Poštovani predsedavajući, gospodine Milićeviću, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, danas uopšte nisam imao nameru da govorim o zakonu o dualnom obrazovanju. Ali, zaista posle jučerašnjih neosnovanih, često kritika i uvreda, moram da konstatujem i da čestitam radnom timu gospodina ministra Šarčevića i posebno njegovom pomoćniku ministra, profesorici Gabrijeli Grujić Garić koji su sigurno uložili velike napore da se ovaj zakon dobro uradi i da danas bude na dnevnom redu.
Zašto imam poverenja u ovaj zakon? Sve kritike koje su često neosnovane, nisu zasnovane na nekim rezultatima istraživanja, na nekim studijama, na nekim naučnim eksperimentima, a gospođa Gabrijela Grujić se bavi naučno-istraživačkim radom iz ove oblasti. Neću se upuštati duboko u ovaj zakon, već su samo reći svoje utiske.
Moram reći da su te kritike bile zaista neosnovane i da će verovatno od ljudi koji su najviše kritikovali ovaj zakon, sutra prisvajati kao svoje zasluge za primenu ovog zakona. Budite spremni na to. Prema tome, nemojte izaći iz ove Skupštine razočarani, iz ovog doma, kao da je to jedan neuspešan posao, već budite ponosni na ono što ste uradili u proteklom periodu za ovih godinu dana. Niste sedeli skrštenih ruku, nego ste dali rezultat koji pet koraka znači za obrazovanje zemlje Srbije.
Toliko ću o ovome samo da kažem, žao mi je, a govoriću o Zakonu o potvrđivanju zajedničke Konvencije o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i sigurnosti upravljanja radioaktivnim otpadom. Ovo je oblast iz zaštite životne sredine i žao mi je što je zaista bio malo govora o ovom zakonu. Možda je treba biti ministar zaštite životne sredine na ovoj sednici, pa bi rasprava bila koncipirana i u tom smeru, zato što je ova oblast podeljena u Republici Srbiji na više ministarstva. U nadležnosti je Ministarstva zaštite životne sredine, zatim u nadležnosti Ministarstva rudarstva i energetike, zatim u nadležnosti Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Koji su razlozi za potvrđivanje ovog međunarodnog ugovora. Zajednička Konvencija o sigurnosti upravljanja istrošenim gorivom i sigurnosti upravljanja radioaktivnim otpadom se bavi širokim spektrom pitanja vezanim za upravljanje istrošenim nuklearnim gorivom i za upravljanje radioaktivnim otpadom civilnog karaktera. Pitanja iz njenog delokruga se ne odnose samo na zemlje sa nuklearnim energetskim programima, već i na one koje u svojoj primeni imaju jedino izvore zračenja u medicini i industriji. Faktor nedeljivosti prostora u slučaju eventualnih vanrednih situacija ili prekograničnog transporta i drugih relevantnih prekograničnih kretanja, takođe naglašava međunarodni karakter Konvencije i njenog predmeta uređenja i čini je značajno za sve zemlje.
Cilj donošenja ovog zakona je uvođenje viši standarda u sprovođenju mera nuklearne sigurnosti, efikasnija primena zakona, uspostavljanje sveobuhvatnije i savremenije regulative i kontrole nad izvorima jonizujućih zračenja, nuklearnim objektima, radijacionim delatnostima i nuklearnim aktivnostima, a pre svega nad upravljanjem radioaktivnim otpadom i istrošenim nuklearnim gorivom.
Sprovođenje odredaba Konvencije ide u susret ispunjavanju međunarodnih zahteva i obezbeđuje usklađenost na međunarodnom planu, omogućavajući tako lakšu i adekvatniju komunikaciju i koordinaciju sa drugim državama i međunarodnim organizacijama u ovoj oblasti.
Konvencija predstavlja prvi obavezujući međunarodno-pravni instrument koji odražava nameru i posvećenost država koje su u njene ugovorne strane, da u skladu globalnog režima, kojim se obezbeđuje zaštita ljudi i životne sredine, postignu i održavaju visok nivo sigurnosti u oblastima koje su predmet Konvencije.
Moram da kažem da je Konvencija usvojena 5. septembra 1997. godine u Beču, i Konvencija je otvorena za pristupanje svim državama, pa i Republici Srbiji, koja do sada nije uzimala učešće ni u jednoj od navedenih faza. Prema podacima iz 2013. godine, 69 država su ugovorne strane, a 42 potpisnice Konvencije, tako su ugovorne strane i sve bivše zemlje Socijalističko Federativne Republike Jugoslavije, zatim Albanija, Rumunija, Bugarska i Mađarska.
Vlada i Skupština Republike Srbije su potrebu za sigurnim upravljanjem istrošenim gorivom i radioaktivnim otpadom prepoznale kao pitanje od posebnog značaja koje je potrebno rešavati na adekvatan način i u sklopu drugih pitanja vezanih za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost. O tome svedoči napredak u inovaliranju pravno regulativnih okvira.