Verovatno smo mi nešto tu pogrešili oko tog amandmana, pa ste pročitali veliki broj nas koji smo navodno podneli taj amandman, ali ja ću to da pojednostavim. Mi smo u stvari tu imali dva amandmana, jedan se odnosi na stav 2, a drugi se odnosi na stav 6. člana 51. Međutim, da biste vi iz Vlade mene dobro shvatili, ja moram da napravim jedan mali uvod o čemu se radi.
Dobronamerno vam samo kažem, kad se završi ovaj proces usvajanja ovog zakona angažujte jednog lektora da malo sredi ovaj tekst. Da me pogrešno ne razumete, ja Nišlija ne držim nikome predavanja o gramatici i pravopisu, ali kažu ovako – darivati nekoga, a darovati nešto. Vi imate puno članova gde se ta dva pojma prepliću – darivati i darovati. Darovati nešto, darovati embrion, darovati ćeliju itd. Ali, nije poenta ovih naših amandmana u ovome.
Sledeće, da bi se shvatio član 51, u članu 34. vi kažete – davaoci mogu biti punoletna, zdrava i poslovno sposobna lica. Moram da vam kažem, vi ste pribegli jednoj medicinskoj kvalifikaciji uslova, ali u pravu važi jedan princip – punoletstvo se dokazuje odgovarajućom ispravom da čovek ima više od 18 godina, zdravlje se dokazuje nekim izveštajem lekara specijaliste, a poslovna sposobnost se podrazumeva. Lekari praktično samo daju uverenje da neko nije poslovno sposoban, a poslovna sposobnost postoji kod svih. Možda je neko pobrkao pravnu i poslovnu sposobnost. Ni to toliko nije bitno.
Dalje, u članu 44. vi ste propisali državni registar delatnosti BMPO, ali kažete – uprava vodi jedinstveni registar postupaka BMPO. Ne delatnosti, nego postupaka. Razgraničili ste na četiri grupe pitanja. Prve tri grupe doslovno u članu 45. radite, a kod četvrte grupe to su – darovanim reproduktivnim ćelijama, tkivima i embrionima, prema odredbama ovog zakona. Šta ta vaša evidencija sadrži? Onda kažete – podaci iz člana 44. stav 2. tačka 4) ovog zakona koje čine sadržaj državnog registra su podaci o uzetom uzorku. Promenili ste čak i naslov. Ja se slažem da to jeste uzorak, u krajnjem slučaju, ali ne smete da menjate naslov.
Sada da dođem na ovaj član 51. Molim vas, ako ste rekli da se to čuva pet godina, onda nema nikakvog smisla kad istekne taj rok da pozivate nekoga da se saglasi da li hoće i dalje. Logičkog smisla ima da pre isteka tog roka vi pozovete čoveka i pitate – hoćete li i dalje da se čuva? Znači, ono što je izvesno i od čega se računa jeste taj poslednji dan roka od pet godina. Vama je neko to rekao, kaže – to bi čak mogao da bude i prekršaj, da odgovara fizičko lice. Gde nađoste to, aman, u obrazloženju? Zašto to napisaste u obrazloženju?
Dalje, u mnogim odredbama ovog predloga zakona mora da postoji jasna razlika od situacija koje su propisane članom 25, imate stav 1, stav 2, stav 3. Korisnici, prvi, bračni i vanbračni partneri, stav broj 2, da parafraziram, žena koja želi da bude samohrana majka, ne želi ni vanbračnu ni bračnu zajednicu, ali želi da ima dete, to je stav 2, a stav 3. su oni koji odlažu pitanje začeća i rađanja za neki budući period i tu ima osnova ono što ste vi napisali – zdravstveno-medicinski indikovanim razlozima gde može da nastupi neplodnost u nekom nastupajućem periodu. I tu ima opravdanja što uzimate od maloletnika. Znači, indikacije jesu opravdanje.
Meni uopšte nije jasno zašto ste se opredelili na ovu varijantu iz stava 2. o neograničenom vremenskom čuvanju materijala, potpuno nepotrebno. Kao što je nepotreban i član 35. i 36. vašeg predloga zakona. Sve ste to mogli da stavite već u član 34. i vi već to imate u članu 34. Ali, vi ste lepo rekli, decembra 2015. godine EU je stavila pečat i rekla je – ovo je najbolje evropsko. Sada sve što je napisano ovde vi ne smete da menjate, smatrate da je to zakovano, zapisano, neki poslanici su naučili pesmicu kako da to hvale, slažem se, nema nikakvih problema. Ali, ja sam vam i računao raspored i rekao – od decembra 2015. godine do danas desio se život. Hvala Bogu, desio se život, a ovaj predlog zakona, kada postane zakon i kada budete krenuli sa njim, budite sigurni, zbog principijelne nedorečenosti, biće kamen spoticanja u praksi.