Naravno da je budžet realna i planska kategorija. Kada govorimo o budžetu, onda moramo da znamo da ukupni prihodi u ovom budžetu rastu za 3%, da poreski prihodi rastu za 3,35% i tačno je da će BDP biti u minusu od 0,5%, stopa inflacije 2,7%, na početku godine 2%, na kraju godine 4%, biće 2,7% prosečno. Imaćete pad nezaposlenosti. Imaćete tri ključna makroekonomska parametra, ako pođemo od pretpostavke da će rast biti veći od 0,5%, odnosno manji od minus 0,5%, što je realno, stabilna. U takvim uslovima sasvim je normalna konzervativna metoda planiranja budžeta.
Danas ceo dan slušamo o rebalansu rebalansa rebalansa budžeta. Dame i gospodo, uzmite malo teoriju i pogledajte da ne postoji rebalans budžeta. Kada se jedanput budžet usvoji i kada se raspravi o budžetu, raspravlja se o budžetu. Nema rebalansa rebalansa. Ovo što ćemo usvojiti jeste budžet, nije rebalans budžeta.
Kada govorite o prihodima, onda svakako treba da znate da država Srbija ovaj prihod uzima od svojih građana i to jesu poreski prihodi koji potiču za javni sektor i da bi bilo strašno pametno, gospodine ministre, kao što smo uradili sa rashodima za zaposlene, definišemo koliki je iznos budžeta Republike Srbije u odnosu na BDP. To bi bila jasna karakteristika koliko budžet, javni rashodi na nivou Republike mogu da koštaju sve građane u državi Srbiji. Konzervativni mehanizam planiranja rashoda i planiranja prihoda svakako govori o jednom potpuno drugačijem načinu razmišljanja i funkcionisanja oblasti javnih prihoda u državi Srbiji. Ako to podržava MMF, ako to podržava Fiskalni savet i Svetska banka, onda je potpuno nebitno da neko iz političkih razloga smatra da može nešto drugačije.
