Zahvaljujem, kolega Vukadinoviću.
Direktno obraćanje, član 107, ne pridržavanje teme dnevnog reda, izazivanje replike.
Replika, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Da bi građani Srbije znali, ja se trudim da svoj posao radim odgovorno i trudim se da ga radim na najbolji mogući način. Da li ga radim zaista tako, proceniće nadležni organi u mojoj stranci.

Ali, gospodine Vukadinoviću, što se tiče ovih amandmana, vi i jedan deo opozicije, u nedostatku konkretne politike, vama je politika to da kritikujete poslanike SNS zašto podnose amandmane.

Opet su brojke neumoljive i opet brojke govore suprotno od onoga što vi pokušavate, odnosno u šta pokušavate da ubedite građane Srbije. U ovom sazivu parlamenta opozicija je podnela, dakle, od 2016. godine, preko 30.000 amandmana, a poslanici koji pripadaju vladajućoj koaliciji su podneli 3000 amandmana. Dakle, 3000 amandmana mi, a 30.000 amandmana vi.

Prema tome, nemojte da govorite o tome da su amandmani besmisleni, jer onda ispada da je najveći broj besmislica došao iz vaših redova, jer vi ste podneli mnogo, mnogo više amandmana nego poslanici iz SNS i Pokreta socijalista i SPS itd.

Naše je pravo da podnosimo amandmane. U ovoj državi postoji podela vlasti. Mi smo zakonodavna vlast. Gospodin Branko Ružić je predstavnik izvršne vlasti. Naravno da svaki poslanik teži da mu Vlada prihvati amandman, ali ne po svaku cenu.

Mi kroz naše amandmane afirmišemo program i politiku SNS, i to je potpuno legitimno, to je potpuno u skladu sa Poslovnikom, i mi ćemo to da radimo i dalje.

Ono što hoću ja da pitam predstavnike jednog dela opozicije kojih ovde nema – šta mislite da su ovi ljudi ovde izabrani da bi izigravali vreću za udaranje jednom Keni, jednoj Aleksandri Jerkov, vama, Sandi Rašković Ivić, Bošku Obradoviću, i da vi imate monopol na raspravu u Narodnoj skupštini, a da mi treba da ćutimo, mi koji smo osvojili poverenje 60% građana Srbije i koji smo Srbiju podigli iz blata u koje su nas bacili oni koji su preuzeli vlast 2000. godine? Mi treba ovde da ćutimo, da trpimo najgore moguće uvrede, ne samo uvrede, fizičke napade, kojih je ovde bilo i na predsednicu Narodne skupštine i na pojedine poslanike itd.

Što se tiče opomena, nemojte da vas podsećam na vreme kada su ovom zemljom upravljali vaši prijatelji i saborci iz DS, kada sam ja, pa i moje druge kolege, na pritisak ovog dugmeta, dobijao opomenu. Uvedeno je pravilo da postoje delovi Poslovnika koji ne mogu da budu reklamirani, i onda, ako se javite za povredu tog i tog člana Poslovnika, dobijate opomenu. Cela poslanička grupa tada SRS je bila izbačena iz sale Narodne skupštine. Izbacivani su poslanici koji čak nisu bili ni prisutni, fizički nisu bili prisutni u sali. Dakle, molite vi Boga da se ta vremena više ne vrate.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.
Pravo na repliku, narodni poslanik Đorđe Vukadinović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ovo je opet replika koja je trajala četiri minuta kolege Martinovića. Ona ne može da umanji činjenicu, koliko god trajala, da je gospodin Martinović, a vi gospodine predsedavajući propustili to da sankcionišete, najdirektnije i najgrublje ovde vređao mene, lično, politički, fizički, dakle, prozivao koliko radim, da li dovoljno radim.

Pa, radim, gospodine Martinoviću, Bog zna, znaju ljudi, da prilično radim. Znaju to i vaše kolege. Kao što se i neke vaše kolege takođe pomalo stide ove prakse i ne učestvuju u radu u njoj, ove prakse podnošenja amandmana. Niko ne treba da bude vreća za udaranje bilo kome. Ja sam poslednji koji za to se zalaže. Uvek sam za to da se respektuje i država i institucija, i na kraju krajeva, odnos snaga koji kaže da ste vi većina.

Takođe, ako se malo zagledate u svoju dušu i u srce, ili samo u stanje stvari, pošto ne ulazim u to koliko srca i duše imate, znaćete da ja odavde nisam vređao, uglavnom ponekad kažem nešto oštrije, mnogo više sam ja dobijao kritika, napada i uvreda, i na njih uglavnom nisam odgovarao. Kao što rekoh, iz principa ne želim da potežem ovaj Poslovnik.

Naravno, gospodine Arsiću, da treba, vidim da se spremate i vi nešto da kažete, da treba vladajuća većina da ima prostora, i ima ga, ona ima više vremena za raspravu u načelu, isto tako, može da se i u amandmanima da se interveniše, i podrže neki predlozi.

Nije sporno da vi treba da podržavate Vladu, ali evo, navedite mi, gospodine Martinoviću, vas pitam, može i gospodin Arsić da mi odgovori, pošto se i on sprema da priča, u kojoj to zemlji, navedite mi primer iz jedne parlamentarne prakse, pošto ste pominjali demokratiju itd, u kojoj to zemlji u parlamentu amandmane podnose predstavnici vladajuće većine na predloge Vlade? Samo mi to kažite?

Ja mogu da budem najgori, najgrbaviji, najlenji, najružniji, najgluplji itd, ali da li postoji zemlja parlamentarne demokratije danas gde predstavnici vladajuće većine podnesu 400 ili 360 amandmana na prve članove prvog zakona i tako se zapravo onemogući rasprava po drugim tačkama? Hvala.

Zahvaljujem.
Kolega Martinoviću, i vi i kolega Arsić ste se javili za repliku. Obojica ste pomenuti u izlaganju kolege Vukadinovića.
Kolega Martinović svakako ima prednost, obzirom da je šef poslaničke grupe. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da pročitam čime se vi bavite kada niste u sali Narodne skupštine, a vi mi kažite da li sam ja to nekada radio za bilo koga od vas.

Dakle, vi tvitujete u slobodno vreme, za vas slobodno vreme, inače u radno vreme parlamenta. Evo šta kaže gospodin Đorđe Vukadinović o vređanju. Ne znam da li imate decu, gospodine Vukadinoviću, ali ko vam daje za pravo da na tvitu pitate ministra Stefanovića, jasno aludirajući na Danila Vučića, sina Aleksandra Vučića, kada će ministar Stefanović povezati, kako vi kažete, pod znacima navoda, neka lica sa stadiona u Samari sa nekim licima i nekim mestima i zašto ne?

Pa, kako vas nije sramota, gospodine Vukadinoviću? Kako vas nije sramota? Jeste li mislili, evo, kažite mi, kada sam ja pomenuo dete bilo koga od vas? Kada sam pomenuo bilo čije dete?

Vi se jedino bavite Vučićevom porodicom i to besomučno radite iz dana u dan. Pa, zašto neko mora da bude kriv samo zato što mu je otac u datom trenutku

predsednik Republike? Šta, ne sme punoletan čovek da ode na Svetsko prvenstvo u fudbalu u Rusiji i da posmatra utakmicu? Nego vi pitate ministra Stefanovića – a šta će Danilo Vučić u Rusiji? Kako niste? Pa, na koga ste mislili? Evo, ja vas sada pitam. Pošto vi mene pitate, ja sad pitam vas – na koga ste mislili? Mislili ste na njega. Mislili ste na Danila Vučića, kao što to radite i svaki dan, jer vi druge politike i nemate. Vučićev brat, Vučićev sin, Vučićev tata, otac mu je neki šiptar sa Kosova, to je vaša politika. To je politika Milovana Brkića, to je politika tabloida. I onda, umesto da sedite u sali Narodne skupštine, vi tvitujete ovakve gadosti.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, pamtim ja mnogo gora vremena nego kada je donet ovaj Poslovnik 2010. godine. Sećam se ja da je, recimo, cela jedna poslanička grupa mogla da podnese amandman na samo jedan član zakona. Takav Poslovnik su doneli ovi koji sede oko gospodina Vukadinovića. To je to društvo i to je način da se ućutka opozicija, a ne ovo danas.

Parlament je mesto, osim što se donose zakoni, gde se vode političke diskusije, iznose politička neistomišljenja, iznose politički stavovi i tako treba da bude. Tako treba i da ostane.

Bivši režim i njihovi poslanici bili su toliko lenji, koliko i sada naravno, da nisu hteli kroz diskusiju da se suprotstave tadašnjoj opoziciji, pa su donosili odredbe da cela jedna poslanička grupa može da podnese samo jedan amandman na jedan član zakona.

Sada meni pričaju kako mi nismo demokratični. Ma jesmo! Hoćemo da učestvujemo u radu Narodne skupštine. Hoćemo da branimo svoj politički stav. Hoćemo, ako smeju, da ukrstimo političke argumente zajedno sa njima. Oni to neće. Ne smeju. Oni hoće da mi ćutimo a oni da pričaju i da određuju vreme kada će i koliko da pričaju, jer neće da sede u sali i čekaju svoj red. O tome se radi.

U pravu je kolega Martinović kad kaže neko ušeta tačno u birano vreme, tačno u birano vreme da iznese optužbe kako vladajuća većina obesmišljava rad parlamenta, ma on radi. Svidelo se to nekome ili ne.

Zahvaljujem, kolega Arsiću.

Kolege poslanici, mogu da uđu u salu Narodne skupštine i da učestvuju u debati. Da li hoće ili neće? NJihovo je pravo političke borbe. Samo znam da mnogih koji su se odrekli tog prava nije bilo posle sledećih izbora u parlamentu.