Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona Vlada Republike Srbije na neki način dezavuiše gospođu Natu Mesarović, predsednicu Visokog saveta sudstva, pošto je ona pre nekoliko dana ovde u Narodnoj skupštini izjavila u stvari da ni jedan sudija nije razrešen, nego da jednostavno u postupku opšteg izbora sudija neke sudije nisu izabrane. Evo, sad u članu 5. piše – stalni sastav Visokog saveta sudstva preispitaće odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti i sudija iz člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, u skladu sa kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će doneti stalni sastav Visokog saveta sudstva.

Dakle, ipak su neke sudije bile razrešene i sad vi pokušavate taj problem da rešite na način koji je s jedne strane suprotan Ustavu Republike Srbije, a s druge strane suprotan je i dobroj pravnoj tradiciji.

Čuo sam za kategoriju da se silom zakona stavlja van snage neki pojedinačni pravni akt. Dakle, zakon je po definiciji pravni akt koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na pojedinačne akte, kako u odnosu na upravne akte, tako i u odnosu na sudske presude. To je nešto što u praksi inače nije baš uobičajeno, ali je moguće da se desi. Ali, nisam do sad bio upoznat sa ovom pojavom da se silom zakona prekida postupak pred jednim organom, okončava se, i onda se postupak prenosi u nadležnost nekog drugog organa. To je zaista, kao što kaže gospodin Aligrudić, blago rečeno neuobičajena situacija i zaista je sporna sa stanovišta Ustava. Pogotovo u situaciji kad već imate jednog sudiju povodom čije ustavne žalbe je Ustavni sud doneo odluku. Sad smo praktično u situaciji da će o istoj pravnoj stvari jedan organ da rešava po pravnom leku, odnosno pravnom sredstvu jednog sudije, a po pravnim sredstvima svih drugih sudija odlučivaće neki drugi organ, jer za tog sudiju odluku po ustavnoj žalbi doneo je Ustavni sud Republike Srbije, a za sve druge, o čijim ustavnim žalbama Ustavni sud nije stigao da reši, rešavaće Visoki savet sudstva. To je nešto što nije baš uobičajeno u pravnom životu jedne demokratske i pravne države, da u istoj pravnoj stvari, u istoj identičnoj pravnoj situaciji imate odluke dva različita organa. S jedne strane Ustavnog suda, a s druge strane Visokog saveta sudstva. Time se zaista dovodi u pitanje koncept ljudskih prava i sloboda koje je definisano Ustavom Republike Srbije. Time se u velikoj meri dovodi u pitanje pravna sigurnost građana Republike Srbije.

Ono što je za SRS ne prihvatljivo, i mi smo to istakli u načelnoj raspravi, sa kojim pravom Vlada Republike Srbije kaže da menja bilo koji zakon u pravnom sistemu Republike Srbije zato što to tako smatra da treba da se čini EU, Evropska komisija ili bilo koje drugo telo EU? Da sam na vašem mestu, gospođo Malović, kao što nisam, ja bih pitao tu istu EU da li oni znaju gde je Holandija na karti Evrope i da li znaju gde je Hag na karti Evrope? Kako je moguće da pred očima dušebrižnika iz EU, koji liju krokodilske suze nad sudijama i javnim tužiocima u Srbiji, ne vide da se u Haškom tribunalu, gospođo Malović, dešava nešto što se nije dešavalo ni u nacističkoj Nemačkoj? Da se jedan čovek, samo zato što je predsednik SRS, samo zato što je slobodan čovek, zato što je srpski rodoljub, samo zato što se zove Vojislav Šešelj, drži u pritvoru osam godina? To nema ni u Haitiju, ni u Somaliji, ni to niste imali ni kod onog u Gandi diktatora - Amin Dade. Ne znam da li je takav slučaj postojao u Kambodži u vreme Pol Pota, u Kini – Mao Ce-tunga, u Severnoj Koreji itd.

Dakle, to je praksa koja je potpuno ne zabeležena. Mislim da je to jedinstven slučaj u analima svetskog pravosuđa, da pritvor u jednom sudskom postupku traje osam godina. Pazite, Vojislav Šešelj je još uvek formalno pritvorenik. On se nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Osam godina se vodi postupak i za osam godina sudije Haškog tribunala ne mogu da donesu prvostepenu odluku. Kažite mi, kako je moguće da EU ne zna za princip suđenja u razumnog roku, kako je moguće da EU ne zna za princip pravičnog suđenja i kako je moguće da EU toleriše u nekim slučajevima drastičnog kršenja ljudskih prava i sloboda, a u nekim drugim situacijama činjenicu da je jedna vlada ili jedna skupština, po njihovom mišljenju, prekršila Ustav Republike Srbije i to koriste kao sredstvo pritiska na tu istu Republiku Srbije?

Da li to znači da će sutra Republika Srbija da donosi zakone samo zato što stigne odgovarajući politički nalog iz Brisela, iz Vašingtona ili nekog drugog centra moći?

SRS ne može a da se ne zapita, da ne pita i Vladu Republike Srbije, da ne pita i tu istu EU, kako je moguće da EU jednog ubicu, jednog teroristu, jednog monstruma, kao što je Hašim Tači, od 1998. godine prikazuje kao borca za ljudska prava i slobode, kao borca protiv jednog navodno diktatorskog režima, kao borca za evropske vrednosti? Ne samo Hašim Tačija, nego i Haradinaja i mnoge druge. Kakvi su to evropski standardi? Kakva su to evropska merila? Da li oni zaista vode računa o ljudskim pravima i slobodama, o pravičnosti ili je jednostavno to samo fasada da bi mogli po potrebi da vrše pritisak na državu koja nije baš poslušna u onoj meri u kojoj oni to očekuju da bude? To je za SRS neprihvatljivo.

Neka je zakon najgori na svetu, neka ništa ne valja, a zaista je loš, ali onda recite – zakon je sadržinski loš, u praksi se pokazao kao nedelotvoran, imamo problema sa primenom zakona, smatramo da zakon treba promeniti na bolje. Ali da u obrazloženju ovog predloga zakona i svih pravosudnih zakona Vlada Srbije kaže da promenama zakona pristupa zato što to radi pod pritiskom EU, izvinite, to znači da je Republika Srbija izgubila karakter suverene države.

Ko će nama da veruje da se borimo za suverenost u Prištini i u Prizrenu, ako smo izgubili ovde u Beogradu? To je potpuno jedan sulud koncept odbrane države i njenih vitalnih interesa. Dakle, nije ništa sporno da se menja zakon. Nije ništa sporno da Vlada Srbije prizna da je napravila grešku, ali da Vlada Srbije dve godine tvrdi da nije napravila grešku, a da onda posle dve godine kaže – jeste, napravili smo

grešku, ne zato što mi to tako mislimo, nego zato što su nam to tako rekli iz EU, izvinite, to je zaista nanošenje velike štete za Republiku Srbiju i njene građane.

Kako je moguće da za tu istu EU ljudi koji su 2000. godine učestvovali u dovođenju DOS na vlast nisu bili kriminalci, nisu bili mafijaši, a posle dve, tri, pet ili deset godina to u međuvremenu postanu. Znate, nešto nije uredu sa tim standardima. Mi smo vam taj prigovor istakli i u načelnoj raspravi, bez želje da budemo advokat bilo čiji, ni Legije, ni Caneta Žabca, niti bilo koga drugog, ali nešto ne valja u odnosu države prema svetu kriminala.

14/1 LjS/MS 12,25-12,35

Ne možemo da shvatimo da je neko 5. oktobra 2000. godine nacionalni heroj zato što se slikao sa Đinđićem, Čovićem, Vladanom Batićem, itd, zato što je otkazao poslušnost Slobodanu Miloševiću i omogućio da DOS na neustavan način preuzme vlast u Srbiji, zapali ovo zdanje, zapali RTS, sa automatima da upadnu u javna preduzeća, u Narodnu banku, Upravu carina itd. i ne prođe tri godine taj čovek postane državni neprijatelj broj 1. Nemojte mi reći da oni koji su 2003. godine vodili Srbiju nisu znali kakav je čovek u pitanju i 2000. godine. Kako je moguće da bivši premijer Srbije koristi avion Stanka Subotića Caneta - Žabca, kralja duvanske mafije, pre sedam ili osam godina, a da u međuvremenu taj čovek danas ne sme da da intervju u Srbiji nego mora da ga daje iz svog stana u Švajcarskoj.

Narodni poslaniče, o temi dnevnog reda, molim vas.

Gospođo Čomić, ovo je tema dnevnog reda sve ove pravosudne zakone moraće da primenjuju neke sudije i moraće da primenjuju neki javni tužioci, da bi se mogla voditi ozbiljna borba protiv organizovanog kriminala koji zaista predstavlja veliku opasnost po državu Srbiju, onda moraju da se utvrde neka merila. Ako je neko kriminalac, on je kriminalac bez obzira na to da li je blizak ovoj ili onoj partiji ili ne. Pokušavam da ukažem gospođi Malović, da ova država ima problem sa činjenicom da postoje naši kriminalci i oni koji nisu naši. Ovi koji su naši, njih ne sme niko da popreko pogleda. Mislite da nema sad organizovanog kriminala u Srbiji? Ima ga.

Neki od njih su zaštićeni. Ovi protiv kojih se vode istrage, protiv kojih se vode krivični postupci, to su oni koji su nekad bili naši, pa su se u međuvremenu sa nama posvađali. Nemojte mi reći da je Danko Šarić mogao da opere tolike milijarde evra, a da niko živi u Srbiji to deset godina nije znao.

Dakle, SRS hoće da kaže - mi smo apsolutno za borbu protiv organizovanog kriminala, za borbu protiv kriminala i korupcije, za to da sudije imaju odgovarajući status u srpskom društvu, ali borba protiv tog organizovanog kriminala mora da se vodi na jedan pošten i fer način. Ne sme biti selektivna i ne sme biti politički obojena.

Iskorišćeno je vreme koje je na raspolaganju kao zameniku poslaničke grupe i još minut i 20 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović i Jovan Palalić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Miloš Aligrudić.

Evo dokaza da se radi o protivustavnoj odredbi. Vi ste tamo napisali da je ta odluka VSS u ovom postupku ponovnog preispitivanja odluka, da ona nakon prigovora ili nakon iscrpljivanja roka za prigovor, ako se on propusti, postaje pravosnažna. Kako je to moguće? Po meni to apsolutno nije moguće, bar ne ako se izričito poštuje odredba člana 148. Ustava, kada je reč o razrešenju sudija. Nema šanse da bude pravosnažna.

Jedan pravni akt, kao što je Ustav, koji je najviši pravni akt ove države, konstituiše pravo žalbe na takvu odluku. Nema pravosnažnosti. Ne može da postoji pravosnažnost dok se ne iscrpi pravo žalbe. Kako može prigovor da konstituiše pravosnažnu odluku kod VSS? Gde ste to čuli? Gde ste tako nešto naučili i gde su vaši saradnici, koji su vam to pisali, naučili? To nema šanse da bude. U stvari, to je upravno pravo, to uopšte nije pravosuđe, ali vi ne znate elemente upravnog prava.

Dakle, ili zakon ili Ustav mogu predvideti pravo žalbe na određenu odluku. U ovom konkretnom slučaju to pravo je predviđeno i zakonom i Ustavom RS. Odluka pred kojom stoji pravo žalbe ne može, dok se pravo žalbe ne iscrpi, da bude pravosnažna, da se na glavu popenjete. Nema šanse to da napišete.

Ponavljam, vi ste mogli da predvidite i prigovor, mogli smo i ranije u zakonu da predvidimo taj prigovor, niste se setili, okej, niko nema niša protiv toga da u samom postupku pred VSS postoji neka faza prigovora itd. Nije to problem. Problem je kako vi upotrebljavate taj prigovor i kakvo mu značenje dajete. Vi, s jedne strane, njime suspendujete žalbe pred Ustavnim sudom, koje su u toku, što je takođe pravno nemoguće i, s druge strane, vi upotrebljavate taj prigovor da pomoću njega dođete do konstrukcije pravosnažne odluke pred VSS. Toga nema, to ne može da bude.

Zato smo tražili da se izbriše reč:"pravosnažno", to što ste napisali, jer je to apsolutno nemoguće. Mene čudi da moje kolege iz Zakonodavnog odbora nisu sve složne bile u oceni da su ti vaši predlozi apsolutno pravno nemogući. Ne može da se napiše to što ste vi uradili. Vi pokušavate da rešite jedan problem u društvu predlaganjem propisa Narodnoj skupštini koji je neustavan, nakaradan i teško izvodljiv u praksi, sa stavljanjem u neravnopravan položaj subjekata, pa ćete se onda naći u čudu kada za neko vreme budete morali ovaj propis da menjate, zato što će taj isti Ustavni sud da kaže da je ovo neustavno. To je ono sa čime ćete se vi suočiti. Nema načina da se izvrši pritisak na Ustavni sud kod ovako očigledne neustavnosti. Vi vrlo dobro znate da će za šest meseci ili godinu dana, od danas, Ustavni sud suspendovati ove odredbe. Šta ćete onda da radite?

Iskorišćeno je minut i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Srđan Spasojević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, podržavajući amandman DSS, želim da istaknem još jedanput, mada je proteklih dana i u raspravi u načelu bilo dosta govora o ovom Predlogu zakona. Jednostavno, ništa nije dobro kada je u pitanju ovaj predlog zakona. Naravno, Nova Srbija ovako rešenje, ne da ne može da podrži, nego imamo jedan osuđujući karakter da se opšte može pomisliti da se donosi ovakav predlog zakona.

Neverovatno je i to da su potpuno pomešani lončići. S jedne strane, imamo Vladu koja nekakvom uredbom uvodi nešto što nije zakonsko rešenje. Naime, neizabrane sudije primaju i dalje lične dohotke, iako je strogo zakonom predviđeno da postavljena, izabrana i imenovana lica, kada im prestane funkcija, mogu primati nadoknadu šest meseci i, samo u slučaju ako je nekome od tih neizabranih lica ostalo još šest meseci do penzije, onda se taj rok može prolongirati do godinu dana.

Praktično, Vlada je priznala svoju grešku kod ovih ljudi, jer podržava da u nedogled ta lica primaju lične dohotke. Sada imamo nonses. S jedne strane, imamo zatrpani Ustavni sud, koji ima žalbe svih ovih neizabranih lica koja imaju pravo na to i imamo Vladu koja isplaćuje neizabranim sudijama lične dohotke, obzirom da se ovo ne bi rešilo ni tri, četiri godine, pitanje kada bi to prestalo i da li bi uopšte prestalo. Sada imamo situaciju da se pojavljuje jedan totalni pravni vakum.

Gospođo ministre, da li neko u Vladi razmišlja kako je tim ljudima koji su godinama nosili pravosudne funkcije u svojim mestima, koji su u nekim najboljim godinama došli u situaciju, a reći ću vam da je njih sramota da izađu na ulicu. Oni očekuju da Ustavni sud nešto reši u njihovu korist. To je jako sporo, a nije prijatno

kada se među građanima Srbije, gde ste do pre samo godinu dana dostojno šetali ulicama grada, gde ste predstavljali sudsku vlast, odjedanput su ti ljudi van svih tokova.

Sada imamo situaciju da Vlada ovakvim predlogom zakona uvodi dodatnu konfuziju, da se nešto što može da se reši pred Ustavnim sudom, pretače u prigovor.

15/1 BD/VK 12,35-12,45

U raspravi u načelu sam rekao – i ako rešite to prigovorom, opet postoji mogućnost ustavne žalbe. Šta ćemo ako vi rešite na isti način, a onda ti ljudi posle dve-tri godine ne ostvare svoje pravo? Da li ćete vi, u momentu kada rešite prigovorom, obustaviti primanje ličnih dohodaka, koji u kontinuitetu traju?

Po meni, vi niste imali pravo na to. Vi ste to morali da prekinete, a ukoliko neko ostvari svoje pravo kod Ustavnog suda i po nekim redovnim pravnim sredstvima, žalbama, pravnim lekovima, onda svaki pojedinac može da podnese tužbu za naknadu štete, jer je bio oštećen zato što u periodu od godinu, dve, tri nije primao lični dohodak.

To je valjda pravni put, to je valjda neko pravo. Ovako, imamo situaciju da će ova lica primati u kontinuitetu lične dohotke, da građani Srbije moraju da plaćaju poreznici obveznici nečiju grešku. Gde je tu kraj? Kraja jednostavno nema, a ono što je najgore, ovakvim predlogom zakona se Ustav stavlja van snage. To je ono što je najopasnije, to je ono što uvodi pravnu nesigurnost, to je nešto zašta sigurno građani Srbije i uopšte bilo ko, ko u struci ne može da bude oduševljen, jer ako ovako može da se uradi, na ovakav način, sa ovakvim predlogom zakona, onda šta je sa osnovnim ljudskim pravima, šta je sa pravnom državom i vladavinom prava? Hvala vam.

Pet minuta i 30 sekundi je iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč?

Ako ne, na član 5. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić i Milica Radović.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Milica Radović.

Poštovana gospođo ministar, ovo je stvarno neverovatan član, ali moram da priznam da on nije toliko neverovatan koliko je neverovatan član 6. Sada će, vi kažete, Visoki savet sudstva u stalnom sastavu da preispita sve odluke koje je doneo Visoki sastav sudstva u privremenom sastavu, znači njegov prethodnik, kako, naravno, samim izabranim, tako i o neizabranim sudijama.

Moram da vam kažem da mi ne bi imali ništa protiv ovog člana da celokupan postupak donošenja odluka nije bio bez ogromnih nedostataka. Sve to bi imalo smisla da je celokupan postupak bio regularan, ali kako uopšte govoriti o bilo kakvoj regularnosti u samom postupku, ukoliko Visoki savet sudstva odlučuje u nepotpunom sastavu, a znamo da Visoki savet sudstva nije smeo da bude konstituisan dok poslednji član Visokog saveta sudstva nije bio izabran? Jako dobro znate o čemu govorim. Kako možemo da govorimo o pravilnosti u samom postupku, kada je jasno da su određeni članovi Visokog saveta sudstva bili u direktnom sukobu interesa kada su birali ili učestvovali u izboru svojih bližih rođaka u sudskoj instanci, odnosno više sudske instance?

Kako je moguće da je rad Visokog saveta sudstva proglašen tajnom, kada znamo da je to potpuno suprotno samom Ustavu? O kakvoj pravilnosti ovde govorimo, kada znamo da princip ravnopravnosti nije bio prisutan, ni u jednom članu za kandidata za sudiju se nije raspravljalo? U krajnjem slučaju, i da kažete da se raspravljalo, da li je postojalo rangiranje, da li su postojale rang liste? Naravno da nisu. Da li su uopšte utvrđene prosečne statističke vrednosti rezultata rada pojedinih sudija? Naravno da nisu.

Ovde je na delu očigledno bilo neslućeno proizvoljno odlučivanje, koje nas je dovelo do ovoga gde se danas nalazimo. Zbog javnosti ću da objasnim šta sam sada rekla. To vam je isto kao kada bi ovaj parlament sa, recimo, 50 poslanika izglasao neki

neverovatno loš zakon, onda se vladajuća većina seti da posle godinu dana on nije dobar i da treba da ga ispravi, ali ovog puta obezbede kvorum, obezbede 126 poslanika i izmene zakon koji faktički u pravnom smislu nije ni bio usvojen. On ne može ni da postoji. Postupak samih donošenja odluka, pojedinačnih odluka, je bio toliko neregularan, da je ovde jedino rešenje revizija, odnosno jedino rešenje je da se kompletno sa celokupnim postupkom izbora neizabranih sudija krene iz početka.

Mislim da vi to vrlo dobro znate, ali nažalost, niste u situaciji i prilici da o tome date adekvatan odgovor. Hvala.