Ovog puta po amandmanu.
Da ponovimo da su zaista dobri razlozi ono što motiviše i onoga ko je sastavio Predlog, ko je zakon koncipirao, koji ga je ovde jasno obrazložio onima koji žele da čuju i koji žele da prihvate i koji motiviše nas koji zakon podržavamo da u tome istrajemo i dalje.
Sve ovo što smo čuli u međuvremenu, nažalost, ne spada u dobre razloge, a čuli smo, između ostalog, da neko sebi daje za pravo da proceni da li je realno ili nije realno, hoće li se ili se neće dogoditi da neko nakon ovih programa, koje ćemo usvojiti, ne brinite oko toga, ide na dalje školovanje. A kako pa zna? A kako to neko može da zna? Da li je ostavljena zakonska mogućnost? Jeste. Da li je ona realna? Smatra se, jeste. Da li će biti iskorišćena masovno? Ne može da tvrdi apsolutno niko, i apsolutno propušta da napravi poređenje sa situacijom kakvu imamo danas.
Kaže se – društvo koje sebi uskraćuje mogućnost da se šire obrazuje. Ko će to biti uskraćen za šire obrazovanje? Hoće li biti ukinuti svi drugi oblici školovanja? Pa neće, naravno. Jel postoje već trogodišnji programi koje su neki kritikovali jutros? Postoje. Da li su postojali i da li će nastaviti da postoje i drugačiji oblici? Pa naravno da hoće. Da li će postojati bilo kakva obaveznost kada mi ovaj zakon usvojimo da svi idu na dualno obrazovanje? Pa neće, naravno. Dakle, sve što je neko do juče birao slobodnom voljom, biraće i sutra. Ne bojte se i ne plašite narod oko toga.
Ono što se menja, to je da sada postoje jasna pravila u nečemu što se odnosilo na sticanje iskustva, znanja, veština u praksi. Postojala je praksa, sami ste to rekli, ljudi. Jel ste već zaboravili? Jel moguće da rasprava koja traje duže od jednog dana čini da čovek zaboravi sopstvene reči? Postojala je praksa i ranije ali nije bila definisana, nije bila precizna, nisu bile jasne ni uloge ni obaveze, pa ni taj rezultat nije bio odgovarajući. E, sada će svega toga biti. I šta je tu pa loše?
Kažu, jedan se čovek ovde strašno zabrinuo pitanjem osiguranja. Kako je regulisano to pitanje osiguranja danas? Hoće li nešto da bude drastično lošije? Pa neće biti ništa drastično lošije. Da li je sebi postavio pitanje, zadatak - hajde, ja ću sada amandmanski da predložim da to pitanje konkretno bude uređeno drugačije. Mislim mora bolje, mora kvalitetnije, predložiću kako. Nije, naravno, predložio je da se obriše sve, i sada to je veliki problem koji se, evo, pojavio sa Predlogom zakona o dualnom obrazovanju. Pa nije, šta god da mu smeta, ako je iskren u tome da mu smeta, a biće da nije iskren kao što nije iskreno ništa što se tiče načelne priče danas. To je nešto što se ne menja ovim Predlogom.
Menja se ono što će pomoći i našim đacima da budu spretniji, i našim đacima da sutra lakše pronađu posao, ali i lakše osmisle posao sami, lakše pokrenu posao. Nije samo suština posao pronaći kroz ona pravna lica koja već postoje, nego zainteresovati i motivisati čoveka, dati mu ideje kako da pokrene posao svoj. Dakle, to preduzetništvo o kome pričamo, da, ono se podstiče i na ovaj način i ne svodi se priča na to da li ćeš morati da radiš u određenoj kompaniji. Suština je, bićeš sposobniji da radiš različite poslove, bićeš u tim poslovima bolji, pa ćeš moći više i da biraš, pa ćeš moći i da tražiš sebi mesto sa boljim uslovima. Ako te sve što se nudi ne zadovoljava u dovoljnoj meri, moći ćeš da pokreneš nešto svoje, lakše nego što si mogao to juče.
To su razlike za onoga ko hoće da sluša, za onoga ko hoće da razume. Nije to nikakva ideologija siromaštva. To je ideologija dinamike, sposobnosti, ideologija rešavanja problema i preuzimanja sopstvene sudbine u sopstvene ruke. Potpuno suprotna od ideologije, ili kako se to može nazvati, onih koje za sve na ovom svetu, sem njih samih, apsolutno baš briga, kojima je svaki dan osnovna parola bila – dobro jutro, čaršijo na sve četiri strane, nešto ću da kažem, nešto ću da prepričam, neću se baviti ničime. Koliko će stotina hiljada ljudi ispaštati zbog toga, i njihovih porodica i njihove dece, apsolutno me ne zanima, ja sam sebi dovoljno dobar. Ako bude trebalo da se priča i kada ne budem više na vlasti, pa pričaću, reči su barem jeftine. To je razlika između njih i nas, koji se o nečemu ipak i brinemo. Hvala. Lepo.