Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 1. Zakona o budžetskom sistemu st. 6. i 7.
Molim vas, gospodine predsedavajući, da mi omogućite da u normalnoj atmosferi govorim. Pre neki dan sam kažnjena zato što sam imala neku sugestiju za ministra, pa sam dobila kaznu.
Moj amandman se tiče dva stava člana 1. Jedan stav se odnosi na potrebu da se broj stalno zaposlenih u organizacijama koje se finansiraju iz budžeta, da se napravi presek sa datumom 31.12.2010. godine, zato što je po Zakonu o maksimalnom broju zaposlenih u republičkoj administraciji bio krajnji rok da se usklade sistematizacije i sve druge obaveze. Mislim, nisam predložila ni po babu, ni po stričevima, ni po bivšem, ni po novom režimu, nego da se poštuje postojeći zakon.
Podnela sam, takođe, amandman na drugi stav istog ovog člana, a to je da se ustanove kulture izuzmu iz obaveze da mogu po različitim osnovama, odnosno po drugim osnovama, da nije stalno zapošljavanje, odnosno po osnovu ugovora da angažuje najviše 10% stalno zaposlenih. U odgovoru Vlada kaže da ovaj moj amandman ne može da bude prihvaćen iz razloga, ovo što je vezano za usklađivanje sa ukupnim brojem zaposlenih do 31.10, nije moguće primeniti, jer je u međuvremenu došlo do nekih promena kod ministarstva i onda ćemo zato što smo promenili ministarstva kazniti one koji su poštovali zakon, a nagraditi one koji su zakon kršili. O ovoj temi je bilo već dosta reči i mnogi poslanici su o tome govorili.
Sada bih o ovom drugom stavu koji se tiče ustanova kulture. Na taj stav Vlada nije dala nikakvo objašnjenje. Vrlo elegantno, pošto je ovaj prvi stav ne prihvatljiv, onda se ceo amandman ne prihvata. Prosto, iz tehnologije, koja nam je poznata, kako se pišu amandmani – jedan poslanik može da podnese samo jedan amandman na jedan član. Da je bilo dobre volje, mogli smo da napravimo dogovor, kao što je to bilo i ranije, pa da se uradi tehnička ispravka amandmana, da matični odbor predloži član, ali nije bilo volje i nije bilo spremnosti da se kultura izuzme iz ove obaveze, a to je mogućnost da angažuje više od 10% od broja stalno zaposlenih.
Pošto nemam mnogo vremena, ne znam da li uopšte vredi da pričam, jer sam pokušala u obrazloženju amandmana da navedem neke dramatične primere. Kako će „Zvezdara teatar“ sa 1,9% angažovanih, pošto ima 19 zaposlenih, nema stalni ansambl, da pravi repertoar. Valjda će Duško Kovačević da igra jednu dramu čitavu godinu, a tek crni Branko Kockica sa 1,1%.
Hajde sada da navedem neki drugi primer, koji će mi poslužiti za jednu širu sliku kada je Srbija u pitanju. Kako će Kulturni centar Beograda i Dom Omladine sa 4,4%, odnosno 5,6% ukupnog broja koje mogu da angažuju po ugovorima da realizuju na stotine programa, koncerata, izložbi, tribina, promocija, filmskih projekcija.
Ove primere navodim zbog toga što je u Srbiji od svih ustanova kulture najviše ovakvih institucija – domova kulture, domova omladine tzv. polivalentnih kulturnih centara. Njih je 51% od ukupnog broja ustanova kulture. Šta oni rade? Organizuju isto ovakve programe, imaju desetine izložbi, promocije, književne večeri itd. Kažem ministar prekjuče – nagomilavali su se ti angažovani po ugovoru. Verovatno je mislio na te domove kulture, na te centre za kulturu. Sada ćemo ovom merom da ih lepo svedemo na jedan, dva programa godišnje i šta ima veze, i to je dovoljno. Znači, nema potrebe da se nagomilavaju ti silni programi i ti silni ugovori, jer za svaki taj program ustanove kulture su morale da potpišu ugovor.
Znate šta, ne znam da li uopšte ima smisla govoriti o onome što je suprotno samoj prirodi kulturne delatnosti kada mi se čini da ova vlast sve više ispoljava ne samo nerazumevanjem, nego jednu vrstu nepoverenja, jednu vrstu nipodaštavanja kulture.
Početkom 90-ih godina bile su velike demonstracije opozicije na ulicama Beograda. Poslanik Zoran Đinđić je, a parlament je normalno radio, samo tada u Kralja Milana, tada upozorio vladajuću koaliciju, koja je bila u nekom sličnom sastavu kao i današnja, da ne mogu da budu tako indiferentni, da će prestati sa radom pozorišta, muzeji, galerije. Na tu njegovu opasku začuo se smeh iz sale, rekla bih podsmeh, u smislu – koga se to tiče, koga to briga. Danas neće prestati da rade ustanove kulture zato što će neko da demonstrira i protestuje. Prestaće da rade zato što će ovim merama Vlade biti ugrožene, a onaj ko ima malo više sluha i dalje će čuti odjek tog smeha i podsmeha iz 90-ih. Hvala.
