Neću da pitam kojih 70.000 dece. Neću da gubim vreme, ni svoje, ni tuđe, ali da se oko nekih stvari razumemo.

Projekti za neuspešnost, jel smo ponovili nekoliko puta koje zemlje jesu odličan primer za upravo ovakve modele? Jel neuspešna Nemačka? Nešto ne bih rekao. Jel neuspešna Švajcarska koju su takođe pominjali neki danas? Opet ne bih rekao. Jel neuspešna Austrija? Nešto razmišljam, ne mogu da ubedim sam sebe da je neuspešna.

Hajde sada da pričamo o tome šta će biti moguće, šta neće biti moguće? Da li će neko da dobije snažniju inicijativu da se bavi nečim sopstvenim da pokrene sopstveni biznis na osnovu više iskustva u praksi, na osnovu ukazanih šansi, kojih prosto nije bilo, jer nije bilo sistemskih rešenja? Tvrdim da hoće. Jel znate zašto tvrdim da hoće? Jer, tačno mogu da zamislim situaciju. Neko npr. želi da se bavi nekom proizvodnjom, ali ne zna kako, ide u školu koja već postoji, pohađa program koji već postoji, ima praksu predviđenu, ali ta praksa se u praksi svede na – neko će ti potpisati tamo da si negde bio jer nema nikakvu obavezu škola da ti pruži mogućnost da radiš na savremenoj mašini, nema pa nema, svako se pruži koliko je dug. To je to. O tome samo razmišljaš i provedeš godinu, četiri, ceo život provedeš u razmišljanju i ne uradiš nikad ništa, jer prosto razmišljaš, toliko si imao mogućnosti na osnovu svog iskustva, da odeš daleko.

Sa druge strane, dobijaš priliku da odeš u kompaniju koja sama pokazuje inicijativu i želju da te tamo primi. Pokaže ti npr. novu mašinu. Da ti npr. mogućnost da prvi put sedneš za kontrolor i programiraš ga i shvatiš da ono što si hteo da uradiš, sada znaš i kako. Taj će te godine ili za četiri,za deset, nije važno kada, mnogo lakše da pokrene taj sopstveni biznis, nego onaj ko je o tome uvek mogao samo da razmišlja, a neuporedivo lakše nego onaj koji nikada šansu za posao nije imao i čiji su roditelji ostali bez posla, zahvaljujući onima koji danas znaju sve, osim ovoga što bi trebalo da bude tema. Hvala.

Hvala kolega Orliću.
Javio se poslanik Vladimir Đurić, po amandmanu.

Prethodnom govorniku da kažem, niko ovde nije rekao da su Austrija i Nemačka neuspešne, ali nemojte ni vi prodavati građanima priču da su oni uspešni upravo zato što imaju dualno obrazovanje, jer će ispasti da verujete da će nas dualno obrazovanje učiniti uspešnim, a neće.

Što se tiče podataka o nezaposlenosti, evo ovo je kako se do tih podataka došlo. Ovo je grafikon koji demonstrira pad broja stanovništva u Srbiji, stabilno 30-40 hiljada građana godišnje, naročito od 2012. godine na ovamo, u ovo tzv. periklovo doba.

Dakle, kada bude podatke o nezaposlenosti korigovali za one koji su otišli, za one koji su skinuti sa evidencije, jer su jedan dan zakasnili da se prijave, za one koji rade na jedan sat, pa se više ne vode kao nezaposleni itd. onda možemo da pričamo o tačnosti tih procenata. U suprotnom, smatraćemo da vam je evidencija o nezaposlenosti tačna, taman koliko i birački spisak, koji je preuveličan za 800-900 hiljada duša. To je što se tiče podataka i cifara.

Dakle, imamo odliv stanovništva po duplo većoj stopi u poslednjih nekolik godina. Što se tiče osiguranja, osiguranje nije regulisano zakonom o dualnom obrazovanju, ono je regulisano Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu. Tamo je regulisano da se moraju radnici osigurati od povreda zadobijenih na radu i posledica, dakle, trajnog invaliditeta.

Da smo vam predložili izmenu i dopunu tog zakona i fiksirali minimalne sume na koje se radnici moraju osigurati, rekli biste kako teramo investitore, te koje vi u vaše Periklovo doba dovlačite ovamo. Rekli biste – nakačićete troškove investitorima da osiguravaju radnike. Vama su radnici trošak. Ceo ovaj zakon napisan je, kako kaže, po meri poslodavaca. Interes poslodavaca se u obrazloženju najviše i najčešće spominje. Rekao sam u plenumu, ponoviću i sada, to je kao kada sistem parkiranja u gradu Beogradu regulišete za potrebe punjenja gradskog budžeta, a ne da građanima rešite problem parkiranja. Tako pravite i ovaj zakon o dualnom obrazovanju.

Inače, niko ovde ne pravi veštačke podele na elitu i na manje elitu. Te podele su prirodna posledica prava i izbora. Neko se odluči da ne studira, da ode u srednju stručnu školu, svi ovi problemi koje sam izneo u svom prethodnom izlaganju postoje i kada učenici idu na praksu. Ne moraju biti učenici koji uče uz rad na dualnom obrazovanju, mogu se povrediti u fabrici dok su na praksi, to nema veze sa Zakonom o dualnom obrazovanju.

Dakle, imate neregulisano tržište rada, imate urušene institucije, nemate pravnu državu i u takvom jednom sistemu mi se usuđujemo da decu, hajde neću upotrebiti isti izraz, izložimo rizicima tržišta rada u Srbiji. Hvala.

Hvala.
Reč ima Vladimir Orlić. Izvolite.

Jedna stvar je ovde ipak bila za pohvalu, moram da priznam, to što je onaj ko se sad javio da mi nešto objasni shvatio da je pogrešio malopre, očigledno. Malopre se trudio iz petinih žila da nas ubedi da je ovde najveći problem šta će se dogoditi ako se neko povredi. Evo, sad kaže – izgleda da to ipak nije predmet ovog zakona. Evo, sada kaže – izgleda da to nije ništa drugačije nego što je bilo do juče. Hvala lepo, izgleda da smo se razumeli, upravo smo na to i ukazivali.

Što se tiče ozbiljnih sistema na koje se mi ugledamo, pa niko nije rekao da su samo i isključivo zbog ovoga dobri. Ali, hajde da razlučimo neku hroničnu želju i neku hroničnu potrebu da se kritikuje da bi se kritikovalo i neke valjda normalne stvari nekog normalnog pristupa da se ono što je dobro kaže – okej, ovo je dobro. To je to, nema dalje. Da ne širimo priču, da ne idemo u nekakve fantazije i maštanja. Jel dobra prilika da neko kroz praksu stekne dodatne veštine?

Još jednom, po stoti put, hajde, biće i sto prvi ako treba. Pa dobra je stvar, šta je tu pa sporno? Šta je sporno u statistici koja je dobra Evropskoj uniji? Možda pitam pogrešne ljude, pitam ljude koji hoće da zamrznu evropske integracije, kako su sami objasnili na svom sajtu, ali nas koje te integracije iskreno zanimaju, nama je ipak veoma važno što, recimo, po pitanju stanja u Poglavlju 18, koje se tiče državne statistike, Evropa, ljudi, kaže, mi to radimo na isti način. Ta je statistika dobra i ispravna. Nijednu jedinu zamerku nemaju na ono kako se to u Srbiji radi. Oni rade na isti način.

Sada neko se nađe pametniji, ne od nas, nego od te Evrope i kaže – ma, sve je to pogrešno, to se ne računa na pravi način. Kaže – ne prikazuje se na odgovarajući način da 30 hiljada ljudi ima manje godišnje u Srbiji. Pa znaju to svi, niko nije srećan zbog te statistike. Ali, šta vam je bolje? Godina u kojoj se pokazalo da to može da bude za red veličine manje za samo godinu dana. Kada? Time završavam, gospodine predsedavajući, pa upravo u vreme njihovo i onih sa kojima se na trgovima grle i ljube. Upravo u vreme onih sa kojima su, kako sami kažu, ideološki i politički blizanci. Hvala lepo.

Hvala.
(Vladimir Đurić: Replika.)
Nemate pravo, nije vas pomenuo. Razmenili ste, ja mislim, argumente sjajno jedan i drugi, tako da završimo.
Hoćete li po amandmanu.
Izvolite po amandmanu. Reč ima h
Vladimir Đurić.

Biće replika, ali vi skinite vreme po amandmanu, samo da objasnim.

Samo vi pričajte o temi, možete da tumačite kako god želite.

Naravno.

Ovaj zakon takođe reguliše problematiku osiguranja i poziva se na zakon koji reguliše problematiku osiguranja za zaposlena lica. To je veza. Mogli smo pisati amandman i po ovom zakonu, mogli smo izmenu i dopunu i onog drugog zakona pisati, kao što ste i do sada sve predloge opozicije odbili, odbili biste i taj i dali biste argument da troškove investitorima podižemo i da teramo investitore. To je vaša priča. To je ono što stalno govorite.

Zahvaljujem se što posećujete naš veb-sajt, tamo ima puno interesantnih stvari. Evo, pozivam i građane da ga posete. Hvala.

Hvala, kolega Đuriću.
Reč ima Vladimir Orlić.