Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, mi danas govorimo o više zakonskih rešenja o kojima raspravljamo u objedinjenoj raspravi, i obično kada je objedinjena rasprava postavlja se pitanje šta je bio osnovni razlog objedinjavanja rasprave i rasprave više zakonskih rešenja. Pored činjenice da je resorno ministarstvo, odnosno Ministarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija predlagač ovih zakonskih rešenja, mislim da je zajednički imenitelj za sva ova zakonska rešenja, činjenica da se odnose na neuređene oblasti u pojedinim momentima ta uređenost zalazi u oblast haotičnog, i da je neophodno što pre te oblasti urediti.
Te oblasti se tiču, naravno cele države, pre svega tiče se njenih građana. Kada mi doslovce izgovaramo imena naslove ovih zakona, Zakon o elektronskoj trgovini, Zakon o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti, zatim Zakon o zaštiti konkurencije, nisam siguran da naši sugrađani znaju tačno o čemu govorim. Ali, onog trenutka kada se susretnu sa problemima iz ovih oblasti u svakodnevnom životu biće im jasno da su to totalno neuređene oblasti.
Svako onaj ko u državi Srbiji pokuša da se bavi elektronskom trgovinom, pokuša da prodaje, da li u zemlji, a posebno u inostranstvu, shvatiće da će naići na veliki broj prepreka. Svako onaj ko donese jednu riskantnu, da kažem životnu odluku da se upusti u rizik kupovine stana u našoj zemlji, snosiće visok stepen rizika, visok stepen odgovornosti da bude prevaren.
Svako onaj, na kraju koji uđe u svoju prodavnicu, u market, kod svog komšije trgovca, shvatiće da su cene proizvoda nesrazmerne svom kvalitetu, i znaće i videće, pogotovo ko je putovao u neke susedne ili strane zemlje, da su te cene mnogo više i u onim zemljama koje su mnogo bogatije i gde je standard stanovnika tih zemalja mnogo viši, na mnogo višem nivou.
Upravo zbog toga smatram da objedinjena rasprava ovih zakona ne zato što nisu kompatibilni između sebe, već zbog njihove važnosti, nije trebala da bude objedinjena, ali šta je tu je.
Najpre o Zakonu o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti. Poslednjih godina skoro da nemam dana kada u medijima ne pročitamo da je neko prilikom kupovine ili prodaje stana prevaren. Već smo čuli u dosadašnjoj raspravi, ne bih da se ponavljam, da je broj tih prevarenih veliki, u celoj toj oblasti, ali u oblasti posredovanja prilikom prometa i zakupa nepokretnosti.
Šta je ono što odlikuje ovu oblast? Odlikuje je nesigurnost, veliko učešće sive ekonomije, neki kažu i nestručnost. Svakako da postoji veliki broj stručnih, profesionalnih lica, privrednih društava i preduzetnika koji se bave ovom oblašću, ali s druge strane postoji veliki broj onih koji nisu u ovoj oblasti legalni, i koji na taj način ne samo varaju svoje klijente, već varaju i državu, jer su u sivoj zoni. Znači nisu u zoni kontrole, i ne postoji mehanizam praćenja tokova novca i obaveznog oporezivanja.
Ovakva situacija, naravno svima dobronamernima ne prija, ne odgovara, niti profesionalnim agentima, niti onim ljudima koji žele da kupe neku nepokretnost ili da je prodaju, sem onima, naravno koji su u toj sivoj zoni. Zbog toga je ovaj zakon, naravno dugo očekivan, nažalost smo jedina zemlja koja i u okruženju, naravno i u Evropi samim tim, nema rešenu ovu oblast. Naravno da je neophodno da se ova oblast što pre uredi zakonom.
Već je rečeno da se uvodi registar posrednika, propisuju se uslovi za upis privrednih društava i preduzetnika, čime se stiče pravo za obavljanje delatnosti. Takođe, propisuju se uslovi ko može biti agent, sa kojom školskom spremom, na koji način, ali ono što smatram jako bitnim jeste da se u poslu prometa nepokretnosti mora biti zaključen pisani ugovor između nalogodavca i posrednika. Istovremeno uvodi se obavezno osiguranje od odgovornosti za slučaj štete koji bi posrednik mogao da prouzrokuje.
Kao što sam i rekao, definiše se stručna sprema i jasno je da prilikom pisanja ovog zakona jesu implementirana iskustva zemalja iz okruženja, mislim da je kopiran najviše hrvatski zakon, što nije loše i jasno je da ovu jednu totalno neuređenu oblast moramo što pre zakonski rešiti. Podaci govore da trenutno oko 2000 ljudi legalno radi u ovoj oblasti, a da je mnogo veći broj onih koji su na crno, to je između sedam i osam hiljada i učešće sive ekonomije jeste negde oko 80%. Nemam šta drugo da kažem nego da je neophodno doneti zakon, ali ono što mislim da je tokom javne rasprave, da nije bilo dobro i da ne treba da bude praksa u narednom periodu, ne smemo da kažemo da su glavni krivci posrednici u zakupu i prometu nepokretnosti.
Veliku odgovornost snosi država. Država je sve ove godine nemo sa strane stajala i posmatrala kako su građani varani. Znači, i u narednom periodu, svakako da će ovaj zakon urediti oblast, ali neće biti ključnih rešenja. Država ga mora dosledno sprovoditi.
Što se tiče Zakona o zaštiti konkurencije, konkurencija nije sama sebi svrha, ali jeste jedan bitan elemenat tržišta, jeste jedan podstrekač razvoja svake zemlje, jeste jedan nosilac inventivnosti, produktivnosti, razvoja samog tržišta, podizanja kvaliteta, snižavanje cena, otvaranja novih radnih mesta i ne treba govoriti koliko je Zakon o zaštiti konkurencije bitan za našu zemlju. Koliko u ovoj oblasti računa vode, EU, sve zemlje u EU, u Americi, naravno i njihove nadnacionalne komisije, i koliki je njihov, da kažem kredibilitet u tim zemljama, tim zajednicama jasno govori činjenica kako se oni ophode prema velikim planetarnim svetskim kompanijama poput Majkrosofta, poput Intela, koji su se našli pod udarom tih komisija.
Već je rečno da je zakon trenutno aktuelni, u ovoj skupštini usvojen 2009. godine, i da tim zakonom, naravno Komisija za zaštitu konkurencije u nadležnost su joj stavljene tri od četiri ključne oblasti politike konkurencije, zaštite konkurencije. To su sprečavanje restriktivnih sporazuma, sprečavanje zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu i kontrola spajanja preduzeća ili koncentracija. Kao što je rečeno četvrti stub politike za zaštitu konkurencije koji se tiče državne pomoći, reguliše se drugim zakonom.
Izmene i dopune, već je više puta danas rečeno, jesu posledica određenih procesnih problema i onoga što je uočeno u toku dosadašnjeg rada od usvajanja zakona do danas, ali i posledica primedbi evropske komisije i poslednji izveštaj o napretku Srbije, jasno ukazuje da oblast konkurencije nije dostigla onaj napredak očekivani i da jeste oblast o kojoj se u narednom periodu mora više voditi računa, i kome se mora posvetiti veća pažnja.
Znači, podsetio bih naravno, da smo Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju preuzeli određene obaveze, ali uvek naglašavam da mi to ne treba da ističemo kao prioritet, da mi to radimo zbog harmonizacije, ne znam zbog pridruživanja EU, nego najpre zbog naših građana koji trpe u svakodnevnom životu, sve te anomalije u oblasti nedostatka konkurencije.
Uopšte, kada govorimo o izveštajima Evropske komisije termin koji obično Evropska komisija ne koristi u svim tim svojim izveštajima, koji se tiče zaštite konkurencije jeste blagi napredak, znači to je jedan diplomatski termin, gde nam se jasno stavlja do znanja da nismo dovoljno učinili u oblasti zaštite konkurencije.
Rekao bih da je u ovom trenutku neophodno izmeniti, što naravno zakon i preporučuje, procesne stvari, znači, tu su u zakonu naveden preciziranje kriterijuma za utvrđivanje dominantnog položaja učesnika na tržištu, produženje postupka ispitivanja koncentracije po službenoj dužnosti sa tri na četiri meseca, izmene odredaba o prekidu postupka, produženje roka zastarelosti sa tri na pet godina, proširenje uslova primene procesnog penala, preciziranje rokova za postupanje u upravnom sporu po tužbi rešenja komisije.
Naravno, to su svi oni problemi koje je komisija uočila u toku svog rada, ali postoji i druga strana koja će svakako poboljšati borbu u zaštiti konkurencije, to jeste jačanje same komisije.
Već je ovde više puta pomenut način finansiranja komisije i tu naravno da je jako bitno da komisija bude najpre finansijski nezavisna da bi bila nezavisna uopšte u svom funkcionalnom radu. Postoje dva načina kako bi finansijska, da kažem, kako bi mogli da rešimo ovaj problem finansiranja komisije. Prvi način jeste da finansiramo komisiju iz budžeta. Na taj način preuzeli bi rizik da ta nezavisnost bude svedena na neku manju meru, ali bi sa druge strane rasteretili samu komisiju da brine o svojim prihodima.
Kako vidimo u samom predlogu zakona, predlagač se opredelio za jednu drugu opciju, a to jeste opcija da se omogući samoj komisiji jedan institut stvaranja rezerve novčanih sredstava, što vidimo samo u zakonskom predlogu, gde bi sva ona sredstva koja bi predstavljala, na neki način, višak sredstava razliku između rashoda i prihoda komisija je mogla da zadrži za sebe za neki budući period, a ne da ih vraća u budžet. Zakonodavac se odlučio za tu varijantu mogućnosti formiranja rezerve koja bi bila u nekom narednom periodu iskorišćena za rad komisije.
Poznato je da komisija najviše prihoduje od samih postupaka koncentracije, ali takođe treba da naglasimo da su te nadoknade od tih postupaka najveće u samom regionu. U svim zemljama okruženja te novčane nadoknade su mnogo puta niže nego u samoj Srbiji, ali pošteno je reći da sve te zemlje svoje komisije finansiraju iz budžeta.
Takođe, u kontekstu finansijskog jačanja komisije i ukidanja sadašnje odredbe da se kamate i ostali troškovi nastali od umanjenja iznosa ili ukidanja upravne mere isplaćuju na račun komisije. Naravno, još jedna od primedbi evropske komisije.
Takođe, druga mera ili predlog preporuka jeste poboljšanje stručnih i organizacionih kapaciteta komisije. Vidimo da je predlagač predvideo da i ekonomisti imaju zakonsko učešće u radu Saveta komisije, što je dobro. Mislim da je trebalo razmišljati, što je takođe bila i preporuka stručnih krugova da treba razmišljati o učešću stručnjaka iz IT sektora u samom Savetu. Mislim da je možda o tome trebalo razmišljati. Znači, stručnjaka iz Informativno komunikacijske oblasti.
Takođe, kada poredimo organizacionu šemu same komisije u Srbiji i šemu u okruženju, ali slična tela koja su nacionalnog tipa, vidimo da naša komisija nema poziciju glavnog ekonomiste. To je jedno mesto sa kog bi se razmatrali i analizirali svi oni postupci koje radi komisija, ali koje bi propisivalo metodologiju rada praćenja postupaka. To je jedna preporuka iz uporednog prava.
Takođe, ono što bi moglo da unapredi rad komisije i smanji opterećenje u radu svakako jeste smanjenje slučajeva koncentracije. Već sam rekao da slučajevi koncentracije jesu dominantni u radu komisije, ali prevashodno iz razloga zato što su, da kažem veoma niski tragovi same koncentracije. Znači, zbog tih niskih pragova pod lupu komisije potpada veliki broj slučajeva.
Šta se dešava? Naravno, shvatam da to jeste glavni prihod komisije i čitao sam neke izjave predstavnika komisije da smatraju da pragovi nisu niski, ali kada ih uporedimo sa zemljama okruženja, oni svakako jesu niski. Ti tragovi znači mogu da dovedu do toga da se svakom slučaju ne posveti dovoljno pažnje, da može da dođe do greške, tzv. „greške prve vrste“, tačnije da se koncentracija u budućnosti o kojoj se razmatra može da postane bojazan i opasnost za konkurenciju.
Suština priče jeste da treba razmisliti o tome da li su pragovi u procesima koncentracije i suviše niski. Znači, komisija posvećuje veliku pažnju minornim slučajevima, nema vremena da posveti pažnju ili, da kažem, mogućnosti da posveti pažnju nekim značajnijim slučajevima i na taj način gubi i vreme i energiju u svom radu.
Takođe bih naglasio značaj smernica od strane komisije, vidim da komisija izlazi sa nekim smernicama, mislim da je potreba za tim još veća. Na taj način komisija obrazlaže svoje postupke i predupređuje neke buduće situacije, da kažem, obaveštavajući preduzetnike i privredne subjekte na šta bi trebali da obrate pažnju i u razvijenim sistemima u ostalom zaštite konkurencije u SAD i EU se posvećuje velika pažnja smernicama.
Sledeća preporuka jeste obuka sudija Upravnog suda. Znamo da je Upravni sud viša instanca, ali pre toga bih hteo da kažem da je dobro u jednom od prvih nacrta izmena ovog zakona je bio, čini mi se, predlog da Upravni sud bude zamenjen sa Privrednim apelacionim sudom. Mislim da je to dobro što je to iz više razloga, što to nije urađeno, da je prihvaćena sugestija struke, ali smatram da Upravni sud, naravno kod koga dolaze na razmatranje sva konačna rešenja komisije ima tri mogućnosti ili da prihvati, ili da poništi ili da naloži komisiji ponovi postupak. U poslednja ova dva slučajeva, naravno argumentovano Upravni sud mora dati jasno tumačenje, ali sa druge strane, mora duboko ući u analizu i razmatranje te svoje odluke.
Znači, preporuka jeste da se sudije Upravnog suda, koji u ovom slučaju odlučuju o žalbama na konačno rešenje komisije, edukuju najpre iz oblasti zaštite konkurencije. Inače, to nije samo problem srpske borbe za zaštitu konkurencije i u mnogo razvijenijim zakonodavstvima, to je problem.
Zatim, saradnja sa ostalim telima, vidim da komisija sarađuje sa ostalim telima i mislim da bi ta saradnja mogla da bude još bolja, naravno sa Narodnom bankom, Republičkom radio difuznom agencijom, Komisijom za berzu, Agencijom za energetiku, Republičkom agencijom za telekomunikacije, Upravom za javne nabavke, Komisijom za kontrolu državne pomoći, ali i sa udruženjima za zaštitu potrošača. Pretpostavljam da se na tome radi, ali mislim da bi to trebalo unaprediti.
Takođe, što se tiče javne promocije zaštite konkurencije, one zemlje koje su mnogo pre nas počele da vode ovu bitku, posvećuju veliku pažnju javnoj promociji, i mislim da im tu i sama Vlada i komisija treba mnogo više da urade.
Što se tiče Zakona o elektronskoj trgovini, ne treba ni da govorimo da je danas jedan od najizraženijih globalnih posledica revolucije informaciono-komunikacionih tehnologija upravo elektronska trgovina i nema danas ni jedne zemlje na svetu koja se ne bavi elektronskom trgovinom i koliko je daleko otišla priča sa elektronskom trgovinom jasno govori da je u prošloj godini cifra od prometa u maloprodaji prešla milion evra. Znači, u ovom trenutku zemlje koje najviše elektronski trguju jesu regija Severne Amerike, to je negde preko 360 milijardi dolara, što je za 13,9% više nego u prošloj godini. Zatim, Japan, Britanija, Kina, očekuje se da Kina u ovoj godini podigne svoj promet od elektronske trgovine na 180 milijardi.
Kod nas, nažalost, to je mnogo manje, otprilike u prošloj godini oko 180 miliona evra, oko 600 hiljada naših građana je elektronski trgovalo. Prosečna vrednost tih transakcija je oko 50 evra, dok je u EU taj prosek oko 170 evra, tako da u ovom trenutku naša zemlja jeste na začelju. Međutim, nije samo elektronska trgovina naš problem, uopšte, problem trgovine u našoj zemlji jeste izražen.
U samom početku elektronska trgovina se ticala samo razmene podataka, međutim već danas elektronska trgovina ima više modela, to je elektronska komunikacija između kompanija, zatim transakcija između prodavaca i potrošača, komunikacija između potrošača, misli se na aukcije, elektronske transakcija između državnih organa, kompanija državnih organa, kao i između potrošača i državnih organa.
Ne treba ni govoriti koje su prednosti elektronske trgovine - smanjenje troškova, brže poslovanje, veća konkurentnost, brži odgovor potrošačima. Mnogo je, uostalom, lakše otvoriti elektronsku prodavnicu, obezbediti hosting i domen i jedan sistem za plaćanje, nego u luksuznom delu nekog grada otvoriti neki butik, ili bilo šta, robnu kuću. Znači, ogromne su prednosti. Nažalost, kod nas još uvek nisu sve zastupljene.
Samo nekoliko rečenica na kraju. Svakako da ove izmene Zakona o elektronskoj trgovini, rekao bih, jesu minorne, ali sa druge strane jesu preduslov za dalji napredak elektronske trgovine u Srbiji, koji je neophodan.
Međutim, mora se raditi i na tehnicističkom razvoju elektronske trgovine, znači unapređenju jednog pogleda da samo kroz razvoj dobrog interneta, dobrih komunikacionih tehnologija, možemo doći do toga.
S druge strane, razvojem zakonskih rešenja, ne samo u elektronskoj trgovini, ovo posebno želim da naglasim, ministre. Ljudi koji se bave elektronskom trgovinom imaju značajne primedbe na ostale zakone koji su kompatibilni…
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Mitroviću.)
… evo završavam. Znači, misli se na Carinski zakon, na Zakon o poštanskim uslugama, Zakon o platnom prometu i o svemu tome. Vi to odlično znate i samo na kompleksan način, sagledavanjem ove oblasti elektronske trgovine, možemo doći do povećanja elektronske trgovine u Srbiji. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.

Gospodine predsedavajući, uvaženi ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je rasprava o nekoliko veoma važnih zakona i nekoliko sporazuma.
Na samom početku svog izlaganja, moram da konstatujem da je dobro što je na početku redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije prva tačka bila Zakon o legalizaciji, a sada imamo ovaj zakon o uređenju oblasti u posredovanju i prometu nepokretnosti.
Zbog čega to kažem? Zbog toga što oba zakona i Zakon o legalizaciji i Predlog zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti imaju za cilj afirmaciju tržišta nekretnina u Republici Srbiji. Za afirmaciju tržišta nekretnina u Srbiji važna je legalizacija objekata, evidencija o upisu tih objekata, pravna sigurnost, ali, svakako, i uređenje profesije posredovanja u prometu nekretnina, što je, uostalom, i primarni cilj ovog zakona.
Svako ko se u životu našao u situaciji da treba da kupi ili proda neku nekretninu, imao je „šarena“ iskustva i nije mali broj slučajeva da su ljudi bili nezadovoljni posredničkim iskustvima agencija za nekretnine, što govori i veliki broj pritužbi u ovoj oblasti u prethodnom periodu, jer je veliki broj klijenata bio oštećen nesavesnim i neodgovornim ponašanjem posrednika. U stvari, rekla bih, jednog broja posrednika.
Stoga je, svakako, dobro da se ova oblast konačno uredi posebnim zakonom i drago mi je što je predlagač, odnosno ministarstvo koje vi vodite, gospodine Ljajiću, ovde uzelo u obzir struku, predloge struke i imalo je sluha za ono što su oni predložili ovim zakonom.
Svakako da je cilj ovog zakona da se ova profesija afirmiše po uzoru na mnoge zemlje EU i ne mogu ovom prilikom da ne pomenem Veliku Britaniju i na činjenicu da ko god je bio u prilici da bude ne u Londonu, nego u nekom manjem gradu u Velikoj Britaniji, mogao je da vidi da se na najboljim, najprometnijim mestima u agencijama za nekretnine, odnosno advokatskim kancelarijama, na njihovim izlozima, mogu videti fotografije kuća i cene. Stiče se tako utisak da je to najprofitabilnije zanimanje na svetu, a u stvari je samo dobro uređeno. Zaista bih bila zadovoljna da posle ovog zakona i naše tržište nekretnina dostigne taj nivo, kakav ima država kao što je Velika Britanija, gde su sve nepokretnosti i evidentirane i popisane vekovima u nazad.
Među problemima koje ste ovde naveli, kao razloge za donošenje ovog zakona, posebno bih izdvojila činjenicu da je veliki deo bavljenja ovom profesijom ostao u domenu sive ekonomije, kao i nekvalitetnu uslugu posrednika, uz nepostojanje zakonom regulisane odgovornosti. Moram da kažem da sam posebno bila iznenađena u obrazloženju navedenim iznosom da ukupan godišnji promet na tržištu nepokretnosti u Republici Srbiji iznosi tri milijarde evra, kao i da posrednici od toga prihoduju 3,3 milijarde dinara, uz dalju perspektivu da iznos nenaplaćenog poreza iznosi između 600 miliona i dve milijarde dinara na godišnjem nivou. Ove cifre su za prošlu godinu.
U situaciji kada je tržište nekretnina poprilično zamrlo i čeka neka bolja vremena, onda samo možemo pretpostaviti koliko je novca ostajalo van legalnih novčanih tokova, tokom 2007, 2008. i 2009. godine. Očekujem da će ovaj zakon svojim odredbama, koje insistiraju na transparentnosti, praktično iskoreniti bavljenje ovim poslom na crno.
U tom smislu, odredbama čl. 4-10. Predloga zakona, predviđeno je formiranje registra posrednika koji će pod jednakim uslovima biti apsolutno dostupan svim zainteresovanim licima. Potencijalni učesnici u prometu nepokretnosti će imati uvid u to koji su posrednici ovlašćeni da se, u skladu sa odredbama ovog zakona, bave poslovima posredovanja.
Takođe, član 12, na vrlo jasan način zabranjuje licima koja nisu upisana u registar posrednika da se bave ovom profesijom.
U istom članu, smatram da je izuzetno važno rešenje koje zabranjuje fizičkom licu, koje inače ispunjava formalno-pravne uslove za bavljenje poslovima posredovanja, da istovremeno obavlja ove poslove za dva ili više posrednika, sem uz izričitu pisanu saglasnost. Smatram da je ovo bilo zaista neophodno.
Novina je i član 13. po kojem posrednik mora da sklopi ugovor sa osiguravajućim društvom. Na taj način smatram da će ovaj zakon imati vrlo jasnu definiciju, kada je u pitanju rešavanje problema koji bi bili direktna posledica, nemarnog postupanja posrednika prilikom prometa nepokretnosti.
Takođe, član 14. teži, po meni, da dodatno podigne profesionalni nivo bavljenja ovom delatnošću, propisujući elementarne uslove koje agencije za nekretnine moraju da imaju, pre svega poslovni prostor u kome se nalaze posrednici.
Kada je u pitanju član 16. precizno su navedene obaveze posrednika, gde bih posebno izdvojila nekoliko, i to davanje objektivnog mišljenja o ceni nepokretnosti, zatim upozorenje klijenta na moguće rizike vezane za uknjižbu nepokretnosti, skretanje pažnje klijentu na sva postojeća prava, odnosno terete koje postoje na nepokretnosti, kao i obaveštavanje klijenata o svim poznatim okolnostima od značaja za ovaj posao.
Ovo je veoma važno, jer smo u dosadašnjoj praksi imali slučaj da posrednik istovremeno zastupa i kupca i prodavca i da pri tom zloupotrebljava njihovo poverenje i uskraćuje verodostojne podatke, a sve je to bilo u cilju pribavljanja što veće koristi za sebe.
Članom 18. stav 2. propisano je i da posrednik ne sme da oglašava nepokretnosti za čiji promet nema sklopljen ugovor o posredovanju, što do sada nije bila praksa.
Što se tiče posredničke naknade, odnosno provizije, smatram da je u cilju dodatne zaštite klijenta dobra odredba u članu 20. stav 2. Predloga zakona koja propisuje da posrednik ne može zahtevati delimično plaćanje provizije unapred, tj. pre zaključenja ugovora, odnosno predugovora. U tom smislu i odredba člana 24. koja predviđa da klijent nije dužan da zaključi pravni posao sa licem koje je posrednik pronašao, po meni je potpuno u redu.
S druge strane, korektna je i u interesu samog posrednika i odredba člana 26. koja posredniku daje mogućnost da sa klijentom ugovori klauzulu o ekskluzivnom posredovanju kojom se obezbeđuje od potencijalno nelojalne konkurencije.
Istovremeno, odredba člana 27. precizira materiju prestanka važenja ugovora o posredovanju i po ovoj odredbi štiti se posrednik od nepoštenog postupanja samog klijenta, što eksplicitno obavezuje klijenta da posredniku mora da isplati dogovorenu posredničku naknadu ukoliko u roku od mesec dana nakon raskida ugovora zaključi pravni posao koji je direktna posledica posrednikovog prethodnog angažmana.
Mislim da su i kaznene odredbe u članu 32. stav 1. vrlo jasno ovde date, jer kaznena odredba koja je opredeljena u rasponu od dvostruko do petostruko više vrednosti uobičajene posredničke provizije zaista obavezuje i posrednike da vode računa ubuduće o tome kako će vršiti svoju uslugu.
Što se tiče prelazne i završne odredbe, pretpostavljam da ste ovde dobro izvagali vreme koje je potrebno da bi odredbe o registru posrednika i obavezi polaganja stručnog ispita počele da se primenjuju.
Što se tiče Predloga zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namene, smatram da je ovaj zakon bio nužan iz dva razloga. Prvi je, prosto ne mogu da poverujem da mi od 2005. godine nismo imali zakon u ovoj oblasti, da je on bio u okviru Zakona o spoljnoj trgovini, naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene i da je on bio donet još u vreme dok je postojala zajednička država Srbija i Crna Gora. Naravno, potpuno slažem se sa vašim obrazloženjem da je potrebno da kao samostalna država donesemo novi zakon, ali kažem, neshvatljivo mi je da do sada nismo imali regulisan zakon u ovoj oblasti. Drugi razlog je što je neophodno i usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva sa novim pravilima i procedurama usvojenim od strane Evropske unije, pa je tako predloženi zakon u potpunosti u skladu sa odredbom člana 3. SSP.
Mislim da je dobro što član 2. ovog zakona kao osnovni cilj definiše uspostavljanje čvršće kontrole u oblasti izvoza i uvoza robe dvostruke namene, a radi zaštite i ostvarivanja odbrambenih bezbednosnih i spoljnopolitičkih interesa Republike Srbije.
Vlada je u članu 5. ta koja na predlog ministarstva utvrđuje nacionalnu kontrolnu listu robe dvostruke namene i koja lista pri tome treba da bude usklađena sa relevantnom listom na nivou EU. Takođe, članovi 7, 8. i 9. regulišu tranzit ove robe preko teritorije Republike Srbije, kao i brokerske usluge i pružanje tehničke pomoći u vezi sa ovim.
Bitno je pomenuti da kod brokerske usluge posredovanja, kao i kod pružanja tehničke pomoći, neophodno je prethodno pribaviti dozvolu resornog ministarstva, što u ovom domenu potpuno pojačava kontrolu države kada je roba koja može biti korišćena i u vojne i mirnodopske svrhe u pitanju.
Kada je kontrola države u pitanju, smatram da je dobro rešenje i u članu 13. stava 1. koja predviđa ukrštanje nadležnosti tako da resorno ministarstvo ne odlučuje samostalno o davanju dozvole, nego je u ovaj postupak ravnopravno uključeno i Ministarstvo odbrane, unutrašnjih i spoljnih poslova, kao i bezbednosne strukture Republike Srbije.
Član 26. predviđa da nadležno ministarstvo vodi bazu podataka o svim izdatim, odbijenim, oduzetim i izmenjenim dozvolama koje su prestale da važe, kao i da na mesečnoj osnovi izveštava druga državna nadleštva i carinske organe o svim pravilima, a naravno da ministarstvo, u cilju bolje kontrole, ima obavezu i da pripremi godišnji izveštaj o realizaciji izvoza i uvoza robe, kao i ostalim delatnostima iz ovog domena i da ga dostavi Vladi.
Kada je u pitanju ovaj član 26, gospodine ministre, poslanička grupa Nove Srbije je ovde reagovala amandmanom, a sve u cilju podizanja nadzorne uloge parlamenta, zbog toga što smo smatrali da treba da postoji precizno definisan rok u kojem ministarstvo i Vlada treba da dostave konačni izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Što se tiče kaznenih odredbi, smatram kao i kod Zakona o posredovanju u prometu nepokretnosti, da je novčana kazna predviđena u visini do dvadesetostrukog iznosa vrednosti robe adekvatno odmerena i da će svakako odvratiti potencijalne prekršioce ovih normi od njihovog kršenja.
Što se tiče sporazuma koji su pred nama sa Vladom Republike Azerbejdžan i Maroko, svaki međudržavni sporazum u domenu ekonomije je u principu koristan za Republiku Srbiju, odnosno njene građane i mislim da se i kolege i koleginice narodni poslanici slažu sa sporazumima koje ste vi ovde predložili sa Republikom Azerbejdžan i Maroko. Potpuno je jasno da postoji obostrana želja obe države za rast investicija, za zajednička ulaganja u projekte od zajedničkog interesa koje će doprineti i tehnološkom razvoju i omogućiti i veći promet trgovine u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, pre svega kada je u pitanju sporazum sa Republikom Azerbejdžan.
Vrlo je imperativno što Republika Azerbejdžan u poslednjih desetak godina ima vidni napredak kada je u pitanju IT sektor i potpuno je jasno da ovde postoji obostrani zajednički interes, jer bez obzira na prirodni potencijal koji Republika Azerbejdžan ima, njima očigledno još uvek nedostaju sofisticirani kadrovi kada su u pitanju visoke tehnologije.
U vezi svega ovoga što sam navela, u ovom sporazumu odredbe člana 3. stava 2. predviđaju da ugovorne strane omogućavaju zajednički nastup svojih stručnjaka radi primene stečenih iskustava u uvođenju telekomunikacija u ruralnim sredinama, digitalizaciji i slično, što je u svakom slučaju za pohvalu.
Što se tiče Predloga sporazuma sa Kraljevinom Maroko, mislim da je osnovna motivacija za potpisivanje i potvrđivanje ovog sporazuma, kao i Sporazuma sa Azerbejdžanom, stvaranje takvog ambijenta koji će pogodovati novom talasu stranih investicija u našoj zemlji, ali istovremeno i davanja šansi našim kompanijama da se dokažu na tržištima ovih zemalja.
Na kraju svog izlaganja želim da vas obavestim da će poslanička grupa Nove Srbije u danu za glasanje podržati i predložene zakone i sporazume.

Reč ima narodna poslanica Gorica Gajević.

Hvala gospodine predsedavajući. Poštovani gospodine ministre, uvaženi predstavnici Vlade, poštovane koleginice i kolege poslanici, u današnjoj objedinjenoj načelnoj raspravi osvrnuću se na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, Predlog zakona o izmenama i dopuna Zakona o elektronskoj kupovini i ako vreme dozvoli o Predlogu Zakona o izvozu i uvozu robe dvostruke namere.
Najpre, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti konkurencije, od 2005. godine, pa 2009. godine, evo do danas cilj ovih zakona koje donosimo jeste da pravno uredimo oblast zaštite konkurencije i sprečavanje monopola na tržištu Srbije.
Ove izmene i dopune zakona koje su danas na dnevnom redu pre svega su rezultat usaglašavanja našeg zakonodavstva koje reguliše ovu oblast sa direktivama i zakonodavstvom EU, ali svakako je i razlog ovih izmena i dopuna i pojedine nejasnoće ili manjkavosti ovog zakona koje su se pokazale u toku primene samog zakona u praksi.
Savremeno tržište danas podrazumeva slobodan pristup tržištu svim učesnicima, slobodan protok robe i kapitala, slobodno formiranje tržišnih cena i pre svega zabranu sklapanja razno raznih dogovora, sporazuma i ugovora koji remete princip zaštite konkurencije na tržištu i stvaranja monopola.
Naravno, kod nas u Srbiji nije lako sačuvati slobodno tržište, sprečiti monopolizam, a samo donošenje zakona koji će regulisati ovu oblast sigurno da nije dovoljno. Treba da bude promenjeno još niz zakonskih rešenja u drugim zakonima, koja se oslanjaju na ovu oblast, a pre svega još mnogo uslova i preduslova treba ispuniti iz oblasti makroekonomije da bismo jednog dana rekli da imamo potpunu kontrolu nad našim tržištem i da imamo apsolutnu ili bar koliko toliku zaštitu konkurencije učesnika na tržištu.
Kada danas kažemo konkurencija najčešće mislimo na konkurenciju u trgovini na malo iako zakon reguliše i obuhvata promet svih roba i usluga i učešće svih učesnika koji se u tom prometu javljaju. To je verovatno zato što je ta konkurencija ili uopšte pojam konkurencije najvidljiviji u maloj trgovini.
Međutim kada kažem mala trgovina najvidljiviji, da najvidljiviji u onoj legalnoj maloj trgovini. Šta je sa nelojalnom konkurencijom u sivoj zoni trgovine koja je i te kako veliki konkurent legalnim trgovcima, bez obzira da li su to male samostalne trgovinske radnje ili veliki trgovinski lanci.
Posle četiri, pet ili šest ili već koliko godina ima od donošenja osnovnog Zakona o zaštiti konkurencije, danas sa pravom možemo da postavimo pitanje – koliko je primena zakona imala efekte na probleme na našem tržištu kada je u pitanju konkurencija i stvaranje monopola i da se isto tako sa pravom zapitamo koliko je Komisija za zaštitu konkurencije dobro radila svoj posao od 2005. godine kada je ustanovljena do dana današnjeg, kada opet sa nekim izmenama i dopunama zakona dotičemo i Savet komisije?
Sudeći po onome što danas imamo kao što imamo na onom najvidljivijem tržištu, tržištu maloprodaje, činjenicu svi znamo. Danas imamo duopol na tržištu maloprodaje. Sa jedne strane je „Delez“ sa kupljenim „Maksijem“ sa 370 maloprodajnih objekata. Sa druge strane je „Idea“, odnosno „Agrokor“ i „Merkator“ koji je u toku koncentracije sa 310 ili koliko god, preko 800 maloprodajnih objekata drže ova dva trgovinska lanca.
Demokratska stranka Srbije je samo pre koji mesec postavila ovde pitanje – šta će Vlada i šta će Komisija za zaštitu konkurencije preduzeti po pitanju ove koncentracije? Dobili smo odgovor sa kojim smo delimično zadovoljni, ali videćemo u naredna dva meseca, ili tri. Komisija će morati da donese odluku i rešenje hoće li dati zeleno svetlo ili ne za ovu koncentraciju.
Radi informacije svih nas i javnosti, kratko bih navela neke primere rada ili nerada, dobrog ili lošeg, kako god hoćete da definišete rad Komisije za zaštitu konkurencije.
U 2011. godini kada su krenula prva rešenja o kaznama za monopolski položaj na tržištu, kažnjeno je 36 kompanija sa 3,5 milijarde dinara. Prve kazne su osetili proizvođači mleka, Veterinarska komora, maloprodajni lanci, proizvođači kafe, društva za osiguranje, proizvođači lekova i to uglavnom zbog sklopljenih restriktivnih sporazuma.
U 2012. godini evo problema, Komisija vraća 74 miliona dinara „Imleku“ i „Mlekari Subotica“ za pogrešno donetu odluku i pogrešno doneto rešenje za dominantan položaj na tržištu, što je u tom momentu bilo preko 30% ukupnih rashoda Komisije za zaštitu konkurencije.
Još jedan primer, početkom 2012. godine, u januaru mesecu Komisija donosi rešenje o zabrani spajanja šećerana „Sunoko“ i „Helenik šugar“ da bi već u junu mesecu u toku postupka Upravni sud poništio to rešenje, doduše Komisija tu nije na to pristala i prilično se žalila da nije učestvovala u svemu tome što je Upravni sud radio. Svejedno, Upravni sud je doneo takvu odluku.
Isto tako, odluka o kažnjavanju sedam najboljih proizvođača lekova i šest veledrogerija sa 20 miliona dinara zakasnila je mesec dana zbog zastarelosti, upravo zbog protoka vremena od ove tri godine. To je ponovo u bilansu Komisije bio novi trošak.
Danas kada razmatramo ove izmene i dopune zakona neću puno ići u načelo, već ću se osvrnuti pre svega na one članove gde smo čitajući i analizirajući ove izmene i dopune dostavili neke naše predloge i naše amandmane, pa se nadamo da ćete ih detaljno proučiti.
U članu 1. Predloga zakona precizirate kriterijume i navedeno ih je devet za utvrđivanje dominantnog položaja na tržištu. Dosadašnji zakon to nije regulisao. Sada smo dali Komisiji paletu kriterijuma na osnovu kojih će određivati tržišnu snagu, dominantan položaj na tržištu i samim tim nadamo se da će kada se ukrsti više kriterijuma biti mnogo lakše i mnogo jednostavnije Komisiji da utvrdi ko je u dominantnom položaju na tržištu.
Kod tačke 2. ste zadržali visinu 40% za jednog učesnika na tržištu da može da bude i trebalo bi da bude u dominantnom položaju. Ali ste kroz izmene i dopune zakona izbrisali odrednicu – kada su dva ili više učesnika koji su ekonomski povezani u dominantnom položaju. U osnovnom zakonu to je bilo 50%, sada u ovom zakonu nemamo tu odrednicu koliko je. Tu smo reagovali amandmanom, kada je u pitanju kolektivna dominacija.
U članu 3. imamo izmene i dopune kod sastava Saveta komisije. Ovaj predlog zakona sada predviđa da u sastavu Komisije sede dva ekonomista i dva pravnika. To su stručnjaci sa relevantnim znanjem, pogotovo iz oblasti međunarodnog prava, iz oblasti zaštite konkurencije. Bilo je primedbi da je tu do sada više bilo pravnika i sada se napravila ravnoteža i uzeti ključ dva plus dva.
Mi vas pitamo, razumemo da bi trebali da budu stručnjaci i iz jedne i iz druge struke, zašto dva plus dva, zašto ne jedan plus tri ili tri plus jedan? Kada se raspiše javni poziv od strane predsednika Narodne skupštine i kada eminentni stručnjaci konkurišu pojaviće se osmoro jako dobrih ekonomista koji će imati sve ove kvalifikacije da budu među prvih troje ili četvoro, a možda nešto lošiji stručnjaci iz oblasti pravne struke. Tako da kada se bude biralo dva plus dva, u sastav Komisije da kažem dobri stručnjaci će otpasti sa te liste da bi zadovoljili kriterijum dva plus dva. Da li je to najsrećnije rešenje? Ne znam.
Kada smo kod liste koja se formira za izbor Saveta komisije, gde se u zakonu precizira ili pojašnjava ko utvrđuje kriterijume na osnovu kojih će se stručnjak, ako sebe smatra stručnjakom ili ako neko nekoga smatra stručnjakom za ove oblasti, prijaviti i ko će ga bodovati da tako kažem, da zauzme prvo, drugo, treće ili već koje mesto na toj listi?
To zakonom nije precizirano. Tu smo reagovali amandmanom. Smatramo da bi to trebalo da radi nadležno ministarstvo, jer kada resorni Odbor za trgovinu da neki predlog Skupštini da sutradan bira, mora da ima neke kriterijume i mora da ima neko obrazloženje pred Skupštinom ako bira te članove Saveta, na osnovu čega su oni zauzeli to mesto na rang listi.
Članom 5. Predloga zakona uvodite institut etičkog kodeksa. Dobro je da postoje neka pravila kojih će se pridržavati kako članovi ove komisije, tako i zaposleni.
Međutim, mi tu stavljamo primedbu ko primenjuje kodeks, kada se primenjuje, koje su posledice, kako se one određuju, da li sve odredbe kodeksa imaju isti značaj. Prosto, tu ima nejasnoća, jer kada god donesemo neka pravila treba da ih se pridržavamo, a pogotovo kada je u pitanju etika i moral uvek je tu diskutabilno ko tu čiji moral i čuju etiku određuje.
Članom 6. osnovnog zakona regulisano je finansiranje komisije. Ovo je veoma važno i suštinsko pitanje i druge kolege su se ovde osvrnule na to pitanje. U osnovnom zakonu kaže se da se komisija finansira iz naknada, donacija, prihoda od prodaje publikacija. Sada izraz „naknada“ menja se izrazom „taksa“ i jasno nam je zbog čega, da bi se uskladili sa čl. 17. i 18. Zakona o budžetskom sistemu koji jasno kaže šta su takse, a šta su naknade. Da kažemo da je to u redu zbog usklađivanja.
Međutim, ono što je drugo pitanje jeste i često ovde pominjano, šta je to nezavisnost i koja odredba zakona određuje da li je komisija nezavisna i da li se remeti njena nezavisnost u odnosu na šta i u odnosu na koga. Po sadašnjem konceptu finansiranja komisije možemo slobodno da kažemo da je komisija profitabilna organizacija. Ona radi na tržištu i prihoduje sa tržišta, bukvalno kao i neko profitabilno preduzeće. Koliko radi, toliko zaradi. Mi smatramo da komisija mora da radi, da presuđuje, da bude detaljna, da radi posao od opšteg interesa, a ne da juri posao. Zamislite sudove koji isto tako presuđuju i zamislite predsednika suda da juri posao na tržištu. Sada se postavlja pitanje nezavisnosti rada komisije i troškova komisije – da li treba da bude nezavisna u odnosu na budžet u odnosu na Vladu i u odnosu na Skupštinu koja je bira ili treba da bude mnogo više nezavisna u odnosu na učesnike na tržištu protiv kojih sprovodi postupke? I sami kažete, odnosno zakon kaže – plan prihoda i plan rashoda komisije se donosi i prosleđuje se nadležnom ministarstvu, ulazi u budžet Republike Srbije. Ako hoćemo da znamo da li je komisija nezavisna, bez obzira na primedbe iz EU, mislimo da bi trebalo da bude klasična budžetska institucija.
Znate šta? Kažemo da su ta regulatorna tela, komisije i agencije, nezavisna i ne možemo da se mešamo koliki su im troškovi i kolike su im plate itd. Natpisi ovih dana u novinama kažu da su plate direktorke „Agencije za zaštitu konkurencije“ više od 300.000 dinara, da je plata čistačice ili kafe-kuvarice 50, 60 ili 70 hiljada dinara. Imamo podatke da ova komisija plaća zakup jako visok, da ne kažem da je to osam ili devet ili deset hiljada evra mesečno privatnim kompanijama, a ne gledamo da li sve to može da se smanji jer je ona nezavisno telo. Nisu nezavisna tela. Oni plaćaju izveštaj ovoj Skupštini svakog februara i i te kako treba da skrenemo pažnju na sve te pojave kada je komisija u pitanju.
Još jedna od bitnih izmena jeste izmena člana 68. Zakona kojim se produžava rok zastarelosti za izricanje i pokretanje mera zaštite konkurencije. Navedoh malo pre primer da smo morali da vratimo ogromne pare, tj. komisija, zbog toga što je zakasnila mesec dana s obzirom na složenost samog postupka od donošenja zaključka do donošenja rešenja, do ispitivanja sudske ispravnosti rešenja, do eventualno sudske naplate ili prinudne naplatne mere. Tri godine začas prođe. Dobro je da je produženo na pet. Dobro je da svaki postupak prekida eventualno daje još pet godina. Maksimalno 10 godina uz efikasan rad komisije, mislimo da bi tih pet godina trebalo da bude dovoljno da se ovi postupci završe.
Na kraju, imali smo i mi tu primedbu kod člana 22. gde se kaže – svi oni postupci pred komisijom koji nisu okončani do dana stupanja na snagu ovog zakona nastavljaju se po odredbama ovog zakona, ali se izuzimaju procesi utvrđivanja dominantnog položaja i zastarelost mera zaštite konkurencije. Stavili smo tu primedbu. Mislim da ste malo pre objašnjavajući to baš objasnili, jer ako je suštinska izmena zakona utvrđivanje kriterijuma za dominantan položaj i produženje roka za naplatu mera zaštite konkurencije, zašto ih izuzeti po ovom zakonu i dalje nastaviti da se radi sa starim zakonom?
Samo još jedna primedba kada je ovaj zakon u pitanju. Sada imamo novog ministra finansija i nove predloge mera. Jedna je povećanje PDV od 8% na 10% i to za osnovne životne namirnice, da ne nabrajam koje su. Nadam se da će to povećanje uticati na veće cene uglavnom za robu koju kupuje najsiromašniji sloj stanovništva. Videćemo kako će se ponašati monopolisti na maloprodajnom tržištu, da li će u svojoj marži u rasponu naći prostora da ovaj teret podnesu oni, a ne da povećaju cene, jer to svakako neće biti dobro za najširi sloj stanovništva. Prema tome, i to je jedan od zadataka komisije, a mi ćemo svakako pratiti taj rad.
Da se osvrnem na kratko na Zakon o elektronskoj trgovini. I on je donet 2009. godine. Pred nama su izmene i dopune zakona. Ubrzan je razvoj AT tehnologije. Njegova se brža primena uvodi u poslovanje, pa samim tim i u trgovinu, a isto tako i usklađivanje sa EU, odnosno sa direktivama EU.
Kratka analiza. Prethodni kolega je rekao, a ja sam spremila da ilustrujemo, da je elektronska trgovina kod nas u Srbiji prošle godine bila negde na nivou 180 miliona evra, da je učestvovalo negde oko 600 hiljada korisnika interneta, što je negde oko 15% ukupnog broja internet korisnika, a da je to bilo svakako tri ili četiri puta više nego prethodnih godina i da je taj obim trgovine zahvatao negde oko 10% ukupne trgovine koja se odvija kod nas na tržištu. Ako to uporedimo sa podacima iz EU, gde je cifra od 300 milijardi evra gledano ukupno, naravno da ćemo zaključiti da daleko zaostajemo za zemljama EU. Tu su negde sa nama i zemlje u okruženju, ali to ne treba da nas teši, već bi trebalo da to bude znatno više. Naravno, razlozi za to su višestruki. Pre svega još uvek sa pravom ne postoji poverenje u elektronsku trgovinu. Još uvek ima mnogo nejasnoća putem plaćanja putem interneta i još uvek građani s pravom se ne usuđuju da mnogo više zakorače u elektronsku trgovinu.
Još jedan od razloga je, nažalost, slaba računarska pismenost našeg stanovništva, pogotovo onog starijeg, od 45 ili 55 godina, da ja sada ne uzimam slobodu sebi da određujem šta je to starije stanovništvo i koliko je pismeno. Naravno, još uvek zakonska regulativa, opet nije dovoljno samo Zakon o elektronskoj trgovini menjati i doterivati. Treba se tu dotaći i Zakona o platnom prometu, Zakona o knjigovodstvu, o platnim uslugama, Zakona o elektronskoj arhivi, Zakona o informacionoj bezbednosti i svakako definisati i sadržaj elektronskih dokumenata, otpremnica, prijemnica, faktura itd.
Osvrtom na same izmene i dopune, ja ću samo kratko, vi ste u Predlogu zakona kod pojmova izbrisali pojam - podatak i nedopušteni podatak, sa obrazloženjem da u budućem tekstu zakona nema nekog značaja. Međutim, već u članu 20. stav 2. tačka 2. ostaje odrednica - da pružalac usluga mora da obavesti nadležni državni organ ako osnovano sumnja da je korisnik njegove usluge pružio nedopušteni podatak. Znači, eto termin „nedopušteni podatak“.
U članu 2. precizira se da i fizičko lice može da bude pružalac usluga po Zakonu o trgovini i to je u redu. Brisanjem člana 11. – elektronski potpis, mislim da ste opet ostavili ovde pravnu prazninu. Jeste to regulisana materija Zakonom o elektronskom potpisu, ali mislimo i smatramo da nije suvišno ostaviti ga i u ovom zakonu.
Jedna od bitnih novina je član 21a prema kojoj nadležni organ može da odredi privremenu zabranu pružanja informacionih usluga, u slučaju da je ta usluga nedopuštena, da je već sa raznoraznih aspekata nedopustiva da se pojavi i smatramo da je to dobro rešenje.
Povećanjem novčanih kazni imali ste na umu da ćete disciplinovati pružaoce informacionih usluga, da će biti odgovorniji prema korisnicima. Nadamo se da će to rezultirati tim efektom, ali to je ipak represivna metoda, videćemo kako će oni odgovoriti na represivnu metodu.
Kada je u pitanju ovaj zakon, nažalost, nisu obuhvaćene, po nama, sve izmene i dopune koje su mogle, kada smo već uzeli u razmatranje ovaj Zakon o elektronskoj trgovini. Zakon nije jasno razgraničio obaveze, odgovornosti i prava pružaoca usluga, ako je to posrednik ili proizvođač. Evo jedne od ideja za sledeće izmene i dopune.
Dalje, u članu 7, možda je bilo potrebno precizirati šta se smatra i na koji način se ukazuje trenutak kada korisnik usluge primi komercijalnu poruku.
Pošto meni vreme ističe, gospodine ministre, imam potrebu da napravim jednu digresiju. Pored tržišta roba i usluga, u Srbiji se otvara i političko tržište. Na delu su prelaženja, trgovanja odbornicima u lokalnim skupštinama, poslanicima u našoj Skupštini. Ja ću malo da se našalim, ali malo ću i biti ozbiljna. Mislim da bi naša Komisija za zaštitu konkurencije i te kako trebalo da uzme u obzir i zaštitu konkurencije u odnosu da je kršenje dominantnog položaja vladajuće stranke u koaliciji. Koliko juče, nama u DSS su uzeli odbornika, Srpska napredna stranka Demokratskoj stranci Srbije. Znate šta, po istraživanju javnog mnjenja oni imaju 41%, oni imaju dominantan položaj na tržištu.
(Predsedavajući: Vreme.)
Oni mogu sa te pozicije da nam pokupe sve odbornike. Molim vas da i to uzmete u obzir, da je otvoreno i političko tržište i da smo mi, koji dobijamo naše glasove zasluženo na tržištu, izloženi monopolu jedne stranke. Hvala.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18,00 časova, imajući u vidu potrebu da Narodna skupština što pre donese akta iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem pauzu i sa radom nastavljamo u 15,05 časova.
Prvi govornik je Suzana Spasojević.
(Posle pauze)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Suzana Spasojević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege poslanici, pred nama se danas nalazi izuzetno važan set zakonskih predloga, koji su predloženi u formi novih zakona ili kao izmene i dopune postojećih zakonskih rešenja.
Ovim predlozima želi se postići bolje uređenje postojećih zakona, ali i otklanjanje uočenih nepravilnosti tokom primene postojećih zakona. Upravo zbog toga, moje današnje obraćanje će obuhvatiti sve predloge zakona, u okviru kojeg ću posebnu pažnju posvetiti Predlogu zakona o posredovanju, prometu i zakupu nepokretnosti.
Prvi u nizu jeste Zakon o izvozu robe dvostruke namene, čijim se usvajanjem želi omogućiti stvaranje pravnog okvira kojim bi se obezbedio stabilan sistem kontrole i eliminisanje mogućih neželjenih izvoza i trgovine.
Drugi Predlog zakona tiče se izmena i dopuna Zakona o zaštiti konkurencije, čijim usvajanjem ćemo unaprediti okvir primene pravila o konkurenciji i ujedno otkloniti uočene nedostatke u dosadašnjoj primeni zakona.
Treći Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini precizira pojedine formulacije sa Direktivom o elektronskoj trgovini EU, brisanje pojedinih definicija koje stvaraju konfuziju u primeni i unosi dodatna pojašnjenja kojima se precizira odnos sa drugim sistemskim zakonima, Zakonom o trgovini, Zakonom o zaštiti potrošača, Zakonom o registraciji privrednih subjekata.
Narednim Predlogom zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan o saradnji u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija potvrđuju se dobri politički odnosi dveju država i ujedno potvrđuje Sporazum o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji Vlade Srbije i Azerbejdžana iz maja 2010. godine, kojim se uređuje opravdanost potvrđivanja ovog sporazuma.
Sledeći Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja potvrđuje želju obe države da se ustanovi pravni osnov i okvir u kojem će se obezbediti dodatno privlačenje investitora. U skladu sa tim i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma Vlade Republike Srbije i Kraljevine Maroko o osnivanju mešovite komisije za trgovinu, ekonomsko i naučno-tehničku saradnju potvrđuje nameru da se obnovi, unapređuje i dalje razvija posebna institucionalna forma za praćenje ekonomske trgovine i naučno-tehničke saradnje strana ugovornica.
Predlog zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti značajan je za sve učesnike u prometu i zakupu nepokretnosti, ali i za čitavu državu. Resursi u sektoru nekretnina su ozbiljan faktoru u razvoju ekonomije Srbije, pa odatle i potiče interes javnog sektora za donošenje zakona kojim bi se uredila ova oblast, kao i za utemeljenje dobre prakse i institucija za pozitivan razvoj tržišta nekretnina.
Sa ukidanjem društvenog vlasništva bukvalno preko noći buknulo je tržište nekretnina i pojavio se veliki broj onih koji su se bavili posredovanjem u kupoprodaji nekretnina. Jezgro delatnosti poslovanja nekretninama čine agencije za posredovanje u prometu i zakupu nekretnina. Kako u Srbiji još uvek ne postoji pravna regulativa koja bi propisivala ko se i pod kojim uslovima može baviti poslovima posredovanja u prometu i zakupu nepokretnosti, jedan broj agencija najčešće ne poštuje ni osnovna pravila poslovanja. Nedostatak pravne regulative kojom se uređuje ova oblast doveo je do pojave mnoštva problema na tržištu nekretnina i na strani korisnika usluga posrednika, ali i na strani samih posrednika.
Nepoštena tržišna utakmica, needukovani posrednici, izbegavanje plaćanja naknada državi, pojava različitih oblika sive ekonomije, kao što su rad na crno, ne plaćanje zakonom utvrđenih javnih davanja, agenti koji posao obavljaju na ulici, klijenti koji izbegavaju da nakon obavljenog posla plate posredničku proviziju, samo su deo realnih problema koji postoje na tržištu nekretnina.
Kupovina ili prodaja nepokretnosti je ozbiljan posao za sve učesnike tog posla, prvenstveno jer se tu okreću velike sume novca, ali i iz razloga što se ovom transakcijom obezbeđuje ili rešava egzistencijalno pitanje građana. Upravo zbog takvi okolnosti u ovom poslu je potreban dodatan oprez.
Imajući u vidu postojeće probleme na tržištu, kao i buđenje evidentnih potencijala na tržištu nekretnina u Srbiji, hitno je potrebno ozbiljno reformisanje sistema i uspostavljanje discipline i kontrole na tržištu nekretnina. Usvajanje ovog zakona neće odmah rešiti sve probleme koji postoje. Usvajanjem ovog zakona uspostaviće se red na tržištu nekretnina, ali samo ako budu preduzete stroge mere kontrole nad onima koji će sigurno i nakon usvajanja ovog zakona nastaviti sa starom praksom ulične prodaje nekretnina, izbegavanja svih obaveza prema državi itd.
Predlogom ovog zakona propisane su kazne za prekršaje koje učine posrednici, registrovana pravna lica i mere kontrole rada tih posrednika. To je u redu i to je jedan od razloga za donošenje ovog zakona, ali moram da kažem da su sankcije za fizička i pravna lica, koja se bave poslovima posredovanja suprotno članu 12. Predloga zakona, odnosno rade na crno, male u odnosu na štetu koju ova lica svojim nelegalnim delovanjem pričine i državi i onim posrednicima koji se regularno bave ovim poslom.
U praksi će doći do toga da će se i organi tržišne inspekcije, koji su inače nadležni za kontrolu sprovođenja ovog zakona i kontrolu rada posrednika, upravo i usmeriti na kontrolisanje agencija koje su upisane u registar posrednika, tako da ćemo doći u situaciju da će, na primer, zbog nekog malog propusta koji naprave agencije, kao što je npr. ne isticanje cenovnika usluga, agencija morati da plati kaznu.
Sa druge strane, oni koji obavljaju ovu delatnost, a ne ispunjavaju zakonske uslove, odnosno nemaju svojstvo posrednika u smislu ovog zakona i imaju najveći udeo u sivoj ekonomiji i na tržištu nekretnina, ostaće, tako reći, ne sankcionisani.
Po prvi put Srbija dobija poseban zakon koji će regulisati ovu oblast i po prvi put institucionalni okvir, koji će omogućiti svim subjektima na tržištu da se pod jednakim uslovima bave delatnošću posredovanja u prometu i zakupu nepokretnostima, putem transparentnih i jasno propisanih pravila poslovanja. Bitno je da ta pravila ne ostanu samo pravila na papiru da bi se ispoštovala forma ili da bi se ulilo poverenje klijentima, već da se zaista uvede red i sigurnost na tržište nekretnina.
Predlogom ovog zakona uvodi se obaveza da se posredovanjem u prometu nepokretnostima neće moći baviti niko ko nema položen stručni ispit, odnosno licencu za obavljanje poslova posredovanja.
Zakonom nije predviđeno iz kojih oblasti će posrednici polagati ispite, ko će da ispituje na tim ispitima, koliko će novca za to morati da se izdvoji, a to su pitanja koja interesuju sve one koji se sada legalno bave ovim poslom i nameravaju da to čine i ubuduće, u skladu sa odredbama ovog zakona, ali i sve one koji tek planiraju da se u ovoj delatnosti oprobaju.
Polaganje stručnog ispita je evropski standard koji se primenjuje u svim zemljama u regionu. Licenciranjem se postiže viši kvalitet usluga koje pružaju agencije za nekretnine, ali i jačanje profesije – agenta.
Glavni posao agenta je da mora dobro da zna da proda nekretninu, da i za kupca i za prodavca napravi optimalnu ponudu, da zna neke osnovne stvari oko dokumentacije. Ali, s obzirom na to da je u poslu posredovanja potrebno i pravničko znanje i iskustvo i da je potrebna pravna sigurnost, polaganje stručnog ispita, da se niko ne uvredi, ne može da agentu sa srednjom stručnom spremom pruži sva neophodna znanja koja ima neko ko je završio pravni fakultet.
Vi ste, gospodine ministre, rekli da je zbog velikog broja onih koji rade u ovoj oblasti sa srednjom stručnom spremom odlučeno da se na ovaj način, odnosno polaganjem stručnog ispita, radi na unapređenju usluga koje će posrednici pružati klijentima. Ali, s druge strane, članom 16. Predloga ovog zakona, propisano je, između ostalog, da posrednici imaju obavezu da izvrše uvid u dokumentaciju koja se tiče konkretne nepokretnosti i odnosi na vlasništvo i druga stvarna prava.
Zbog toga ipak smatram da je zakonom trebalo predvideti obavezu agencije za nekretnine da kod provere dokumentacije, kada dođe do kupoprodaje konkretne nepokretnosti, agencija mora da ima obavezu da angažuje ili pravnika ili advokata, koji će proveriti dokumentaciju, sastaviti predugovor i sastaviti ugovor, ukoliko vlasnik agencije nije iz te struke. Rekli ste da se podrazumeva da agencije imaju stručno lice koje će raditi te poslove. Verujte mi, ja se ovim poslom bavim mnogo dugo i znam da 90% agencija nema praksu da ima angažovanog advokata, ili pravnika koji će raditi te poslove.
S obzirom da ovaj zakon i donosimo da bismo poboljšali pravnu sigurnost koja se tiče poslova na tržištu nekretnina, mislim da je trebalo preciznije ovaj član obraditi.
Što se tiče polise osiguranja, koja je takođe predviđena ovim zakonom, to je takođe evropski standard. Polisa osiguranja obezbeđuje novčano pokriće za isplatu štete koju posrednik pričini nalogodavcu neispunjavanjem ugovora o posredovanju. Do sada su, zbog nepoznavanja propisa, stranke bile izložene nesavesnom poslovanju posrednika, što se često završavalo sporom i niko nije odgovarao za tu štetu.
Bilo je dosta diskusija u pravcu da su za sve prevarne radnje, koje su se dogodile prošlih godina, krive agencije. Ja, zaista, ne želim da branim agencije, ali za sve to nisu krive isključivo agencije. Za višestruke prodaje stanova velikim delom krivi su sami i investitori.
Uvođenje obaveznog osiguranja za slučaj nanošenja štete strankama, pruža sigurnost korisnicima usluga posrednika u prometu i zakupu nekretnina i istovremeno utiče na to da posrednici savesnije i odgovornije obavljaju svoj posao.
Sigurna sam da će ovu odredbu zakona podržati naravno najpre korisnici posredničkih usluga, ali i sve one agencije i posrednici koji zaista žele ozbiljno i odgovorno da se bave ovim poslom.
Međutim, kada je visina mesečne ili godišnje premije osiguranja u pitanju, trebalo je imati u vidu kolike će to troškove proizvesti za male agencije koje posluju u unutrašnjosti Srbije.
Uslovi poslovanja agencija u unutrašnjosti i profit koji te agencije ostvaruju, višestruko je manji u odnosu na profit koji ostvaruju agencije u velikim gradovima, Beogradu, Nišu, Novom Sadu pre svega zato što je manji obim posla, broj kupoprodaja koji se ostvari u Beogradu je desetinu puta manji nego što je to u Smederovu, vrednost nekretnina je veća u većim gradovima nego u manjim, pa samim tim i posrednička provizija je u toj srazmeri manja, a i sam procentualni iznos posredničke provizije, na primer u Smederevu, Požarevcu je 3%, a u Beogradu mislim da je 5% ili 6%.
Osiguranje na iznos od 45 hiljada evra koštaće posredničku firmu oko 50 hiljada dinara godišnje, tako da će donošenjem ovog zakona na tržištu nekretnina u Srbiji svakako nastati jedno novo pozicioniranje posrednika, gde će prednost imati veliki nad malima i oni koji su duže u ovom poslu u odnosu na nove privredne subjekte u ovoj delatnosti.
Kao još jedna mera zaštite, zakonom je predviđena obaveza učesnika u prometu nekretnina da potpišu ugovor o posredovanju. To je novina koja ima za cilj da pruži sigurnost i na neki način obezbedi i nalogodavca i posrednika.
Teško je predvideti sve slučajeve u praksi koji mogu da nastanu za obe strane ugovornice, ali evo jedan najčešći slučaj do sada koji se događao i koji je bio negativan po poslovanje agencija je da se prodavac koji nije imao sklopljen ugovor sa agencijom, jer to nije ni bilo zahtevano do sada, nakon višemesečnog truda agencije da proda nekretninu, nakon svih troškova koje agencija povodom toga ima, prodavac se jednostavno odluči da nekretninu proda preko druge agencije, odustane od prodaje ili izbegne agenciju u dogovoru sa kupcem, naprave ugovor mimo agencije. Na taj način su agencije oštećene i nadam se da će ovaj ugovor koji će potpisivati nalogodavac i posrednik, u velikoj meri makar omogućiti da se ovi problemi izbegnu.
Takođe, zakonom je potrebno regulisati i mislim da će se verovatno advokati u ovoj sali možda naljutiti, ali potrebno je regulisati da se advokatske kancelarije mogu baviti ovim poslom posredovanja, ali samo ako se registruju za tu delatnost i ako ispunjavaju uslove predviđene ovim zakonom, između ostalog da imaju zaposlenog agenta sa položenim stručnim ispitom.
Inače su do sada advokatske kancelarije koje su se uz pružanje advokatskih usluga bavile i poslom posredovanja bile i najveći posrednici agencijama. Tako da smatram da ovim zakonom ili treba uskratiti, ili pružiti mogućnost advokatskim kancelarijama da se bave ovim poslom, ali samo uz ispunjenje uslova koji važe i za agencije za posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti.
Član 20. koji sadrži odredbe vezane za pravo na posredničku proviziju je neprecizan, jer ne predviđa ko je obavezan da plati posredničku proviziju, da li samo kupac, ili samo prodavac, ili i kupac i prodavac po pola, pod uslovom kada su nalogodavci i kupac i prodavac.
Takođe, nije propisan ni minimalni ni maksimalni iznos provizije koju posrednik može da naplati, tako da je previše slobode ostavljeno posrednicima da sami ugovaraju visinu provizije bez zakonskog limita.
Takođe, nije propisana ni koja se visina naknade primenjuje po samom zakonu ako provizija nije ugovorena. Ono što je zaista bilo potrebno regulisati zakonom i što će uticati na sigurnost korisnika posredničkih usluga je član zakona koji se odnosi na oglašavanje nepokretnosti kojim se predviđa zabrana oglašavanja nepokretnosti za koju posrednik nema potpisan ugovor o posredovanju, odnosno podposredovanju.
Ovim članom zaštitiće se i kupci i zakupci od nesavesnog poslovanja pojedinih agencija za nekretnine koje su lažnim oglašavanjem nekretnina na atraktivnim lokacijama po niskim cenama naplaćivale proviziju ili članarinu od klijenata, dovodile ih u zabludu, odvodile ih u stanove i ostale nekretnine da im pokažu koje su bile opremljene upravo da bi privukle i prevarile klijente i na taj način naplatile članarinu ili proviziju.
U sektoru prometa nekretnina legalno je zaposleno oko dve do tri hiljade ljudi…
(Predsedavajući: Molim vas da završite misao.)
Mogu da završim time da će poslanička grupa Socijalističke partije Srbije svakako podržati sve predloge ovih zakona. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Božidar Đelić. Izvolite.