Zahvaljujem.
Na član 36 Amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Milovan Bojić, Zoran Krasić i Nataša Jovanović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.
Izvolite.

Srpska radikalna stranka je tražila da se briše član 36 Predloga zakona, zato što u ovom delu, kao i u nekim drugim članovima o kojima ćemo kasnije da govorimo, ovaj zakon već ulazi u jedan pravni kontekst i rekla bih u jedne društvene i porodične odnose, a ne samo u oblast struke, na koje vi potencirate, i on stvarno jeste stručni zakon.

Moram da se vratim malo unazad, ali kratko ću, pošto nemamo još puno vremena Poslaničke grupe. Još u bivšoj SFRJ 1978. godine, kada je prvi put uopšte ova oblast regulisana, tačno naznačeno da davalac reproduktivnih ćelija ima određene obaveze i određena prava, ali pravnih posledica ne bi trebalo da bude. Vi ovde kažete, u članu 36, da način saopštavanja podataka iz stava 1 ovog člana, propisuje ministar nadležan za poslove zdravlja, kako bi se predupredile određene pravne posledice za davaoce reproduktivnih ćelija.

Mi smo zemlja koja bi sve trebala da reguliše zakonom i ako je zakonom jasno definisano koja su to njihova prava i obaveze, da se ne desi sutra, kao što imate slučajeve, bilo ih je i tada, u to vreme, kada je prvi put započeo proces veštačke oplodnje u našoj zemlji, da se desi to da anonimni davalac bude izložen kasnije sudskom utvrđivanju očinstva, na primer. To vam navodim samo kao jedan primer, zato što je to nekome palo na pamet, iz raznoraznih životnih okolnosti.

Pošto smo mi zemlja gde se primenjuje kontinentalno pravo, dakle, ovo nije Amerika, i nema mogućnosti da se putem nekih posebnih ugovora, bar ovaj zakon to nije predvideo, između primalaca i davalaca sklapaju određeni, da ih žargonski nazovem, aranžmani, to može u zemljama sa anglosaksonskim pravom, i tamo su jasno definisani, precizni i ta prava i obaveze.

Mi smo smatrali da ovaj član 36 zakona treba da se briše kako bi se otklonile sve nedoumice i kako bi se jasno stavilo do znanja da nema nikakvih pravnih posledica po davaoca, o kojima se govori u prethodnim članovima.

Zahvaljujem.
Po Amandmanu reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.
(Zoran Krasić: Neću.)
Ne. Zahvaljujem.
Na član 45. Amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 47. amandman su zajedno podneli narodni poslanici prof. dr Milovan Bojić, Vjerica Radeta i Nemanja Šarović.
Da li neko želi reč? Da.
Reč ima narodna poslanica Vjerica Radeta.
Izvolite.

Kada je u pitanju ovaj član, koji ima nadnaslov – Preimplatantaciona genetska dijagnoza u postupku biomedicinski potpomognutoj oplodnji, razlikuju se stavovi stručnjaka iz Srpske radikalne stranke sa vašim stavovima ministre, odnosno stavovima vašeg tima. Oni su nama ovde sugerisali, a mi smo to prihvatili, da predložimo da se ovaj član 47. briše.

U obrazloženju koje smo napisali u ovom amandmanu, precizirali smo zbog čega je to tako potrebno, zato što to u svetu nigde nije centralizovano, između ostalog, i mi se opet, kao što vidite, pozivamo na pozitivnu praksu velikih svetskih centara. To je ono što sugerišemo celo vreme i vama.

Vi kažete, između ostalog, da dozvolu za dijagnostički postupak iz ovog stava 1. ovog člana daje Uprava. Istina, na osnovu mišljenja multidisciplinarnog konzilijarnog veća, itd. Ali, mi vam kažemo da Uprava sasvim sigurno ne može i nema kompetentne ljude, članove, koji bi mogli da koriguju neku odluku. Znate, ako dobijete neko mišljenje tog konzilijarnog tima, i možemo to prihvatimo da je to nešto o čemu se dalje ne razgovara, onda nema potrebe da daje saglasnost Uprava. Ako Uprava daje saglasnost, onda to znači da Uprava ima i mogućnost da tu nešto menja. A vi u Upravi, sasvim izvesno, nemate takve stručnjake i bilo bi greota da stručnjaci tog nivoa sede u upravama. Zato mislimo da bi bilo dobro da prihvatite i ovaj amandman. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik dr Muamer Bačevac.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac. Izvolite.

Uvažene kolege, uvaženi ministre i pomoćnici, mi smo podneli devet amandmana, ukupno sedam nam je prihvaćeno. Hoću da se zahvalim pre svega Vladi na razumevanju, jedan odličan zakon smo malo i popravili u pravnoj normi, obzirom da je u svih sedam amandmana bilo reči o ujednačavanju načina pravnog pisanja ovog teksta, gde postoje određene norme i to nam je savetovano od strane pravne službe koje treba instalirati u okviru pisanja ovog zakona. Vlada je za ovo imala sluha i usvojila i mi smo zaista zadovoljni zakonom, i suštinski a vidimo da će da bude i u nekom kodificiranom, pisanom smislu, vrlo kvalitetno odrađen. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 49. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Marko Đurišić, Miroslav Aleksić, Goran Bogdanović, Nenad Konstantinović i Zdravko Stanković.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Možda najkontroverznija stvar ovog zakona je surogat materinstvo i o tome smo najviše govorili, i poslanici Poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke, Narodni pokret Srbije, u načelnoj raspravi, kao i mnogi drugi poslanici, a to je suština i ovog amandmana.

Naime, član 49. u tački 18. zabranjuje kao jednu od zabranjenih aktivnosti u delatnosti biološko medicinski potpomognutoj oplodnji definiše surogat materinstvo. Iskoristiću ovu priliku jer, jednostavno, takva je naša poslovnička mogućnost, da još jednom ponovim argumente zašto smatramo da je pogrešna bila odluka Vlade da ovim zakonom zabrani surogat materinstvo, da argumenti koje smo čuli od strane ministra nisu za nas bili dovoljno ubedljivi i nisu prihvatljivi.

Smatramo da ne može biti argument da zbog straha od eventualnih zloupotreba i komercijalizacije surogat materinstva mi odustanemo od jedne mogućnosti koja jednom broju parova u Srbiji može da pruži priliku da se ostvare kao roditelji i da imaju svoje potomstvo.

Još jednim želim da ponovim da postoje različite prakse u svetu. Postoje zemlje koje dozvoljavaju surogat materinstvo, postoje zemlje u kojima ono nije dozvoljeno i to je činjenica – 12 od 28 zemalja Evropske unije dozvoljava. To su Velika Britanija, Grčka, Bugarska, u Belgiji i Holandiji je dozvoljen altruistički surogat, odnosno surogat kao dobročiniteljski čin i koji nije zasnovan na komercijalnoj osnovi. Surogat materinstvo dozvoljeno je i u Rusiji, Ukrajini, Makedoniji, SAD i još u brojnim zemljama.

Ponavljam još jednom, mislim da suština svakog zakona, pa i ovog, treba da bude da ako postoji neka mogućnost za građanina Srbije da se stvori mogućnost da se nešto dobro i lepo desi u njegovom životu, mi treba kao narodni poslanici koji donose zakone da omogućimo i stvorimo uslove da se ostvari ta mogućnost, a da na osnovu svog onog znanja koje imamo, sve eventualne zloupotrebe, mogućnosti i manipulacije sprečimo jasno definisanim zakonskim pravilima koja mogu da se menjaju i usavršavaju na osnovu iskustava i na osnovu svega onoga što se dešava u svetu. Ne treba da kažemo – mi smo nemoćni, plašimo se zloupotrebe i nećemo nešto da radimo.

Nažalost, ovo nije prvi put da iz Vlade Republike Srbije čujemo jednu ovakvu poruku. Nije direktno vezana za zdravstvo, vezana je za stanje u sportu, gde je predsednik Vlade govorio – ja nemam snage da se izborim sa privatizacijom klubova, pa se od toga odustalo. Država nema snage da se obračunava sa huliganima u sportu, pa se od toga odustalo. To je jedan loš princip, jedna loša poruka i nažalost u ovom zakonu se ona ponavlja.

Surogat materinstvo i pitanje ovakve vrste zabrane je pitanje da li je ona u skladu sa Ustavom? Da li na ovaj način onemogućujemo Ustavom zagarantovano pravo građanima Republike Srbije da se ostvare kao roditelji, samo zato što se plašimo zloupotreba? Ima dovoljno prakse danas u svetu da krenemo, u ovoj situaciji kada stalno govorimo o problemu lošeg demografskog stanja u Srbiji, na koji sve način možemo sa tim da se izborimo, da kažemo ovde, gde imamo jednu mogućnost koja je moguća, po medicinskim uslovima, koja je moguća po ovom zakonu, on ga opisuje, praktično ceo taj postupak koji bi bio sproveden u slučaju surogat materinstva, on se opisuje u ovom zakonu, ali se, zbog te specifičnosti da žena koja na kraju iznese trudnoću, odriče tog deteta koje izađe iz nje – da mi odustanemo? Mislim da nemamo pravo da odustanemo i mi kao narodni poslanici, ni ova Vlada, ni svaka druga Vlada.

To stanje nadam se samo da ne pravdamo činjenicom da je tako bilo i u prethodnom zakonu, jer je to bila 2009. godina. Pa, valjda smo kao društvo napravili neki korak napred u odnosu na 2009. godinu? Jer, ako tada nije bilo mehanizama, da li ih imamo danas? Smatramo da je ovakva zabrana u ovom zakonu jedno odustajanje na mestu gde to ne treba da se desi.

Naš predlog je da se obriše ova zabrana, a da se pitanje surogat materinstva definiše, da li posebnim zakonom ili tim građanskim zakonom koga čekamo svi zajedno, ne znam ni ja više koliko godina, mnogo duže od pet godina koliko je mandat ove Vlade, ali ga čekamo već dovoljno dugo. Ali, ako ne može tim zakonom, može poseban zakon, ne bi to bio bog zna kako dugačak zakon, dvadesetak članova verujem da bi pokrilo sve mogućnosti.

Ponavljam još jednom – pozivam Vladu da prihvati ovaj amandman, da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Nije to nerešivo. Postoje zemlje koje, pre svega govorim o mogućnosti altruističkog surogata, da se raznim ograničenjima spreči komercijalizacija u ovoj oblasti, izborom surogat majki, definisanjem odnosa između davalaca reproduktivnog materijala i žene koja treba da iznese tu trudnoću.

Postoje prakse, postoje dobre prakse, naravno da postoji i komercijalna upotreba ovog instituta i problemi koji su se pojavili, ali mislim da odustajanje nije hrabro, nije pravedno. Pozivam Vladu da se uhvati u koštac sa ovim problemom, da ne odustane sada na ovom koraku. Ideja da će to biti rešeno nekim drugim zakonom, bojim se da će biti sprečena zabranom koja se nalazi u ovom zakonu, da će neko sutra reći – pa, zabranjeno je to ovim zakonom, ne možemo o tome ni da razgovaramo u Građanskom zakonu. Pogrešan je put.

Pozivam kolege da ohrabrimo Vladu da prihvati ovaj amandman, obrišemo ovu zabranu, a onda svi zajedno, ako nema mogućnosti u Vladi, mada verujem da ima dovoljno stručnih ljudi i ljudi koji mogu da iskoriste sva ona dobra iskustva koja postoje vezano za surogat materinstvo, da ovaj institut zakonski regulišemo, a ne da ga zabranimo. Hvala.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Dušan Pavlović. Izvolite.

Zahvaljujem se.

Pridružio bih se diskusiji kolege Đurišića i takođe da ohrabrim i ministra i Vladu da razmisle još jedanput o ovoj praksi. U petak smo imali diksusiju ovde o istoj stvari. Ministar je rekao, ako sam dobro razumeo – ja to podržavam, ali pošto ne mogu da garantujem da se cela stvar sprovodi na legalan način i da se izbegnu ekonomski aspekti, komercijalni aspekti surogat materinstva, mi smo se onda odlučili da to kriminalizujemo, odnosno da proglasimo takvu vrstu prakse krivičnim delom.

Pitao bih vas jedno pitanje, ministre, ili bilo koga od vaših saradnika, mi imamo, recimo, program zaveštanja organa u ovoj državi već više od deset godina i tu su takođe moguće razne zloupotrebe. Dakle, zaveštanje organa za novac ili kupovina organa je takođe krivično delo. Da li bi trebalo da ukinemo ovu praksu zbog toga ili bilo koju drugu praksu gde su moguće zloupotrebe? Kao što znate, šta god se radi među ljudima u društvu moguće su neke zloupotrebe. Da li to znači da treba da ukinemo sve prakse gde su moguće zloupotrebe?

Podsetiću vas još jedanput na član 63. Ustava Srbije, koji kaže – svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju dece i da Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome. Ako proglasite surogat materinstvo krivičnim delom, kako im pomažete zapravo u tome da imaju decu? Kako pomažete onima koji ne mogu da imaju decu? Ako pronađete ljude koji ne mogu da imaju decu i koji su pronašli nekoga ko je spreman da iz altruističkih razloga volontira da bude surogat majka, da li država treba da im pomogne ili treba da ih spreči u tome da celu stvar dovedu do kraja? Po sadašnjem ovom predlogu zakona država bi ih sprečila u tome. Kako je to onda u skladu sa Ustavom, članom 63, prema kome svako ima pravo da slobodno odlučuje o rađanju dece?

Dakle, ovo su stvari koje se tiču ličnog izbora. Još jedanput ću da ponovim, niko ovde nije spreman, pretpostavljam, u ovoj sali, mislim zapravo samo gospodin Šešelj je bio za to, ali niko nije spreman da prihvati surogat materinstvo iz komercijalnih razloga, mislim da je to moralno neprihvatljivo, ali iz altruističkih razloga mislim da je takva praksa prihvatljiva kod nas i da bi država, zapravo zato postoji država, da uradi i da kontroliše ono što može da dođe u nekakvo sumnjivo područje. Hvala lepo.