Po Poslovniku, narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Reklamiram član 6. Poslovnika stav 3, da za vreme govora narodnih poslanika ili drugih učesnika u pretresu nije dozvoljeno dobacivanje, odnosno ometanje govornika na drugi način, kao i svaki drugi postupak koji ugrožava slobodu govora.

Gospodine predsedavajući, malopre dok je gospodin Đurišić govorio sve vreme su mu dobacivali najpogrdnijim nazivima predstavnici vladajućih stranaka, do te mere da su ga nazvali da je đubre i vi niste reagovali na to. Niste našli za shodno da upozorite onog ko je poslaniku Đurišiću rekao da je đubre.

Da li je to vokabular koji treba da se koristi ovde u ovom domu i koga vi podržavate, gospodine predsedavajući? Sve vreme dok je čovek govorio ovde su bila dobacivanja.

Dakle, budite spremni na to da čujete i stavove opozicije. Budite spremni na to da čujete i kritike opozicije, bez uvrede i bez vređanja. Ovde su se predstavnici ministarstva unezverili dok je gospodin Đurišić govorio, tražeći načine kako da mu odgovore i kako da prikriju istinu koju je on govorio.

Suočite se sa istinom i recite građanima Srbije to, ali nemojte da vređate poslanike u ovom domu. Zahvaljujem.

Gospodine Aleksiću, kada bih krenuo da primenjujem Poslovnik u ovom delu, ja verujem da bi i ovo malo poslanika što imate tu oko vas bilo isključeno iz rada sednice.
To ko je šta radio, suočite se već jednom i vi zato što sam i ja bio učesnik nekih događaja iz tog vremena koje je spominjano i jako dobro znam šta je istina, a šta ne, a očigledno je da i građani sve više saznaju šta je istina i o tome daju ocene na izborima.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni o povredi Poslovnika. (Da.)
Povreda Poslovnika, narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Povređen je član 104. i od strane predsednice Skupštine, a potom i od vas, jer ja sam tražio repliku obzirom da se narodni poslanik Marko Đurišić jako loše izražavao i govorio o Aleksandru Vulinu. To pravo mi je uskraćeno i uskratili ste mi mogućnost da ovde kažem da sam ja apsolutno siguran da su svi državni organi, sva javna tužilaštva koja su ispitivala prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije, pogotovo pod ovim pritiskom, medijskim linčom koji je vođen protiv Aleksandra Vulina, zasigurno to podrobno ispitali.

U to sam siguran, ali ono što znam, znam da u vreme Borisa Tadića ni javno tužilaštvo, ni policija ne da nisu postupili po krivičnoj prijavi protiv Borisa Tadića i njegovih saradnika, zbog iznošenja i pranja novca iz Republike Srbije, gde su saradnici Borisa Tadića nagrađivani sa 10 do 15% za sumu para koje su iznosili u Belgiju ili Dubai. Ne samo da nisu postupali, nego nisu smeli tu krivičnu prijavu čak ni da zavedu. Hvala.

(Marko Đurišić: Replika.)

Zahvaljujem kolega Komlenski.
Smatram da kršenje Poslovnika nije bilo, a vi ste svakako iskoristili vaše pravo na repliku, pa jedan minut koliko ste utrošili odbija vam se od vremena poslaničke grupe.
(Marko Đurišić: Replika.)
Nemate više pravo na replike.
(Marko Đurišić: Replika, pominjao me je Martinović.)
Bili su i Poslovnici.
Reč ima po Poslovniku Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 103, 106, 107, od povrede dostojanstva, do prilike da oduzmete vreme gospodi koja su zloupotrebljavala Poslovnik.

Naime, dostojanstvo je povređeno. Ovde se pričalo o fašizmu, onda su nam poslanici govorili o ubistvima, itd.

Kao neko ko je prebijen 2008. godine kao protivkandidat Borisu Tadiću, to ne mogu da nazovem fašizmom, već revanšizmom. Kao neko ko je dobio batine pred suprugom 2007. na 2008. godinu, zajedno sa novinarom, poznatim novinarom koji je takođe prebijen samo zato što posle jedne kontakt emisije Borisu Tadiću i njegovoj pratnji nije odgovaralo ono što sam rekao.

Kao neko ko pamti ubistvo onih vojnika i ulogu Vuka Jeremića u svemu tome, za mene je nedopustivo da nam neko prišiva neki fašizam, da nam prišiva neki ekstremni nacionalizam i zato gospodine predsedavajući tražim da ubuduće, kada gospoda to pomenu, da ih opomenete tim pre što oni imaju najmanje prava da govore o fašizmu, o batinanju, prebijanju, ubistvima, da ne govorim i o tome ko je avanzovao posle ubistva premijera Đinđića, ja sigurno nisam, a oni neka razmisle ko je došao na njegovu poziciju. Hvala.

Smatram da nije bilo kršenja Poslovnika.
Da li želite da se izjasnite.
(Marijan Rističević: Ne.)
Ne. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Sanda Rašković Ivić.
(Gordana Čomić: Replika.)
Izvinite koleginice Sanda.
Koleginice Čomić, ako vi smatrate da ste stekli pravo na repliku samo zato što je kolega Martinović rekao da je u vreme vlasti DS ubijen Ranko Panić, da je ubijen pokojni premijer Zoran Đinđić, general Buha, itd, ja ne vidim zašto vi imate pravo na repliku? To su činjenice koje su se desile.
(Gordana Čomić: Zato što sam ovlašćena predstavnica.)
Ne možete nikako, ništa drugo nije govorio, samo je rekao da je to bilo u vreme vaše vlasti.
(Gordana Čomić: Narodni poslanik Aleksandar Martinović je govorio o pokojnoj DS.)
Koleginice Sanda, prijavite se ponovo za reč.

Meni je žao da niste pustili gospođu Čomić, ali pošto i onako vidim da nemate nameru da je pustite, ja ću onda da krenem sa mojim izlaganjem.

Dakle, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, poštovani gosti, dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde imamo jako mnogo zakona. Mislim da neće niti jedan narodni poslanik stići da se osvrne na sve njih.

Od onog što sam imala prilike da vidim, počeću, možda ćete se i začuditi, sa nečim što je sasvim u redu i što smo čak i spremni da podržimo, a to je Zakon o evidencijama i obradi podataka, koji je uveo red u podacima o ličnosti, ali i tu podvlačimo crtu.

Sledeći predlog zakona je Predlog zakona o nacionalnom DNK registru, i tu nalazimo da zakon sadrži odredbe, čije usvajanje podrazumeva ozbiljna kršenja i rizike po ljudska prava.

Jedinstveni registar genetskih podataka svih lica, nezavisno da li su oni izvršioci teških krivičnih dela ili su izvršioci u pokušaju ili su žrtve, da li se radi o punoletnim ili o maloletnim osobama, pa sve to kada se nalazi zajedno i po našim nalazima i po nalazima Poverenika za pristup informacija od javnog značaja, to nije dobro i može da zaista ugrožava ljudska prava tih ljudi.

Koliko smo uspeli da vidimo, Poverenik se vama lično, odnosno ministarstvu obraćao. Obraćao se i Odboru za ljudska prava u Skupštini Srbije i takođe Odboru za službe bezbednosti i njihovu kontrolu, ali nije bilo nikakvog odgovora što se toga tiče.

Ova rešenja su apsolutno sporna i sa stanovišta standarda o pravu na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, sporna su i u koliziji stoje sa Ustavom Republike Srbije, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koja je u direktnoj suprotnosti sa stavovima Evropskog suda za ljudska prava. Ovo nije samo naše mišljenje, nego je i mišljenje Poverenika i mislim da bi to mišljenje ipak trebalo da uzmete u obzir.

Dalje bih prešla na Predlog zakona o strancima. Ja se nadam da ne grešim, međutim meni deluje da je jedna od osnovnih ideja zbog kojih je i predložen ovaj zakon o strancima, bilo to da se stvori pravni osnov, odnosno pokriće aktuelnoj vlasti, da može da organizuje prihvat novog talasa izbeglica koji se sprema, izbeglica iz afričkih ili iz azijskih zemalja.

Ja ću ovde citirati član 15. predloga zakona u stavu 1, koji taksativno nabraja situacije kojima se strancu uskraćuje mogućnost ulaska na teritoriju Republike Srbije, dok stav 3. istog člana propisuje izuzetak od navedenih situacija i kaže, citiram „da se izuzetno strancu za koga se utvrdi da postoje neke od smetnji iz stava 1. ovog člana može odobriti ulazak u Republiku Srbiju, ukoliko za to postoje humanitarni razlozi ili to nalaže interes Republike Srbije, ili to nalažu međunarodne obaveze Republike Srbije“.

Ono što ovde para uši jeste upravo ovo „međunarodne obaveze Republike Srbije“. Međunarodne obaveze Republike Srbije nisu, dame i gospodo, pravna definicija, nego politička definicija. Trebalo bi da se pravno definiše šta su to međunarodne obaveze, koji su to sporazumi koji su potpisani, šta smo mi to potpisali da mi to treba da radimo, pa ova politička odrednica liči na to da mi moramo onda da primamo sve ono da bi narod razumeo što neće Nemačka i ne može Nemačka da primi, da to primi onda Srbija i da mi postanemo jedno veliko parkiralište za migrante.

Odmah da se razume, ja sam sama izbeglica, imam vrlo veliku empatiju za ljude koji bežeći od rata traže svoje mesto pod suncem i traže sigurnost. Međutim, ono što smeta ovde jeste jedna, rekla bih, doza nedovoljne definisanosti, bolje rečeno nedovoljne iskrenosti u odnosu na ovaj sam zakon, jer ovakvim zakonskim rešenjem stvara se mogućnost da dobar deo ljudi koji budu došli u Srbiju, ovde i ostane.

Identično rešenje je i u članu 61. Predloga zakona, koji uređuje privremeni boravak stranaca na teritoriji Republike Srbije iz humanitarnih razloga i u njemu su u pet tačaka taksativno pobrojani razlozi kada nadležni organ može da strancu odobri privremeni boravak, ali i tu stoji formulacija ili to nalažu međunarodne obaveze Republike Srbije.

Molimo vas da ove međunarodne obaveze ne tretirate kao političku, nego kao pravnu odrednicu i da se na nešto naslonite. Možda se naslanjate, ja ne znam, mislim, ja sad želim to ministra da pitam, na potpisani Zakon o readmisiji, gde mi onda po tom zakonu postajemo zemlja prvog azila ili se oslanjate na nešto drugo. Ali, evo, to bih ja volela da znam, a mislim da bi to voleli da znaju i građani.

U tom zakonu imamo još jednu nelogičnost koja se javlja u odmeravanju raspona zaprećenih novčanih kazni. Naime, tu je član 120. Predloga zakona koji propisuje, između ostalog, da će se novčanom kaznom u iznosu od pet hiljada do 150 hiljada dinara kazniti fizičko lice koje u roku od 24 sata od dolaska stranca u posetu ne prijavi MUP činjenicu da će stranac boraviti na njegovoj adresi.

U praksi, svi se susrećemo sa situacijama da je neko od članova naše porodice otišao da živi u inostranstvo. Ja mislim da je u Srbiji teško naći porodicu gde nije barem jedno dete otišlo u inostranstvo, tamo se oženilo ili udalo strankinjom, dovelo decu i tu svoju ženu ovde u Srbiju i sada, ako ja ili neka od mojih sunarodnica kao baka i kao svekrva i kao tašta ne prijavim moje unuke, snaju ili zeta odmah, može da bude kažnjena sa ovako visokom novčanom kaznom.

Ovaj apsurd je tim veći što imamo, recimo, član 121, znači, u istom članu propisuje se da će domaće fizičko lice uz kaznu zatvora od 60 dana, što je, moram da kažem, sasvim opravdano, imajući u vidu težinu prekršaja, se kazniti novčanom kaznom koja se može odmeriti u istom rasponu kao i u članu 120, dakle, od pet hiljada do 150 hiljada dinara, ako se bavi trgovinom ljudima ili ako se uhvati da je nelegalno prebacivao migrante, odnosno lica koja su nelegalno ušla u zemlju preko granice. Znači, tu nikako ne smemo da imamo istu situaciju pet do 150 hiljada, ako se ne prijave vlastiti unuci, i ako se neko uhvati da zarađuje pare i da se bavi trgovinom, odnosno trafikingom ljudima preko granice, i to treba svakako da se ispravi.

Dolazimo sada i do Predloga zakona o azilu i o privremenoj zaštiti. Ovaj Predlog zakona o azilu i privremenoj zaštiti je kompatibilan sa Predlogom zakona o strancima i ja sam razumela da je to u stvari jedna celina i politički u stvari je cilj isti, a to je da se stvori pravni osnov za prihvatanje migranata.

Predlagač u obrazloženju insistira na činjenici da je osnovni razlog za donošenje novog zakona o azilu usklađivanje našeg pravnog okvira u ovoj oblasti sa direktivama EU. To obrazloženje je teško prihvatiti, imajući u vidu konkretna rešenja u Predlogu zakona, sem konstatacije da se vodilo računa o usklađivanju, citiram, sa Direktivom 2001/55 Evropske komisije, koja propisuje minimalne standarde za dodelu privremene zaštite u slučaju masovnog priliva raseljenih lica, mere koje se primenjuju u pogledu postupka prijema, obaveze za državu koja prihvata raseljena lica, kao i prava i obaveze lica kojima je dodeljena ta zaštita.

E, sad, ovde ono što meni takođe malo smeta, odnosno mi kao poslanička grupa ne vidimo čemu ovo, a to je formiranje kancelarije za azil. Naime, mi mislimo da se tu radi o dupliranju kapaciteta, jer u okviru samog MUP postoji Odeljenje za strance, koje je operativno-funkcionalni deo Uprave granične policije i pored ostalih poslova, obavlja i poslove azila i poslove prihvatilišta za strance. Ono ima tri odseka – jedan je odsek za statusna pitanja i kontrolu stranaca, drugi je odsek za prihvat i smeštaj stranaca i treći je odsek za azil.

Ja nisam iz ovog zakonskog rešenja, odnosno iz ovog predloga, mi nismo razumeli da li se radi o tome da li će Odeljenje za strance i dalje imati odsek za azil, pored formiranja kancelarije za azil. Kod samog formiranja kancelarije za azil, tamo ne stoji ko će u toj kancelariji da radi, da li će biti povučeni neki ljudi npr. iz ovog Odeljenja za strance, da tu rade, ili će, kao što se nama čini, to biti još jedan punkt za partijsko zapošljavanje.

Znači, tu treba da se odredite, da li će se duplirati kapaciteti i da li će postojati ovaj odsek za azil i pored kancelarije ili tu kancelariju ne treba uopšte niti formirati.

Dalje, imamo komisiju za azil. Mislim da komisiju za azil imaju sve ozbiljnije zemlje i ona je u stvari vid političkog tela. Bilo bi jako lepo kada bi komisija za azil kao vid političkog tela zaposlila ljude koji su zaista visoko kvalifikovani u stručnom smislu i koji imaju respektabilne moralne karakteristike, jer u ovoj komisiji za azil može se i te kako ljudski i politički pogrešiti i onda nekog možemo mi kao cela država da nosimo na duši, kao što je, recimo, bio jako ružan potez povraćaj onog azilanata iz Turske Erdoganu. Da smo imali komisiju za azil i da je ta komisija, sad je ovo hipoteza, radila po ljudskim standardima, onda taj čovek nikada ne bi bio tamo vraćen.

Meni je potpuno jasno da Srbija ne sme i ne može da ostane van političkih rasprava o pitanju migranata i da mi ne treba da budemo samo neko ko će čekati da mu neko drugi odredi kvote. Ali, čini se da smo mi nekako upali u zamku i da smo u tu priču o migracijama, migrantima, azilu i svemu onome što je vezano za to, ušli jednostrano, a to jednostrano tumačenje migracija jeste, eto, ti su ljudi tu, mi treba da ih primimo, ali ne smemo da zaboravimo da time lečimo samo posledicu, a ne lečimo uzroke. Zaboravljamo da su zemlje EU, pogotovo sa SAD, iz sve snage učestvovale u formiranju određenih žarišta iz kojih ti ljudi danas beže. Mislim da bi trebalo da zauzmemo nešto drugačiji stav i da krenemo da lečimo bolest, a ne da lečimo posledicu.

Potpuno mi je jasno da je i ovaj zakon o azilu deo onoga što od nas EU traži, ali mislim da mi tu treba da imamo negde, da sačuvamo svoju autonomiju i samobitnost. Ne razumem da je Nemačka primila milion migranata, i da joj je dosta, da ne može i da želi da podeli teret sa ostalima, ali mi smatramo da Srbija ovako siromašna, Srbija koja nije sasvim još rešila problem svojih izbeglica i interno raseljenih lica, Srbija kojoj visi problem Kosova, nemojte zaboraviti, dame i gospodo, da ukoliko se potpiše pravno-obavezujući sporazum sa Kosovom, imaćemo jedan veliki broj, nažalost, daleko bilo, Srba sa Kosova koji će doći ovde kao interno raseljena lica.

Želela bih da završim, jer nemam vremena dalje da raspravljam o drugim zakonima, jednu Pekićevu rečenicu, pošto vi u poslednje vreme jako volite Pekića. On je rekao u svojim „Godina koje su pojeli skakavci“ - Nema tako dobre policije koja može da zameni rđavu politiku. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala.
Samo kratko da se osvrnem na još jednu potrebu da se definiše ovaj deo vezan za Zakon o DNK registrima. Naime, što se tiče DNK, samo sud može dati nalog da se uzme DNK i sud tu ne pravi razliku. Dakle, sud može dati nalog da se bilo kojoj osobi uzme DNK, ako sud tako smatra da je to potrebno za rasvetljavanje određenog krivičnog dela.
Po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, svaki građanin Srbije može da se obrati nadležnom državnom organu, u ovom slučaju MUP-u, koji će tražiti od suda brisanje iz DNK registra svakog lica, a za kojim više ne postoji potreba da se njegov DNK profil nalazi u našim evidencijama. Važno mi je da ljudi znaju.
Dakle, to je jedna vrsta međunarodne konvencije koja postoji na teritoriji EU i mi se toga pridržavamo. Uzima se samo onaj parcijalni DNK profil koji je potreban da se izvrši identifikacija lica. Dakle, ne uzima se kompletan DNK profil koji bi govorio o određenim osobinama te ličnosti, o nekim možda naslednim bolestima, o bilo čemu. Dakle, uzima se samo onaj parcijalni deo profila koji je potreban da se bez bilo kakve sumnje identifikuje lice, da možemo pouzdano da kažemo da se radi o tom i tom licu.
Dakle, slažem se da je ovo novina do sada, iako je MUP-ova laboratorija jedina suštinski akreditovana i ima sve standarde koji postoje na nivou sveta, najozbiljnija laboratorija gde se vrlo precizno definiše mogućnost pristupa ko, na koji način, kada, pod nadzorom, registruje se svaki pristup laboratoriji. Dakle, vrlo ozbiljno smo pristupili tome, a upravo da ne bi došlo do bilo kakve malverzacije ili da bilo ko može da utiče na to na bilo koji način.
Međutim, sam rad u prikupljanju DNK uzoraka je uvek bio problematičan, jer je do sada, do ovog zakona, ovo je relativno neuređena oblast i ne samo kod nas. Mi pokušavamo i nisam siguran da će to uvek u prvom momentu biti… Uvek se u praksi pokaže šta su rešenja, koja će biti kvalitetnija i bolja, ali ključni cilj nam je da uvek imamo dovoljno mogućnosti da zaštitimo građane u krivičnom postupku, odnosno da zaštitimo i one koji bi mogli potencijalno da budu okrivljeni, a da to zaista nisu. Dakle, prezunkcija nevinosti u tom smislu mora da bude zaštićena, ali da bismo one koji jesu krivi, a ostavili su DNK trag na licu mesta, da faktički nam to olakša da ih brže privedemo pravdi.
Što se tiče Kancelarije za azil, azilni postupak je u suštini dvostepeni. Dakle, to je ono što je dobro. Sama Kancelarija za azil, koja se nalazi u MUP-u, u prvostepenom postupku donosi odluku na osnovu svih relevantnih podataka koje tražilac azila podnosi. Tu je razlika između Kancelarije za azil i drugih institucija. Recimo, Uprava za strance koja se bavi onim strancima koji nisu tražioci azila ili tražiocima azila, kada oni nakon protoka vremena ili odbijanja od strane dva stepena, da kažem, drugostepene komisije, prestanu da budu tražioci azila. Tada Uprava za strance preuzima rad sa njima i u skladu sa svojim nadležnostima dalje postupa.
Što se tiče same kancelarije za azil, mi smo je formirali 2015. godine, ukoliko se tačno sećam. Godine 2015, kada je bio najveći migratorni udar na Republiku Srbiju, sa jednim skromnim, mislim da ona ima veoma mali broj zaposlenih, ne znam tačno koliko ima, 18 zaposlenih ima u ovom trenutku, prolazilo je kroz zemlju i po, iako kažem da većina tih ljudi nije tražila azil, ali je veliki broj onih koji izraze nameru, a vi morate da obradite određenu dokumentaciju. Naravno, tražićemo načine da optimizujemo. Srećom svi ti ljudi rade u okviru MUP-a, pa i njihovo raspoređivanje može da bude, ukoliko ne bude potrebe za njihovim intenzivnim angažovanjem u jednom sektoru, mogu biti prebačeni upućivanjem, ili na drugi način, konkursom, u neki od drugih sektora MUP-a.
U svakom slučaju, želim da znate da i Komisija, koja posle Kancelarije za azil, ima mogućnost da preinači odluku ili da vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom organu. Dakle, to je ta vrsta zaštite, o čemu ste vi govorili. Ne moraju ovi ljudi uvek biti u pravu, ali zato u dva stepena pokušavamo da sagledamo i sve one druge okolnosti koje bi mogle doneti drugačiju odluku u smislu odobravanja ili odbijanja azila. Eto, nadam se da sam uspeo bar malo da raščistimo ovu priču o DNK i azilu.