmanom tražio da se sedište Uprave za transport opasnog tereta iz Beograda preseli u Niš.

Naravno, Vlada nije prihvatila ovaj amandman, a u obrazloženju zbog čega to nije uradila se kaže da je uprava za transport opasnog tereta organ koji se nalazi u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, čije je sedište u Beogradu. To je zaista tako i to nije sporno.

Vlada dalje kaže – nije celishodno da se sedište uprave izmešta u neki drugi grad, ako je ministarstvo koje je nadležno za tu upravu u Beogradu.

Upravo me podsetio kolega Avramović, o čemu smo pričali juče do 22 časa. Upravo smo pričali o stvari koja je suprotna ovome što je Vlada dala u obrazloženju za odbijanje mog amandmana.

Juče smo pričali o Fondu za razvoj koji treba izmestiti u Niš. Pričali smo o Agenciji za stimulisanje izvoza koju treba izmestiti u Užice. Pričali smo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje koju treba izmestiti u Kragujevac itd. Baš u tom smislu, sve moje kolege iz SRS podnele su amandmane na te zakone, gde bi se neke od tih institucija o kojima je bilo reči izmestile u njihova mesta.

Juče smo imali jedan podatak o broju nezaposlenih u ovim mestima gde je Vlada predložila izmeštanje institucija. Videli smo, nažalost, da je najveća nezaposlenost u Nišu, i nominalno i procentualno. Prema podacima koje smo dobili od Vlade, u Nišu ima 35.000 nezaposlenih, što je malo ispod 15% ukupnog broja stanovništva, a u odnosu na radno stanovništvo to je i te kako veći broj, mada, raspolažem i podacima da je taj broj i veći.

Zbog toga sam smatrao i tražio da makar na ovaj simboličan način i kroz ovu upravu treba pokazati da Srbija razmišlja, odnosno Vlada Srbije razmišlja i o drugim svojim delovima. Tim pre što se ovde radi o delatnosti transporta, znamo da je Niš centar Balkana, da je glavna i najznačajnija tačka na Koridoru 10 i sigurno se ništa ne bi izgubilo i ne bi apsolutno bilo necelishodno, kao što to Vlada tvrdi, da sedište te uprave bude u Nišu. Ako ništa drugo, to bi možda na neki način psihološki delovalo na te ljude, ne samo iz Niša, nego iz Nišavskog okruga i cele jugoistočne Srbije.

Svestan sam da ukoliko bi se i desilo da Vlada prihvati ovaj amandman da se sedište uprave za transport opasnog tereta premesti u grad Niš, da to ne bi popravilo lošu privrednu sliku i svaku drugu sliku o Nišu i celoj južnoj Srbiji. Čak, mislim da, ukoliko bi i celu Vladu preselili u Niš, ne bi od toga ni Niš, niti Srbija imali neku veliku vajdu, imajući u vidu kakva je ova vlada.

Zato apelujem na ovde prisutnog ministra, gospodina Mrkonjića, da založi svoj autoritet, da porazgovara još jednom sa svojim saradnicima iz Vlade i da eventualno prihvati ovaj amandman.

Pedeset dva minuta je ostalo SRS, a ovlašćenom predstavniku 13. Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.

Podneo sam još jedan amandman na Predlog zakona za transport opasnog tereta i to ovaj put na član 10. Predloga zakona.

Ovaj član zakona govori o članovima ispitne komisije. Smatrao sam da prilikom sastavljanja ispitne komisije i ljudi koji čine tu ispitnu komisiju treba da se vodi računa o tome da to budu ljudi od struke.

Vlada je opet odbila ovaj amandman. U obrazloženju za odbijanje ovog amandmana stoji da se Vlada poziva na član 22. ovog zakona. U tom članu, odnosno tom delu na koji se Vlada poziva, kaže se da ministar propisuje program, način i visinu troškova polaganja ispita. To zaista tako stoji u ovom pomenutom članu 22. ovog zakona, ali to nije predmet mog amandmana.

U mom amandmanu nisam niti govorio, niti tražio da se menja program, već sam tražio da se povede računa o sastavu ispitne komisije.

Onaj ko pravi program, naravno, može da taj program pravi na način koji on smatra da je najbolji, ali to ne mora da znači da će taj koji bude pravio program činiti ispitnu komisiju. Može, ali ne mora. Obično, ljudi koji prave program ili ovaj ili bilo kojeg tipa ne čine ispitnu komisiju, nego to čine neki drugi ljudi.

U mom amandmanu nisam govorio o načinu polaganja ispita. Znamo da postoje različiti načini polaganja ispiti, pa ispiti mogu biti usmeni, pismeni, mogu biti praktični itd, ali Vlada odgovara o nečemu o čemu nisam govorio.

Nisam govorio ni o visini troškova polaganja ispita i o visini troškova dobijanja licence za savetnike. Naravno, to je stvar ministra, ministarstva i stvar Vlade i u to se nisam mešao. Tražio sam da se prilikom svih ovih stvari, sastavljanja komisije, sastavljanja ispitnih pitanja, uvažava struka i uvažava nauka.

U obrazloženju amandmana sam naveo ko bi sve trebalo da čini tu komisiju i ko bi sve trebalo da učestvuje u sastavljanju pitanja. Pre svega, smatram da u svemu ovome treba da učestvuju istaknuti stručnjaci sa fakulteta koji su kompatibilni sa ovom oblašću, pre svega tehnološki fakultet, hemijski fakultet, mašinski fakultet, fakultet zaštite na radu i neki drugi fakulteti. Smatram da mogu i stručnjaci sa odgovarajućih instituta.

Ovako kada se striktno i bukvalno tumači ovaj zakon, moglo bi se zaključiti da je i šofer taj koji može sastavljati ispitna pitanja, jer on u tom praktičnom delu učestvuje u transportu ovog opasnog tereta.

Iskorišćeno je minut i 50 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?

Na član 10. amandman je podneo narodni poslanik Radiša Ilić. Da li neko želi reč? (Da) Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 10. ovog zakona odnosi se na taksativno nabrajanje poslova koje uprava za transport opasnog tereta obavlja, a u tački 12. člana 10, na koji sam podneo amandman, predložio sam da se posle reči "sastavlja ispitna pitanja za proveru stručne osposobljenosti kandidata za savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta i objavljuje ih na utvrđeni način", dodaju se reči "pri čemu je potrebno izvršiti konsultacije sa stručnjacima iz ove oblasti sa fakulteta i instituta".

Dakle, ova tačka 12. odnosi se na sastavljanje pitanja za proveru stručne osposobljenosti kandidata za savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta. Verujem da će u upravi za transport biti stručnih lica, s obzirom da će ova uprava biti u sastavu ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja, ali za obavezu sastavljanja ispitnih pitanja za savetnika, dakle, ne za vozača, već za lice koje je u rangu po stručnoj spremi možda čak i većoj od tih kolega koji sede u upravi i zato smatram da bi bilo neophodno da se izvrše konsultacije sa stručnjacima iz ove oblasti sa fakulteta ili sa instituta, koji će sigurno svojim iskustvom i znanjem da doprinesu i struci i rešavanju ovog pitanja.

U obrazloženju za odbijanje amandmana naveli ste da će se pitanja sastaviti u skladu sa sadržinom programa koji će doneti ministar nadležan za poslove saobraćaja. Ovo je još jedan dodatni razlog zašto treba prihvatiti ovaj amandman, jer malo deluje sebično da se odbacuje pomoć stručnjaka sa odgovarajućeg fakulteta i instituta, a ministra stavlja u ulogu sveznajućeg ili nepogrešivog.