Poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, amandman na član 7. podnet je ne sa imperativnim polazištem da on mora biti prihvaćen i naravno, mi ćemo glasati za budžet, ali kroz ovaj amandman mi želimo da skrenemo pažnju i Vladi i Skupštini, pa i javnosti o određenim pitanjima iz oblasti socijalne zaštite gde bi morali drugačije da uređujemo određena pravila, norme u korišćenju sredstava za pojedine kategorije stanovništva.
Predlog se odnosi na izdvajanje sredstava za obezbeđivanje materijalnih primanja samohranih bioloških roditelja koji se sami staraju o svojoj deci, deci sa posebnim potrebama i sa invaliditetom od 100%.
Naravno da ovakva jedna kategorija svakako zaslužuje posebnu pažnju, iako to nije bilo moguće učiniti ovom prilikom planiranja budžeta za 2011. godinu, valjalo bi razmisliti da se možda i učine određene izmene i dopune u zakonu koji će, doći pred nas, o socijalnoj zaštiti. Dakle, zbog potrebe da biološki roditelji stalno budu uz svoju decu sa posebnim potrebama i invaliditetom od 100%, oni su, praktično, onemogućeni da se bave svojom profesijom ili bilo šta da rade i privređuju. Time se onemogućeni da stvaraju elementarne uslove za normalno funkcionisanje svoje potrebe. Ako je reč i o tim samohranim roditeljima oni neminovno i sami postaju socijalni slučajevi i u nemogućnosti su da bez pomoći države, na jednoj strani, vode računa na adekvatan način o svom detetu sa posebnim potrebama, jer je reč o veoma teškom invaliditetu. Sa druge strane, u nemogućnosti su da vode računa i o sebi kroz sticanje sredstava za egzistenciju, za obezbeđivanje zdravstvene zaštite, za obezbeđivanje penzionog osiguranja itd.
Dakle, ovi roditelji, biološki roditelji, koji imaju decu sa posebnim potrebama i koji se odgajaju u krugu porodice, oni, zapravo, ti roditelji, ne opterećuju državu smeštajem svoje dece u adekvatne ustanove i već je to dobitak, da tako kažem, za državu, jer jedno dete koje smešteno u specijalnoj ustanovi zaista mnogo više košta već ako ostanu u krugu porodice. Druga činjenica, jeste i načelo inkluzije, što podrazumeva da zapravo u krugu porodice postoje najbolji oni prirodni uslovi za uključivanje u koliko toliko jedan adekvatan i odgovarajući ambijent za razvoj takve dece i za jedan humaniji život. Dakle, to je jedan momenat koji zaslužuju pažnju ove kategorije da bi država trebala da se okrene na drugačiji način rešavanju ovih pitanja.
Mi imamo, na drugoj strani, i hranitelje koji se brinu o tuđoj deci, koja nisu ometena u razvoju ili su ometena u razvoju, pa hranitelji o njima brinu, a tu se izdvajaju sredstva i određene naknade, na primer, naknade za izdržavanje korisnika i drugo. Druga kategorija primanja, a to je naknada za rad hranitelja, koja u određenoj visini se isplaćuje u bruto iznosu i što predstavlja mogućnost za penziono osiguranje, što je sasvim adekvatno. U tom slučaju, mi imamo da hranitelji su u prednosti u odnosu na biološke porodice koje brinu o svojoj deci, a zapravo rade isti posao. Naravno, ovde nije kritika u smislu da su hranitelji povlašćeni daleko od toga, hranitelji ove dece treba da imaju sva ta primanja, koja inače i primaju. Možda to treba i poboljšati, ali ovde je reč o tome da država na isti način mora da vodi računa o biološkim porodicama, koje svoje dete zadržavaju u krugu porodice i o njemu brinu. Onda obrazloženje da je to dužnost roditelja da čine, apsolutno je ne prihvatljivo i neadekvatno sa stanovišta da danas su u jednom savremenom i humanom društvu, zapravo o briga o deci, a pogotovo briga o deci koja su ometena u razvoju, odnosno sa posebnim potrebama, kako je pravilnije reći, ne može da bude samo stvar, privatna stvar ili stvar porodice ili stvar roditelja. Ono po suštini je i stvar države i društva, kao što i staromodno i prevaziđeno shvatanje da neko ko je ranije govorio znate šta moja porodica moja briga moja stvar, moja supruga ili kako se kaže moja žena je moja stvar i ja mogu tu da činim šta god hoću, ili moje dete ja mogu sa njim da postupam ovako ili onako to je moja stvar. Naravno, postoji određeni okviri koliko to jeste privatna stvar porodice, roditelja, članova porodice u odnosu na drugog člana, ali van tih granica uskih, itd., je to, pre svega, stvar društva, stvar države itd.
Dakle, iz ovih nekoliko razloga, valjalo bi ozbiljno razmisliti o promeni određeni normi, određeni pravila i određenih zakona koja će staviti u humaniji položaj i porodice, pre svega, biološke porodice koje brinu o svojoj deci, a
koja imaju izražene posebne potrebe, kako bi, prvo, i stimulisali zapravo te porodice da i dalje brinu o svojoj deci, a time i stvaramo pretpostavke za najbolje moguće uslove u skladu sa savremenim principima i potrebama inkluzije, da zapravo, pre svega, biološka porodica brine o takvoj kategoriji, odnosno o takvoj deci. Naravno, uz adekvatnu pomoć i adekvatnu logistiku koja, naravno, nije samo u onome što je određena vrsta primanja. Tu može da bude više vrsta primanja, više pomoći itd.
Dakle, poslanička grupa SPS-JS će insistirati na ovom pitanju u daljem našem radu, kroz zakone koji budu dolazili na dnevni red, kroz podsticanje i traženje od vlade da se ova pitanja možda i uredbama ili nekim drugim podzakonskim aktima što pre reše na adekvatan način. Zahvaljujem.