Očigledno je ovaj amandman otvorio malo širu diskusiju o politici podsticaja poljoprivredi i ruralnom razvoju, generalno.
Uvaženi ministre, 17. april 2016. godine, vest – otvorena fabrika Mitros u Sremskoj Mitrovici. Tačno. Slažem se. Sada suština podsticaja. Ovo je naša priča o neuspelim privatizacijama i ponovnom uzdizanju, rekao je Vučić, i dodao da je Vlada Srbije pomogla fabriku sa 5,3 miliona evra para poreskih obveznika za tri stotine radnih mesta. To je 17.660 i nešto evra po jednom zaposlenom, 5,3 miliona evra za 300 radnih mesta. U jednoj rečenici je to navedeno. Dakle, to je davanje.
Fabrika je prodata za 800 hiljada evra. Samo. Naravno, to je slika tržišta i društva u kome se nalazimo i stepena njegove devastiranosti, znate, i slika sistema kog nema, pa ti investitori onda moraju da se dodatno, debelo i masno, subvencionišu ne bi li u jednom ovako neuređenom sistemu investirali. Nije politika podsticaja samo politika direktnih plaćanja, a najviše razgovora je ovde bilo oko toga da li su direktna plaćanja mala, da li su dovoljno raznolika, da li su dovoljno česta. Politika direktnih plaćanja kao mera podsticaja je kao lečenje kancera aspirinom. To nije ni blizu dovoljan lek i to ne gađa uzrok.
Uzrok može da se pogodi osnaživanjem, povećanjem konkurentnosti, to ste i sami rekli, to treba biti cilj, znanje, mere stvaranja i prenosa znanja koje vidimo da jesu u IPARD-u, jer vi možete dati dve, šest, pet, osam, 68 hiljada dinara para po hektaru, jutru, nebitno, srpskom paoru, novca,koji je u poreski sistem unela spremačica iz neke potpuno druge delatnosti i ona je svojim poreskim dinarom pomogla poljoprivredu, ali to neće otkloniti uzroke. Uzrok se gađa podizanjem konkurentnosti, stvaranjem i prenošenjem znanja, udruživanjem, zadrugama, da država preostalo poljoprivredno zemljište ponudi paorima na otkup po najpovoljnijim mogućim kreditnim uslovima na period od 20 godina, da ih udruži da zajedno pojača njihovu pregovaračku poziciju sa kupcima i dobavljačima. Hvala.