Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov.

Zahvaljujem.
Moje pitanje je upućeno ministru prosvete. Verovatno će ga mnogi ovde protumačiti kao zlonamerno, ali zaista se ne radi o pojedinačnom slučaju. Radi se o jednom sistemskom problemu sa kojim se kao društvo suočavamo. Mislim da je ovo pravo mesto da o njemu razgovaramo i da treba zajedno da nađemo rešenje. Naravno, on je taj koji je za njegovo rešavanje najodgovorniji.
Juče se u krug funkcionera državnih koji se sumnjiče da su plagirali svoje doktorate ili na sumnjiv način stekli akademska zvanja koja imaju upisala i guvernerka NBS Jorgovanka Tabaković, čime smo mi došli u jedan izuzetno ozbiljan problem. Naime, trenutno se za one koji su osumnjičeni, a neko bi rekao i dokazano je da su plagirali svoje doktorske disertacije, trenutno se na tom spisku, ili druge naučne radove, na tom spisku nalaze predsednik Republike, guverner NBS, ministar unutrašnjih poslova i gradonačelnik glavnog grada. Ponoviću, predsednik Republike, guverner NBS, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Republike Srbije i gradonačelnik glavnog grada su osumnjičeni da su plagirali naučne radove, kupili diplome, na sumnjiv način stekli akademske titule i zvanja i ja mislim da je to izuzetno ozbiljan problem za naše društvo.
Problem je ozbiljan ne samo zbog toga što se time šalje jedna kriminalna poruka svima onima koji uče, trude se, rade, pokušavaju da se školuju na pošten način, da se ni rad, ni trud, ni učenje ne isplate, nego da je najlakše platiti nekome da umesto vas napiše neki rad, prepisati ono što je već neko uradio ili na drugi način doći do diplome. To je jedna loša moralna poruka koju ovi funkcioneru šalju svima onima koji uče, trude se, rade i misle da se rad i trud isplate.
Mnogo veći problem je što mi u sistemu visokog obrazovanja nemamo pravno rešenje za ovaj problem. Naime, Zakon o visokom obrazovanju je definisao da institucija koja može da pokrene proveru nekakvog rada, bilo da je u pitanju diplomski, magistarski ili doktorski rad, je upravo onaj fakultet koji je i izdao taj rad i niko drugi ne može da pokrene proveru tog rada. Mislim da je to izuzetno veliki problem koji imamo u sistemu koji može da se reši jednom vrlo jednostavnom izmenom Zakona o visokom obrazovanju, iako su te stvari, naravno, definisane i drugim zakonima, pre svega Krivičnim zakonikom, ali i Zakonom i srodnim pravima.
Naravno da mi iz DS smatramo da nije sramota kada neko nema diplomu i nije sramota kada je neko neškolovan i nije sramota kada neko nije završio fakultet. Naprotiv, časni, pošteni, vredni i radni ljudi nisu završili fakultete, nisu doktori nauka, nisu magistri i nemaju potrebu da se izdaju i predstavljaju za nešto što nisu.
Dakle, nije sramota nemati diplomu. Sramota je kupiti diplomu. Nije sramota ne napisati doktorsku disertaciju. Sramota je prepisati doktorsku disertaciju. Smatramo da treba da napravimo ako ništa drugo, treba da napravimo ozbiljne kontrolne mehanizme koji će omogućiti da se plagijati naučnih radova i na druge načine proveravaju ili da se optužbe o njima proveravaju i dokazuju, a ne samo na inicijativu fakulteta na kojima su ti radovi odbranjeni.
Osim toga, imamo strašno lošu poruku koju te osobe šalju svim onim mladim ljudima u ovoj zemlji, a mi zaista imamo situaciju da zbog doktora sa kupljenim diplomama, doktori sa pravim diplomama masovno odlaze iz zemlje, a doktori sa kupljenim diplomama trenutno vode našu državu.
Tako da, pitanje ministru je – na koji način misli da odgovori ovom izazovu i da li ima nameru da prilikom izrade Zakona o visokom obrazovanju, mada je sad on već četvrti ministar koji najavljuje evo samo što nije zakon, posveti pažnju ovome?

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam pre desetak dana postavio pitanje vezano za izvesni projekat koji se ticao rada Poverenika i Zaštitnika građana, na inicijativu organizacije koja se zove Doktori protiv korupcije, koji su tražili da to pitanje postavim. Pitanje je glasilo – da li je tačno da su Poverenik i Zaštitnik dobili oko 80.000 funti od britanske i holandske ambasade za projekat koji se zvao „Model Zakona o uzbunjivačima“. Odgovor još nisam dobio, ali sam u međuvremenu prošao kroz političku šibu Zaštitnika i Poverenika.
S tim u vezi, moje pitanje za predsednicu parlamenta i za nadležne organe je da li smeju postavljati pitanja vezana za rad i projekte koje rade Zaštitnik i Poverenik? Da li su oni zaštićena vrsta, da li su u političkom smislu svete krave i da li oni mogu da se bave politikom i da političkim kvalifikacijama pokušavaju da ruše političke neistomišljenike u parlamentu?
Da li poslanici Narodne skupštine, skraćeno, mogu da postavljaju pitanja u vezi rada onih koje su ovde izabrali i imenovali? To je moje prvo pitanje.
Drugo pitanje se odnosi takođe na nedodirljivog Vuka Jeremića. Moje pitanje, vezano za savetnika za telekomunikacije sa 25 godina, bivšeg savetnika ministra odbrane, bivšeg savetnika vrhovnog komandanta, savetnika za sve i svašta, bivšeg ministra spoljnih poslova, glasi – da li je tačno da je njegova organizacija, Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, preko Hong Konga, to je nevladina organizacija, dobila tri miliona evra? S tim u vezi, postavljam pitanje Ministarstvu finansija, Poreskoj upravi, Upravi za pranje novca, Narodnoj banci – da li je tačno da je ta organizacija preko Hong Konga, nevladina, prihodovala tri miliona evra? S tim u vezi, Poreskoj upravi – da li je tačno da je taj novac prebačen na lične račune Vuka Jeremića i članova njegove porodice, te da li je u skladu sa tim izmiren odgovarajući porez, odnosno da li je došlo do poreske utaje?
Pitanje, podpitanja u vezi ovoga pitanja je sledeće – da li je tačno da je ista organizacija, Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, koju vodi Vuk Jeremić, dobila iz Katara 200 hiljada dolara, te da je novac na isti način došao do nevladine organizacije, koja se zove već sam rekao kako, a da je novac prebacivan na lični račun Vuka Jeremića i na račun članova njegove porodice?
S tim u vezi, isto pitanje za Ministarstvo finansija, Poresku upravu, Upravu za pranje para i Narodnu banku – da li je to tačno, da li došlo do poreskog prekršaja i da li je došlo do tzv. utaje poreza?
Zašto postavljam ova pitanja? Nije vezano za to što je Vuk Jeremić izjavio da će biti kandidata za kandidata. Za mene je kandidat onaj koji skupi deset hiljada potpisa. Za mene je kandidat onaj koji preda potvrdu o državljanstvu, potvrdu o prebivalištu, potvrdu o biračkom pravu i potpiše izjavu. Tada je za mene to kandidat za predsednika. U međuvremenu, on može da bude samo kandidat za kandidata. To možemo da budemo svi.
Pitanja postavljam iz drugog razloga, i to zato što je Vuk Jeremić bio ministar spoljnih poslova i što je u to vreme zamenjena Rezolucija u Savetu bezbednosti UN, po meni, na štetu Republike Srbije, te je novac koji je dobijen na ovaj način mogući prihod zbog ustupaka koji je učinjen, po meni, albanskoj strani.
S tim u vezi tražim od ovih organa da pažljivo provere ove tvrdnje koje sam ja dobio i podatke i da budemo načisto. Da li je došlo do zloupotreba, poreskih utaja, jer ministar spoljnih poslova koji je ovlašćenja sa UNMIK-a prebacio na Euleks zaslužuje punu pažnju građana, Narodne skupštine i s tim u vezi očekujem da odgovor dobijem u naredne dve nedelje i da ne čekam, kao što sam čekao za Poverenika i Zaštitnika, odnosno za zaštićenika i zaštićene vrste. Dakle, očekujem da, bez obzira što će kandidat biti kandidat za kandidata, dobijemo odgovore na ova pitanja, jer su to finansijska i poreska pitanja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, veoma važna tema i mislim da smo zbog pitanja koja ću postaviti mi i uveli ovu instituciju poslaničkih pitanja. Naime, radi se o glasanju naše države tokom Generalne skupštine UN o Rezoluciji kojom se osuđuje aneksija Krima.
Pitanje bih postavio, odnosno preko vas, gospođo Gojković, uputio i predsedniku države, gospodinu Nikoliću, premijeru Vučiću, naravno, ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću. Kada je to Srbija odlučila da svoju budućnost gradi na nekim drugim osnovama, a ne na međunarodnom pravu? Da li je ikada u svojoj istoriji Srbija glasala suprotno normama na kojima počiva uređeni međunarodni poredak i kako uopšte mislimo da regulišemo odnose u svojoj budućnosti, ako smo zgazili ideju međunarodnog prava svojim glasanjem, kojim smo se praktično suprotstavili osudi aneksije Krima?
Jasno je zbog čega je Srbija tako glasala. Mislim da sve argumente koje pominjem vrlo dobro znaju i Nikolić, i Vučić, i Dačić. Glasa je zbog velikog pritiska kojem je bila izložena. Pritiska iz Moskve, a glasali smo iz straha da ćemo ostati bez podrške Rusije u nastojanju da Kosovo zadržimo u okvirima svoje zemlje, ukoliko damo podršku međunarodnom pravu koje nikoga ne obavezuje kada se govori o Kosovu.
To je katastrofalan propust i velika greška, jer smo takvim glasanjem u NJujorku zapravo rekli da međunarodno pravo ne obavezuje, pa sa istim onim stavom sa kojim je neko pre nas rekao – baš me briga za međunarodno pravo, mi sutra treba da se suočimo kada opet pomislimo da za nas treba da važi. Koji drugi način može da reguliše međusobne odnose, ako to nije međunarodno pravo? Koje je to pravo? Šta to čuva Preševsku dolinu u Srbiji? Šta čuva Bosnu i Hercegovinu? Šta čuva sever Kosova?
Na kojim to idejama mislimo da gradimo svoju budućnost, ako smo na tako flagrantan način sami protiv sebe glasali? Nije nam potreban ambasador Ukrajine koji će reći da smo pucali sebi u noge. Pucali smo sebi u glavu time, i to je ono što je katastrofalno, a tako nešto je urađeno zbog toga što je ova zemlja slaba, a ne zbog toga što oni koji je vode ne znaju šta su uradili. Znaju vrlo dobro.
Šta je to pritislo Srbiju toliko da može na takav način da glasa protiv sebe? Kakva je to bratska ljubav koja je tako skupa? To su pitanja o kojima treba da razgovaramo, posebno imajući u vidu ove teme koje Rističević pominje u svom pitanju. Predsedničke izbore i eventualne parlamentarne. Ni Crnu Goru u Srbiji nismo otvorili, a ono što se u Crnoj Gori desilo je Diznilend prema onome što ćemo gledati u Srbiji, ako se podhitno parlament ne opameti, ne počne da se bavi politikom, pa on stisne one koje mora da stisne da bi Srbija pokazala da ima kičmu. Veoma ozbiljna tema i žao mi je što u ovakvoj atmosferi moramo o takvim pitanjima da razgovaramo. Hvala vam. Očekujem odgovor.

Hvala.
Svakako ću uputiti vaše pitanje.
Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović.

Dame i gospodo, pitanje postavljam predsedniku Vlade Republike Srbije i predsedniku Narodne skupštine Republike. Moje pitanje – kada će konačno Narodna skupština Republike Srbije raspravljati o svojoj južnoj pokrajini?
To je princip koji je još Demokratska stranka usvojila da se može u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravljati o svemu i svačemu. O mnogim zakonima smo raspravljali po tri, četiri ili pet puta, praveći razne izmene i dopune. Sve je važno, sve je hitno, jedino izgleda nije bitno šta se dešava na Kosovu i Metohiji.
Podsetiću vas da je većina zakona, koje je ovaj saziv Skupštine razmatrao usvojio, bio po hitnom postupku. Po hitnom postupku, jer navodno postoje okolnosti koje prete da može doći do nekakvih štetnih posledica. Izgleda da jedino, šta god da se radi na Kosovu i Metohiji, kakvi god da se sporazumi postižu u Briselu, to ne može imati nikakve štetne posledice i o tome Skupština ne treba nikada da raspravlja.
Prethodnih dana smo imali mogućnost da čitamo saopštenja SNS, gde kažu da su pokrajinski poslanici, iako oni nisu pokrajinski poslanici, jer su u šiptarskoj skupštini, kaže, prodali interese srpskog naroda za šaku albanskog novca. Kaže, pokrajinski odbori SNS ne priznaju ništa što je proisteklo iz izdajničkog dogovora poslanika Pokreta socijalista Isa Mustafe. Što se mene tiče, slažem se da su oni izdajnici, ali mislim da su svi izdajnici koji u tome učestvuju. Svako ko je bio u šiptarskoj vladi, u vladi Kosova, bez obzira da li je Bajram Redžepi ili Isa Mustafa, princip je isti, je izdajnik, taj radi protiv Srbije, protiv interesa srpskog naroda.
Ali je zanimljivo kada čujemo to iz usta vladajuće koalicije. Kažu da se to nedolično imenovanje, nedolične osobe, radi u trenutku kada Srbi pokušavaju da spreče otimanje „Trepče“ i blokade Sporazuma o zajednici srpskih opština, da to prevazilazi uobičajene stranačke razmirice i da je uvreda za svakog pristojnog Srbina i Srpkinju, ali očigledno nije dovoljan razlog da bude na dnevnom redu Skupštine.
Poslednji izveštaj o dijalogu Priština-Beograd, koji smo dobili 14. novembra u trenutku kada su predstavnici vladajuće koalicije Marko Đurić i Aleksandar Vučić podigli tenziju narodu, kada su se naljutili na EU, ali je to trajalo jako kratko, dobili smo izveštaj koji se razlikuje od svih drugih koje dobijamo prethodne godine. Izveštaj koji je donekle bio iskren i pročitaću vam neke delove. Kaže, npr. – da evropska spoljno-politička služba prema viđenju Beograda u proteklom periodu vodi pregovore ispod nivoa svojih objektivnih mogućnosti i realnih potreba procesa normalizacije.
Teško je izbeći utisak da je posrednička strana u proteklom periodu insistirala na razgovorima i rešenjima samo po onim temama koje su u interesu Prištine, pitanje mosta u Mitrovici, sloboda kretanja, telekomunacije, pravosuđe itd. Kaže da se od postizanja sporazuma o opštim principima 25. avgusta 2015. godine nije napravljen nikakav napredak po pitanju uspostavljanja zajednice srpskih opština i to kaže vaš pregovarač, Marko Đurić. Kaže da oni razgovaraju samo o onome što Priština traži. On je lično rekao na sednici odbora da se Edita Tahiri javno hvalila na pregovorima da je ona ta koja piše uslove za otvaranje poglavlja i da se to kasnije i potvrdilo kada smo te uslove i dobili.
Dalje kaže, da se krše i drugi pregovori, ali ono što je meni možda i najzanimljivije kada se radi o pravosuđu, poslednja grupa kandidata za sudije i tužioce polagala pravosudni ispit 10. septembra. Pravosudni ispit po njihovim zakonima. I kaže za izbornu regulativu da naša strana očekuje da će EU …

Vreme.

Evo dve sekunde.