Četrdeset pet sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo, kada su u pitanju zakoni koji se nalaze pred Skupštinom Republike Srbije, podsetio bih da je od 2000. godine do danas doneto na stotine i stotine zakona. Šta je tu uočljivo i šta je kao činjenica vidljivo? To je, da se većina tih zakona više od 50% menja. Neki se čak menjaju i pre primene po zakonu, a neki se menjaju na mesec dana, dva meseca, tri meseca, šest meseci ili godinu dana. To je ono što fali zakonopiscima i predlagačima i fali ovom parlamentu da se ti zakoni moraju sagledati kao da je u pitanju mikrohirurgija.

Vi, ako mislite da ćete uvesti demokratiju u Srbiji, time što ćete doneti brojne zakone i ispuniti zahteve Amerike ili EU, ja mislim da vi pravite veliku grešku. Ona se ogleda u tome, što Srbija nema nikakvu obavezu da usvaja bilo kakve zakone po ičijem diktatu i po ičijem zahtevu iz EU. Zašto? Stručna javnost ukazuje, brojni profesori su ukazali da nemamo obaveze usaglašavanja, donošenja i menjanja ovih zakona po modelu EU ili SAD, iz razloga što Srbija nije članica EU.

Ako Srbija postane član EU, pitanje je da li će to biti za 20 ili 30 godina, ili uopšte Srbija neće doživeti ni dočekati da uđe u EU zbog toga što će se i sama EU raspasti.

Brojni su zakoni koji se donose, pogotovo kada su u pitanju zakoni iz krivično pravne materije, a pogotovu Zakon o krivičnom postupku, jer dobro znate da je Zakonik o krivičnom postupku iz 2000. godine, a usvojen je 2001. godine, da je bio jako dobar zakon. Regulisao je izvršenje krivičnih sankcija na jedan adekvatan i uređen način. Taj Zakonik o krivičnom postupku spada među najdemokratskije zakone u Evropi. Taj zakon je izrađen od strane vrhunskih stručnjaka, tada u Saveznom ministarstvu pravde.

On je ocenjen i na međunarodnom planu kao jedan izuzetno dobar projekat, jedan dobar zakon i da je demokratija u njemu iskazana, jer su tim zakonom zaštićena osnovna ljudska prava i slobode građana.

Nikada se neću složiti sa protagonistima ili sa predlagačima koji misle da ćemo imati veću demokratiju ako preuzimamo određene norme iz Amerike. U Americi je još uvek na snazi smrtna kazna. Mi smo ovim zakonom, Zakonikom o krivičnom postupku i Krivičnim zakonom ukinuli 2000, odnosno 2001. godine, a vidite, nama se nameće iz Amerike i nekih zemalja, mada je smrtna kazna još u Japanu i Južnoj Koreji, a najnehumanija sredstva prema zatvorenicima i pritvorenicima koji su osuđeni na smrtnu kaznu u SAD. Zamislite, šta se oni od alata i tehnike imaju. Imaju omče za vešanje, imaju gasne komore, imaju smrtonosne injekcije, imaju sredstva za anesteziju sa otrovnim tekućinama…

(Predsedavajuća: Narodni poslaničke, smrtna kazna nikako ne može biti tema dnevnog reda. Molim vas da govorite o amandmanu.)

… završiću i držaću se teme. Govorim da ovi osuđenici u SAD čekaju na električnu stolicu po nekad i do 12 godina.

(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, za te osuđenike u SAD je nadležan Kongres i Senat SAD. U Republici Srbiji ne postoji smrtna kazna i to ne može biti tema našeg dnevnog reda, osim ako nećete da je uvedete, a i to ne može da bude danas.)

Jeste, ne postoji. Nemamo smrtnu kaznu, ukinuli smo je. Naravno, nemamo smrtnu kaznu jer smo je ukinuli i smatramo da je to bilo nehumano. Postoje druga sredstva resocijalizacije ili druga sredstva kao sankcija.

Kada su u pitanju pritvorenici, odnosno zatvorenici i osuđena lica po osnovu krivičnih dela organizovanog kriminala, sprovođenje i izvođenje svakog lica iz pritvorske jedinice ne može bez sudije da bude izvedeno.

Šta se u praksi događalo? U praksi se događalo da se osuđena lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, bez znanja sudije i tužioca, izvode iz tih ustanova i oni se ispituju, saslušavaju i maltretiraju za neka druga krivična dela. Mada, mi smo u Zakoniku o krivičnom postupku isključili svaku mogućnost da se lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora ne mogu izvoditi bez prisustva i saglasnosti istražnog sudije. Ne mogu se uopšte saslušavati povodom krivičnog dela za koje su osuđeni, već mogu samo za neko drugo krivično delo, ali uz prisustvo advokata.

Još nekoliko rečenica ću reći. Gospođo Malović, morate priznati da su nama zatvori pretrpani. Bilo je 2000. godine oko 6500 pritvorenih lica, odnosno zatvorenih i osuđenih. Danas imamo oko 12000. Koliko kvadratnih metara, da li su to standardi? Podsetiću vas sada na zatvor u Pančevu. Njegov kapacitet je za 60 zatvorenika, a sada ih ima 180.

11/1 MP/IP 11,55-12,05

Dakle, u pitanju su nehumani odnosi prema pritvorenicima. Ne znam dokle ste stigli i da li imate nameru, molio bih vas da mi odgovorite - da li se planira izgradnja zatvora u Pančevu jer se nalazi u sred centra grada i to na lokaciji korzou, a ima za to prostor na kome ima mogućnosti, jer projekat i program i plan, to omogućava da se konačno izmesti jedna takva ustanova iz centra na periferiju?

Ono što je takođe još bitno, da morate uspostaviti veću kontrolu inspekcije iz Ministarstva pravde prema zavodima gde se izvršavaju krivično-pravne sankcije. Mislim da u tom delu ima dosta propusta, negde i zloupotreba i da morate povesti više računa o ljudima koji se nalaze u zatvorima, jer i to su ljudi. Mi moramo pokazati, država mora da pokaže, kroz svoje zakonske projekte i zakone, da vodi dovoljnu brigu o pravima i slobodama naših građana, pre svega osuđenih lica.

Upravo reče Krasić da je o ovome zakonu dosta bilo reči od strane poslanika SRS, sa tim bih završio, ali bih vas zamolio da mi date odgovor na ovo pitanje vezano za taj Okružni zatvor bivši u Pančevu. Hvala.

Osam minuta i 55 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? (Ne.)

Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u Danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda pretresa u pojedinostima – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA ZAKONA O UREĐENjU SUDOVA

Primili ste amandman koji je na Predlog zakona podneo narodni poslanik Mirko Munjić.

Primili ste i mišljenje Vlade o podnetom amandmanu.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodni poslanik Mirko Munjić. Izvolite.

Gospođo ministre, neprihvatanje ovog amandmana od strane Vlade, uz obrazloženje koje je Vlada dala za neprihvatanje amandmana, govori u stvari u prilog činjenice da je Vlada ovde jednostavno proizvoljno protumačila odredbu člana 196. stav 4. Ustava Srbije. Međutim, sam politički ambijent koji ste vi kao Vlada, kao vlast, uspostavili u državi Srbiji, kao i politički milje koji u sebi nosi mnoge osobine nesvojstvene normalnom političkom životu, kao i normalnom višestranačkom životu, dakle, taj ambijent donosi nam mnoge nelogičnosti, mnoge kontradiktornosti, mnogo kršenja zakona, pa čak i, evo, jedno proizvoljno, da kažem, po mom mišljenju tumačenje odredbe člana 196. stav 4. Ustava Srbije. Ovo tumačenje izvršeno je mimo intencije koju je ovaj član, dakle, ovaj stav 4, Ustav imao.

Takvo i obrazloženje Vlade, da u ovom slučaju postoje naročito opravdani razlozi da za stupanje na snagu ovog zakona narednog dana, u najmanju ruku nemaju utemeljenje u onome što je Ustav u članu 196. stav 4. hteo.

Samo ću pročitati kratko. Vlada ne prihvata amandman jer je mišljenje da postoje naročito opravdani razlozi za stupanje zakona snagu pre osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" koji su navedeni u obrazloženju Predloga zakona. Vi samo, dakle, konstatujete da postoje neki opravdani

razlozi. Je li tako? Ako su razlozi, gospođo ministre, onda ih ima više. Množina. Dakle, ima ih više. Možda biste vi nas ubedili da ste bar rekli – jedan opravdan razlog. Ono što ste vi napisali u obrazloženju za donošenje zakona, da nadzor nad trošenjem novca koji je predviđen budžetom, koji treba od 1. januara da vrši Visoki savet sudstva, a da Visoki savet sudstva nije još kadar da to radi od 1. januara 2011. godine, uopšte nije razlog, uopšte nije valjan razlog. To je jednostavno proizvoljno tumačenje ove odredbe Ustava, da postoje naročito opravdani razlozi.

Da ste podneli ovaj predlog zakona 15 dana pre, jednostavno, ovde problema ne bi bilo. Da li ste vi, gospođo ministre, npr. 15. novembra znali da nisu stvoreni uslovi da Visoki savet sudstva radi i ove poslove koje radi vaše ministarstvo do 1. januara 2011. godine. Da li ste to znali 1. decembra, 5. decembra, 10. decembra ili ste to jednostavno saznali 21. decembra ove godine, kada je Vlada zvanično i podnela Predlog ovog zakona Skupštini Srbije? dakle, do ovoga je došlo vašom krivicom. Ne postoje ovde opravdani razlozi, kako to predviđa član 196. stav 4. Ustava Srbije. Jednostavno, vi proizvoljno tumačite ovaj član i najblaže rečeno, ovo što ste vi ovde uradili sa ovom odredbom Predloga zakona je u najmanju ruku neozbiljno. Zahvaljujem se.

Dva minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč, pošto je ovo jedini amandman podnet na ovaj predlog izmena i dopuna zakona? (Ne.)

Pošto smo završili pretres o amandmanu, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima, a Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SUDIJAMA.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović, Jovan Palalić, Vlatko Ratković, Srđan Miković i Sreto Perić.

Primili ste i mišljenje Vlade o amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović i Jovan Palalić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Milica Radović ima reč.

Da bismo pokazali koliko se ne slažemo sa izmenama i dopunama ovog zakona, Zakona o sudijama, koji ovde smatramo ključnim zakonom, mi smo podneli amandmane na skoro svaki član ovog predloga zakona.  Smatramo, ono što smo govorili u načelnoj raspravi, da nije smelo da do izmena i dopuna ovog zakona dođe na ovakav način, preko noći, mimo konsultovanja same stručne javnosti.

Vi ovde, pored toga što ne uvažavate mišljenje stručne javnosti, što na neki način bežite od njenog mišljenja, vi se skrivate i bežite i od same rasprave i to prosto nije način kako da se otklone svi oni nedostaci na koje su vam na vreme ukazali u izveštaju Evropske komisije i, naravno, što opozicija, što sama stručna javnost.

U ovom članu 1. Predloga zakona vi kršite opšteprihvaćena pravila. Visoki savet sudstva je već doneo odluku o neizboru određenih sudija i sada mu vi faktički dajete mogućnost da on ponovo odlučuje, ovog puta po samom prigovoru na tu odluku koju je takođe doneo. Znači, postavlja se pitanje – kako je moguće da jedan organ odlučuje i u prvom i u drugom stepenu? To je nešto što bih ja volela da čujem od same ministarke da mi objasni koji su je motivi naterali na takvu jednu odluku.

Međutim, ovaj član 1. je u neposrednoj vezi sa članom 5, gde se kaže, posebno ću da pročitam stavove 2. i 3. koji kažu da – postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama, koje su sudije iz stava 1. ovog člana podnele Ustavnom sudu, okončavaju se stupanjem na snagu ovog zakona i predmeti se ustupaju Visokom savetu sudstva.

12/1 DM/TĐ 12,05-12,15

Ovo je prosto neverovatno. Razumela bih da smo mi u vanrednom stanju, da smo u nekom ratnom stanju kada se ovakvi predlozi zakona upućuju u sam parlament, ali ovo stvarno nema nikakvog svog opravdanja. Takođe, stav 3. žalbe, odnosno ustavne žalbe iz stava 2. ovog člana smatraće se prigovorom na odluku Visokog saveta sudstva. To je ono što je prosto neverovatno.

Neverovatno je da prigovor dobija istu pravnu težinu, istu pravnu snagu, kao sama ustavna žalba. Stvarno bih volela da mi objasnite, da mi odgovorite, u kojoj knjizi ste to pročitali i koje je to rešenje koje ste prekopirali, a koje postoji u uporednoj-pravnoj praksi.

Znam da vi želite da izađete iz problema u koji ste sami svojom voljom ušli, ali način na koji želite da izađete nije adekvatan. Ne morate da izlazite na taj način što ćete praviti još veći problem i što ćete faktički stvarati atmosferu sveopšte pravne nesigurnosti. To je nešto što DSS nikada neće prihvatiti. Vremenom smo, da kažem, dve godine ukazujemo na propuste svih ovih predloga zakona i stvarno ovo što smo imali priliku da vidimo i ovo o čemu raspravljamo u najmanju ruku zaslužuje najžešću kritiku.

Iskorišćeno je minut i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč.

Gospođo ministarko, veliki problem će stvoriti usvajanje ovog zakona sa ovakvim rešenjima. Naravno, ne obazirući se na sve kritike kojima smo upućivali, kada je u pitanju čitava reforma pravosuđa, i rekli vam u kakav ćete problem doći. Ovo što sada radite sa ovakvim izmenama, pored svih ovih problema koje su moje kolege govorile, stvara jednu potpunu nejednakost stranaka u postupku i mogućnosti korišćenja njihovih prava. Ako već ulazite u ceo postupak preispitivanja izabranih sudija postavlja se pitanje – kakva prava te sudije imaju nakon okončanja tog postupka. Videćemo da postoje tri kategorije sudija sa sasvim različitim pravima ili odsustvom tih prava.

Prvo, sudija kome je Ustavni sud doneo odluku. On tumačenjem ovog zakona nema više pravo na prigovor. Njegova stvar je rešena, jer tako tumačite postojanje prigovora. Druga kategorija, sudije koje su izjavile prigovor i po njihovom prigovoru teče postupak. On će se nekako okončati. Paralelno sa tim postupkom rešavanja po prigovoru teče i postupak ponovnog preispitivanja njegovog izbora. Znači, imamo dva postupka kod sudija koje su izjavile prigovor. Jedna je žalba koja postoje sada prigovor i ona se rešava po prvobitnoj odluci o njegovom izboru ili neizboru, a drugi je postupak gde se ta prva odluka preispituje i koja se opet okončava odlukom protiv koje on ima pravo na prigovor. Tumačeći ovaj vaš zakon, znači, u slučaju ovog sudije mi ćemo imati situaciju da on ima pravo na dva prigovora, tj. ako se ne reši po prvom prigovoru teoretski se može desiti da teku paralelno dva procesa po dva različita prigovora. Treći slučaj su sudije koje nisu izjavile prigovor. Nikakav, tj. žalbu Ustavnom sudu. Po ovom propisu kada se vrši preispitivanje njegovog izbora oni će imati pravo da ulože prigovor, pa nakon odlučivanja po prigovoru oni će imati pravo da se obrate Ustavnom sudu.

Znači, prvi sudija nema nikakvo pravo, drugi sudija ima eventualno pravo da izjavi još jedan prigovor, a to bih voleo da nam objasne kako ćete izaći iz te situacije, sa tim prvim izjavljenim prigovorom koji tom prvo izjavljenom žalbom koja je sada prigovor i gde postupak teče. Ispade da je na najbolji položaj došao onaj sudija koji niša nije učinio u ovom postupku nakon odluke da on ne bude izabran, on nije uložio žalbu Ustavnom sudu i on sada ima pravo i na prigovor i posle toga na ustavnu

žalbu. Ovo je jedan ozbiljan problem, a uzrok tog problema je činjenica da niste hteli da priznate da ste pogrešili i da taj problem otklonite vraćanjem stvari na početak. Ne vi nećete da priznate da ste pogrešili nego hoćete stvar nekako da preispitate upadajući u još kompleksniju i težu situaciju iz koje ćete izaći verovatno opet kad dobijete packe iz Evropske komisije.

Evo slušamo ovih dana Društvo sudija Srbije, Udruženje tužilaca, opet apeluju na poslanike da ne glasaju za izmene ovog zakona. Sad se postavlja pitanje, kako su oni tumačili sve ovo što se događalo oko reformi i otklanjanja ovih problema koji su prouzrokovane izmenom zakona. Znači, stavljeni ste u neravnopravan položaj različite kategorije sudija, odbili ste da priznate grešku i ceo postupak ponovite ispočetka, naravno uz izmene koje se tiču kriterijuma i potrebe da se definišu stvari mnogo jasnije i mnogo konkretnije i da se učini mnogo konkretnijim i da saslušate ljude u ponovljenom postupku. Hvala.

Četiri minuta i 20 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

` Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Evo da se nastavim na moje kolege. Ima tu jedno pitanje interesantno. Taj prigovor  koji ste vi napravili u postupku preispitivanja reizbora sudija, ta međufaza do pravosnažne odluke Visokog saveta sudstva, pazite, ubacili ste tu međufazu. U Ustavu, istini za volju, ne piše da je to zabranjeno. Kako će izgledati postupak do donošenja pravosnažne odluke po razrešenju sudija ili imenovanju sudija, to nije stvar koju Ustav zanima. To je pitanje zakona. S te strane ste u pravu. Kad ste ovo uradili u cilju razrešenja problema sa reizborom sudija koji je iza nas, da imamo problem visokog saveta sudstva, ovo nije prelazna metodologija koju možete rešiti za taj problem.

Tu ste pogrešili. Napravili ste tu grešku. Da ste napravili zakon po kome za sve buduće situacije ili novi sastav Visokog saveta sudstva pro futuro važi pravilo interne igre pred Visokim savetom sudstva da se radi u dva stepena u tzv. dva stepena, a to je jedan stepen, da se donese odluka, pa kandidat izjavi prigovor, pa tek posle toga odluka postane pravosnažna i da se tek onda aktiviraju ustavne odredbe o pravu na ustavnu žalbu, onda biste bili u pravu. Bolje bi bilo da me slušate, a ne da se domunđavate tamo. Onda biste bili u pravu.

Zašto sada niste u pravu? Iz prostog razloga, što ovim prelaznim rešenjem koji pravite, da biste se upleli u postupak izbora sudija, odnosno razrešenja sudija ili ga popravili, prigovorom ga nećete popraviti. Nema načina da to uradite. Ima drugih rešenja koje Društvo sudija traže, a to je da se ceo postupak ponovi, a to je razumno rešenje. Možda vama nije, ali svakom normalnom je razumno.

Drugo rešenje je da se uvede obavezan princip saslušanja kandidata, onda je kod vas uveden kao dobrovoljan princip aspekta kandidata. Ako kandidat hoće da se čuje šta on misli o onom što stoji u papirima, može da traži da se sa njim razgovara. Šta ako ne traži? Nikom ništa. Nije tako. To mora da bude obavezno, znači, mora da postoji poziv. Drugo je ako on neće da se odazove. Nemojte vi njemu inicijativu da stavljamo ili kandidatu inicijativu da stavljate za tako nešto. Inicijativa je na Visokom savetu sudstva, tu ste pogrešili.

Ako mislite da nešto drugo piše od ovog što sam ja rekao, onda ste u problemu i ne znate da pročitate šta ste napisali. Uopšte ceo problem sa vama u komunikaciji ovde je što vi očigledno jedno kažete, slušajući vas u načelnoj raspravi, a drugo je ono što piše. Kako da vam objasnimo da ono što su vam napisali i

što ste vi potpisali i predali Vladi i nama ovde u Skupštini nije ono što vi tvrdite da jeste. To je problem. To je neverovatan komunikacijoni problem između nas. Prigovor, dakle, u ovom slupaju kao što su moje prethodne kolege rekle, prave ozbiljan problem.

13/1 MO/MĆ 12,15 - 12,25

U istom tom trenutku u tom postupku, koji ja shvatam kao jednu celinu, jer samo tako se može i doživeti iz ovih odredaba, stavlja odmah nekoliko različitih kandidata u različite pravne položaje. To je ozbiljni problem. A šta je protivustavno, direktno? To je ono što očigledno ne možete da shvatite. To je što Ustav garantuje pravo na ustavnu žalbu. Ne može se zakonom, osim Ustavom, samo Ustav to može da uradi, ili Ustavni zakon, a nikako ovaj zakon ne može suspendovati ustavne žalbe koje su u toku i proceduru pred Ustavnim sudom koji je u toku, da bi se one pretvorile u nekakav prigovor u postupku donošenja odluke. To ne može biti. To je apsolutno nemoguće. Da li ste vi to nekad čuli, da je tako nešto nemoguće? Da li ste vi završili isti fakultet kao ja? To nije moguće. Sve je moguće, samo to nije moguće što ste uradili. Ne možete zakonom suspendovati postupak koji je u toku pred Ustavnim sudom. Za tako nešto nikada u životu nisam čuo. Da li shvatate to?